Jakšić, Đura - PROZA
I on je, siromah, dosta propatio! I niz njeno bledo lice potekoše suze. Posle me pogleda, žalostivo smešeći se: — O, prijatelju, ala si ti dobar čovek!
Po ćoškovima se viđahu deca. Sede žalostivo; pobledele usnice samo im se miču, iz njih ne čuješ glasa; od gladi su promukla, samo čuješ kao neko šaputanje: „Gladan
Hteo bi nešto reći... ali ćutaše. Ja sam razumela taj pogled: žalostivo je on govorio: „Hej, Grlice, moja Grlice, da tužne li dane dočekasmo!...
Ja, vidiš, da ne pijem, bih umro, ili bih poludeo... A ovako, eto, kao što me vidiš, živ sam!...“ Nato je sasvim žalostivo ućutao; pili smo rakije, ali nismo ništa progovorili.
Uča se žalostivo osmehnu, pa mu svojim blagim glasom odgovori: — Godine, sinko!... On, namesto katedre, prostre lepo u školi asuru,
natače kačketu na glavu, ono malo kose zagladi po slepim očima, pa onda ode sa svojim učenikom pravo njihovoj kući. Žalostivo je ta kuća izgledala: namesto prozora behu neke rupice hartijom izlepljene, a po hartiji umetuti crepići od stakleta,
te će posle smrti za tobom plakati... . . . . . . . . . . . . . . . U beloj kućici izgledalo je sve tužno i žalostivo. Za razbojem sedi Jelica i tke platno, a svaka joj je žica orošena suzama — niz bleđano lice same se kotrljaju, a ona
on, razmišljajući, stojaše i gledaše zarđalo gvožđe, dok mu se i sudija nije približio i, začuđeno pogledajući u njegovo žalostivo lice, mekim glasom ne progovori: — Šta stojiš, sinko? Evo te tvoji izbavioci čekaju! Ti si slobodan!
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Briga, briga, kume! — i tu mahnu rukom kao da je sve propalo. — Hej, hej, moj veseli kume! — reče Mato čisto žalostivo. — Hajde kući, kume, hajde! Sutra vala poraniti... — He, kući! — prekide ga Radan, a jetko se nasmehnu. — Kakoj kući?
Pol se tek jednom osvrte, pa reče: — Čuješ ti, Vujo? — Šta, popo? — upita Vujo čisto žalostivo. — Ti znaš zašto mi sad idemo ovom čoveku? — Znam — odgovori Vuja i sav se zacrvene.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Nimalo. — I... svejedno ti je? — Svejedno!... — Dobro, idi sad! Ona se okrete i ode najlak. On pogleda žalostivo za njom... I što je ona više odmicala, njemu sve žalije... A kad je nesta s očiju, on se pokaja i htede je viknuti.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
No ti si mi sama pričala da je tvoj deda bio Poljak. — Otac, mati, braća, sestre, svi su Nemci — reče ona nekako žalostivo. — Ti si moja, — rekoh ja — ma šta da si. Ona se pripi uza me. Išli smo dalje. Meni je bilo neobično prijatno.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Svaki dan bi im odlazio i donosio knjige koje su zajedno u bašti pod orahom čitali, i zajedno uzdisali ako bi što žalostivo bilo; na onim tronljivim mestima Peri bi drhtao glas, a Melanija briše tankom šnuftiklom nos, da bi predupredila potok
na glavi mu neki stari poderani šešir k’o da ga je sa strašila skin’o, a doroc mu sav iskrpljen, pa stao pa me gleda i žalostivo maše glavom.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Zabrinuti čiča opet skače u kola i vozi dalje, a kad ponovo naiđe na dubok vir, on se okrene svom džaku, žalostivo klimne glavom i veli: — Vidiš, ni ovaj mi se ne sviđa, a baš bih te bacio. Hajde, opet ćemo dalje, razbojniče jedan!
Hajde, opet ćemo dalje, razbojniče jedan! Razbojnik džak samo ćuti, i na to čiča žalostivo zaključuje: — Ej, Tošo, Tošo, crni druže, zar kod toliko miša u mlinu ti ipak izjede moju slaninu?
— A zašto me nisi bacio odmah iz mlina, pa pravo u vodu: pljus! — gunđa žalostivo mačak. — Zato što bi ti onda grob bio suviše blizu, pa bi me stalno podsjećao na tebe i rastuživao.
Matavulj, Simo - USKOK
Kad se okupiše oko njega, reče im žalostivo: — Izgubismo Krcuna! Teže će mi biti vidjeti strinu Stanu, nego sve što vidjeh!
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Nego, znaš šta je? Od tvoje svadbe neće, čini mi se, ništa biti. DEVOJKA (žalostivo): Zaboga, mamo, zar da ostanem ovako? Ta ako vam nije griota, da vam je sramota od ljudi.
Milićević, Vuk - Bespuće
Kaluđer razmahivao kadionicom, strijeljajući očima. Za pijevnicom pojao jadno i žalostivo neki napola slijepi i krezubi starkelja; nekoliko djece pomagahu ga pištavim i neskladnim glasom, i utjecahu mu
Radičević, Branko - PESME
Još jedanput glednuše hajduci, Pogledaše tužno žalostivo A na blago što jošte preteklo, Ali što će? ostavit ga valja, Pa se eto gnjevno namrdiše, I niz kulu tananu saviše.
Ona pruži ono čedo svoje: „Nije l', dragi ovo lice tvoje?“ Pa me glednu, glednu žalostivo, Raskide mi ono srce živo. Pa ga onda ka grudim' prinela, Pa ga ljubnu sred čeoca bela, A iz oka gronuše joj suze:
Što li vetrić tako sada piri, Ne kâ pređe slatko, umiljato? Što se njija tako brsno granje? Što me gleda drvo žalostivo? Okle žubor i to uzdisanje, Da mi strepi, puca srce živo?
Kakva li si negda bila Pa kakva si, kakva sada? Pomoli se, pogleda ga 'Nako tužno, žalostivo, Sva se njemu slomi snaga, Obamre mu srce živo. Pa njojzi ga tad povuče, Mora brže, srce puče.
Te pred Boga ode mlada, Na kolena pred njeg' pada, I otvara srce živo I moli se žalostivo: Da to oko svoje blago Na njezino baci drago, Da ne pati tako, jao, — Da l' je Višnji uslišao?
— A zvezdice one krasne Nisu danas kô pre jasne, Nešto su mi potavnele, Kô da s' u jad neki dele, Slavuj poje žalostivo, Da ti puca srce živo. Sve je tužno, ma gle čuda!
“ — „Ti sa mnome?“ — „Oh, moj Bože!“ — pred njeg' pade, U grlu joj reč zastade, Pogleda ga žalostivo, Pomače mu srce živo: „Da, ti moraš, mol' se Bogu, Kad se više ja ne mogu, A tebi je puno bliže, „Ajd'mo, ajd'mo!
Beše, sine, jedno divno čedo, Od četrnest godina je bila, Ama lepša nego bela vila. Gledaše me brižno, žalostivo, Ta srce mi ponela je živo.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Mog veselog Nidžu samo voda zaustaviti može — žalostivo se vajka djed. — A sve se bojim, ima neko doba, da mu ni ona u kraj stati neće.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
pošlje ljude i po njega; i on odmah otide pred cara, i pošto ga car zapita ko je i otkuda je i kuda ide, stane smerno i žalostivo kazivati sve po redu, kako ima oca stara i slepa i gluha, i kako mu je otac usnio da ima negde u nekakvom gradu
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
ŠALjIVAC: Jesam li vam kazao? ISAJLO: Ej, teško meni, ne smem mu izići na oči! MANOJLO (žalostivo): A kako će mene učiti bez razuma? ŠALjIVAC: Sad gledajte što ćete raditi; ja vam pomoći ne mogu. (Smešeći se otide.
LjUBA: Sad Že on doći. STANIJA: Jok, jok, ajde da mi traži kola, da idem. LjUBA: A što, majka? STANIJA (žalostivo): Da idem, da idem. LjUBA: Šta ti se opet ne dopada? STANIJA: Dopada mi se, nego da idem, dok me ne oteraše.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Ukrao si mi tri godine života s tvojim postupkom. TRIFIĆ (gledi je žalostivo): Ej, moja Sultano, ej, moja Sultano! (Najedanput otide.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
— slatki tatice, čekajte bar malo da se samlujem! MARKO: Ne znam ja za slamovanje, nego ja zapovedam. JELICA (žalostivo): Kad nije drugojačije, ja vam moram obreći. MARKO: Tako! Sad jošt jedno: da nikada na barone ne misliš. JELICA: Ah!
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Tu beše sve živo i veselo. Oko njega i daleko iza njega, iz zagrejanog rita, ječao je kreket žaba i zvonilo žalostivo ukanje žabaca. Trska je listala, a lokvanj je tiho ljuljao svoj beli cvet na vodi.
u rupe, žabe poskakaše u vodu bojeći se da se ne ponovi s njima to čudo što ih je maločas snašlo, a krava rikaše tako žalostivo i glasno da se čulo čak u selo. Seljak pozna glas svoje krave pa brže-bolje dotrča da vidi šta je.
— A šta je to s tobom, kuku mene-e! — povika ona iz glasa, pljesnuvši se rukama. — Ku-ku!... Ku-ku!... — odgovori žalostivo pekar. I na sva njena pitanja on odgovaraše samo „ku-ku!
Pandurović, Sima - PESME
Sto golih grana, k’o sto crnih ruku, U šibi kiše iz vrta se pruža Prozoru mome, gde poslednja ruža U bolnu jesen žalostivo vene, Dok monotono dopire do mene Zvuk kapi koje o prozore tuku.
Ubledele zvezde žalostivo sjáje Saučešćem, dok se, nečujno od sveta, Života našeg trilogija daje, Velika, duga nekoliko lêta.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Nemojmo kazivati da smo ga vidjeli!“ reče on molećim pogledom. „Nemojmo!“ povrnu ona žalostivo. „Karali bi nas kao da smo mi krivi; znaš, mama, kad god se najedi, uvijek prijeti da će nas dati grofu Pavlu!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
pošlje ljude i po njega; i on odmah otide pred cara, i pošto ga car zapita, ko je i od kuda je i kuda ide, stane smerno i žalostivo kazivati sve po redu, kako ima oca stara i slepa i gluha, i kako mu je otac usnio da ima negde u nekom gradu studenac,
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Dosta, grišniče, dosta! — prekide ga fratar, više žalostivo negoli oštro. Ali Rkalin planu na to, pak sastavi ruke na krsti i reče: — Ko je viši grišnik, ja ili onaj što
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
FEMA: Da budem paorka? Oh, kon nit, kon nit. MITAR: Femo, samo tri godine. FEMA (metne ruku na čelo, sasvim žalostivo): Kon nit, kon nit. MITAR: Promisli se dobro, ovde je razgovor o Parizu.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
— te je učiš a suze proljevaš? Što l' ti tako žalostivo piše?“ Al' govori kneže Milutine: „Ćeri moja, dilber-Ikonija, knjiga jeste od Zagorja ravna, od prokletog paše sa
Njega pita Čulko barjaktare: „Gospodaru, od Udbinje Zule, otkud knjiga, od koje l’ krajine? Šta l’ se u njoj žalostivo piše, te ti roniš suze od očiju?
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
« I oni mu na to odgovoriše i rekoše: »Jest doista tako.« I tot tako hoće ga ostaviti te ga njima predati. I žalostivo mučenik tu reč od njih primi i opštomu vladiki sam od sebe odgovor donese.
A brat mu Joan ujedno s materom a i sva ostala srbska gospoda tužno se zabrinuše i žalostivo mnogo se plakaše o tomu. Potom toga oženi mu se brat Jovan i uze to despotstvo na se al' zamalo bi živ, skoro se
Prohodeći siromaš željni, nevoljni, bolestljivi, gledeći im žalostivo božji ganiluk nasporen, ne smi se blizu ni prikučiti a kamoli da se čim zasladi; jednako čezne kanda ništa nije
Jer, u tome i sama biše žalostivo tuži gledeći svoje rođeno gladno dijete, ne imavši ga čim potešljivo založiti ni zadojiti.