Upotreba reči žao u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ja sam ćutao. A šta sam mogao i odgovoriti? Zar da mi žao bude što ću sa dvoje sirotih komad hleba podeliti?... O, nikad, nikad!

Oh, majko, majko!... Drugi je vikao na popove, na vlast, na zelenaše: — Samo mi je onog bakračeta žao što mi ga Jova prodade. Hteo ga je i popa Tanasije oteti, da njime vodicu sveti, ha, ha!...

Jer u tim planinama ja ne imadoh nijednoga poznanika iz doba moga detinjstva, ni brata, ni prijatelja... Pa zašto mi je žao tih planina?... Šta su meni ti Vlasi podgorački i ti Srbi Sumrakovljani?...

Siromah!... Ne znaš, učitelju, kako mi ga je žao; i ja sve ne verujem da će on život svoj prirodnim putem svršiti...

Obradović, Dositej - BASNE

Nije mi toliko ni na strelu žao koliko na moje perje!” Naravoučenije Človek nepravedan i zao podoban je ove basne orlu.

Kako to? Evo ovako, slušajmo samo. Kad nas ko prevari, žao nam je i tužimo se, a u isto vreme toliko ne želimo nego da nas drugi varaju, pak ko nam je vešt i ko nas lepo ume

Mi onda ako i ne smemo, ili nam je žao reći mu, ne možemo da ne mislimo: „Ta gdi ti je pamet? Pomagaj! Kazivao si nam to”.

njim se barabariti i: „Međer zato i mi, Dei gratia, Zecovi” govoriti, — e, zeče, brate zeče, ovde se sasvim zaboravljaš, žao mi te je, ali ti se moram smejati!

Idi bez traga, načast ti rogovi, nosi ih sam, ja ih neću! He, ja lud, i triput lud! Nije mi žao ljute boljetice što sam pretrpio, nego što sad moram bez ušiju hoditi!

” „Ne budi ti žao, gospo maco,“ — reče joj papagal — „među mojim i tvojim glasom valja daje kakva nibud raznost | i otličnost, kad tebe

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

godine), Đuka fendrik, Đoka Mićanović stražmešter i mlogi drugi. (Žao mi je što ne znam sve iz Srbije oficire, a naravno bilo i̓ je dosta koji su ostali i na Francuza išli, osim samo

” Ovo mi je, deco, ovako sve da je bilo, moj otac kazivao, a ja vama pripovedam, i žao mi je što ne mogu da znam, koje je godine što bivalo. Ovo dalje veće i ja dobro pamtim.

Odu oni na svoje kvartire, a mi odemo g. Ćorđi. On, jedno ljutit, a drugo mu je žao, skoro da suze ne pusti. Kažemo, da se momci kaju što nam nisu pređe javili, i da oni mole da im se što ajluka

Tu mi je vrlo žao bilo što i ja nisam mogao u boj stići. No hvala Bogu i braći Srbima, Osvetiše našu crkvu i naše kuće.

Ja onako čekajući toliko dana i svaku noć onaku stra̓otu oko sebe gledeći već sam sebe pregoreo, ali mi je žao momka, koji će s moje pameti poginuti, opet žalim i konja gde ga dovedo̓ badava da ga Turci jašu, ni otet ni poklonjen;

Rekao mu Popović Pavle iz Vranića: „Javi mu se, gospodaru, crče plačući, žao mu je”. — „Neka, neka, kojekuda, neka zna drugi put kako će u Turke ići.

Zato mi je žao, zato sam sada u ovom magnoveniju zabun i smućen, od mene ništa zasad ne gledajte, niti mogu kao dosad što raditi”.

) Kako nam je svima sobratim žao bilo, što ne mogosmo činiti naše namerene ceremonije na slavu kako Karađorđa tako i celog naroda!...

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Magarci jedni Zar da mi živinu pomorite! Štrangovi jedni! — More ne udri tu decu — viknu nekoliko puta Sima, i žao mu beše đaka što ih učitelj onako dušmanski mlati, pa opuči naviše k osoju da obiđe krčevinu.

Žena mu i deca kao potučeni... Poče se prodavati — mahom sve kupuje Uzlović, seljaci i licitiraju i ne licitiraju; žao i njima čoveka. Dođe red na kuću. Stade piska dede, žena mu udari u zapevku. On, siromah kao zgranovan, ulete u kuću.

Nadao sam se od ovog poslednjeg akta da će biti što, pa badava!.. Baš mi ga žao! Nosi tamo nek se sajuzi! To je bio poslednji akt od okružnog načelstva; javlja kako su sva načelstva i svi sreski

— priskoči Sava, povrativ se od smeha, čisto zajedljivo — ko ono ne piše nikad ništa u vetar? Moja je opklada! To je žao za sramotu — sećaš se!?... Kapetan samo što spodbi ono burence, pa s njim za plot u avliju. »Daj ponećemo!« viču oni.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— A narod? — More, rastuži se!... Beše im žao jednog od prvih ljudi. Baš sam video kako i pop i kmet okretoše glave da sakriju suze.

To je baš lijepo. Jedini onaj pas, Aleksa, što vas je lagao... — Žao mi je Alekse! — reče Ivan. — Znaš, kad ga vidim onako raspletena, s čibukom u rukama, da bih se zaplakao!...

— A, brate, bio paziti na svoj narod!... — Šta ćeš?... Valjda mu je tako suđeno!... A, bogami, žao mi ga je kao rođenog brata!... Šta sam ja soli i hleba s njim pojeo!... i to više u njegovoj kući nego u svojoj...

— Šta je čuo? — Kao da vas dvojica vrčite na njega. — A ko mu je to kazao? — Ne znam; ali, veli, vrlo mu žao. On vas voli i voleo bi da je s vama u lepoj ljubavi... Pop se zagleda u Ivana.

Ali šta ćeš mu, kad neće ni da te čuje čim Turčina spomeneš!...” I baš mu beše žao na popa. Onaki čovek, kao Kruška što je, baš bi se složio s popom. I njih dva mogli bi mnogo dobra učiniti Crnoj Bari...

— Ali... ubiće te! — Nek̓ ubije!... Ti misliš bojim se ja smrti?... Jok!... Zašto da se bojim?... Valjda će mi biti žao onoga života što ga neću provesti s Lazarom? (Ona reče otvoreno: „s Lazarom”.) Ne, majko!...

Reč mu se uzela. Nije mu žao bilo sede glave, ta on se i onako dosta naživeo, ali mu je žao one njegove nejači, što će ona ni kriva ni dužna

Reč mu se uzela. Nije mu žao bilo sede glave, ta on se i onako dosta naživeo, ali mu je žao one njegove nejači, što će ona ni kriva ni dužna ispaštati grehe njegove. Napreže snagu pa reče: — Stanko!...

Zbogom, Surepe! Tebe mi je onako ponajviše žao; žao mi tvoga razgovora!... Smeh se zahori. Surep samo diže levu obrvu i razvuče usne...

Zbogom, Surepe! Tebe mi je onako ponajviše žao; žao mi tvoga razgovora!... Smeh se zahori. Surep samo diže levu obrvu i razvuče usne... — Zavrzan — Zavrzan — reče on.

Konj ga pogleda tužno. Lazaru se učini da vide suzu u očima njegovim, pa ga pomilova po čelu i vratu. — Je li ti žao tvoga hranitelja?... Ta, ja sam te gajio kao dete!... Zaturi mu dizgine za unkaš, pa prileže zemlji da oslušne...

I Jelica oseti bol u duši. Po glasu Stankovom slutila je da mu nije pravo... A njoj beše žao što se naljutio. — Šta ti je?... — upita prišavši mu. A Stanku dođe da se zaplače... — Ti se ljutiš... A nemaš prava!

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Blešti se, šušti i zanosi njegov sjaj, a njih se dvoje sve više grle i ljube! Ali, o čuda! Meni nije nimalo krivo ni žao, naprotiv: milo mi je! Neka, neka, uzmite se, budite srećni, eto vam novaca, evo vam i mog blagoslova!

Pa makar da se on kaje u sebi. Znam kad je otpustio Proku momka iz službe. Vidim da se kaje i da mu je žao, ali popustiti neće. Toga Proku je najvoleo od sviju momaka.

Onakav gazda, pa sad spao na to da pregrće tuđu šišarku i da kupuje po selima kože za Čifute. Zar ti, zaboga, nije žao da ja pod starost čekam od drugoga koru hleba, i da ova naša dečica služe tuđinu?... — Pa onda poče jecati.

Naš stari učitelj ostavi nas — ode, siromah, na put na koji se ide zatvorenih očiju. Bog da mu dušu prosti! Žao nam ga je bilo. Bio je, siromah, nekako prirastao za selo. Lijepo smo ga sahranili.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Nisam, kaže, tako mislio, Perso, suprugo moja; volijem ja tebe nego sve puterkrofne na svetu!« A meni onda dođe žao što sam ga tako ožalostila, pa proklinjem i sebe i šprickrofne.

« Jedva je popio pola čašice! Siroma’ mladić, i sam se čudi što ga je sad snašlo. — Baš, boga mi! I sad mi ga je žao — veli pop Spira u ironiji, a i di bi bogoslovac pio rakiju?!

Pera. — O molim, molim... vi me precenjujete, — veli zadovoljno pop Spira. — E, baš mi je žao što ste morali toliko da čekate. — O, ništa, ništa. Ja sam se uostalom lepo zabavljao.

— Sreća te su svi pametniji od nje u kući, pa joj ne dadu za pravo — veli gđa Persa. — Prostakuša jedna... žao mi samo onog deteta, one Jule; kakvo ta vospitanije može dobiti!

Samo kad pomislim kako su ga saletili, pa mu napunili uši!... Sirota Juca, nje mi je samo žao! Ona, dabome, ne ume onako piljiti muškarcima u oči i prevrćati očima k’o ona nji’na akterka.

»Gledaj samo, kakva je; ufatila momka k’o krlja, pa ga ne pušta! Ta tâ bi, kakva je, i osvanula na sokaku. Da mi nije žao momka, baš bi’ ga pitala misli li se tako svu noć špacirati, pa bi’ mu poslala bokterski rog, bar da znamo noću kol’ko

— Zaista ne može. Gotovo da ostavimo šetnju za sutra. Klanjam se, gospođice! — viče Pera. — Službenica! Baš mi je žao. Al’ sutra morate mi obećati da ćete ranije doći i duže ostati, da naknadimo današnji gubitak. — S drage volje!

Juli žao baš ozbiljno. Čas krivi, čas pravda sebe, al’ opet na kraj kraja, kad ozbiljno pomisli, pa šta je to tako baš strašno

Jako joj žao što je onakva bila. Ah, mislila je u sebi, samo još jedared ako se nađe s njim, neće više biti takva kao dosada.

Ali svega toga ne bi. Zato stade sama pevucati tiho kroz zube neku pesmu, a nešto joj se steglo u grlu, tako joj je žao i nepravo. Postade već i nestrpljiva, a i ponos devojački bi dirnut. — Šta se samo skanjuje tu vazdan!?

Te kuvaj ovo, te kuvaj ono. Zdravo je nježna, — kaže, — haglih k’o leptirova krila! Sve ja moram da radim, žao mi deteta; šta ćete, kad se za nešto više rodila, — kaže.

— Ah, pardon, pardon, milostiva! Naljutila sam se... žao mi sirote Jule, k’o da mi je rođena sestra. Dakle, dosta do toga da je nastala ’ladnoća među njima čerez mladoga

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Iznenadno piše mu mati da se što pre kući vrati, jer je bolešljiva, pa sina kod kuće mora imati. Ljubi je žao, ali šta će; ne može mater samu ostaviti, mora odlaziti. On je hteo još nauke u svetu da profitira.

Ljubi je žao, ali šta će; ne može mater samu ostaviti, mora odlaziti. On je hteo još nauke u svetu da profitira. Žao mu je što nije video Medinu trgovačkih kalfa, „Belu lađu” u Pešti, i onde koje doba romantično proveo; žao mu je što

Žao mu je što nije video Medinu trgovačkih kalfa, „Belu lađu” u Pešti, i onde koje doba romantično proveo; žao mu je što ne može koje vreme kao kalfa u Šapcu i u Beogradu provesti. Vrati se kući.

— A ono bar spustite cenu na manje. — Od hiljade ne sme ni krajcara faliti! — Ja to ne mogu odma' učiniti! Žao mi je! — I meni je žao! — Ta valjda ćete se i vi malo promisliti. Ostavite, dakle, to za ovaj ma' na stranu.

— Od hiljade ne sme ni krajcara faliti! — Ja to ne mogu odma' učiniti! Žao mi je! — I meni je žao! — Ta valjda ćete se i vi malo promisliti. Ostavite, dakle, to za ovaj ma' na stranu. Ded'te čašu bermeta!

Počitajemi gospodar Redić! Žao mi je što tako mnjenije o meni imate; što se tiče pogrešaka mladosti, znam sigurno da karte mislite, al' ja ako se

Samo mu je žao što će na glas izići da je Belkić zato došao da ga na terazije metne. Ljuba čuje da i neki mlad notaroš prosi

„Opet sam ovom prilikom dao praviti izlišan kaput i pantalone — košta me pedeset forinti. Nije mi žao — bar je ona ostala u platki! „Put kod gospođe Makre — osam forinti. „Put kod čika—Gavrine Varvare četiri forinta.

Marko se zadovoljan šeće dalje pa do pendžera Micinih, i sve joj ispriča. Mici je malo žao, boji se da nije berberin skrhao vrat ili nogu, a s druge strane misli se: o tome će se pripovedati što je Marko njoj

Sad je tek Rogoziću žao što je Peru berberina u kacu bacio. U ono je doba mislio: šta njemu siromah brica da smeta, berberin koji u protokol

Afrika

Uzeo sam štap i ubio je. Posle mi je bilo žao što sam to učinio, jer nije ujela devojčicu! Nije li ovaj način razmišljanja potpuno crnački“?

Iako je sve u stvari šala, iako nikad neću otići da je vidim, bilo bi mi žao da to bedno devojče ne postane ipak onoliko lepa koliko je sad njena sestra.

sam se navikao na njega, gledajući ga na leđima Sambe dok idemo, ili hraneći ga bananama i šećerom, bilo mi je dosta žao kad je nestao.

Ne mogu ipak da kažem da mi ga je odviše žao kada ga isplaćujem. Za vreme puta on se olenjio i iskvario, intrigirao protiv ostalih crnaca, tiranisao nosače koje sam

Odjednom videh da me je uistinu žao rastati se. Zašto ne bih zauvek ostao u jednom kraju sveta gde je život tako prost i tih kao što je međ njima!

Dok silazimo na plažu, bleštavu i zlatnu pod suncem, đale, grioti, prate nas pevanjem o slavi fetiša. Žao mi je da ih prekidam sitničarskim zapitkivanjem.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

nisam jošt nigda vidila: kad je u najvećoj nuždi, gdi smesta potrebuje pomoći, tu mu jošt na pamet pada pogađati se! Žao mi je samo taki krasni konja. KATICA: Ja sam dosad plakala, a svemu je tomu papa kriv.

No šta ste vi, gospodična. tako ućutali? Vami je žao za konje? Ne pčelite se, kupiće kir Janja druge. KATICA: Žao mi je samo što se mora tako star jediti.

No šta ste vi, gospodična. tako ućutali? Vami je žao za konje? Ne pčelite se, kupiće kir Janja druge. KATICA: Žao mi je samo što se mora tako star jediti. MIŠIĆ: O, lako se može čovek utješiti, kad ima u sanduku dukata.

Menjo sum dukate, i dobio fališni banki. (Lupa se po čelu.) Uh, uh, uh! MIŠIĆ: Kir Janja, meni je žao da vas moram obespokojavati.

MIŠIĆ: Vi ćete sa mnom ići, a oni za nama. JANjA: Ama ja nisum nigda bio u magistrat. MIŠIĆ: Verujem, i vrlo mi je žao da se tako dogodilo. JANjA: Znajte šta, gospodin notarius, da kažite da nisam kući, i da prođi ta stvar bez mene.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Bilo mu je žao da sa njom i novorođenče izgubi, a pomisli i to da je bolje što je nema. Da ga ne gleda, u okovima, i da mu ne visi na

Sad, na njegovo veliko iznenađenje, on se seti svoje mlade žene, i bi mu žao što ne može da uzme njene ruke u svoje ruke, kao tamo u Petrovaradinskom šancu, u bašti.

Kao svi dobri konjanici, i Pavle je smatrao konja kao duševno stvorenje, a ne kao živinče. Bilo mu je žao te dvoglave senke, koju je ostavljao u sumraku.

Iako to nije imalo nikakve veze sa franceskim filosofima tog stoleća, njemu bi žao tog deteta, pretvorenog u neku suklatu, prema ceremonijalu njenih gospodara. Ona dakle nema sna. Njoj zvone zvonca.

Tebe matoru ću umlatiti bijući samo ako mu još jednom daš! Komad u šake pa jedi! A on onda već plače li plače, žao mu majke, umlatiće je Goša.

Koliko besčislenih zvezd. Bi mu Agagijanijana, na rastanku, žao. Pitao ga je, šta je on, u stvari, sekund‑sekretaru, i otkud to, da njega, i Kopša, i Rusi, meću u svaki posao, kao

“ A kad to reče, kriknu. Bila je otišla, plačući, i naslonila se na zid, pod kapiju. Pavlu bi žao, kad vide Grozdina, kako stoji pred njim i prašta se snuždeno. Grozdin ga je bio zagrlio.

Tih poslednjih dana u Vijeni, Isakovič se kretao, među ljudima, nasumce. Iznenada, bi mu gospože Evdokije i žao. Oseti prema njoj, i takvoj kakva je bila, veliku nežnost.

Božič ga je, međutim, ispratio, ljubazno. Kapetan mu je, kaže – sunce mu jarko – za srce prirastao. Čisto mu je žao, što mu nije zaprosio ćer, Teklu. Dobio bi dobru i vernu ženu, a kapetan bi je valjda zavoleo.

Ostavio je, kaže, joldaše u sirmijskim husarima, ostavio kuću, ostavio svoje, svakidanje, društvo, a žao mu je i što ne vidi više Dunav, i Frušku goru, i što neće više piti sremsko vino. U Rosiji, kažu, koješta piju.

Bilo mu je žao tih siraka, koji su rado sa njim pošli, koji nisu pitali kud ih vodi, niti zašto su iz Srema otišli. Ni šta ih čeka u

Veselje, u životu, učini mu se da je, jedino, čoveka, dostojno. Kad je o svojoj familiji razmišljao, bilo mu je žao tasta Petrovog, koji je, sam, u Novom Sadu, u svojoj velikoj kući, ostao.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Tako se sam sa sobom razgovarao čiča Trišo, a baš mu je bilo žao njegovog Toše, krupnog brkatog mačka, čičinog jedinog druga u usamljenoj pustoj vodenici.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Bacio sam je, eto! - A, tako? - rekao je Novak svojim najšećerastijim glasom pa dodao kako mu je žao, kako mu je strašno žao, ali ovoga puta slučaj neće moći da ostane neprijavljen. - Ti shvataš, mladi prijatelju?

- A, tako? - rekao je Novak svojim najšećerastijim glasom pa dodao kako mu je žao, kako mu je strašno žao, ali ovoga puta slučaj neće moći da ostane neprijavljen. - Ti shvataš, mladi prijatelju?

ali čovek ne može nikada da bude siguran da za vreme predstave neće banuti neko od onih koji će kasnije reći da im je žao itd., ali, „dužnost, je dužnost, mladi prijatelju!

Tu je radio trezan i zubi su ispadali po meri, ali mnogima je bilo žao da poštede Socijalno osiguranje pa su im zubi strčali na sve strane.

To je dolazilo neizbežno kao što dolaze snegovi ili kiše, te njegove priče, mislim. Rekoh da mi je žao što nije rat pa ne mogu izgladneo i bos da jurim švabe, ali da sam i ja dva puta učestvovao u izgradnji Auto-puta i to

Naša zgrada nije imala zvono. Zato su ga imale druge i sve je to ličilo na primenjen čas psihologije. Bilo mi je žao što nemamo magnetofon: mnogi bi sutra bili iznenađeni da se ponovo čuju. Bilo kako bilo, za pola sata Karanovo vrilo.

Sveže obrijan hodao je po gradu kao da mu u lice svetle reflektori, a devojke su se osvrtale za njim. Ovce! - Žao mi je, Galac, veoma mi je žao. Nadam se, još ćeš imati vremena od odgovaraš!

Ovce! - Žao mi je, Galac, veoma mi je žao. Nadam se, još ćeš imati vremena od odgovaraš! - Hadži-Nikolov me je gledao kao da sam ameba, vaška ili već nešto

” Bio mi je smešan sa svojim izbezumljenim, zajapurenim licem. „Nije bilo onog”, rekao sam. „Nije mi ni žao što nije bilo”, dodao sam bacivši opušak cigarete.

Opazih kako Stari briše usta nadlanicom i rekoh mu da mi je žao što sam ostao živ. Bila bi to takva božanstvena sahrana! - nasmejah se a onda odmahnuh rukom. Takva sahrana, bože moj!

- između obrva imala je sitnu, crvenu boricu, a maramicu je, iako je to bilo nepotrebno, još držala na usnama. - Žao mi je što mu ne možeš reći da sam mrtav! - rekoh. - Poslao bi mi venac od dva metra! - pođoh za njom da je ispratim.

Kad su, konačno, izašle napolje, znao sam da će u sledećih pola sata Karanovo dobiti kompletna obaveštenja i bilo mi je žao što nisam polomio bar jedan prst. Senzacija bi bila duža, a i neke stvari bi mi bile otpisane.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Siroma’ momak, ipak žao mi ga je bilo, al’ šta ćeš, kako će da se bode šut sa rogatim. Eto, vidiš, tako sam ti se ja ženio.

Sad Čamča mađarski istumači što je rekao šljahtec, pa tako opet dalje tumači. Šljahtecu je vrlo žao bilo što sa gospodarom Sofrom nije mogao latinski razgovarati, no ipak zadovoljio se po nuždi i sa tumačenjem.

— Budite dobre i poslušne. Devojke mu ljube ruke i grle ga. — Al’ si, otac, bolestan bio, tako nam je žao! Svi u kući su veseli, i sam šegrt Milan, samo Pera se pokazuje ravnodušan.

Gospodar Sofra na platnu što je iz Krakove doneo jako profitira; žao mu je što još dvaput toliko nije doneo. Tako gospodar Sofra sa porodicom provodi svoje vreme, od dana do dana, od

Ali taj dućan neće više nositi, kad on umre, ime Kirićevo? To mu je žao, ali nije na ino, ako se Pera ne popravi. No Pera se ne popravlja. Gospodar Sofra dugo promišlja.

— Tvoj roditelj S. K.” Kada je Šamika pročitao pismo, najpre smeje se, posle mu je opet žao što je tako na lako pisao. Sve spremi, pa će da se vraća.

Započe se razgovor o balu. Lujza se hvali kako je zadovoljna bila; gospođi Matildi je žao što nije mogla doći; imala je glavobolju. No ako opet bude bal u U., onda će doći da malo poigra kotiljon sa „fiškalom”.

Frajla Lujza dođe sa gitarom. — Herr von Kirić, vi svirate gitar? — Žao mi je, al’ ne sviram, — a ovamo smeši se. — Ta vi svirate, smejete se! — Ne znam; ja bih vas molio.

Ocu posle pripoveda kako je kod Polačeka lepo primljen bio, i opet pozvan, kako im je žao što otac nije došao, i pozdravili su ga svi. — Šta ću ja onde, kad ti ideš da gledaš devojku.

Frajla Lujza već je čula da je Šamika tu; čula je od šegrta, kog je poslala da vidi jesu li tu. Žao joj je što nisu odmah kod njih otseli; kalfa je zaboravio to javiti, premda mu je bilo kazano.

Čeka koji dan, pa otpiše Polačeku ovako: „Poštovani gospodaru! Vašeg pisma sadržaj jako me kosnuo. Vrlo mi je žao, ali veru neću menjati, i tako poštediću vašu poštovanu kuću od dalje posete, a za dosadanje, zahvaljujući se, ostajem sa

— Ostavite to, otac, na mene. Oženiću se, al’ sa strane. — Ta ma otkud, samo se ženi jedared. Ta da mi nije žao za pokojnom materom, kuće radi sâm bi’ se ženio. Ta na koga će sve to ostati? De, svrši jedared!

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Niti ga je bilo žao što mu brat opet odlazi, oronuo, ranjavan, preživeo, da možda umre, niti ga je bilo žao što će on kroz koju nedelju dana

Niti ga je bilo žao što mu brat opet odlazi, oronuo, ranjavan, preživeo, da možda umre, niti ga je bilo žao što će on kroz koju nedelju dana možda već biti sam, bez oca i bez brata, bez ikog na svetu.

viče, samo da bi prekinula svojim glasom tišinu, koja je, u mirisu i prašini ustajale pšenice i raži, bila zagušljiva. Žao joj nije bilo što je muža izneverila, ali joj se smučilo, videvši kako se, pri tome, ništa ne menja.

Za decu nije mnogo marila i nije želela često da ih vidi. Beše joj žao samo da su obe devojčice i da će i one, kad budu kao i ona, žene, toliko patiti.

No prilike više nije bilo, mada joj sad beše već skoro žao. Zato je jednog septembarskog dana, u podne, kada beše pošla mužu, koji je baš isplaćivao neke Grke, vičući toliko da

Bilo im je žao da se u tim nadama prevare. Srditi što moraju da napuštaju lepo društvo, oni su, i kivni i zadovoljni, gledali kako ga

Sastanak sa onom matorom Princezom grizao ga je u mozgu kao neki crv, a nekoliko dana bilo mu je neizmerno žao svoga sluge Arkadija, čije mrtvo telo nije nađeno, kao ni ona njegova dva konja.

” U stvari, bilo mu je žao, što, šaljući svoje ljude u Varadin, ne može da ih, tako, svojim kitnjastim potpisom uputi u Rusiju.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

kraj njega stoji anđeo i šali se s njim. U toj šali kad mu rekne: ’umrijeće ti otac’, djetetu i nije toliko žao, već nastavlja smijeh, ali kad mu rekne: ’umrijeće ti mati’, ono se na mah zaplače.

U Banatu, kad vode nevestu iz roditeljske kuće, drugarice joj pevaju: „Plači Smiljo, plači zdravo, zar ti nije majke žao? Sutra će ti većma biti nećeš majku ni videti“ itd. Slične se pesme u istoj situaciji pevaju i u leskovačkoj Moravi.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

MILOSRĐA Tražim pomilovanje za one koji nemaju snage zlome kazati da je zao niti rđavome da je rđav, za onoga kome je žao čoveka istinom unesrećiti, za ljude koji lažu iz milosrđa.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča?

Erkondišn je neprestano zujao... »O, đubradi!« — pomisli. »O, đubradi! Smeta vam erkondišn!« – Zaista mi je žao... — kazao je. — Ponekad to stvarno može biti neprijatno! »Ta večna idiotska pitanja! Kad ste stigli? Koliko ostajete?

Neki, opet, automobile ostavljaju na početku sela, tamo gde se završava asfalt; žao im da ih prljaju po seoskim džombama. Ne znam šta mi je, ali čim izađem na to dvorište, odmah mi se igra klisa!

Već treći dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obožavaoci. Prvog dana još im je i bilo žao tih mladića i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumačkog zanosa i ničim potvrđene ljubavi prema pozorištu, ali

su mu da se u gradu upravo održava veliki Sajam automobila i da su svi hoteli rezervisani unapred već mesecima. Žao im je! Nigde ni jednog jedinog slobodnog ležaja!

—Umro je — reče ona. —Zaista mi je žao! Ko sad vodi poslastičarnicu'? —Prodali smo je. —Mnogo se toga promenilo u međuvremenu... — prevede sa francuskog.

Matavulj, Simo - USKOK

— A mlad i zgodan bješe, te mi ga je i danas žao — reče Ćoro bez smijeha, iskreno. U taj mah razvrže se oro, te svi mladići posjedaše iza starijih, a ženskadija se

Đakon viknu s praga đacima: — Haj’te, djeco, i vi, odmah, e znate da sjutra morate u zoru ustati! Žao mi vas je, ali noćas nema jeglenisanja!

— Dobro došli, moji sokolovi! — reče vladika, ljubeći ih. — Obradovali ste me, zanago, kao ikad! A, zaista, žao mi je što se namučiste po ovoj studeni, odakle dokle!

Zar ne vidje da je Janko ustao? Kad ćeš poprigati utrobicu? — Evo me, sokoliću moj! Žao ti je Janka gladna, ma više sebe, bojim se! Prije nego što sjedoše da jedu, u dvorištu Mrguda Šutova uzavri pjesma.

“ Na to Cuca omeča i stade govoriti kako nije sumao da mi prijeti, jer on dobro zna s kim ima posla, nego mu je žao da se omrznu dvije kuće, kao što su naše, koje su se od starine pazile!

Knezu se ražali. Poduže stajaše, pa sjede i on. — Čuj me, Krstinjo! Žao mi je, vjere mi, što smo do ovoga došli, sad kad smo bliže grobu no domu, a do sada nije Crnogorac ljepše držao ženu,

Jesi li me najedila kao nikada do sada, jesi, i je li mi žao što te uvrijedih, jest! A sad da se lijepo porazgovorimo kao pravi muž i žena, kad se tiče cpeće njihova djeteta, a

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

ŽENA: Pamtiš li kad si iskao da me poljubiš, a ja nisam dopustila? MUŽ: Pamtim. ŽENA: Ju, bože, kako mi je bilo žao, ali nisam smela! MUŽ: Dobro, dobro. ŽENA: Sad te mogu milovati koliko oću, je l’? (Oće da ga poljubi.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Gledao ih lovac stari, Pucati mu beše žao. Uze listak knjige bele Pa je zeke — nacrtao. Zeka, zeka iz jendeka, danaske si srećan bio!

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Sad je vreme da im otmemo i oteramo i u Tunguziju. GAVRILOVIĆ: Mi nji? LEPRŠIĆ: Šta, žao vam je? Ha, ha, ha! Vidi se ko je madžaron. GAVRILOVIĆ: Ja sam slušao da ste vi govorili madžarski, a ne ja. LEPRŠIĆ.

GAVRILOVIĆ. Ta — da se nije toliko pljačkalo... ŠERBULIĆ: Vama je sve pljačka u glavi. Valjda vam je žao Madžara i Švaba. GAVRILOVIĆ: Žao mi je svakoga koji strada nevino. SMRDIĆ: Nevino! dakle Madžari i Švabe su nevini?

ŠERBULIĆ: Vama je sve pljačka u glavi. Valjda vam je žao Madžara i Švaba. GAVRILOVIĆ: Žao mi je svakoga koji strada nevino. SMRDIĆ: Nevino! dakle Madžari i Švabe su nevini? GAVRILOVIĆ: Kako koji.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

i sam piše »stihove lepe«: »Glas rodoljupca vašega zna naizust i obožava vas za vaše rodoljubive misli, nego mu je malo žao što još prostije srpski ne pišete, jer on misli da na svijetu nema ljepšega jezika od našega narodnoga...

Milićević, Vuk - Bespuće

Našao je u njoj jednu mirnu dobrotu koja mu se dopadala. Vidio je da joj je još uvijek bilo žao što ju je ostavio tako naglo onoga dana.

Ne ide, nije lijepo ni pošteno da ih istjera iz kuće; nijesu mu ništa skrivili i učinili na žao. On ne svrši nikako te misli i ne nađe izlaska iz njih, skupi čelo, zalupi prozore i ode da spava.

Njoj grunuše suze, ona mišljaše da joj je njezina mama umrla bez nje, i to joj bi dvostruko žao i krivo. — Zar je moja mama umrla? — zapita ona ne zaustavljajući se da plače. — Gore nego umrla. Da, ona je umrla.

Sremac, Stevan - PROZA

A kako je kod drugih, koji nisu ništa bolji od njega; kod njih svakoga dana kao kod njega na Božić! Dalo mu se na žao radi mnogoga čega; i ovoga danas i svega onoga što ga je u životu zadesilo.

Ali on je nešto podugo tako ćutao. — Šta je, priko — prekide Jova pauzu. — Šta si se zamislio? Žao ti valjda što nije ovako svaki dan Božić? A? Šta misliš? — Pa... mislim tako... I, doista, pošto je malo prošlo, g.

Radičević, Branko - PESME

Svirac svira, Srce dira, Ruka s' diže na posao, Da l' će kome biti žao? Noga lupa, diže pra, Naokolo svuda stra.

Bre, Apolo, golaću ubavi, Pegaza mi što pređe nabavi! Ao goljo, da ti kažem pravo, Tebe mlada žao mi je zdravo: Jedno momče — devet moma mladi, Ču li, dragi, to su veli jadi!

ostavi, Pa se vinu nebu na visinu, Te pogleda ovaj svet ubavi, Pogleda ga uz duž i širinu, I Bogu je bilo vrlo žao Što ga nije davno već sazdao, Pa gledeći tako sa visine Zaplakô je od velje miline: „Svete krasni, o svete ubavi!

Vera i Bog, trajalo je mlogo, Dok sam samo nazirati mogô, No sad ču li, neće t' biti žao, Kad progleda što sam sagledao.

silu, Mučno jezdi ukraj pobratima, A sve žešće unapred se prima, Kâ od njega da bi umakao — Spazi Gojko, i beže mu žao, Seti s' Cvete, pa se i prepade, Pa ovako govoriti stade: „Što je tebi, brate Radivoje Otkad zlato ti ugleda moje?

Sa konja je junak sajahao, Mučno gledi — da l' mu žića žao? Da li žića, da l' drugoga čega I od žića jošte milijega?

Zašto, Bože, još tako slabačak?“ PERIVOJ Na mom srcu pesme dojim, Ceo dugi danak pojim, Truda meni nije žao, Perivoj sam podigao, Mlogi cvetovi tu kruže Lepotu od jedne ruže — Ta si, mila, ti!

Poskočiše, povrisnuše: „Jao, majko, jao!“ Skoči majka od ognjišt(a), Dece joj je žao. Skoči jadna, ma nekako Tavicu izvrati, Pa kajganu svukoliku U pepeo sprati.

je veće bio zreo, U sude skuplja s' vina plamen dar; — Na stanje moje bija s' navikao I jedva mi je drage bilo žao. 36.

Pa jednu rečicu za drugom laća, Al' sluga njima ni na što ne vraća. To beše svima, što bijau, žao. Al' jad je grdni deklice spopao!

— Taj žubor ide od usta do usta, Al' niotkuda odgovora pusta, I svakom beše i teško i žao, Jer svakome je na srcu ostao. Al' najviše lepotice žale, O njemu zbore, pa divno ga fale.

Ma ko iznenada, Ko ono otud na nj'ga naže sada, Još viknu besno: „Stani, da ti platim, Da žao tebi za još gore vratim!“ Naš Stojan začu, onamo s' okrenu, No što se stresnu, koga tamo zglenu?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Neka, neka. A prodadoste li onoga njezinog ždrepčića Doratića? — Prodadosmo, braći Jovanićima. — Je l mu bilo žao ostaviti mater? — Bogami, jest i njemu i njoj, rzala je tri dana. — Oh, grehote, ljudi moji.

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik: — Ehej, budale, vraćajte se! Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik: — Ehej, budale, vraćajte se! Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom: — Umukni, ti

I popiti je voljela, bog joj dušu prostio, jednom tako umalo nije kuću zapalila. Pa opet mi je žao, to samo tebi kažem. Žao doboga. I opet uzdah koji ni sam djed ne čuje niti ga je čak i svjestan.

Pa opet mi je žao, to samo tebi kažem. Žao doboga. I opet uzdah koji ni sam djed ne čuje niti ga je čak i svjestan. Sve je upila i odnijela neumorna huka.

— Pa nek bude i tako, ali deder ti mene pouči kako da mi njega izliječimo od te budalaštine? Žao mi, braćo, mladice, načisto uvenu grešno čeljadešce. — Nije tu lako lijeka naći — vajka se bradonja.

Šta ćeš, dođoše takva vremena. — E, nek sam to čuo — nastavlja kalajdžija svoju malopređašnju misao — nije mi sad žao što sam ostao bez svoga kruva i zanata.

— O, majku ti tvoju, a ja sve mislio da nijesi ništa uradio, pa mi te bilo žao što te toliko tuku! Što ne reče odmah kako je bilo, pa da se riješiš degeneka, magarče jedan?

— Vojske — pustinjački jeknu seljak. — Ostala samo žujova? — priupita intendant zagledajući kravu na ledini, a sve mu žao što to nije bar neka zekulja, marvinče zaštitne boje, mogao bi se načiniti da je nije vidio.

Nije, dakle, pijan. Intendant, najzad, i sam izbaci posljednji adut: — Žao mi bilo, druže politički. Nisi ti seljak, ne znaš ti šta je krava.

— Jest, jest, imaš ti sto ruku, nije tebi Vjerovati — uzinatio se sumnjičavo Vačkonja, a meni odjednom dođe nešto žao toga inokosnog siraka, isturenog sama samcita pred bezdušni front ovakve tri pozadinske, komordžijske nabiguzice.

— Ja sam stariji čovjek, meni san lako neće na oči, a ti si, brate, mlad, šta je to s tobom? — Nešto mi došlo žao, kume. — Misliš na plavi lončić, a? — Vala, baš i na njega. Kako si pogodio?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HASANAGINICA: Više mi se i ne traži. MAJKA PINTOROVIĆA: Kako si spavala? HASANAGINICA: Tako, da mi je bilo žao da se probudim. Sanjala, kao dojim onaj đurđevak, sav miriše na moje mleko. Ceo dan me boli grudi.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

I zaista. Eno starojko i još nekoliko njih ustali. Drže se za stolice; hteli bi oro, ali kao da im je žao da prekidaju pesmu, pa samo stoje, zanose se po svirci i rukama, po taktu, odobravaju: — A, ha... Tako! O-o-o-o!

To kao da i snaška Pasa oseti, i bi joj tako žao na njih, što oni Tomču tako cene. I, da bi Tomči to kao naknadila, brzo se diže, rukom pozva devojke; one pođoše za

Kostić, Laza - PESME

tolko dušanova krv, što tebi može zborit smelije, uglednije što te je slavit znao, — misliš li tako, onda nam je žao: do strašnog suda još pretrpi se a ne veruješ li, — posrbi se!

Kako ga je željna bila duša joj je izletila, a ostade belo telo, osta mrtva Valadila. Žao beše starom kralju, Ramsenitu od Misira, što radošću prevelikom ubi ćerku, ubi sina.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Onaj najmlađi jednako mišljaše za svojijem sestrama, i šćaše da ide da ih traži, ali mu je opet bilo i žao ostaviti svoju ženu, a i car mu to ne daše učiniti, i tako on za sestrama svojima jednako venjaše.

Dvorani iziću na čardak k Stojši pa mu kažu šta veli zmaj, a Stojša se oseče na njih: — Idite kažite zmaju, ako mu je žao zeca, neka mi iziđe na mejdan.

ništa ne manka ođe do samo tri stvari: tica što zbori, drvo što pjena i voda zelena. Ovo bi žao jednome od ova dva brata i reče: — Odoh tražiti ove tri stvari, da baš ništa ne manka. I tako krene.

sê kravu, pa ne mogu ništa umusti, a hraniti kravu samo za onoga glavonju, to bi mi se zvalo lijepo gospodarstvo. Žao čovjeku krave, a teško mu opet imati s vragom posla, stoga ode najprije sam da se osvjedoči i da vidi šta je.

Jednom se, tako, digne car da ide u lov, a sinčić mu obisne o vrat i udari još jače u plač. Caru to bude vrlo žao, pa namisli da se radi djeteta oženi ponovo, a ta druga žena neka čuva ovo dijete u njegovu dvoru.

se carev našljednik, koji je bio već dječakom narastao, morade u prostaka prerušiti i po svijetu poći, ali mu je vrlo žao bilo što je otac sa njim tako učinio.

nego odma bjež'te odovle, e kad dođu 'ajduci, ako vas ovđe zateku, nećete nijedan žive glave iznijeti, pa mi vas je žao da poginete.

moralo biti da ga s veselim srcem dočeka i predusrete, govoreći mu: — Milo mi je što si prispio, ali mi je vrlo žao što mi se čestito nije namjerilo nego krtole na bistru vodu. — Ostav se, kume duše ti!

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Žao mi je samo što se ljuti, kad ja svašta činim. JEVREM: Maksa je čovek koji neprestano s upaljenim fitiljem odi. (Sedne.

MAKSIM: Samo ako se što ne dogodi. SOFIJA: A, na svaki način, na svaki način. MAKSIM: Nama bi inače bilo žao. SOFIJA: Možete se zacelo nadati. SVETOZAR: Dakle, ja se praštam. SOFIJA: Zbogom, Svetozare; pozdravi kod kuće.

Ej, teško meni! MAGA: Ali nemoj da se ljutiš, molim te! NIKOLA: Idi, idi, pa gledaj decu. MAGA: Eto, žao mi je, kad se jediš, a ja ti želim ugoditi. NIKOLA: Eno se i krastavci pokvarili. MAGA: O vragu!

Toliko sirće! NIKOLA: Idi, idi, ne stoj! Dok tandrčeš i teškaš se, mogla bi polak posla svršiti. MAGA: Eto, žao mi je, gdi se ljutiš. NIKOLA: Ta idi samo, nit mi pomaže ljutiti se, ni pevati. MAGA: O, teško si ga meni! (Odlazi.

DOKTOR: Vi ste neki osobiti čovek. (Manojlu) Odlazi! ((Manojlo otide) DOKTOR: Meni je žao da sam vas otoič uvredio; ali vi znate kaki su učeni ljudi kad im se za pravo ne da.

DOKTOR: Niži činovnika. PUTNIK: Mnogi od niži činovnika imaju visoke kuće. To zavisi od bogatstva. DOKTOR: Žao mi je da putovanjem ne postajete plodni u znanjma. Zar niste nikada čuli o parlamentu. PUTNIK: A, to je drugo.

KUZMAN: Zar i ti držiš na sujevjerija? DAMJAN: Ne držim, nego bi mi žao bilo da te nisam opomenuo. KUZMAN: Ti se jako za mene brineš!

KUZMAN: Ti se jako za mene brineš! DAMJAN: Ta, komšije smo, pa mi je žao, da ti se što sluči. Istina, ne valja svakim gatalicama verovati, ali je čovek tek spokojniji, kad ga savest ni u čem

— Jedan veli: da sam se ja samo učio; a u sebn misli, da i bez nauke više zna nego svi koji su učili. Drugom je žao što nije učio školu, da može više govoriti, a ne zna, da bi se tek onda naučio ćutati i koješta ne bulazniti.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat! Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda. PERSIDA (O, bože, bože!

PERSIDA: Jeste, milostivi gospodine, valjda nije dobro spavala. STEVAN: Valjda joj je žao bilo što nas je toliko mučila. TRIFIĆ: Moja deco, ovom se nije čuditi.

Ali danas me je majstor Sreta naučio da je lako tući, ali vrlo teško trpiti. TRIFIĆ: Oh, oh, sunce moje, kako mi je žao! (Na strani.) Bog te živio, Sreto! SRETA: Kako mi đavo obrnu pamet, te je nisam poznao! (Lupa se po čelu.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

I šta sad? Prelijem starog kečupa po bifteku? Ovako? Jao, oprostite — prosuh vam starog kečupa po lonama! Baš mi žao! Stvarno mi je žao!

Ovako? Jao, oprostite — prosuh vam starog kečupa po lonama! Baš mi žao! Stvarno mi je žao! U stvari, da me večeras niste izveli na jedno ovako fino mesto, umrla bih a da ne bih nikada doznala čemu služi stari

Hoću da kažem da nisam folirantkinja koja voli da zavlači ljude sve dok načisto ne poblesave, jer mi je nekako žao tih zacopanih tipova. A, kakvi su tek švaleri!

— zaprepastih se ja. — Kakva zmija? Da ste ga samo videli kako je ubio tutanj iz „Tri grozda“. Gotovo mi ga je bilo žao, onako prestravljenog, na časnu reč!

Za tu priliku aranžirao je nekoliko neodgodivih sastanaka sa ličnostima od obostranog značaja. — Baš mi je žao što ne mogu da vam se pridružim...

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

No ništa. A šta ćemo s prstenom? JELICA: Ja ne znam, tatice. MARKO: Moramo ga natrag iskati. Biće Batiću žao, ali šta ću mu. Svet je širok — gospodin baron, učinite mi ljubov i pozabavite se kod moje Jelice, dok se ne vratim.

Ja se čudim da ste se mogli rješiti ovde prebivati. JELICA: Samo mi je žao što mi je prsten kod toga nesuđenika, koga entberovati ne mogu, jer me je mati na smrti zaklela da se bez njega ne

Gospodin Vujić, treba znati da se u stvari tek polak slučava što se god pripoveda. MARKO: Meni je dosta; samo mi je žao prstena. JELICA: A što, tatice, zar ne da? ALEKSA: Ništa, ništa. JELICA: Ah, tatice, ja ću plakati.

(Pođe.) Jelica: Jošt jedno: jeste li se i vi dogodili u Madridu kad je gorelo more? Mita: Nisam, koje mi je vrlo žao, no kad sam posle stigao, vidio sam na bregu pečene ribe u velikom količestvu; i to me je moglo uvjeriti kakoje vatra

Što se pak gospodara Batića tiče, njemu na svaki način mora biti žao; ali kad pomisli da je gospodična u Beču vospitana, to će se lako moći skloniti da drugu sebi partiju traži.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Zaplaka starac za noćnih sati: „Mladosti moja, vrati se, vrati!“ Plakao ribar, a mačak sluša, žao mu starca, boli ga duša, tešku mu tugu blaži: „Mačak će poći — tako je rekȏ — ribici dobroj, tamo daleko, da tvoju

KRAVA: Šalju nam jesen dobri bogovi, kud oko baciš — sena stogovi. Prikane dragi, majka ti zdrava, je li ti žao što nisi krava, pod ovim suncem najlepša sprava?

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Sreća je za vas da niste bili. — Bilo mi je žao ujaka i ujne, i htela sam doći, ali sam se strašno bojala da pređem tih nekoliko kilometara preko leda.

Ne smeta vam što ćete jesti sa svima nama? — Naprotiv, biće mi vrlo prijatno. Nemojte tumačiti rđavo, ali mi je žao da je vaš verenik baš sada ovde. Mogli bismo možda prošetati zajedno: ovako bih imao neprijatno osećanje da vam smetam.

je svejedno umrla tu ili napolju, ili upali oboje pod led: ne bih mogao više izdržati ženu a i meni bi bilo suviše žao. Jeste li videli kako je lepa? Obukao sam se, uvio devojčicu u maramu i otišao pravo u noć.

Jezero se posle sasvim smirilo. — Ja sam bio voljan, ali se otac bojao. I posle, kad se Zidar već vraćao...! — Žao mi je da sam vas zabadava uznemirio. Obećao sam da ću vas drugi put upotrebiti. — Ne čini savršeno ništa...

Postao je kao dete. — Divan mladić. Treba mu reći da mi je žao što je propatio. — I još kako! Ja sam njin najbolji drug i mi svi kažemo da je on najbolji međ nama. Vi ste ga poznavali?

— O, govorilo se da Kamposov duh sedi svake noći u barci. Niko nije smeo da ode sa njom noću. Armandu je bilo strašno žao što se tako govori o Kamposu, čije je telo na Sijera Nevadi. — Lepo je od vas da hoćete da obiđete Pipa.

— Lepo je od vas da hoćete da obiđete Pipa. — Bilo bi mi žao da prođem kroz Huentu a da ga ne vidi. Bio je onda vrlo iskren sa mnom. Moje vođe zastaju.

— Verujte da mi vas je iskreno žao! Ali kako mislite da ostanete zauvek devojka? Mislim da je to teško u ovako malom mestu.

Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga.

malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griže savesti. Žao mi je i svršetka pokreta čamca koji se njiše. Ili ne, sve je to laž jer je misao. Neću da mislim.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

govori kao da je od šupljikavog metala tako i sija i kaže vrlo jasno da je čuo naša htenja i zna snagu naše volje žao mu je što se naš glas kukavno izvija sad hoće da i njega svi čuju dosta je slušao naše kukumavke izgoreše mu nokti

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

VIDA: Ni ja, bome! GINA: Uostalom, ja se toliko i ne ljutim; nije da kažeš da sam mu rod neki pa da me je žao. TRIFUN: Kako nisi rod? GINA: Pa tako, rod mu je prva žena Prokina, a ne ja.

AGATON: I zato ja predlažem da se, u ime protesta, odmah ovog časa iselimo iz kuće. SARKA: Uh, baš me žao moje sobe! AGATON: Nećeš valjda da dočekaš ona da nas izbacuje, ona? GINA: Iju, zar bi i to moglo biti?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Zanemeo i zbunjen, stajao sam oborene glave, naslonjen na ogradu. Teško mi je bilo što više nemam oca, žao mi je majke, plakao bih, ali su tu oko mene ljudi. Gutam pljuvačku i grizem usne. Lokomotiva pisnu.

Bila je baš izišla. Naslonjen na prozor pušio sam i mislio. — Šta si se zamislio? — zapita me sestra. — Žao mi je majke. Ona ostaje sada sama. — Ne žali je. Ona je sada ipak srećna.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Jadnice !«... Beše joj žao ovih glupih šireta — žena, jer ona ne poznavaše njihovo stanje ni namere. Ona im odgovori prijateljski: — Vaši ljudi tamo

Beše im žao da ostanu svako za sebe sami, pa iđahu zajedno ne znajući kud će; ućutaše i svako mišljaše za sebe... »I otkud je baš

Odoše oboje u praznu učionicu. Tu su u poslednje vreme sedeli i provodili razgovor. — Jadnik, žao mi ga opet! reče Ljubica. — A je li on vas žalio... ono pre, kad vam je poslao naredbu.

čekate učitelja ?... The, šta ćete.. mora se!... A ja baš to gledam onogaj... svaki dan, pa... pa mi baš, ovaj... žao mi, nije vajde... Ljubica počinje zverati očima... Šta li će sad biti, šta li će joj reći ?... Eto ga, ide ono strašno..

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

60. Dobro došli, kićeni svatovi! A za Maru gizdavu đevojku! E se Mare od roda dijeli Ali joj se žao od’jeliti; Jovo Mari tako govoraše: “Što t’ se, Mare, žao od’jeliti Od tvog roda i od mile majke, I od braće i od

E se Mare od roda dijeli Ali joj se žao od’jeliti; Jovo Mari tako govoraše: “Što t’ se, Mare, žao od’jeliti Od tvog roda i od mile majke, I od braće i od bratučeda, Od sestrica i mili nevjesta?

“ 62. Izvedi, brate, sestru na ugled. — Izveo bi je, al’ mi je žao. — Žao, ne žao, izvesti ćeš je, Izvesti ćeš je, i nama dati, I nama dati, i naša biti. 63.

“ 62. Izvedi, brate, sestru na ugled. — Izveo bi je, al’ mi je žao. — Žao, ne žao, izvesti ćeš je, Izvesti ćeš je, i nama dati, I nama dati, i naša biti. 63.

“ 62. Izvedi, brate, sestru na ugled. — Izveo bi je, al’ mi je žao. — Žao, ne žao, izvesti ćeš je, Izvesti ćeš je, i nama dati, I nama dati, i naša biti. 63.

78. Zlatni topi u grad udariše, Lepu Maru u dvor uvedoše. Lepa Maro, jel’ ti žao majke? — Zašto bi mi bilo žao majke, U mog draga bolju majku kažu, — Lepa Maro, jel’ ti žao babe?

78. Zlatni topi u grad udariše, Lepu Maru u dvor uvedoše. Lepa Maro, jel’ ti žao majke? — Zašto bi mi bilo žao majke, U mog draga bolju majku kažu, — Lepa Maro, jel’ ti žao babe?

Lepa Maro, jel’ ti žao majke? — Zašto bi mi bilo žao majke, U mog draga bolju majku kažu, — Lepa Maro, jel’ ti žao babe? — Zašto bi mi bilo žao babe, U mog draga boljeg babu kažu. — Lepa Maro, jel’ ti žao braće?

— Zašto bi mi bilo žao majke, U mog draga bolju majku kažu, — Lepa Maro, jel’ ti žao babe? — Zašto bi mi bilo žao babe, U mog draga boljeg babu kažu. — Lepa Maro, jel’ ti žao braće?

— Zašto bi mi bilo žao babe, U mog draga boljeg babu kažu. — Lepa Maro, jel’ ti žao braće? — Zašto bi mi bilo žao braće, U mog draga bolju braću kažu. — Lepa Maro jel’ ti žao seje?

— Zašto bi mi bilo žao babe, U mog draga boljeg babu kažu. — Lepa Maro, jel’ ti žao braće? — Zašto bi mi bilo žao braće, U mog draga bolju braću kažu. — Lepa Maro jel’ ti žao seje?

— Lepa Maro, jel’ ti žao braće? — Zašto bi mi bilo žao braće, U mog draga bolju braću kažu. — Lepa Maro jel’ ti žao seje? — Zašto bi mi bilo žao seje, U mog draga bolju seju kažu. 79.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Što nisam znala, to sam izmišljala! Glumila sam, ko da je glava u pitanju! Na kraju mi ga je bilo i žao. VASILIJE: Koga? SOFIJA: Tog batinaša. JELISAVETA: A možda je sve to bilo sračunato! SOFIJA: Šta sračunato?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Sve osmehe koji su od bola svisli, sačuvaće zrak negde u daljini. O ničeg nek te nije žao. Zato sam ti tu misao dao tužnoj goloj i beloj, neveseloj. Gledaj u jesen mirno, kako se gubi dan i ljubi.

Sadržaj je bio takozvano pravo prve noći (ius primae noctis). Nimalo mi toga nije žao. To leto poslao sam svome bratu i jedan roman za Brankovo kolo, časopis koji je izlazio u Sremskim Karlovcima.

Pred polazak, telegrafski sam pozvao svoju mater, iz Ilanče, da dođe da se vidimo. Bilo mi je žao te stare žene, da me ne vidi pre nego što odem. Međutim, moj telegram, slučajno, preko telefona, bio je sabotiran.

Sprema se da upražnjava veliku umetnost trgovačkog putnika. Meni ga je žao i mi se zgledamo tužno, pa da bih ga razveselio, kažem mu: „Prodaj, Milošu, jednog od onih tvojih ajgira u Bašahidu,

Imao je banku. Ja sam svoje kritičare, banaćanski, caknuo, i otišao. Ni danas mi nije žao. U Parizu, tada, našu grupu književnika bio je zahvatio talas oduševljenja, da uđemo u francusku književnost, u književnost

Večna su samo tamnica i vešala, njih će ti rado nuditi i brat. Što ti je žao našeg pokoljenja? Zar to nije vesela maskarada: danas je ukus car, a sutra barikada, Hristos, pa Neron, pa Lenjin.

Hiljade godina vuku nas za nos, pesnici, mesije, carevi i komunisti. Šta ti je žao našeg pokoljenja, ukus se menja, ukus se menja. Svejedno rodiš li sina ili kćer: večno su isti čovek i ker.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Ajde sa mnom... hoćeš? Siroče: Sad nema ko da te veže, je l pa ti je žao? Gospođa u crnini: Da... teško... Siroče: A meni je žao što nemam koga da vežem...

hoćeš? Siroče: Sad nema ko da te veže, je l pa ti je žao? Gospođa u crnini: Da... teško... Siroče: A meni je žao što nemam koga da vežem... Gospođa u crnini: Ajde sa mnom pa ćeš mene vezati... Hoćeš?... Ajde!...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Tako danas, tako sutra, pa počeše ludi s njim da prave šale gde stignu, gde stanu. On se bori, bori, pa malaksa... Žao mi ga jadnika! Nije bio rđav!... Sad je pametan, ozbiljan čovek, ne zanosi se kao pre.

Povukao se gotovo sâm za se, pa se slabo s kim i druži. U sirotinji je, ali ga mnogi pomažu. Svima nam ga je žao, ali sam je kriv... — Kako sad ludi s njim? — Lepo!... Sad ga ne ismeva niko, vole ga ludi; a i žalimo ga, jadnika!

— govorili su. — Pa i nije bio rđav čovek. — Nije, ali eto, kad ga đavo nosi da radi što niko ne radi. — Žao mi ga grešnog! — The, šta ćeš? Ko mu je kriv!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Štrpneš puce od čardaklije, pa ga založiš sa drenkom i tamnjanikom, pipneš mirisnu dunju, pa te žao da je kidaš... omirišeš je pa priđeš šepteliji, zagrizeš onako na grani, pa osetiš kako ti usna za usnu prijanja a kroz

Čiča Pera je bio prava anđeoska duša. Za njega su svi govorili da neće ni mravu na žao učiniti. Takav je bio od kako ga pamtimo.

Jes’ bogme: pa onda to i nije ono zlo koje on očekuje. I, gotovo, sad mu bi krivo: i pšenice mu žao i strah ga od većeg zla. U takvim mislima čiča Pera dođe pred opštinsku sudnicu.

Zbogom, Julo, pozdravi mi Kaju, žao mi što i ona ne beše da čujem šta će ona reći, no već svejedno i ti si rekla. I tako se svrši misija baba Sokina.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Zet si mi, mogu da se poslužim tvojim govorom; ako te je žao mogu i ja tebi napisati jedan pa da ti vratim zajam. IVKOVIĆ: Hvala! Piši ti sa tvojim ljudima paškvile.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Drugom jamu kopao, Pa sam u nju propao. Al je škripac gadan! Al je dripac jadan! Sad, kada je pao, Dođe mi ga žao. Kad zaplače dripac, Kad ga stegne škripac, Znaj, to se, kratkovek, U njemu rađa čovek.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

SERDAR JANKO Ukrešite koji da pušimo! To je duša vjeri prorokovoj, neće biti žao efendiji. TOMAŠ MARTINOVIĆ Gavranovi graču i biju se, cijènê brzo mesa biti!

MUSTAJ-KADIJA I MOLI MOMČAD DA NE POJU ONAKE PJESNE POKRAJ SAKUPA CRNOGORSKOGA, DA NE BUDE OD GLAVARAH KOME ŠTO ŽAO, NEGO NEKA POJU SVATOVSKE PJESNE, I ON SAM POČINjE POJATI.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Svaka bi posle, izišavši od matere, a kao ubijena, najviše nju, Sofku, gledala, kao da ih je nje najviše žao, što će im ona otići, što nju neće moći više gledati i što će ona, ma da nije ni za šta kriva, tamo u tuđini patiti.

Da te nije žao, što si postala baba? I efendi Mita joj priđe, poljubi se sa njom. — Kako si, prijateljice? Jesi rada prijateljima?

Pa odjednom prekinu, i, kao da se ona sutra udaje, poče da žali, nariče: Jao, jao, jel’te, diko, žao, Jel’te žao, što se rastajemo. — Teto, hajde! Sofka se diže. Osećala je da neće moći izdržati, da će pući.

Pa odjednom prekinu, i, kao da se ona sutra udaje, poče da žali, nariče: Jao, jao, jel’te, diko, žao, Jel’te žao, što se rastajemo. — Teto, hajde! Sofka se diže. Osećala je da neće moći izdržati, da će pući.

Peva zanosno iz sveg grla. Amam zveči: | Jao, jao, jel’te, diko, žao? Jel’te žao, što se rastajemo Rastajemo, a... I nemogući više od sevdaha, baci tas od sebe.

Peva zanosno iz sveg grla. Amam zveči: | Jao, jao, jel’te, diko, žao? Jel’te žao, što se rastajemo Rastajemo, a... I nemogući više od sevdaha, baci tas od sebe.

A pored toga valjda su hteli da se time pred njom kao otkupe za sve ono što je njoj njihov Marko, možda, na žao učinio, a bez njihove krivice i volje. Možda je i sasvim unesrećio, zarobio, ubio, što ju je doveo ovamo, kod njih.

Sofku je nje više bilo žao nego sebe. Uzalud joj je Sofka od svakoga jela, od ručka, večere, uvek ostavljala da, kad dođe, ima šta da jede,

Pandurović, Sima - PESME

Lepi, nesrećni dani. Providan sumor pao Na moje dane lako. Sad mije na sve žao, I teško, teško tako! Život u snu ne buja U ove čase gluve; Večernji dah leluja Umorne grane suve.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Tišina bijaše nastala. „Ne pamtim da nas se manje okupilo na ovaj god!“ reći će Savo Petrović. „Vaistinu, žao mi je da ste se i vi izmučili po ovome zlu vremenu, ono jest, potrebno je bilo da se skupite, jer imaćemo dosta

Pošto svaki ispriča, Vladika opet ponovi rasijano: „E žao mi vas je, žao!“ Svaki se poče braniti od toga sažaljenja, navodeći kako i Crnogorke idu u drva na dva puškometa

Pošto svaki ispriča, Vladika opet ponovi rasijano: „E žao mi vas je, žao!“ Svaki se poče braniti od toga sažaljenja, navodeći kako i Crnogorke idu u drva na dva puškometa daljine, a kamoli neće

Neću, Ilija, rekoh mu, da ti vrćem žao za sramotu, nego ovako te molim, kani me se! Ti lijepo znaš, Ilija, da ja nikogović nijesam, niti da bi se od straha

“ odgovori on lagano, „nema tu lijeka. Što je bilo, bilo! To je svršeno, niti se ja za to kajem, vjeruj mi, no mi je žao one nesretne cure i onog dobrog poštenog starca, što ih više neću vidjeti... Fala nek je Bogu...

A, može biti, kao što rekosmo, ne taj strah, nego i njena djevojačka savjest. A kako bješe bolećeg srca, žao joj bješe Janka. Možda joj prolijetalo kroz glavu da ne samo ima razloga da ga tješi, nego da je to njena dužnost.

„Zašto?... Ne bih ti umio kazati zašto, ali je red da to bude!... Bi li ti žao bilo, Stane?“ reče on milosno, uzevši je za ruke. „Meni bi milo bilo da ostaneš!“ reče ona šapatom.

Noću je dolazio, te založio što bi mu ostavili, a zorom ga nestani. Serdaru i svijem žao je i krivo to bilo od Janka. Osobito se stari čudio i žalostio.

Zovnu je dva-tri puta, ali mu ona ne odgovori, jer slatko spavaše. Vidi čovjek, e nju nikakve brige ne more, a opet žao mu je buditi, jer vidješe da je umorna, pak se vrnu da leže, rekavši naglas: „E fala Bogu!“ „Tata!“ šapnu nečiji glas.

Nikada dotle on na nju ne zamahnu, a doduše ni ona mu do tada ne dade uzroka. „Čuješ, Joke!“ započe on. „Žao mi je, vjere mi, što smo do ovoga došli, sad kad smo bliži grobu no domu.

Pa, da ti pravo kažem žao mi je i dosad, jer nije u tijem godinama, da može udovati... Dakle, što bi mi? Ko bi nas pripazio još ovo malo dana?

„A što ćeš, serdaru! Žao nam ga je valaj i prežao! Fala da je Bogu, barem je junački poginuo!“ „E momci! dosta bi pričanja, no da se saranjuju

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

— Blagoslovena (slatka je) večera s pravdom stečena. — Nije mi žao na mali deo, već na krivi. — Teška je nezaslužena kazna. — Nepravedno tecivo na treće koleno ne silazi.

— Jedna (je) smrt, a sto uzroka. — Živi kadgod, a mrtvac nikad. — Muka živeti, a žao umreti. — Svakome zlu smrt je lek. — Niko se smrti nije oteo. — Ne bojim se smrti, nego zla života.

Djede Rade, tako ti svijeta i vijeka, je li ti žao umrijeti? — Jest, tako mi svijeta i vijeka, kao da sam se jučer rodio. — A učini ti se kolik vijek?

Kad putnik to čuje, bude mu vrlo žao, i otišavši gospodaru na oranje, stane mu govoriti da to nije pravo, i zaište da bi mu prodao onoga roba da se onako ne

— Kad osiromašimo. — A kad je najbolji? — Kad umre. 6 Pitao Turčin raju: — Je li vam žao što Nikolu poturčismo? — U nas, aga, kad okinemo psu uši, zovemo ga „kudrov“, a rep, zovemo ga „kusov“, — pas bio i

Vile nikom ne čine zla dokle im ko ne učini što na žao. Na visokim planinama one vode kolo. Na to kolo čovek ne treba da nagazi.

hvaliti kakav je lijep grad načinio, vila ga prekori da on to bez nje ne bi mogao učiniti; caru na taj ukor bude tako žao da udari vilu šakom po obrazu, a ona se na to rasrdi, te sve izvore i studence po Kotoru otruje i sve goste careve

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

” Dvorani iziđu na čardak k Stojši pa mu kažu šta veli zmaj, a Stojša se oseče na njih: „Idite kažite zmaju, ako mu je žao zeca, neka mi iziđe na mejdan.

” On uzjaše na konja i otide po travu. Kad dođe na onu ćupriju začudi se njenoj krasoti, ali mu čisto žao bude što joj nema i onih dveju talpi, pa kad | dođe na sredu, pogleda i s jedne i s druge strane, i vidi ispod nje gde

ja hoću vjenčati ovoga mladića.” Na ovo car pristane, a ni mladiću ne bi žao, te stvar pogođena: vjenčaju se po zakonu.

” Pa- | storka je zagrli i poljubi se s njome i s njenom kćerju. Zdravo joj žao bude što oca nije našla kod kuće, ali polazeći dade i maćiji dosta novaca.

A kad čuje šta je sa ženinom kćerju bilo, žao mu bude, „ali joj je” reče „mati to zaslužila kod Boga, jer je na tebe badava mrzila.

Kad onaj s bravima opet naljeze, i vidi još jedan opanak, onda mu bude žao što onaj prvi nije uzeo, pa sveže svoja dva brava kraj puta za jedno drvo, pa se povrne da ga uzme, da oba sastavi.

Onaj najmlađi jednako mišljaše za svojijem sestrama, i šćaše da ide da ih traži, ali mu je opet bilo i žao ostaviti svoju ženu, a i car mu to ne daše učiniti, i tako on za sestrama svojima jednako venjaše.

Kralj kaže sve ovo poslaniku i pristavi: „Pozdravi svoga kralja, i zahvali mu od mene na pitanju i moli ga, da mu ne bude žao na odgovor moje samosione šćere, ele joj ne mogu ništa.

ništa ne manka ođe do samo tri stvari: Tica što zbori, drvo što pjeva i voda zelena.“ Ovo bi žao jednome od ova dva brata i reče: „Odoh tražiti ove tri stvari, da baš ništa ne manka.“ I tako krene.

struk bosioka što ga on goji i u kamari miriše, pa da je mišljela da se on pripravljajući one objede ženi i da joj je žao | bilo, jer se nadala da ne će druge nego nju vjenčati.

Iz početka u radosti nije marila što je tolišno dete rodila, ali posle dođe joj na žao gledajući drugu decu koja su se s njezinim rodila gde narastoše na ženidbu i udadbu, a njezino ostalo kao biberovo zrno.

Skoči domaćin znajući, šta se dogodilo, pak prinese svijeću, i reče mu: | „Žao mi te, ali mi je milo đe sam oklad dobio, jer je dan bjelji od mlijeka.“ 8. LjENIVI SLIJEPAC.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Nije onda ni čudo što mišje cveće! Na tavanu miševi, u zidovima miševi, ispod patosa, u sanducima, pod krevetom! Žao ti da platiš malo mišomora! Tvoja kafana, tvoja stvar!

GOSPAVA (od jednog do drugog): Kaži mi neku lepu reč, uteši me! Sažali se, kaži mi da ti je žao! Pusti barem jednu suzu za mene, biće mi lakše! Uzmi me za ruku! Pomiluj me!

Ikonija! Ja sad na duši nosim ubistvo! Kaži mi makar da znaš kako mi je! STAVRA: Nama je svima žao... CMILjA: Šta žao, prostitutkinja jedna! Ja tebe, maco, nikada ne bi flašom!

Ja sad na duši nosim ubistvo! Kaži mi makar da znaš kako mi je! STAVRA: Nama je svima žao... CMILjA: Šta žao, prostitutkinja jedna! Ja tebe, maco, nikada ne bi flašom!

Stanković, Borisav - JOVČA

Trebao si svima u kući po nešto da doneseš a ne samo njoj, pa ovima da je žao. JOVČA Ako je kome žao neka ide odavde. MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska.

Trebao si svima u kući po nešto da doneseš a ne samo njoj, pa ovima da je žao. JOVČA Ako je kome žao neka ide odavde. MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Meni je žao da ljudi koji ne misle, ne sude i ne postupaju sledujući pravilu zdravoga razuma, sebi [h]ude i vrede. O, koliko bi svi

Samo mi je žao bilo što mi je bukvar izderat bio, budući [da je] iz njega učio moj brat Ilija, pak ga je u takovo sostojanije metnuo

Meni bi žao bilo to čujući; i zaisto ja sam vesma njega ljubio. No, ko će meni izvaditi iz moz|ga pustinje i pustinjike i sve kojekakve

I, da nam nije žao da se odveć ne trudite, mi se svi ne bi[smo] nasitili nikad vašeg razgovora.” Vladika, ispivši čašu, počne sve druge

Gdi učenija nejma, ni latinskoga jezika, tu nejma ni života. Nama[h] bi[h] kud u svet tumario da mi nije bilo žao ostaviti mojega dobroga i blagonaravnoga starca, koga sam s pravom sinovskom ljuboviju ljubio i počitovao.

razgovor učini: „Moj sinko, čini mi se da se nećemo više u životu viditi; ja znam da ćeš ti kud libo za naukom poći. Žao mi je što ti više ne mogu dati; živeći u jednom manastiru imuć[n]u, nisam želio da moji[h] osobiti[h] novaca imam.

uslaždavamo se i ne možemo se nasititi gledajući izobraženija nji[h]ova; čini nam se kao da su do juče na zemlji bili i žao nam je što nisu i danas među nami.

U tom manastiru nađem nekoliko Bolgara monaha, od kojih jedan odvede me kroz Kareje u Hilendar. Kako mi je žao bilo čuti da je učitelj Evgenije, ne mogući trpiti tu kojekakve kaluđerske kabale, pre četiri meseca to čudnovito mesto

Zar je bog kao čovek? On bolje vidi i poznaje što je u srcu mome nego ja isti. P[relat]: „A nije li ti žao da te ribe izedu?” Ja: „Šta ga sam i ja riba izeo, koje čudo da i one mene jedanput izedu!

Bog sâm zna kako mi je žao bilo ove preslatke ljude ostaviti! Već sam tu rekao da ću se odsad krepko čuvati da se s nikim živim tako ne prijateljim

Molim vas, iskarajte zdravo gospodina Tornbola. Gledajte samo njegov posao! Kako da meni nije dosta žao bilo s takovi serdečni rastati se prijatelji, sedne i napiše mi nekakovo preljubezno pismo, metne u njega nekoliko

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Jedan trak rastoke bijaše modar, a drugi zelenkast. Bakonji bi žao, pomislivši da voda mrvi zemlju, onu lijepu crnicu što se nakosila kao da bježi od svoga neprijatelja.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Nisam te video... da, da, sedam godila. Pariz, pa odmah služba, državni činovnik... (On! Žao mi, šta motu?) dobro veče, Đorđe. Stigoh sad, sa kočijašem iz Palanke... (Nije mi se obradovao.

dužnosti i nekom moranju, da nariče, mučeći se što ne može mrtvog imenom da oslovi: što ni imena nema, još više joj ga žao. Da kaže „levi“, nikako ne može. ...Svanuće ga je zateklo u odelu na minderluku u njegovoj sobi.

Simka zatvori vrata za sobom. Vukašin se postide. Zapali cigaretu. Ona nije sposobna sve ovo da shvati. Žao mu je nje. Iskreno. Ali, ko zna da u njenoj pažnji prema njemu nije bilo i računice. Sigurno.

“ Nije je gledao. Govorio je vrlo tiho. „Lezi tu i skameni se.“ Nije verovao svojim ušima. Bilo mu je toliko žao sebe da smalaksa u pokornom ćutanju, i, odozdo, sa daljine od petnaest godina, bez ljutnje se zagleda u ženu koja je tada

“ „Znam te kao košulju.“ Tad su mu se oči zamrsile u očevu bradu, i nije znao drugo do: „Vukašinu će biti žao ako mu ne dođemo na svadbu.“ „Sram te bilo.

Mnogo je tukla. Iz brnjice joj tekla krv... Trčeći, zgazila žuto pile. To više puta. Greškom, bilo mi j e žao. Pila sam mleko uoči pričesti. Bila sam dete, oprosti mi, Gospode. Pokojnom ocu mnogo puta sam smrt zaželela.

Vojnik koluta očima i više se ne brani. Toli je žao vojnika, pusti ga da udahne, čuje pucanj, opet ga stegne. Pusti ga, okrene se, vidi: vojnici jure seljake, opet ga steže

— Čekaš da i mene vezanog sprovedu u Palanku? Da me osude na robiju? — Takve ni na robiju ne osuđuju! — Žao Ti... — Ocu Ti se o glavi radi, a ti... — Gde je Mijat? — Ne tiče me se. — A Tola? — Znaš i sam, nije kao ti.

Kad li je ovom poslednjem udaren kolac? Sklopi oči i gadljivo se strese. Poslednji put je poslušao Aćima. Ovoga mi nije žao. Nije ni bio čovek. Protiv noža i ovca bi se više borila. „Dajem ti sto, dajem ti dvesta, uzmi sve što imam.

“ smejala se. ,,Dao me u službu. Ima nas... jedan, dna, tri... šest, sedam, i... Ljuba je osmi. Bilo mu je žao što nije siroče. Dugo je gledao i čudio se što mu je u početku bila toliko ružna. Kao da je Simka lepša od nje!

I imanja. I žene. Još je mlada. Tek je sad stigla. Posušiće prerovske momke. A ti — u smonicu. E, baš mi nije žao. Ko je u okrugu više od mene zaradio za petnaest godina? Niko. Pa onda, što ti je žao?

E, baš mi nije žao. Ko je u okrugu više od mene zaradio za petnaest godina? Niko. Pa onda, što ti je žao? I moje i Vukašinovo tuđin će da poždere. S kim li se smotala? Nagovarao je da s Tolom... Dugo misli. Nije, nije.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Napokon i vladarka 3emlje Srebrnih Breza ču za neobični vez i pozva Zlatoprstu u svoj dvor. Žao je bilo 3latoprstoj da se rastane od pomajke, ali nije smela da odbije vladarkinu naredbu.

— Pomozi, sinko! — zajauka starica, ali dečak, ne osvrćući se, odlete dale. Žao mu je bilo starice, ali žao mu je bilo i da upropasti drugu želju.

— Pomozi, sinko! — zajauka starica, ali dečak, ne osvrćući se, odlete dale. Žao mu je bilo starice, ali žao mu je bilo i da upropasti drugu želju.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

U isti mah mu je valjda bilo i žao mladića pa mu je obećao da će ga, kad obojica budu u smrti, darivati nevidimkom kakvu poželi, ako mrtvi znaju da žele.

Popa, Vasko - KORA

glavi planete A njega nema SVINjA Tek kada je čula Besni nož u grlu Crvena zavesa Objasnila joj igru I bilo joj je žao Što se istrgla Iz naručja kaljuge I što je večerom s polja Tako radosno jurila Jurila kapiji žutoj KOKOŠKA Veruje Samo

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Kiša više nije padala, ali mrak beše potpun. Tada se setih da sad nailazi mestašce gde se moj pobratim venčao i bi mi žao što bar nije dan da ponova vidim selo i jasno oživim stare, tako prijatne uspomene.

rekao: — Pobratime, ti si uvek bio čovek, ostani to do kraja, molim te — on se blago i postiđeno nasmešio: — Žao mi je što ideš. Tako mi je dobro bilo uz tebe.

— Ko, je l’ ja? — Pa ti, dabogme. — E jesam, priznajem. — A što, bre? — Pa ’nako, žao mi, setio sam se. U desnom redu, kod srednjeg stuba, podnimljen na dugoj maljavoj i koščatoj ruci, leži na svom krevetu,

„Zbogom, Nato, a mislim, — voleo sam te mnogo, ali moram da umrem, eto. I Leonu će biti ža... ža... žao, i urlaće svaku noć, a u školu neću nikad poći; a kad bi jedan ovde imao srca...

— Ti, ti, ti, — šaputala je ona kroz uzdrhtale prste — da znaš kako te volim i kako mi je žao da umrem. I njene duboke, sjajne i vatrene oči ovlažiše se.

On pak činio je njoj u tome po volji, ne iz kakvoga straha od nje ili kakve potčinjenosti, nego zato što mu je bilo žao nejakoga stvora, pa je to naravno posle prešlo u naviku, te se postepeno izvrglo kao u neko njeno stečeno pravo da mu

“ A da mu je kafane žao bilo, o tome nema ni govora, pa se nije to jedanput desilo da je on nju pakosnicom i zlom ženom nazivao i prebacivao

sam, veli, i rat ratovao i glavu sam državi na raspolaganje davao, ali sam onda više glavom upravljao, i sad mi je rata žao.

) — Nemam čast poznavati Vašega zeta — odgovara Šljivić. — Žao mi je da ga ne poznajete. Međutim, morali ste, svakako, dobro poznavati čuvenog Šapčanina Žagora koji je izmislio

se Svetlana okrenula prema meni, pa me glasom u kome je bilo puno saučešća, upitala: — Je l’ te, Vama je baš toliko žao? Pune su vam oči suza.

zbog toga što je u sebi sadržavalo i onoga sažaljenja, odgovorih sa nemalo preziranja: — O ne, Vi se varate da mi je žao!

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Jamačno je Kosta stigao i ispričao, ili je možda Vujo mislio nasigurno da ću ja pravo k njemu?... Sve jedno. A žao mi Mata! ... Šta da činim sa njim? Istina, on hoće moju glavu, a ja se, bogme, ne dam tako lako. Pa sad...

— Što, nano, otkud to? — Kažu mi ljudi jednako reži na tebe što ga ne slušaš. Žao mu onolikih para, što si ih sam podelio jatacima, krivo mu što si otišao bez njegova znanja, čujem da te krivi i za

da opet malo pijemo... Njemu se ne spava, zato je probudio Dobrosava, ali mu sad žao umorna čoveka, kome se jako spava... Vidiš kako on lepo sa njim! ... Pa neka ga nek spava... on ima još da živi, zadugo.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

— Kako kuda? Idem sa pobratimom glavom po svijetu, kada ga ti ne htjede darivati onako kako je zaslužio. Caru bi žao kćeri, kan̓ ti kad mu je jedna, pa povrati mladića i dade mu tražen prsten.

Onaj najmlađi jednako mišljaše za svojijem sestrama, i šćaše da ide da ih traži, ali mu je opet bilo i žao ostaviti svoju ženu, a i car mu to ne daše učiniti, i tako on za sestrama svojima jednako venjaše.

Kad to čuše divovi, u čudu se zagledaše, pa mu rekoše da im ne baca kamena, jer takoga nema nadaleko, pa im se žao rastati s njim. A starac im veli da on ne može drukčije ili ga neće ni bacati.

— Bi, — reče starac. — Kaži mi, a što je juče tvoje lijevo oko plakalo a desno titralo? Nama je djeci to jako žao, te se dogovorismo da te za to upitamo, pa makar sa sve triju pala glava ma̓m dolje.

To ti mi je vrlo žao, imam tri sina, pa da su pravi, makar obišli sav svijet, oni bi se složili pa u svijet te našli moj trs, i onda bi mi,

Bože, trči lisica, trči da se sve vija prašina za njima, dok jedva jednom stigoše do carskijeh dvora. Žao momku dati cure, al̓ šta će: ako je ne da, neće dobiti zlatnoga konja, a po tome neće doći ni do očevog trsa.

Ja znam šta je tebi teško: tebi je žao izgubiti zlatnu jabuku, ali ja ću ti i tu pomoći. Sjaši s konja, priveži ga za plot, na njenu neka ostane cura i čeka

Sjeti se e to su oba pomrla, a njegov nož svijetao, kao da ga je sad, zabo u zemlju. E žao mu za braćom, jako, bože, žao, ali šta će: izgladnio je, ižednio, stoga se požuri da što prije stigne do kyće.

Sjeti se e to su oba pomrla, a njegov nož svijetao, kao da ga je sad, zabo u zemlju. E žao mu za braćom, jako, bože, žao, ali šta će: izgladnio je, ižednio, stoga se požuri da što prije stigne do kyće.

Kad dođoše kući, bože, otac veseo, veseo, grli sinove, ljubi ih, e drago mu, drago što vidi sinove, a žao mu, žao do boga, što mu najmlađeg i najmilijeg sina nema kući.

Kad dođoše kući, bože, otac veseo, veseo, grli sinove, ljubi ih, e drago mu, drago što vidi sinove, a žao mu, žao do boga, što mu najmlađeg i najmilijeg sina nema kući.

Na ovo gar pristane, a ni mladiću ne bi žao te stvar pogođena: vjenčaju se po zakonu. Jedno veče, stojeći on sa ženom svojom na prozoru, ugleda, nedaleko od kuće

Petković, Vladislav Dis - PESME

Iz misli se trgoh. Bacah pogled dole, Nikog nije bilo. i dođe mi žao: “Možda je čekala, možda mnogo vole, A ja? — ja sam svirep, bezdušan i zao.

I ja bih tada... Moj ljiljane beli, Što su mi tebe pakosno odneli? Što ti bar sama?... Zar te nije žao? Kud gledaš dugo snom gde nema mis'o Poteza svojih?

Dan božiji opet zemlju plača vide. Al' nam dođe žao te grobnice mraka, Te sudbine, s koje polumesec ide, Što će sad drumovi poželet Turaka.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Pri kraju septembra, kada se završila berba, bio sam spreman za put u Kembridž. Bilo mi je žao što idem jer veseli dani u Vojvodini nastaju tek posle berbe i kad provri novo vino.

Pri kraju septembra, kada se završila berba, bio sam spreman za put u Kembridž. Bilo mi je žao što idem jer veseli dani u Vojvodini nastaju tek posle berbe i kad provri novo vino.

Kada je Niven shvatio šta me muči, bilo mu je žao pa mi je dao jednu malu knjigu pod naslovom ”Materija i kretanje” koju je napisao Maksvel.

Bilo im je žao što ih napuštam, govorili su mi to, ali mi nisu zavideli, jer nisu mislili da Berlin ima bilo šta što Kembridž nema.

Činilo mi se da se Francuska još nije potpuno oporavila od rana zadobijenih 1870-71. godina i bilo mi je žao. Dve godine ranije prolazio sam kroz Pariz na putu iz Pornika u Idvor i poneo sam sobom mnogo lepšu sliku o njemu.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

— Skini ga s glave, da ga okusimo! — i pruži prema njoj ruku. — Da—nu! — izlane ona i odmače se. Mladiću je žao što se ona ne ljuti, i stade se bacati u kovrljak gnjilim maslinama. Učestao jednu za drugom.

Stariji brat Spasoje sve je uzbuđeniji što više razmišlja; žao mu je što je dolje silazio i brata sobom poveo da obojica ludo nastradaju.

Znala je iz čuvenja da se ono prostire u neizmjernu daljinu i da ga oko ne može zahvatiti. I čisto joj žao što se preda nju dostavilo ono golo visoko brdo, iza koga je sigurno dore i kamo će ona domalo otploviti.

I već se složila s mišlju da će se daleko iseliti, preko svijeta, i nije joj žao, jer tamo će naći Spasoja koji joj se sve više u moždane useljuje.

Sve svakidašnje navike u pameti su joj, i rado bi se k njima povratila, a žao joj što se nije srčanije s poznatima na odlasku pozdravila, već onako hladno, savladana hitnjom i uzbuđenjem.

Umrlo joj dijete u putu, a ona ide dalje, da u tuđemu svijetu potraži svoga čovjeka. Žao joj djeteta i muči je misao što će on reći, — može je zamrziti i pomisliti da ga u putu nije pazila.

Oko podne sa Spasojem objeduje. Zalažu se; on žurno, ona polako, kako se naučila. — Što si nevesela? Zar ti žao što si došla?... Eto, možeš se pohvaliti da si bila u Americi... Jedi i pij! Nemoj poslije da se tužiš na me!

Sada joj je nesumnjivo žao što se našla ovdje, što će do časa biti sve svršeno!... Pri toj pomisli, nešto unutarnje silno je potiskuje da

Red je ići; Antica to zna, i nije joj žao. Dapače, ona u sebi osjeća želju da se čim prvo kući povrati, i tu želju ne može nikako da u sebi utuče.

Ko zna gdje su sada! Antica časom umuče, no zatim odmah nastavi: — Nije mi žao što odoše: neka živu svojim životom. Što bi kod mene? Neka se širom svijeta plode... Oni su otišli, a ja sam ostala...

— dovrši starica tišim glasom. — Ali vam je žao umujeti? — opazim ja pod utiskom pošljednjih riječi, osjetivši tugu u zvuku glasa staričina: . — Da mi nije žao?

— opazim ja pod utiskom pošljednjih riječi, osjetivši tugu u zvuku glasa staričina: . — Da mi nije žao? Neka me ovako stare, samo da mi je živjeti! Da je moguće uvijek živjeti!.. .

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

KALENIĆ: To može odista da vam pođe za rukom, a državu to baš ništa ne košta. Nije država sadila šume, pa da joj je žao da se seku. Sasvim to može.

Ima ih koji misle da je posle ovoga on prosto onemogućen... DARA: Siromah otac! ČEDA: I meni ga je žao, ali za sve ima da blagodari svojoj ženi. DARA: Pa kako, zar ti odista misliš da bi otac?...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Al’ u to se neki leptir Ludo navrzao, Pa na sveću, pa na sveću — A meni ga žao. Čim ja počnem, evo ti ga Da skoči u plam; Bacim pero, od sveće ga Dalje oteram. Ja hartiji, leptir sveći.

“ Al’ kad plačeš što se smiješ? — „To je ono: ja sam Bog.“ A sad dlanom oči kriješ... „Žao mi je đav’la svog.“ Imaš pravo, imaš pravo, Ti već stižeš neku cel.

»Starmali« 1883. DRAGOME LjUBI NENADOVIĆU * Ljubo! I ja vidim Blizu šezdesetu, A žao bi mi bilo Da s’ ne sastanemo Još na ovom svetu.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

“ Moja lepa frajlice, žao mi je što ste mene radi ta vaša mala ustanca zaoštrili. Ja na modu nimalo ne vičem, nego na zloupotreblenije, na

MITAR: Vidiš li ti da ti mati luduje? Ona će sve s njenom prokletom modom da spiri i izmodi, pak onda? — Ne, ne, žao mi je, al’ ne može biti... Koj vrag, kakav je to pandur? EVICA: To je Jovan. MITAR: Jovan, pak šta se tako naružio?..

DJEJSTVO II POZORIJE 1. EVICA i VASILIJE EVICA: Ah, slatki Vaso, kako mi je žao kad pomislim šta se s tobom zbilo!

Kao ležim ja na krevetu, a ti si došla, pa me pitaš što mi je te sam tako neveseo. Ja kažem da mi je žao što ne mogu da načinim jošt jednu aljinu, nego sve moram u starom janklu da idem.

FEMA: Uzeti moju kćer... SARA: O, manite frajlicu, ona je jošt zelena. FEMA: Sluta je ona, a ne zelena; žao mi je što se i nazvala mojom,... ali neka... šta su se gospodin filozof sklonili?

RUŽIČIĆ: Mir tebje, Heleno, očesa tvoja zvjezdonosno bleščat. EVICA: Meni je vrlo žao što ne mogu vašim jezikom govoriti, no ja ću se postarati da što skorije naučim. RUŽIČIĆ: Izjaščno, izjaščno!

Petrović, Rastko - AFRIKA

Uzeo sam štap i ubio je. Posle mi je bilo žao što sam to učinio, jer nije ujela devojčicu! Nije li ovaj način razmišljanja potpuno crnački“?

Iako je sve u stvari šala, iako nikad neću otići da je vidim, bilo bi mi žao da to bedno devojče ne postane ipak onoliko lepa koliko je sad njena sestra.

sam se navikao na njega, gledajući ga na leđima Sambe dok idemo, ili hraneći ga bananama i šećerom, bilo mi je dosta žao kad je nestao.

Ne mogu ipak da kažem da mi ga je odviše žao kada ga isplaćujem. Za vreme puta on se olenjio i iskvario, intrigirao protiv ostalih crnaca, tiranisao nosače koje sam

Odjednom videh da me je uistinu žao rastati se. Zašto ne bih zauvek ostao u jednom kraju sveta gde je život tako prost i tih kao što je međ njima!

Dok silazimo na plažu, bleštavu i zlatnu pod suncem, đale, grioti, prate nas pevanjem o slavi fetiša. Žao mi je da ih prekidam sitničarskim zapitkivanjem.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

DRUGI TURČIN: A i u tvoje zirave oči davno se gavran zagledao!... Nu bez šale! A žao mi je onoga krštenoga psa te ne šće vjerom promijenit, no jogunasto izdahnu na veljim mukama!... Junak bješe, dina mi!..

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

su zagube i skrbne djela gledati i slušati što bivaju ubijstva i povrede u bitkama među vojskama i nihne protivnike. Žao e što od merke pravitelstva bivaju tolike zagube u ednom mjestu, gdje toliko nevina domočadja i nemoćne ljuđe se gaze!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Raduje l’ se ona sveća, Ili joj je žao Lete l’ i sad uzdisaji — Ko bi kaz’ti znao. ĐULIĆI UVEOCI I Sve što dalje vreme hiti, Sve se većma prošlost

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Moj školski drug... Ali šta da mu radim. Da mi je rođeni brat naišao saterao bih ga u red. Bilo mi ga je ipak žao, te mu priđem i zagrlim ga. On me poljubi... Obojici nam potekoše suze... Mrak je pao uveliko.

Duhnem na njega... On zastade, odupirući se čvrsto nožicama. Bilo mi ga je tada žao. Prineo sam ruku zemlji i on hitro pođe. Tada mi pade na pamet, šta bi radili Bugari da uhvate mene.

Za mene će to biti garancija, da vas stavim na najistaknutije mesto. Ako vam se što desi, neće mi biti žao, jer ste nastradali od topova kojima vi upravljate.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Tvoga lica bijelog I srdašca vesela U svem kolu ne bješe. Al' mi žao ostade, I žaliću do groba, Đe ti oči ne zgledah, Obrazah li jagotke.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

JELISAVETA: I nije — i milo mi je. To znači: i žao mi je Što te onako crna sudbina Iz Venecije zlobno otište. LEONARDO: Možda i tako mislim.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— poče Dule, a čelo mu se namršti — diže ga spa'ija sa starog kućišta i naseli na njegovu starevinu nekakva Ličanina. Žao je to, prežao bilo pokojnom Miji, ama, šta je mogô!

Čok jaša padiša!“ Meni bi nešto žao. — Šjetio si se, more biti, one pjesme: „Jao meni do Boga miloga đe pogubi' od sebe boljega?

Slobodno je moreš otjerati, Davide. David: Davno bi' ja to učinio, ali mi se ne da. Žao mi je. Nešto bi ti kazô, ama me je sramota... Sudac: Ništa se ti ne stidi. David: Ti kažeš da je oćeram.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ŽIKA: Što mu ne skineš, pa nek ide go! MILISAV: Ne mogu, nemam to srce! Vidim nema, pa mi ga žao! ŽIKA: E, pa tako ti je to! Kad imaš srce... ne možeš da imaš gaće.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

— Zašto je klas p. mali kao šaka? Jednom je đavo upalio p., i ona počne goreti; Bogorodici bi žao, siđe s neba, uhvati šakom za klas, i ugasi vatru: i klas ostane onoliki koliko je Bogorodica uhvatila (іbіdem.

Ćipiko, Ivo - Pauci

ali, fala bogu, imate se od čega naplatiti, odgovori Vojkan umiljato. — Znam da mogu, ali meni te žao! Evo vidiš, taman sam tebe tražio; nakupilo se preko sto šezdeset kruna, a to ti je preko četrdeset talijera što

Diže se i otvori kućna vrata. Jednako snijeg pada; zahvatio je sa svih strana, kao da je nakastio cijeli dan padati. Žao mu je, boji se neće biti kola, ni umetanja, a paljenje iz kubure ne može da savlada njegove zabrekle momačke snage.

Ilija zateže dame u blagajnu upiše, žao mu; i boji se staroga gospodara. Ali koja vajda? Ko će od boljega bježati? I, odlučivši se, pođe župniku, popu Vrani,

— Pomozi sada ili nikada, gospodaru! ... Porubalo me za porez. —Nemam gotovih, a žao mi te: daću ti kukuruza. —Imam, gospodaru, žita u kući. —Čekaj, budalo!

Ali da, — dosjeti se, — nemate ni vi gotovih para. Gazda se ljuti, veli: — Uvijek si mi za napast .. . a žao mi te! 'Ajde—de, uzeću ga ja, kad si baš najašio. —Dobar je, bolan, gospodar, — opazi Vaso.

Ždrale i Krilo nadimak im je u selu. Niko leži uz vatru, pod kabanicom. Nad njim stoji junac. Nešto je bolešljiv, žao ga Iliji, jer ga već hvata u plug, pa ga je priveo k vatri.

Čekajući misli na žedno blago, a osobito žao mu kobile. Lokve, gdje se voda između stijena sakuplja, bezmalo presušiše svugdje, pa sada i blago moraće se pojiti

Žedan gleda u kaplje što nad gunjac padaju, i žao mu svake što sukno prije njega popije. Tako iščekujući nije ni opazio iza sebe Maše. — Rade! — javi se žena.

Kod svoje žene bijaše je kao zaboravio, a sada opet probudila se snažna želja za njom i, kao negda, mori ga... I žao mu što je dosada osjećao njenu silu nad sobom; curio se pred njom kao pred popom Vranom.

Ma neka i žene, rodiće mi sina! A da, zapravo, žena i nije za drugo!...— Pa, napivši se rakije, prevrnu: — Je li ti žao što nemaš djece? Nerotkinja si, štirka, a vele da su štirke ljuće...

Do nekoliko dana vratiće se iz vojništva gdje ga je za dva mjeseca uzelo. Što će on reći, hoće li mu biti žao što je zemlje kupio za skupi novac?

Rade, brate, — veli mu, a nad poplašenim očima zatreptaše trepavice i poniknu, — neće ti žao ako me u nedjelju Radivoj iz kola svojoj kući povede? — Pa i zeman je, — odgovori Rade. — Da sa srećom bude!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

najmanjeg traga gorčine, no čisto, nepatvoreno zadovoljstvo, pračisto zadovoljstvo snevača iz edenskih vrtova, moj bože. Žao mi je da zaspim, jer zar može san biti tako ugodan kao ova maglovita mešavina sna i jave, zar se neće, moj bože, tvoje

Ilić, Vojislav J. - PESME

No kmet u ovom času već beše u zanos pao, Te ćata ustade s njega, jer ipak dođe mu žao. Podiže šubaru samo, dotera na njojzi bore, I onda, psujući sanćim, zamače u svoje dvore.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

To bi ga vrlo obradovalo. Baš mi je žao što nije ovde! Sigurno je zadržan svojim nastavničkim pozivom u Kembridžu. A sada da Vas upoznam sa prisutnima.

Nisam imao razloga da im zavidim, no ipak mi beše žao što nisam među njima. Oni su se mogli posvetiti sasvim nauci, a meni beše to otežano.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Dve zloće, znam vas, i zna vas sva okolina. Niti je meni žao novaca, ni brašna, i to zna sva okolina. Neka bude kako 'oćeš. Od sutra već, i plata ti je veća, i deo u brašnu.

Izgrdim momka, onog pustog kockara Milana, koga bi trebalo i da izbijem, ali mi odjedared dođe žao što je sluga, i okrenem se i šmrkam.

Traži, naći ćeš novac. Ti si kriva što ostavljaš novac kojegde!... Julice, nemoj da ti je žao na mene sada; ja sam bolesna, nemam strpljenja... Evo ti ključ od male kasice, uzmi što ti treba... a novac ćeš naći...

Nano, ja znam sve, dobro, ali mati mi je, i meni je žao nje— Ti, Nano, kupiš sav svet, pa bi, ja znam, skupila i nju, ali ona unapred poručuje da ovamo ne bi došla nipošto...

Nemoj se kajati, meni je onda teško i žao. Mi ćemo ti pomagati, brige ćemo deliti. — To te i čeka, sine; ja te, eto, brigama razgovaram i tešim.

Srba, pisala sam ti, ne samo da nije svršio medicinu, nego, rekla bih, nije čestito ni počeo. I tebi je žao, vidim; šteta za mladića sposobnog i snažnog.

Bude i smešno. Grobar — pet kuća je nazid'o za pet sinova, ali mu žao i muka što ja stojim i ne može da ščisti onu kilu pšenice u svoju torbu.

Trojka naša pomalo ramlje — nasmeja se jednog dana Branko, kome je bilo žao što se Pavle tako odelio. Branko i Milan se viđali vrlo često; čak su neke stvari zajedno prelazili.

Branko ide Milanu. Pod obema miškama nosi knjige i beleške, vuče noge, nečega mu je žao, skoro bi mogao zaplakati. „Beda me znala šta mi je.

Nisam volela nikada da imam dece, ali sad mi je, verujte, žao što nisam imala sina, pa da se vidi šta je za Pariz! — Kako se gospođa apotekarka baš ozbiljno uzbudila, sva gospoda

Odjedared Milan strogo uperi oči u Pavla: — Kuda si ti, Pavle, upravo pošao? Govori slobodno, neće mi biti žao. — Pavle kaza pravo i otvoreno. Pa dodade: da bi on došao da vidi druga i da se nisu putevi slučajno poklopili.

Oca mi je žao. On je čovek sur i mrk, i teško snosi sirotinju. Niti je pesnik, niti ima moć adaptacije... Ako majka tvoja može njemu

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

On izjavi Roksandi da se umorio, zamoli je da sednu malo, i — — ljubezni moji čitatelji, meni je žao što vam ne mogu povest dovršiti, jer je baš ovde morao kakav pacov stari rukopis tako strašno izgristi da se ni pod

Koliko, na primer, ljudi obeštadu drugome pomoć, pa baš u najvećoj nuždi počnu se izvinjavati da im je vrlo žao što reč ne mogu ispuniti; koliko puti žene (a i ljudi) obećaju tajnu čuvati, pak se tajna pređe pročuje nego da nisu

da nije, kao što smo vidili, Sudbina u protokol staviti dala da mora izbavljena biti; drugo: da nije i njoj samoj bilo žao da tako mlada i zelena (ovo je samo opšti način govora, inače je ona bila uvenuto-žućkasta) u zemlji trune.

« Gimnosofista: Meni je vrlo žao što ste tako tvrdo sebi predstavili devovati; inače ja sam mislio za mene vas isprositi.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Nastala je mučna tišina. Ali Živadin prekide: Gospodine potpukovniče, meni je jako žao što su moje reči dale povoda da tako mislite. Ja se izvinjavam. Ali...

Ljudi zanemeli. Iako gotovo na svakom koraku vide ponekog mrtvog vojnika, stoje sada skrušeni i zbunjeni. Žao im majke, a ne znaju ni šta da rade sa detetom.

Tek tada je Tanasije doznao za sudbinu svojih drugova. A neki su i kroz Albaniju pomrli. Mnogo mu je bilo žao kad je čuo da je Krsta vozar umro od gladi kada su išli preko pirinčanih pola. A kaplar Vučko udavio se u reci Maći.

— I šta veliš... hajd da se pomučimo uzbrdo do Luke, dobro, dobro, postaraćemo se, kada ti je toliko žao... — Ama ne moraš, pobratime. Odavde je lepši izgled...

— Izvinite što ste toliko čekali — govorio je raspoložen, brišući se ubrusom. Žao mi je što nemam ničim da vas ponudim... No, sad možemo!

A Solun je daleko. Iako sam među ljudima, osetio sam samoću i bilo mi je žao što sam napustio osmatračnicu. Tamo su bar moji dobri drugovi...

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Šta hoće ta devojka? — pitali su se u sebi, ne usuđujući se da glasno izgovore ni jednu jedinu reč. Bi 3latokosoj žao, ali i za nju kao i za mladića uzmicanja nije moglo biti: ljudi oko njih sve više su sužavali krug.

Šantić, Aleksa - PESME

''Tamo daleko! Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuča s neba...'' A zar vam nije zavičaja žao? ''Žao je, brate... Bog mu sreću dao... No hljeba nema... Zbogom! Hljeba... hljeba...'' 1906.

''Tamo daleko! Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuča s neba...'' A zar vam nije zavičaja žao? ''Žao je, brate... Bog mu sreću dao... No hljeba nema... Zbogom! Hljeba... hljeba...'' 1906.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ali za odmazdu Turci su dobijali odmazdu, osvetnička hajdučka ruka vraćala im je žao za sramotu. U stalnoj borbi na život i smrt hajduci su često bili vrlo okrutni.

„koji može stići i uteći, na tijesnu mjestu pričekati, za ranjena prihvatiti druga, I na oštru udariti đordu, kome nije žao poginuti“.

jednu tako složenu ličnost kao što je Marko Kraljević (na kraju pesme Uroš i Mrnjavčevići): Na Marka je vrlo žao kralju, te ga ljuto kune i proklinje: „Sine Marko, da te bog ubije! Ti nemao groba ni poroda!

“ Al' je sestra srca žalostiva, žao joj je brata rođenoga, ona ciknu kako ljuta guja, manu glavom i ostalom snagom, iz glave je kose iščupala, ostavila

Kad je bila na vodu Bojanu, ugleda je Mrljavčević Gojko; junaku se srce ražalilo, žao mu je ljube vijernice, žao mu je čeda u kol'jevci, đe ostade od mjeseca dana; pa od lica suze prosipaše.

Kad je bila na vodu Bojanu, ugleda je Mrljavčević Gojko; junaku se srce ražalilo, žao mu je ljube vijernice, žao mu je čeda u kol'jevci, đe ostade od mjeseca dana; pa od lica suze prosipaše.

Tad junaku grđe žao bilo, pa na stranu odvratio glavu, ne šće više ni gledati ljubu; a dođoše dva Mrljavčevića, dva đevera Gojkovice

Ti nijesi posjekao Marka, već posječe božjega anđela“. Na Marka je vrlo žao kralju, te ga ljuto kune i proklinje: „Sine Marko, da te bog ubije! Ti nemao groba ni poroda!

Zlo ti vino napoknje bilo!“ Ja kad bane knjigu proučio, muka mu je i žao je bilo: u obraz je sjetno, neveselo, mrke brke nisko objesio, mrki brci pali na ramena; u obraz se ljuto

daleko se čuje, žuta hrta za uši podbila, te se s njime kolje niz planinu, a Turčinu oči ispadoše, koliko mu nešto žao bješe, te on gleda što se čini s njome.

Ne gad’te mi pred gospodom vina!“ A meni je žao, beže, bilo, žao bilo dveju sirotica, pa ja uze do dve sirotice, odvedo i dole na čaršiju, narani i leba bijeloga i

Ne gad’te mi pred gospodom vina!“ A meni je žao, beže, bilo, žao bilo dveju sirotica, pa ja uze do dve sirotice, odvedo i dole na čaršiju, narani i leba bijeloga i napoji vina

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

su da je zao Pošao je da im kaže Da ne može tako više Videše ga neke straže Opališe i ubiše Nikom nije bilo žao Mislili su da je zao GLAVA MI U TORBI KO DVE PTICE Ko grlice Gladne mi vilice Ko dva kosa Lete ispod nosa

pitu ću da te smažem Imam koltove od srebra Da ti bušim tvoja rebra Mogu stati pa birati Kuda ću te prosvirati Žao mi je jadnog metka Jer si ružan kao četka PONAŠAM SE POPUT PAŠE Ponašam se poput paše Svi se samo mene plaše

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Toga dana svima je bilo žao napustiti logor i započetu kolibu. Nikolici je bilo najteže, njemu je valjalo ostaviti i kuju da čuva logor.

Što da se raduješ tuđoj nevolji, pa ma ko to bio. Čak im je pomalo bilo i žao što, eto, odlazi onaj zbog koga su se odmetnuli u šumu, izgrađivali logor i doživjeli mnogo uzbudljivih i neobičnih

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

se šnjime, A sad mrzi me i gledati na njega; S rukom ne mogu se dotaknuti k njemu, Toliko što uzdišem i suzim za njim! Žao mi ga je što se rastasmo, S milokrvstva stajao bih pri njemu, Al' od zla zaduha mu, klonim se!

A veliki bijaše boljarin i bogat. Pak što da čini, kako je svakom čoveku žao ovaj svet ostaviti i umreti (liše bogaticam), čudno je i do svoga izdahnuća sve se kopirka i misli se eda bi kako

Al' eto naskoro iznenada dođe i gospodin nagledati svoj vinograd i smotre ga da je obrat i pokraden. Žao mu bi na to, te zapovedi svojim slugami da imadu taki onoga slepca dovesti pred njega.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

i one još strašnije reči: Je l’ ti žao što se rastajemo, rastajemo, a ne sastajemo!... strahovito mu tutnje u ušima i razležu se po grudima njegovim, i on se

Pevaju drugarice: Je li ti žao starih stazica, starih stazica i drugarica? Zona se ljubi s njima, a one je gledaju, smeše se na nju očiju punih suza, a

Dole svilena suknja i šalvare od juma basme. Sve to razgledaju drugarice i pitaju je: je li joj žao kuće i majke, je li joj žao što će da ide u tuđu kuću tuđoj majci, što neće više kod majke da noći!

Sve to razgledaju drugarice i pitaju je: je li joj žao kuće i majke, je li joj žao što će da ide u tuđu kuću tuđoj majci, što neće više kod majke da noći! A njoj oči pune suza i gotova je da zaplače.