Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkada ne sanjam na maternjem jeziku? — Na šta to ličiš? — pita carinik Žan Žika, upoređujući ga sa znatno mlađom fotografijom u pasošu. — Kako to mislite?
— viknu. — Pofrancuzio se, je li? A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu »14. decembar«, to ništa, a? A što te Žika lečio od upale pluća, to si zaboravio? I sad se ne sećaš starog Žila! Pili su viski u carinskoj sobi.
razgledao ga je stari drugar sa zaštitničkom nežnoću. — Imaš pravo što se vraćaš! Naći će tebi Žika neki poslić... Dobro.
Razlika je u tome što ti ljude svlačiš, a ja ih oblačim... Imaš li, možda, kćer? — Studentkinja! — kaže ponosno Žika — i vadi fotografiju iz novčanika. — Osamnaesta joj...
I on joj se prepusti. Baš kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilja sem da utuca vreme, Žan Žika noge same odvedoše do slikarske Kasine.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
« — vele seljaci pa se podmiguju. »A otkud si se ti, more, propismenio?!« — Eh — veli Žika — mi iako nismo pismeni, a ono smo i-jope’ od fajde; mi ako ne umemo da pišemo, a mi umemo, beli, apsu da ležimo!
« — Ovde je ogorčenje veliko, i ako narod ne dobije zadovoljenje — on tj. Žika ne jamči ni za šta. »Nema elbeta, gospodine Purko, loša slugo lošeg gospodara!« svršuje se dopis, a potpisan: »Žika B.
Žika ne jamči ni za šta. »Nema elbeta, gospodine Purko, loša slugo lošeg gospodara!« svršuje se dopis, a potpisan: »Žika B. Šljivić — Seljo«.
E, njegove radosti toga dana kad su stigle novine u selo i njegov dopis mu pročitan s njegovim celim imenom: Žika Buki Šljivić, pa još »Seljo«!
On sedi u mehani, a ćata mu čita, Žika samo nabija noktom od palca puhor u luli pa se smeje; a nije da se zadovoljno i slatko smeje, nego sve rže kao ždrebac.
— A-ja, ne dam ja da to tek tako razvlače mal gazda-Đorđev; ima u ovoj zemlji valjda suda i ustava, nanu mu — veli Žika. — More, je l’ sam mu se ja samo jednom počeo penjati za vrat, neće ga on majci dugo kapetanovati, ni Purko pandurisati!
Ima već đida za to mesto, — reče i stade se udarati u prsa Žika, koji je, kao što vidite, aspirirao na to pandursko mesto.
Očima kao da vele: »Znamo se; naši smo!« A Žika će mrdnuti glavom pa zapitati: »Ima li, učo, štogod i jopet da potpišem?
Gotov na »potpis«, ka’ bos u baru, a apse se nije bojao. Često je primao i tuđe krivice na se. Pogode se lepo. Žika odleži apsu, a onaj mu plati u gotovom novcu i u paklićima duvana.
A oni vlas’ uzeše sebi, a mal mu podeliše među sirotinju. — I on to potpisa baš? — zapita Žika Buki Šljivić, »dopisnik« onaj.
— Eto, završi Mića pripovedanje, po to sam kupio, po to vam i prodajem. — E, jesu bili đide! — reče Žika »dopisnik«. — Jesu, vala! — prihvatiše nekoliko njih. — A-ja! — reče skup ceo.
— A ti si, učo, od nas najpismeniji, pa kako ti rekneš, mi kabulimo! — predloži Žika. — Dakle, hoćete l’ meni poveriti tu stvar? — Hoćemo! — odazva se gomila.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
U DVA ČINA LICA Jerotije Pantić, sreski kapetan Anđa, njegova žena Marica, njihova kći Vića Žika sreski pisari Milisav Tasa, praktikant Đoka Aleksa Žunjić, sreski špijun Gazda Spasa Gazda Miladin Josa, pandur Zbiva
Al' ume, brate! Eto, onaj drugi, gospodin Žika, celog će života ostati siromah. Njemu dosta kad mu ponudiš litar-dva vina. Al' ovaj jok!
prlja za sitnicu; ne voli čak ni da primi na rad prodaje, procene, licitacije i takve stvari; veli: „Neka to gospodin Žika”. On samo na krupno hvata. Njegova je struka politika i na njoj, bome, dobro zarađuje. Najviše zarađuje na dinastiji.
Jesu li svi činovnici ovde na okupu? VIĆA: Svi su, samo je g. Žika „otišao u srez”. JEROTIJE: Eto ti sad, šta će u srez?
A ostali? VIĆA: Ostali su ovde. JEROTIJE: Čim dođe gospodin Žika, neka dođu svi ovamo. Ne mogu tamo u kancelariji ni da razgovaram poverljivo.
I koliko sam ih odučavao od toga pa, badava, ne pomaže ništa. 'Ajde, gospodine Vićo, čim dođe gospodin Žika, dođite svi ovamo da se razgovorimo i posavetujemo, jer stvar je ozbiljna i važna.
(Odlazi i zatvara vrata.) XII JEROTIJE, ČINOVNIŠTVO JEROTIJE (na druga vrata): Izvol'te, uđite, (Ulaze Vića, Žika, Milisav i Tasa.
Podšišanih je brkova i ima ćubu od kose nad čelom. Žika je dežmekast, a velike čupave glave, podbulih očiju i debelih usana.
moramo svi... (Zaustavi mu se pogled na Žiki.) Kako je tebi, gospodin-Žiko? ŽIKA (odebljanim jezikom): Ja vršim svoju dužnost! JEROTIJE: Tako, tako i treba!
I kako da poznaš, meću tolikim licima, koje je sumnjivo lice? Eto, 'ajd' kažite: je li gospodin Žika sumnjivo lice? (Žika se buni.) Nije! Je li Tasa sumnjivo lice? (Tasa, se snishodljivo smeje.
I kako da poznaš, meću tolikim licima, koje je sumnjivo lice? Eto, 'ajd' kažite: je li gospodin Žika sumnjivo lice? (Žika se buni.) Nije! Je li Tasa sumnjivo lice? (Tasa, se snishodljivo smeje.
Šta, na primer, misliš ti, gospodin-Žiko? ŽIKA (on nije ni slušao govor kapetana, već se neispavan bori sa očnim kapcima koji mu jednako padaju): Ja?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Dohvatim slušalicu da pozovem bateriju... Nema veze... Sa mnom je bio podnarednik Žika. Rekoh mu da odmah potrči niz liniju i vidi gde je prekid. Taman on pođe, a ja se slučajno okretoh u pravcu baterije...
Vozari su ležali mrtvi između konja. Jedan prednjak bio je preturen. Za nama pripucaše. Podnarednik Žika dojaha jednoga konja i reče mi da se popnem. Kakvo uzjahivanje! — Beži što pre!
Mi se digosmo. Jedan dohvati zatvarač. Priđoh Petru. Ali on je izdisao... Malo dalje na drumu leži podnarednik Žika, ječi, a i konj pored njega ranjen, i već se trese.... Zapali su u snop mitraljeza. Uto nalete moj seiz sa konjem.