Jakšić, Đura - JELISAVETA
Što stojiš?... Idi!... VUJO: Mogu ist’ — i ’nako ti bo’zna bešjede ne žnavam; kâ i da ne zboriš srpsku, ne šće mi godit pameti. (Vujo odlazi.) JELISAVETA: Kad bi pameti imao.
KNEZ ĐURĐE: Kazuj šta je? VUJO: Jedan krajišnik čeka — kâ imâ bi ti nešto reć... Ne žnavam ga, nu rukâ bih da je unuk pokojnoga Bracoke — tako ga zvamo.