Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Vitkovič je, rođacima, našao, u Kijevu, kuću. Isakoviči su, te zime, stanovali u kući trgovca Žolobova. Među njima, Đurđe je bio onaj, koji se najbrže, i najbolje snašao.
Čekali su, proleće. Mnogi su bili zapali u žalost, svađe, bedu, i pijanku. Tek što su se bili naselili u kuću Žolobova, Isakoviči su imali da čuju, kako njihovi sunarodnici, u Kijevu, idu pred komande i viču, a noću napadaju kasapnice, i
A u molbama je pisalo i, Nova Mezija, kako se Srbija zvala, u doba rimsko. Iz kuće trgovca Žolobova, koja je bila uz brdo, Isakoviči su, kao iz nekog tičijeg gnezda, mogli da dogledaju daleko. Sve je bilo u snegu.
Kuća trgovca Žolobova bila je ispod brda, na kom su se belele crkve u Kijevu, pa je Pavle imao da sluša zvuk zvona svaki čas, i danju i noću.
Najzad, imao je i jedan treći doživljaj, ali taj je pričao samo bratencima, ne Ani. To je bio doživljaj sa sluškinjom Žolobova, koju im je Žolobov bio ostavio, da ih služi.
Žar bi tada pokrio sloj pepela, kao brdašce. Ujutru bi dolazila sluškinja Žolobova, da vatru potpali. Prvog jutra, kad se Pavle bio probudio, začuđen, vide da je to mlada žena, koja se smeši i ponizno
Đurđe mu onda ljutito dobaci pitanje, je li to pročitao u zvezdama? Nije, kaže. Nego je oslušnuo kako sluškinja Žolobova potpiruje vatru, izjutra. Diše kao oluja. E taj će dah odneti sve neprijatelje Rusa, kao snežna oluja.
Bili su sasvim zaboravili, serbsku, zavist, rođačku. U kući trgovca Žolobova, posle toga, nekoliko dana, u familiji Isakovič, samo se o tom govorilo, snuždeno.
Pa ne samo što mu je tu grudatu Birčansku pomenula, pri večeri, nego mu Ana sve to i ponovi, i u onoj izbi u kući Žolobova, u kojoj su spavali. Počela je pri tom i da suzi. Đurđe onda poče da se krsti.
Posle svih tih priča i dobrih saveta, brigadira Vitkoviča, Isakoviči ostadoše sami, u kući Žolobova, da se pripreme za audijenciju kod Kostjurina – u pačistu nedelju, te godine, po ruskom kalendaru.
Pavle je bio isto tako ogorčen, ali je ćutao. Petar je bio sanjiv, pa je zevkario i posmatrao, sanjiv, kako mu sluškinje Žolobova dugmad glačaju. Sva trojica, Isakoviča, bila su poranila. Nesreća, međutim, nikad ne ide sama, nego u društvu.
U toj izbi Žolobova, u kojoj je sad u Kijevu živeo, Isakovič je osećao da tone u neku duboku tugu, a ne mržnju. Osećao je, među bratencima,