Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Znamo mi to... ali su otišli pokunjene glave... — Kažu, zbog nekih Turaka, što ste ih pobili na Žuravi... — A... jest!... Pa ako, neka nas teraju!... Nego, ja mislim da bi bolje uradili da malo odspavamo.
— A zar si znao? — upita Nogić. — Javio mi je Srećko. Nego, alal vam vera! Ono što ste na Žuravi uradili — vredi carevine. — To je ovaj! — reče Nogić i pokaza na Stanka. — Dakle, to je Stanko!... Ti si sin Aleksin!
— Imate li oružja? — upita Stanko. — Imamo i suviše. — Onda, Devo, idi i javi Nogiću da ga čekamo na Žuravi... Pa se okrete pošto Deva ode: — Nekako Žurava mi na srce pala — nastavi — još od mog prvog megdana...
Na Žuravi čekaše družina. Tu se behu iskupili svi što se od Srećka harambaše odvojiše. Beše tu selaka i iz okolnih sela: Sovaljka,
— I pođe pred njima. 24. SRCE NA MERI Lazaru pođe za rukom da pobegne iz onog okršaja na Žuravi. Pojuri nekolicina za njim, puče i nekoliko pušaka, ali ga nijedno zrno ne okrznu.