Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
treće da je teleća, četvrte je već narasla u volovsku, a bude li se tako i nadalje produžilo, jednog dana ćemo vidjeti Žuću kako juri za kradljivcem Tošom i viče: — Lopove, lopovski, ovamo daj onu džigericu od slona!
Čuo sam samo fijuk vjetra kroz visoku travu pored rijeke. Ehej, da su meni tako brze noge, išao bih svako jutro da Žuću vučem za rep. Opet je nastala tišina. Rijeka svojim snenim šumom uspavljuje ribe, iako one to ne čuju.
Tek što su izišli nakraj njive, ugledaše na maloj zaravni pred mlinom gomilu kokošaka i vrabaca i meću njima psa Žuću. On se tamo kočoperio i glasno se hvalio: — Au-vau, da samo znate kako sam jurio mačka Tošu!
munjevito su se prevrtale i letjele jedna preko druge, sve dok žuta lopta ne odskoči daleko u stranu, pretvori se u Žuću i, koliko su je noge nosile, strugnu niz rijeku prema selu. — Aha, drži ga, drži ga! — podrugljivo povika za njim Tošo.
Ovamo i toga hrabrog Šarova, koji je protjerao kradljivca Žuću! Ehej, bilo je tu zagrljaja da se od njih naherio mlin, pa suza radosnica da se orosila čitava ledina pred mlinom, bilo
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
U društvu idu beskrajnim putom Mališan Žarko i vjerni pas. Uzalud Žuću na putu dugom iz trnja svakog mamile zeke. Išȏ je vjerno za svojim drugom, gazio gore, plivao rijeke.
!“ Najzad mu mačak dodade rep i čiču spasi. Ala je lep! Dugo su Triša i mačak Toša po gustoj travi tražili Žuću, trljali šake, oštrili kandže, spremali kumu poparu vruću. „Platiće lopov!
Zatvorim oči i odmah vidim Japru i šume, neba jezičak, i mlin, i Trišu, Tošu i Žuću, u psećem repu povelik čičak. U tome društvu proskitah davno detinjstvo svoje nezaboravno . . .
U tihom gnezdu, pod strehom samom, vrabac se vrapcu pod krilo krije.“ Vatra se gasi. Mačka i Žuću zavija ponoć najcrnjom svilom. Ponekad samo kanda zatrepti Ognjena vila plamenim krilom.
Raspreda Toša: „U nekog cara rađala zlatna kruška . . .“ Pa istom prenu i Žuću pita: „Šta to kraj reke šuška?“ „To vetar šapće! — Žuća mu viče — Ne boj se ništa, već pričaj priče.
“ O caru glupom kazuje Toša, pa tek što priču svrši, upita Žuću: „Čuješ li, druže, kukuruz neko krši?“ „Kakav kukuruz, ćuti budalo, to cvrčku puče tanko gudalo!
I ja sam juče dobio tužbu, žestoku, oštru, vruću: mlinar je ovaj mučio glađu rođaka moga, Žuću. Glasaću zato za nešto slično: dedicu ja ću pojesti lično!
U toj su magli susreli Žuću, tražio svoju štenaru — kuću. Idući tako, bistar ko ovca, uđe u torbu Ilije lovca, kad tamo, gledaj, tako mi
Budi se mačak, proteže šape, pospano telo izvija, giba, pa istom skoči i Žuću viče: „Tako mi brka, miriše riba! Ribe su jutros, dao bih glavu, izišle rano da pasu travu.
E, kad je tako, staviću tačku: prodajem Žuću, kupiću mačku! Drugar je maca, dušica prava, nek sa mnom jede, pije i spava, neka mi prede i čuva kuću.
Drugar je maca, dušica prava, nek sa mnom jede, pije i spava, neka mi prede i čuva kuću. Brišem iz duše žderonju Žuću!