Jakšić, Đura - PROZA
u svojoj nesreći, a posle sam uzela dva-tri zalogaja suva hleba, napila sam se na jednom bunaru koji je iz krajnje avlije na utrinu bečkerečku gledao, pa sam onde i zaspala...
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Kad Turci to vide, onda Poreč-Alija zapovedi, te se sve kuće oko njegove kamene avlije popale, da bi puškama plac učinio, i tako se na noći čini da se svo Valjevo u oganj pretvorilo.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— E sad ćemo, Đuko, pravo u Vučevicu — reći će kapetan kad već kola izmakoše iz avlije i pojuriše drumom. — Najbliže je i najzgodnije da se doručkuje štogod... Ti već znaš...
« Međutim, »veliki ćuran« i sutra brblja deci seoskoj kad prođu pored avlije popove pa mu zviznu. Pa još, pop Vujica će uvek reći i lepu reč za učitelja Grujicu.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
On ce vuče od drveta do drveta, dok ne dođe do svoje avlije; onda najedared pretrča preko ne, dođe do ara i stade nešto po đubretu čeprkati... pa se diže kolu...
Proševine neće biti, jer ja nemam više ćeri... Posrćući, Jelica dođe do kapije, otvori je i izide iz avlije. Niko za njom da bi reči... Njoj se svi tuga na srce. Ona ledena stena što joj na srcu beše kao da poče kopniti...
I stigoše na domak kući baš u onaj čas kad Jelica izide iz avlije... — Je l̓ ona? — upita Zeka. Ali nije trebalo ni pitati. To je na prvi pogled po Stanku mogao videti.
U dubini duše osećao je da Ivan ima pravo. — Pa gde mu je devojka? — Ne znam. Kako je istera, ona izide iz avlije, pa kao da u zemlju propade. Jadna snaša Kruna ubi se!... Lazaru dođe pa ne može da dahne.
— Idi, naći ćemo se!... Kad te je moj babo na vrat uzeo, onda ti danas neću ništa. Lazar se okrete i ode iz avlije... On nije video kud je išao.
Malo su strahovali, jer su mislili da te ne mogu naći. Sad su bez brige... I obiđoše, pa na vrata iz avlije uđoše u kuću. Tamo zaista behu svi. I popa Miloje, i Sima Katić, i kmet Jova Jurišić, Sević, Šokčanić, i mnogi drugi.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Ne znam prosto šta da radim! — govori slika iz avlije. — Ostani! — veli slika sa ulice. — Odmah si se rasrdio! — Ne marim za male duše, ja neću ovdje da se s tobom
Na jedan stub od zvonare stajao je naslonjen Pavao Đerić i kao soko gleda u pomrčinu. U taj par iz školske avlije iziđoše jedna kola, pa gotovo trkom pođoše ulicom.
Kola pođoše još brže. Iz susjedne avlije ispade s malom puškom starac Matija Đenadić koji je, vele, još pod Milošem ratovao. — Upomoć!
— A? — I ona s njim! Pop se zanese, i a da padne nauznak, a seljaci ga prihvatiše. U taj par Pavao izleti iz avlije s kolima i s konjima! — Sjedajte! — viknu on. — Sad ćemo ga uhvatiti! Dvojica trojica metnuše popa u kola.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Kad izbija, a on digne toliku larmu da sva živina iz avlije pobegne kud koje. »Eno ga, opet se dere matori magarac!« veli ljutito popa. Pa tako je i večeras radio.
Znali su, dakle, da je putnik došao, ali mu se, naravno, nisu nadali. Iz avlije ga je prvi opazio popin šarov, jedan grdan glavat i čupav pas, sa čupavim i punim čičaka repom, koji je izdaleka, kad
Avlija prostrana, otegla se čitavih dŷž njivâ, da jedva možeš dovikati onoga s drugog kraja avlije. A u avliji svačega; jedno bogatstvo dostojno zavisti. Tu su šupe, ambari, golubinjaci.
« — »To jest«, odgovara paor, »kaz’ti: ’vatate duši mesta!« Iz avlije se video lep hodnik u kome su ujesen pop Spira, Arkadija i Žuža krunili kukuruz, a leti, kad su velike vrućine bile, u
— Zovi ti tvoga pokojnog déku, beštijo čifucka! — grmi iz avlije gđa Sida. Ovo poslednje nisu ni čula oba popa, jer je Melanija odmah skočila za klavir da zabašuri, pa zasvirala i
Šiljala sam Eržu da joj kaže kako to nije lepo da iznesu rešeto za žito na sokak kod onolike nji’ve avlije... kako nam svima smeta i pravi larmu po sokaku.
Onda gospođa Persa počne pozivati gospodin-Peru na večeru i posle večere, a iz gospoja Sidine avlije bacadu se sas krompirima u gospoja-Persinu avliju, samo da ne ostanedu dužni.
Iz avlije se diže gust dim i liže plamen od zapaljene slame u visinu. To se prlji zaklano svinče, i greju zadovoljni ukućani oko vat
»I brkove i bradu,« čulo se još iz avlije, »sve, sve obrijaj, sve skini šalašaru jednom paorskom, sve, sve! Nek’ ide svet na njega k’o na čudo, nek...
I avlijska vrata zalupiše za njima, a iz avlije se i opet čule one strašne reči: »I bradu, i brkove, i sve, sve... sve obešenjaku jednom salašarskom!
— Šta se dereš k’o magarac! — obrecnu se na nj iz avlije domaćin, koji je, kao svaki popa, radije išao u goste nego ih primao. — Ako su gosti, nisu valjda kurjaci!
— Sa sokaka će imati dve ili jednu sobu, iz avlije opet dve (a isprva dosta će im biti i jedna), zatim kujna, pa čeljadska soba.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Najlepše leptirove među leptirovima. Tog dana, u domu Valdenzera, u jednom krilu Herrenhausa, iznad avlije i bašta, ručak je prošao, kao kad u kući ima mrtvac, pa se ruča. Valdenzer nije došao da ruča sa gostima.
Bio je raj serbskih oficira koji su se selili. Isakovič je, u tom traktiru, dobio jednu malu, skromnu, sobicu, iz avlije, iznad kapije, koja se, svaki put, kad bi putnici, kolima, u traktir stizali, ili odlazili, tresla.
Most je propuštao u avliju, koja se videla, a koja je, možda, bila utvrđena, ali su i preko te avlije, prelazili neki ljudi, i neke žene, zauzeti, očigledno, svojim, domaćim, poslom. U stražaru uđoše neka deca.
Da pobiju, za tren oka, stražu, pa nastave preko avlije, sa sabljom u ruci i petardama, kroz hodnike, do soba guvernerovih, gde se nalaze ključevi.
soba nema, da je sve puno sveta, ali ako sačeka, daće mu se zasad, jedna mala sobica, u produženju doksata, iznad avlije. Poručiće mu dotle perikmahera.
Njegova soba bila je nad ulazom traktira, nad svodom, ali je imala doksat, iznad avlije, oko koje je bila bašta. Bašta je, posle kiše, sa svojim poznim ružama, još mirisala.
Isakoviči su bili potreseni ogromnošću proleća u Rosiji. Sa avlije kuće trgovca Žolobova, vidik je bio bezmeran i Petar je sa svoga kreveca mogao da dogleda, daleko.
Rano, tek što svanu, Đurđe je, sa svojih pet husara, i troja kola nameštaja, krenuo, iz avlije kuće trgovca Žolobova. Na nebu je tek bilo svanulo, ali je bilo još puno zvezda, a psi su na avliji, uplašeni, lajali.
Kad je mala karavana krenula, sa tatarskim vodičima, uz lavež pasa, iz avlije trgovca Žolobova, među onima koji ostadoše u Kijevu, najveselije je, Đurđa, ispratio Trifun.
kućerak imao – a bilo je očigledno da je Varvaru zatekao, kako posmatra sluge i sluškinje Ševičeve, koji su bili u dnu avlije naložili vatru, oko koje se igralo i pevalo. Po naređenju, u čast vizite, Kostjurinu.
svojim kolima, da nastave posete, kod serbske sirotinje, u Podolju, nalazila bi ga da sedi na jednom panju, nasred avlije, svoje, to jest Žolobovljeve kuće, i da, britvom, delje, neku granu, neko šiblje.
Jutro je bilo hladno i maglovito. Iz te avlije, video se, dole, Dnjepar i dug red jablanova i vrbaka, koji je reku pratio. Apsenik nije okolinu ni pogledao.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Dvorovi ili „avlije“ su prljavi i zapušteni. Kuća je na dva sprata, od kojih je donji za stoku. To je karakteristika skoro celog centralnog
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Udarali su kundacima u plotove, prebijali pse, dizali stabla drveća pred kućama i bacali ih, malo dalje, u avlije. Čitav jedan dželep volova, na koji su, iza jednog ćoška, naišli, naterali su, rikom i šalom, u beg.
Tursku, koju je Vuk Isakovič mrzeo, ne zapaziv nikad njene popločane avlije, šedrvane, lepe mostove i ne mareći za njene minarete, divne, kao visoka, stoletna koplja.
Sremac, Stevan - PROZA
I doista, ne potraja dugo pa se ču: dan, dan, iz komšiluka; odmah zatim se osu iz druge, treće, četvrte avlije, pa i iz avlije samog gospodina Save, pisara načelstva. — E, dobro je — reče Jova.
doista, ne potraja dugo pa se ču: dan, dan, iz komšiluka; odmah zatim se osu iz druge, treće, četvrte avlije, pa i iz avlije samog gospodina Save, pisara načelstva. — E, dobro je — reče Jova. — Ženo, čorbu na sto, a eto mene sad.
Žestoka posla, priko; samo ne smem od žene da pričam moja đavolstva, jer, eno već se ljuti! A tek kad prođem, čujem iz avlije kako neko peva: »Jòvâne, prvo glèdânje!« Hehe, šalim se, ženo, šalim! Ne boj se! — E, već ja... — Vojnik, ja, jakako!
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Sigurno pravi nekakva sveca. Djed se zgranu i zastade nasred avlije. — Brate Savo, ako su ova dječica beslovesna, valjda ti nijesi. Kako će sveca slikati kraj pojate, na koritu, ej?
— Vidi moga Rade, vidi moga Rade — viče pridošlica još s druma, ispred avlije, pa mu to nekako ispada kao da to djed njemu u goste dolazi, a onaj ga dočekuje dobrodošlicom.
Eno je, uprav zamače dalje iza one okuke. — A ti pritvori vratnice da ti ne uteče iz avlije — dočekuje Cigo. — Baš joj je kod tebe lijepo i potaman, ne bi, veli, nikud krenula od tebe, da joj dadeš carevinu.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Turčina (tako je zvala bakalina, koji je inače bio vrlo dobar čovek, samo zato što je naše svinje jurio motkom iz svoje avlije što mu riškaju baštu) pazi se, nemoj da ti dâ što da jedeš. Metne otrov neki, pa tek zakovrneš kao ćure.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Trava te zagolica po vratu, mrdneš malo i pritisneš je glavom, pa si onda miran i spokojan. Iz avlije te ugledaju goluždrava deca pa, i ne pitajući te, eto ti cele gomile.
Nije vajde, nema se kud, no 'ajde u kuću. Idem preko avlije, a oči mi se ne odvajaju od rpe, što je složena baš više vajata, na ravnoj ledini.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Tek vidiš a ono poleti metla iz komšijske avlije za njim, a on prne preko plota kući na krov od koša pa odatle, iz svoje kućice svoje slobodice, kukurekanjem protestuje,
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Oko zida avlije duboki opkop; preko opkopa most koji vođaše na glavnu kapiju. On pređe most i stani se pred kapijom, gledajući put
Sve je to ona činila lako i živo, kao od šale. Kad bi išla preko avlije, jali samo kad bi se na vrata pomolila, svi bi se pogledi na nju stekli, tolika ljepota plijeni, i ozbiljne ljude.
U tome puče puška pred vratima od avlije i ču se: „Dobra veče domaćinu i čestito mu Krsno ime!“ Pejo iskoči. Ženske se poređaše do vrata, u kući.
„Šta je to, Stake?“ zapita je mati, ulazeći iz avlije. „Pa nekakva amajlija, šta li, Jankova. Donio je Ozrinić. Bješe mu tamo ostala!
Viđećemo!“ Čim dan zarudje, ona dva momka naložiše breme cjepanica na potuljeni oganj i još doniješe iz avlije dvije velike klade, pa pristaviše. Silna jara probudi sve zvanice redom. Najprvi se diže Cuca. „Ovome je dogorjelo!
“ „Bili dva Cuce, pa se stali dijeliti“, poče onaj. „Šta će da dijele, kami, do one kuće i avlije, I nešto prljužine. Dobro! To treiše. A oba znadijahu samo jednu pjesmu. — A da kome će pjesma? zapita stariji.
„Serdaru! o-o-o serdaru!“ dozivahu njegovi brastvenici sa sviju strana, taman kad on iz avlije. — „Eto me, braćo, ha momački!“ graknu on. — „A da kako! zar ćemo mi najzadnji!“ odgovarahu oni.
“ „Čujem te, gazda!“ odgovori Mita iz avlije. On se tamo šalio s Milicom i s Milunom. „Čujem te, čujem! Neću ja gladan otići ako bude što da pregrizem.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Putujući jednom notnjo nanese ga put pokraj jedne crkve đe se Hrišćani kopaju. Kad dođe pred vrata od avlije crkovne ugleda tri konja, jednoga crljena kao krv, drugoga crna kao ugalj, a trećega žuta kao čafran, đe obigravaju tamo
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
po mesecu dana eto ti njegove matere, s mojim starijim bratom Ilijom, koja, kako uđe u ogradu manastirsku, stane nasred avlije, pak počne psovati i ružiti kaluđere, vičući da ako joj nama[h] dete njeno ne dadu, da će taj čas sažeći manastir,
I tako ti ga isteraju iz kuće i avlije, a meni reku da se ja nimalo ne bojim. I preduzmemo opet mirno i | lepo razgovarati se kao i pre.
Upazim na kraju predgradija široku ogradu zida, unutra zdanija i lepa cerkov. Vidim vrata avlije otvorena; uđem i sednem pred crkvom pod toronj u ljupkom [h]ladu s namerenijem čekati tu dok se pospusti sunce i dan
Ćosić, Dobrica - KORENI
Za ručkom ne bi reč progovorili. Iz Palanke bi pošli tako da u suton stignu u Prerovo. Čim bi izišli iz mehanske avlije, on bi dizgine pružio Vukašinu i uživao što vešto i lako vlada konjima, neumornim u brzom, ravnomernom kasu.
Aćim se klati u sedlu, sunce i senke prelaze po njemu. Natušten je, sve ga boli, ali kad iz avlije čuje dovikivanje seljaka „neka ti je živo, čiča-Aćime!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Bio sam sasvim sam, pa sam izbegavao stidljive poglede ordonanasa koji su me, odozdo iz avlije konaka gde su ležali na ugaženoj travi, posmatrali ispod očiju, iz kojih sam čitao jasno da me žale kao rođenog brata
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Niti se tela Sremčevih junaka smeštaju i kreću po opažajno aktiviranome prostoru varoši, čaršije, avlije i gornjih (na sprat) i donjih (prizemnih) soba, kao što to opet nalazimo kod Stankovića.
To nije usamljen slučaj, koji nalazimo samo kod Crnjanskog. Valja se setiti i one zagonetne senke iz Andrićeve Proklete avlije koja vidi i čuje, a ne govori. Zove se prosto: mladić pored prozora.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Mislio sam da ćeš to rado učiniti. Ali sam se prevario. Ti bi želio da te kao rajetin molim iz avlije za milost. Da nasladiš dušu, pa da docnije namigneš nekom da me kao zalutalu psinu dotuče... E, nećeš, Božja vjera!
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Odmah iza doline. Kad je muž gledaričin vide, pozna, on od iznenađenja, radosti, pobeže. Posla svoga brata iz obližnje avlije, s kojim se odskora odelio, otkad mu žena postala gledarica i počela naglo da se bogati — da joj on otvori, i uvede
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Sve s avlije poskidao glave, pa je glave saranio lepo, da j’ ne kljuju orli i gavrani, pa avliju pustu nakitio, nakiti je arapskim
Bre, sluškinje, brišite avlije! A đe mi je dijete Maksime? Nu pohitaj pred kapiju našu, eto, sine, mila baba tvoga, baba tvoga, gospodara moga, jaše
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Svaki čas tek zaklaparaju nanule ili papuče preko kaldrmisane avlije, i jedna po jedna strina ili tetka dolazi, s rukama pod pazuvima.
za zimnicu kad se to sušilo u avliji; on je držao konac kad bi ga namotavala na klupče, čuvao veš kad se suši preko avlije, hranio živinu i znao uvek tačno koliko ima petlova, kokošaka, pilića, pa čak i snesenih jaja i od svojih i od tuđih,
I kad uđoše i zamandališe visoku kapiju, još se iz čorbadžijske avlije čuo kikot i smeh, i slušao ga Mane koji je, kao skamenjen, još jednako stojao na istom mestu, utučen i nesrećan kao iz
smehu Vaske izmećarke, a u ušima mu jednako zvoni ono strašno jasno smejanje ponosite čorbadžijske kćeri koje se čulo iz avlije.
Ali ne, ne vara se! Baš glavom on, stari Žućko, čiji se noćni lavež iz mirne hadži-Zamfirove avlije bestraga daleko čuje i raspoznaje. Lepo se uhvatio i on u oro i vodi oro.