Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Veli, sva Mahala zna, ceo svet zna, da ta jadnica živi u kućerku njegovog, starog sluge, Ananija. Nije on, Trifun, nikad sramotio ime Isakoviča, pa neće ni sad, posle toliko rana i nesreća.
poče da se smeje, i zapita, misli li da seli u Rosiju i gospožu Kumriju, i decu, i tu sirotu udovicu – što u kućerku Ananija noćiva – Trifun tresnu pesnicom o sto i uzviknu: nego da šta?
Pošao je bio pognute glave, do kućerka Trifunovog sluge, Ananija. Sve se živo od njega, kao razbeža. A kad je zakucao, njegova senka, na vratima, zacrnela se tolika, koliku je nikad
Svima je kriva, što je živa. Nikud iz ovog kućerka Ananija. Napolju su žita, pesma, Mahala, ljudi, ali njoj povratka nema. Nema više ni kućerka Zekoviča.
Teodosije - ŽITIJA
A sveti došavši pokloni se u crkvi triju mladića Ananija, Azarija i Misaila, i bi ljubazno primljen od hrišćanskoga mitropolita, i zajedno s njim ode sultanu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
U kuću Vuka Isakoviča beše se uselio Aranđelov sluga, matori Ananija, sa babom i ćerkama, dovlačeći jednako seno i slamu, čitave stogove kukuruza.
i zemlju, i naselje koje je, od silnih voda, sa svojim nabojem, nezbrinutom stokom, nepokrivenim žitom, propadalo. Ananija je svoju porodicu naselio u otvorenom tremu kuće, na zemlji.
Nije Ananija prevideo ni to da su njegove dve starije ćerke, jedno vreme, često, neočekivano, izlazile iz odaja Aranđelovih, ali je
Posle smrti gospože Dafine, kada je Ananija često odlazio gospodaru, vodeći sa sobom uvek i svoju najmlađu kćer, on je sa zaprepašćenjem video da su sve njegove
To je Ananija naročito rado pričao, opisujući kako je vriskala i videla, u mraku, na vodi, svoga muža, u obliku žabe, iz koje je
Uostalom, Ananija je bio tvrdo uveren da će ona izlaziti iz groba i hodati po selu. Pod mutnim i kišovitim, oblačnim nebom, što se
Stana, plašljiva i pre, cikala je za svaku sitnicu, ali kad i ona pade, ugledavši, jedne zore, vampira na svom pragu, Ananija, sa čijim je ćerkama živela u prisnom prijateljstvu, morao je da obeća da će gospoži Dafini, jedne noći, svojeručno,
Da se već jednom smire i psi i ljudi u naselju, pošao je, dakle, Ananija, da na grobu gospože Dafine zabije glogov kolac.
Sa sekirom i kocem, Ananija provuče se kroz plot, čim se mesečina javi. Zakačiv gunjem o ogradu, on se umalo ne vrati, toliko se prepade od
izvesnom odstojanju, šapućući zabrinuto i krsteći se često, držeći se mesečine i ne zalazeći pod senke drveća i žbunja. Ananija je koračao hrabro, noseći na ramenu sekiru i kolac, držeći se, kao u nekom pritajenom strahu, baš velikih senki žbunja
Naslonjen o stub, na koji beše dignuta nadstrešnica, nad grobom, Ananija je zebao i znojio se, ostavljen tako sam sebi, u noći, na vrhu brežuljka, kod groba te žene, koja mu beše došla tako
Nek se smiri jednom, mišljaše u sebi, pa će se i oni svi smiriti. Aranđel će primetiti njegovu najmlađu kćer, a on, Ananija, ostaće s mirom u ovoj kući, dok se Vuk Isakovič ne vrati sa vojne, pa i onda, ako se uopšte ne vrati.