Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Malo koji dan da ne dođe gospodin-popi, jednome ili drugome, Arkadija crkvenjak, pa ne otpočne otprilike ovako: — Gospodine... mole vas da dođete...
mole vas da dođete... čekaju vas u porti pred crkvom, da krstite novoroždenog mladenca mužeskog pola Neci Prekajcu. (Arkadija je, kao i pop Ćira, mrzio na Vuka i njegove reforme, po kojima se čovek ne može razlikovati od paora).
« Ponekad se gospodin popa pomalo, boga mi, i začudi kad mu tako dođe Arkadija crkvenjak pa ga pozove da krsti. — Za koga ono reče? — zapita neki put gospodin popa crkvenjaka.
— Za koga ono reče? — zapita neki put gospodin popa crkvenjaka. A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke od nečega, pa veli: — He... ta...
Jedno čudo... — O maj! I jeste čudo! A kad brž’? — čudi se popa. — Pa već nekoliko dana ima kako je, — ublažava Arkadija. — Ta znam, znam, al’ opet... Kad je ono bilo? U januaru... e, a sad imamo julij mesec. H-e-e-e!
— izvinjava gospodin popa svoje ovčice. — He, he... deca... vragovi. Šta znate!? Džak buva, he, he! — veli Arkadija i dodaje mu uslužno i ponizno šešir i štap, koji je bio onakve forme kakvi su obično protojerejski štapovi, a doneo mu
Nikola i naredio mu da kaže Janji grku da kupi crkvi treći polijelej i da povisi crkvenjaku platu. Arkadija je baš svakojakih čuda video: s pokojnima se razgovarao, poznavao nekoliko veštica u tom i okolnim mest a, bio
Orestija, koji je vanredno pevao i kitio i dizao obrve pri pojanju čak i na teme, rado se primi toga, a Arkadija poleti k’o bez duše pop-Spirinoj kući, koja nije daleko bila, pa se razderao još s avlijskih vrata.
— izleti pop Spira. — Kako, kako? Da se nije otkinulo klatno, pa poubijalo jadnu dečicu? — Nije, — viče Arkadija sav zaduvan, — nego nešto još gore! Došli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika...
Grom, pravi, formalni grom iz vedra neba. — Brzo, gospodine, brzo! — žuri ga Arkadija i poleti na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim. Obojica lete pravo crkvi.
— Daće bog, pa će valjda dobro biti! — teši ga Arkadija. — E, lako je tebi, ti ne zavisiš od njega. Nego, reci-der, boga ti, šta da radim, jao, šta da radim?!
! Ti si sad pametniji od mene! — Ne znam ništa! Od strâ, gospodine, ne znam, ni kako mi je ime, — veli Arkadija. — Ali valjda će mi usput što pasti na pamet! — veli, a izmakao ispred popa. — Pa šta sad da radimo, brat-Arkadija?
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Poslednjeg, Isakovičevog slugu Arkadija, uhvatiše tek usred bela dana, već u blizini logora. Bio je poterao krmaču, vezavši je za nogu.
Tek kada i veterane iz turskih ratova počeše seljaci donositi mrtve pijane, i kad i njegove sluge Arkadija, jedne noći nesta, te ga nađoše tek treći dan, obučenog u bezbroj sukanja, Isakovič se opet predomisli.
U tom trenutku Francuzi pripucaše na njih i oni svi obodoše konje, sem Arkadija, koji ču zviždanje metaka, ali se zagleda, sa konja koji je drhtao, u sunčan, širok vidik s one strane vode.
sa onom matorom Princezom grizao ga je u mozgu kao neki crv, a nekoliko dana bilo mu je neizmerno žao svoga sluge Arkadija, čije mrtvo telo nije nađeno, kao ni ona njegova dva konja.
ta okrugla, inače uvek čista, nasmejana, omalena seljanka, sa crnim kurjucima, oseti sav užas smrti i, zbilja, vide Arkadija, u vodi, pred sobom, kako leži raskrečen, raširenih ruku, mrtav, pod biljem i muljem, onakav kakav je bio one večeri,
Selo je spavalo, kraj sve dreke i vriska, te noći, i niko nije video ni Arkadija, ni sve te vukodlake, o kojima je Ananija, sutradan, toliko pričao.
ropac samrtnika, dreku onih koje su batinali, lica onih koje behu obesili, šibanje svoga čoveka Sekule i smrt dragog mu Arkadija. Zanemeo i pospan, kao ogluveo, on je u sebi čuo, i te kako, plač i šaputanja.
Nad grobom gospože Dafine podignut je krov. Crkva se već zida. Pokojni Arkadija pak javlja se noću, u selu. Već nekoliko njih videli su ga kako se gega, i čuli su ga, kako pevuši, kroz nos.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
protiv Deda-Mraza, ali nije mi nekako imponovao: mislim, nije se uopšte izlagao opasnostima dok nam je delio knjižicu Arkadija Gajdara Timur i njegova četa (izdanje NOPOK — Novo pokolenje, 1946), u crvenom kutiću gde smo učili napamet da je
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
»Što se misli toliko, — reče on u sebi, — kad znam šta me mora pitati... Počeću ovako: Posle Arkadija«... — Koji je najznatniji vladalac iz Luksemburške dinastije? — progovori profesor i upravi oči na njega.
On usvoji poslednje reči, te na osnovu njih poče misliti dalje. »Posle Arkadija... nema Luksemburške dinastije. Kakva Luksemburška dinastija? Nje nema u Vizantiji; ona je tamo negde...
Nje nema u Vizantiji; ona je tamo negde... ta, ko će to znati, i šta me se to tiče... Glavno je: posle Arkadija«... — Dakle? — zapita profesor očekujući odgovor.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
naravno, Piščevića nije pogodio metak, ali zato jeste mađarskog husarskog pukovnika Vencela, što je Crnjanski preneo na Arkadija.