Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Našalio se. Ne postoji ta žena. Žali što se ona izlaže sramoti, zbog jednog udovca, koji ne ume da voli, ajlugdžija. Ne postoje trepavice boje pepela.
Taj priprosti, oholi, ajlugdžija, navikao na život među husarima, i na konje, u štali, išao je po svetu, posle tog prenoćišta u Duklji, osetljiv, na svaku
“ „Ti si, dijete, brat Trifunu!“ „Ja nisam! Vas ste, dvojica, istu mater sisali, blaženopočivšu. Ja nisam! Ja postadoh ajlugdžija i nemam ni kuće, ni kućišta, a sahranio sam ženu. Nemam familiju! Bilo pa prošlo! Što bih se ja Trifuna klonio?