Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Nesritno dite! Nesritno dite, ubija te grom!... Rekavši to, Kušmelj bi obično briznuo u plač, a Bakonji ni brigeša za to, no bi se raskoračio i gledao malo podrugljivo „ćaću“.
Planula bi kad bi i malo što skrivile curice, iskalila bi se na svima u kući kad bijaše ljuta, a Bakonji ne samo što nikad ne reče grke riječi, no ga je zaklanjala u svakoj prilici, i onda kad je njegovo galijotstvo bilo i
Eto voda optočila zemlju, pa se dva rukava sastaju i čine širinu. Jedan trak rastoke bijaše modar, a drugi zelenkast. Bakonji bi žao, pomislivši da voda mrvi zemlju, onu lijepu crnicu što se nakosila kao da bježi od svoga neprijatelja.
Tako se učini Bakonji, koji stade. Razjapio usta i izbuljio oči. — Poljubićeš svakog revodnika u ruku i poklonićeš se prid svakim, jes me
Taa-ko? — reče stric ne gledajući ga i krenu se pred njim, malo brže. Bakonji bjehu prionule oči uz manastir te se prepade kad mnogi glasovi zagrajaše: — Vazda Isus i Marija, fra-Brne!
Iz daljine se ta zgrada svakome činjaše lijepa, jer je začinja zelenilo, ali Bakonji ni iz bliza ne poružnje. Fra-Brne jednako prkelaše pogledajući sinovca, pa kad i tome dođe kraj poče naški.
Odatle uđoše u kujinu. Pred visokim ognjištem stojaše postariji fratar, ljevajući čorbu kroz gvozdeno cjedilo. Bakonji se učini čudnovato da redovnik vrši take poslove; pričeka dokle onaj položi lonac, pa priđe i cmoknu ga iznenada u
Ako te tuže ne boj se, izvući će oni deblji kraj... Izlazite odma, ili ću sad ka gvardijanu. Kad oni odoše, Grgo dade Bakonji sredine hljeba da žvaće, pa ga svjetova da legne, što Bakonja i učini odmah, pa brzo zaspa, iako mu se još ne bjehu
Grgo ga ostavi tako puna dva časa, pa ga onda odvede u crkvu. Bakonji se učini da je na jezero stupio, tako sijahu crvene i plave ploče od poda, a tako isto i mramorne stubice ispred sedam
Drugovi ga i ne gledahu, a kamoli da bi ga zadirkivali. Striko Balegan namignu Bakonji, kao da hoćaše reći: „Viš da dobre šake pomažu i u manastiru, više nego pamet!
Kuvar iznese iz te sobe u prednju jednu pustinu, pokrivač i kožni podglavač, koje predade Bakonji. Dok je to radio, on i fratar govorahu talijanski. — Taa-ko! — reče najzad Brne zijehajući.
Na stolu „vravou“ bješe gomila hartija (većinom Naćvareve pjesmice), a Bakonji bijaše najoštrije zabranjeno da ih ne dotiče, no ih je vra slagao, čisteći guščijim perom prašinu ispod njih.