Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Isakovič, u prvi mah, zaneme, iako je, i on, kao i svi drugi sirmijski husari, znao, i slušao, o Bečlikama, mnogo štošta. Ovakvu sunarodnicu, međutim, nije bio sreo dotle, nikada. Bio je zabezeknut. Nije znao šta da misli.
Bilo je, i posle tog šeprtlje – koji je jedini mogao da priča da je imao tu lepu divljušu, strankinju, među Bečlikama – ljudi, koji su se nadali da će se gospoža Evdokija dati namoliti, ako ne danas, onda sutra.
Da produže život čoveka! Da budu mladi ponova! Neki čak kažu i da će se roditi ponova! Kad je to pričao o Bečlikama i Bečlijama, u Kijevu, Rusi su mu se smejali. Vele, tako je to i u Sankt-Petersburgu, kod Rusa.
To im se nije činilo, nimalo, smešno. Nego tužno! Bečlikama se činila velika nepravda, da takve žene imaju tako lepe ljude, dok ćelavi Grci i Cincari, u Temišvaru i Neoplatensi,