Jakšić, Đura - PROZA
U toj kući življaše neki begunac iz Srema, onaj isti što smo ga kod bolesnoga Bogdana videli. Nije on nikoga imao, do jedinicu kćer. S njome je sve kućevne i poljske poslove vršio.
Da, da, tako je to! Malopre prođe ovuda moj đak Milisav, pokojnog Bogdana sin... dobro dete!... — Jogunica, — prekide ga Nikola, — ugursuz!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Namrgodi njene očice, pa poče glasno i monotono, kako sva djeca čitaju: Mače vojsku starac Jug-Bogdane, U Bogdana silna vojska bila... — Stani! — reče vladika. — Ko je to Jug Bogdan? — Nije on živ — reče Mara.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
1879, izdao je putopis S Drine na Nišavu. Osim toga napisao je ep Nevestu Ljutice Bogdana (1880) i Monah (1887). 1884. napisao je »sliku iz srpske prošlosti« Miloš u Latinima (štampano u Beogradu 1886). 1888.
Nevesta Ljutice Bogdana je u srpsko istorijsko ruho obučena jedna romantičarska riterska povest, sa potpunim odsustvom istorijskog osećanja i
On je dao primera dobrog književnog pisanja, i u tom pogledu poveo za sobom ceo jedan niz novih pisaca. Uticaj Bogdana Popovića na najnoviju srpsku književnost bio je i ostaje vrlo veliki.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ Ljuto kune Bogdanova majka: “Oj Moravo, vodo valovita, Što utopi mog sina Bogdana, Što ću jadna bez njega jednoga!“ 219.
Ko će majci kuću brisat?“ Sunce greje, vatru loži, Kiša pada, vodu nosi, Vetar duva, kuću briše. 221. U Bogdana lepu seju kažu; Što je lepa, kosa joj je lepša.
s sejom večerati, Zaboravi zatvoriti vrata, Al’ na vrata Išerlija Jova, Zasukao ruke do lakata: On pogubi Ljuticu Bogdana, Pak uzimlje seju Bogdanovu. Kupi svate Išerlija Jova, Kupi svate, povede devojku.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
U originalu, ta proza je bila strašno skabrozna. Ona je posle, retuširana, štampana u zbirci Priče o muškom. Bogdana Popovića, ta moja stvar jako je ljutila. Veli, ličnosti u toj Legendi ne odgovaraju onom što je istorijska istina.
Godinu na Rijeci u Eksportnoj akademiji, dabogme, ne priznaju. Upisujem se, kod Bogdana Popovića, na uporednu, književnost (iluziju Ezra Paunda), na istoriju, i istoriju umetnosti. Naseljavam se na Dorćolu.
One su tvrdile da u mom izgovoru slova „r“, ima šarma. Ja sam, međutim, tresnuo Goeschena, ex cathedra, odjurio kod Bogdana Popovića i zahvalio se na ulozi asistenta.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
I kao što liči zgodnoj curici, Nastani se u Jug-Bogdana ulici, Kraj Zelenog venca, na tri koraka Od Mosta i od Manakovog konaka.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
SERDAR JANKO Ja sam noćas bio u svatove i sa bulom ženio Bogdana; u crkvu je našu pokrstismo, pokrstismo, pa ih privjenčasmo. TURCI JEDAN ZA DRUGIJEM SVI ODOŠE, LjUTO SJETNI.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
„beogradskim stilom“, on je zapravo pisao izvanrednim naučnim stilom koji se, kao i naučni stil Ljubomira Nedića i Bogdana i Pavla Popovića, formirao u našem modernom književnom jeziku a u beogradskoj kulturnoj sredini.
dve književne mode: na estetizovanu otmenost parnasovskopariske provenijencije koja je došla do izražaja u antologiji Bogdana Popovića (antologiji koja je početkom veka imala ništa manju i manje značajnu ulogu od Mišićeve i Pavlovićeve u naše
podjednako naziva književnost pre i posle Prvog svetskog rata, onda taj termin prikriva stvarni antagonizam između Bogdana Popovića i Stanislava Vinavera, Dučića i Crnjanskog.
individualne, pesnikove emocije, koje smo navikli da tražimo kod stilogenih reči, tu prestaje da važi prvo „merilo“ Bogdana Popovića da „pesma mora imati emocije“.
Danas bi se reklo naučni diskurs. Od Ljubomira Nedića, preko Bogdana i Pavla Popovića, pa do najviše hvaljenoga Slobodana Jovanovića obrazovao se jedan stil uravnoteženoga i razložnog
Ono je započelo već na početku veka, kada i kod drugih evropskih naroda, i to za ono vreme gotovo blistavo: u radovima Bogdana Popovića. I nije slučajno što je Bogdan Popović bio ne samo temeljit književno nego i jezički znalac.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
46 Ono što bi se od Bogdana Popovića možda manje očekivalo, to je takođe precizan opis poezije koja posle Dučića i Rakića ne nastavlja artistički
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
— zavapila ona i skamenila se na mestu. — Može... ti da si zdravo n to dijete pokraj tebe!... Može, Bogdana, na veliku sramotu našu. Viđeli smo svojim očima...
Ali od te subote ravno do druge, Bogdana je svako jutro izlazila na pomol iza kuće I u glas naricala sa svojom srećom, za svojim domaćinom.
Toga opet, dvadesetoga večera po Milojevu turčenju, Bogdana bejaše ostala sama sa sinčićem u kući. Susedi su već računali da joj je bol malo oduminuo i da je mogu ostaviti samu.
Pri otškrinutim vratima, kao što to svi po selu čine dok ne legnu, Bogdana je nešto radila oko naćava, koliko da zabašuri i sebe i svoje dete da je ne zapitkuje kad će mu otac doći.
Dok njeno dete iskraj ognja iznenadno i izbezumljeno ne vrisnu — Turčin!.. Ne daj, dado!.. Turčin!.. Na detinju vrisku Bogdana se plahovito prenu i spazi nadno kuće, nedaleko od vrata, svojega muža.
Prebledeo, smutio se, te mu još smešnije došle i šalvare i bedna čalmica oko glave. Nikad Bogdana nije mogla ni sanjati da je njen Miloje postao tako bedan Mustafa, ne silni novi Turčin, no onaj pravi pravcati Mustafa
Premerivši ga još jednom od jemenija do smešne kićanke, Bogdana pisnu kao guja, potrča te zakloni snagom svoje dete i ščepa iz ognjišta veliki žeg: — Kuku, zaista Turčin!...
Zaista Mustava i niko njegov! — Bogdana!... Ne stravljuj to dijete! — promuca Miloje drhtavim glasom, a meko i nekako svojski. — Napolje iz kuće, Ciganine crni!
Tup izraz bespomoćnosti obli mu lice kao svakom komu je svejedno što će sa njim da urade. — Pričekaj, Bogdana, ima za to vremena — promuca tiho i svojski. Smiri se... Došao ti je u kuću gost... Dobro, gost...
Ali se utom nešto priseti: — Pićeš malo rakije? — Što da ne, ako je Bog dao, Bogdana!... To mi zakon ne zabranjuje... E, Vino i krmetinu samo ne spominji... Daj donesi da popijemo po koju!...
To mi zakon ne zabranjuje... E, Vino i krmetinu samo ne spominji... Daj donesi da popijemo po koju!... Bogdana brzo donese iz hižine pun veliki vrč dobre stare rakije sa zadenutim strukom osušena stara bosiljka u grliću.
— Zaželio sam se rakije. Bogdana. Nijesam je do večeras okusio otkako sam iz kuće ono izišao. Nijesam mogao da se nakanim: bilo me stid...
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
sada gospodaricu Kule, kraj nje novog zapovednika vojske koja je ostala, Dadaru, i upravnika vlastelinskog poseda, Bogdana. Svečano su obučeni u duge blistave odore koje se presijavaju na suncu.
Ne bez zluradosti, to otvoreno priznajem, gledao sam kako vasceli božiji dan muravi onog razdešenog, debelog krmka Bogdana.
Iskusniji sam, a i pametniji, od Bogdana koji se usudio da Jelenu počeše baš na tome mestu, a ženska je koža fina i meka pa je na dodir njegovih hrapavih šaka i
“ A ima mnogo onih koji bi jedva dočekali da vide Bogdana kako se koprca u samrtnom ropcu, pogotovo ako bi mu smrt bila tako ružna — rasporeni trbuh iz kojeg kulja krv i nečist.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
U Beogradu sam imao tada jednog dragog poznanika, Bogdana Gavrilovića, profesora Univerziteta i docnijeg rektora njegovog.
To pitanje rešio je iznenada jedan događaj. Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu pratio je, upozoren od Bogdana Gavrilovića na mene, moj naučni rad, pa kad, jednog dana, Kosta Stojanović ostavi svoj položaj vanrednog profesora,
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Njoj je Dmitar — gnevan zato što mu je povređeno dostojanstvo — kratko naredio: „Otruj meni mog brata Bogdana“. Protiv te zapovesti pobunilo se celo njeno biće.
pa čak i Homerovi smešni prizori sa bogovima ne mogu se staviti ispred takvih scena kao što je ona kad Marko gleda Bogdana i Bogdan Marka, „a ne smije jedan na drugoga“; ili ona vrlo duhovito izvedena — kad je sirota devojka nadmudrila Marka
No ču li me, vjeran slugo Lazo! Ja sam za te našao đevojku, i za mene dobra prijatelja, u onoga stara Jug-Bogdana, milu seju devet Jugovića, baš Milicu, milu mljezinicu; no se Jugu pomenut ne smije, nije lasno njemu pomenuti, jer je
Danas petak, a sjutra subota, prekosjutra svijetla neđelja, poći ćemo u lov u planinu, pozvaćemo stara Jug-Bogdana, s njim će poći devet Jugovića; ti ne idi u planinu, Lazo, no ostani kod bijela dvora, te gotovi gospodsku večeru.
Prođe petak i prođe subota; rano dođe svijetla neđelja, care pođe u lov u planinu, i pozvaše stara Jug–Bogdana, s Jugom pođe devet Jugovića, otidoše u lov u planinu.
od Prilipa Marko, drugo bješe Relja od Pazara, treće bješe Miloš od Pocerja; udariše pokraj vinograda, vinograda Ljutice Bogdana.
Da ti znadeš čij' su vinogradi, daleko bi konja obgonio: vinograd je Ljutice Bogdana! Ja sam jednom ovuda prošao i lomio grozna vinograda, pripazi me Ljutica Bogdane na kobili tankoj bedeviji; ja ne
ovuda prošao i lomio grozna vinograda, pripazi me Ljutica Bogdane na kobili tankoj bedeviji; ja ne smjedoh ščekati Bogdana, već pobjegoh uz kršno primorje.
Pogledaše tri srpske vojvode, al' eto ti Ljutice Bogdana i sa njime dvanaest vojvoda! Kad to viđe Kraljeviću Marko, on besjedi Reli i Milošu: „Čujete li, do dva pobratima!
Kad to viđe Kraljeviću Marko, on besjedi Reli i Milošu: „Čujete li, do dva pobratima! Eto nama Ljutice Bogdana, sva tri ćemo izgubiti glave, već hodite da mi pobjegnemo!
A vi hod'te da ih dijelimo: il' volite na sama Bogdana, il' njegovih dvanaest vojvoda?“ Veli njemu i Miloš i Relja: „Mi volimo na sama Bogdana“. To je Marko jedva dočekao.
“ Veli njemu i Miloš i Relja: „Mi volimo na sama Bogdana“. To je Marko jedva dočekao. U to doba i Bogdan dopade. Trže Marko tešku topuzinu, pak poćera dvanaest vojvoda: dok s'