Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
na šestoj s lálom i zumbulom u ruci; na sedmoj u lakom, vrlo, vrlo lakom odelu sa snopom žitnoga vlaća, kao ona drevna božica Cerera. Zatim dolaze silne druge slike.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
M., s. 241) — Domaćine, donesi nam vina, domaćica da ti rodi sina. (Vidanović, Božica, s. 130) U blagoslovima i zdravicama se, dakle, biranim, lepim rečima i raskošnim slikama dočarava svet u kome ima
679. ³⁰ Trebješanin, Ž., „Zdravica srpskoj zdravici“, Zadužbina, br. 10, maj 1990; Vidanović, Božica, priređivač: Srpske narodne zdravice, Vid, Beograd 1989. ¹ Karadžić, V. S.
152. ⁵¹ Dvorniković, V., Karakterologija Jugoslovena, Prosveta, Beograd 1990, s. 547. ⁵² Rosandić, Ružica i Božica Vidanović, Prva dečja knjiga, IIC, Beograd 1987, s. 104. ⁵³ Betelhajm, B.
, „Srpskohrvatska narodna epika“, Antologija narodnih junačkih pesama, SKZ, Beograd 1987.62 Rosandić, Ružica i Božica Vidanović, isto, s. 129. ⁶² Rosandić, Ružica i Božica Vidanović, isto, s. 129. ¹ Šnevajs, E.
62 Rosandić, Ružica i Božica Vidanović, isto, s. 129. ⁶² Rosandić, Ružica i Božica Vidanović, isto, s. 129. ¹ Šnevajs, E.
Rosandić, Ružica i Božica Vidanović, Prva dečja knjiga, IIC, Beograd 1987. Rosandić, Ružica, „Tradicionalno spram savremenog“, Raskovnik,
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
trošim strasti prosca što skita: s međe mi grane rujna gorčica; kruni se oblak, krune se žita, kruni se u me ruža božica. U čednom času čulnoga čina cvati mi, cvati Roѕa canіna. U igri varki žarulje kresnu i nema noći ni ima dana.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Žalost je bilo pogledati! A međutim uvek je to tako kad se opaka Erida, božica kavge, nastani u kom mestu i kad se strasti, što rekli naši stari, »uzvolnuju«. I šta ti sve nije bilo.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Marko i stara Stana mahom sedoše na kamen, a Božica, koja do ovoga časa ne beše nigda videla mora ni pitomine, zapanjena zastade, diveći se tolikome čudu lepote što joj,
Marko se veselije spremao na put otkada mu je Božica najavila da će i ona s majkom i s njime u Primorje sići. On već davno za njom pristaje i čeka samo da godina dobro
I, jedući, ugledaše crkvicu između mrkih visokih čempresa. — Požurimo! — povika Božica. — Požurimo! i razdragano povuče Marka za sobom.
Marko prolazi pored poređanih stolova, za njim uzastopce pristaju Božica i stara. Gledaju i posmatraju uokolo, čude se ovom novom selu usred polja.
Makoše se. Stara Stana umešala se među žene, a Marko i Božica ustaviše se kod stare pretrge, što pred sobom nosi kojekakve ženske potrkuše.
Majka i kći prostreše se po Marku. Stara kune i žali, a Božica na kolenima gleda Marka zamrla, bleda, okrvavljena... Krv mu se iz glave puši, pada na zemlju i nestaje je...
Ćipiko, Ivo - Pauci
Miran je. Božica će sigurno doći, a kad dođe, znaće šta da radi, — odlučio je danas. I cura dolazi, kao i on zaogrnuta svojom novom,
— Taman se uza slamu priljubila, — pomisli i ispravivši se, veli joj: — Sada je sve u redu, uđi! Božica se sleže, srebreni đerdan s nje zvekće, a Rade, ulazeći za njom, veli joj: — Pod mojom novom kabanicom biće nam, vala,
—Volila bih da nam je novi snijeg zameo trag — veli Božica, kao poplašeno gledajući oko seba pogaženi prljavi snijeg. — Ne budali!
Baš da se svom duhovniku ne zamjeri, Ilija bijaše, odmah pošto je Božica u kuću došla, u varoši napravio molbu, vjenčanicu, i potrošio za nju preko sedam talijera, pa zar je on kriv što molbu
iznebuha, kao da je samo o tome premišljao, veli Božici, što nad Radom stoji: — Grije li te kako Rade na ovoj zimi? Božica se odmače, ali ostade stojećke, jer je takav običaj prve godine. —Oženi se, pa ćeš znati! — odgovori mu Rade mirno.
Mogao bi se naći svakoga dana: već davno, po opažanju komšinica, Božica je zatrudnjela. Stiže do kolibe, uze ključ ispred stijene, gdje ga bješe ostavio, i uniđe u kuću. Razgleda se po njoj . .
—Hoću, za potrebu je, — javi se stara. —Poslušaj, sine! —De, Rade, sreće ti! — zamoli i Božica. —Pa dobro je; neću da vam hatora štetim… Pa se okrene ženi: — Čuješ, Božica, zamjenićeš kovrljak s curskom kapom,
—De, Rade, sreće ti! — zamoli i Božica. —Pa dobro je; neću da vam hatora štetim… Pa se okrene ženi: — Čuješ, Božica, zamjenićeš kovrljak s curskom kapom, hoćeš vala, jer popa—Vrani još ti nisi moja žena!.. . Hoćeš li, a? — Neću li...
— Pa diže glavu i ozbiljno nastavi: — Božica neka pođe svojoj kući, neka sobom ponese i dijete u grijehu začeto, nezakonito. —Ponijeće ga... — sluša pažljivo stari.
Pođe pogdjekad u okrajni komšiluk da vidi sina i ženu, ali sa ženom ne razgovara nasami. Božica ga se kloni: odlučila je tvrdo prije vjenčanja ne upasti u grijeh...
Ali Božica sa suznim očima zadnjega časa zamoli ga da je pusti: —Sve ćeš pokvariti—, veli mu, — a poslije biće nam slađe!
— Kako je to drukčije kod kuće, — idući ka staciji razmišlja putem. U pameti sine mu i kuća i dijete i Božica ... Umoran, besanan, nje se zaželio i slatkoga sna. A ispavan, čio, svoje planine i strastvene Maše.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Još pesma prestala nije, a strašan vihar se diže, Brsno se zaljulja granje - i Ljeljo na zemlju stiže. Božica podiže oči i grudi pritište jače, Al' nagli podunu vihar i tanku koprenu smače Sa njenih mramornih grudi.
Visoko nad njenom glavom Šarena duga se pruža. I Ares s osmehom stoji. Božica stidno se trže, I grudi zakloni brže. Al' čista kapljica jedna iz grudi matere mlade Kô svetla, jutarnja rosa na travnu