Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Stigli su bili i gori, pre njega. Nestrpljiv, očekujući Božičeva kola, Isakovič je bio stao u kapiju Trandafilovu, naslonjen na svoju sablju, sa svojom abom prebačenom preko ramena,
Za te vojnike, to je bilo i ružno i neverovatno. Božičeva kola, kad su daleko odmakla od Budima, u brdovitom kraju, zastala su, u podne, na jednom proplanku, sa kojeg se vidik
Kći Božičeva ga je, međutim, i sakrivenog, našla. Pitala ga je, što se tako usamio, zašto ne iziđe među ljude, u društvo; gospože pit
Devojčice, u godinama u kojima je bila i Božičeva kći, prolazile su i stajale, u svetu Isakoviča, blede, ili rumene, ali neme i stidljive, a ni jedan od tih oficira nije
prva šetnja, po krčevini, na tom proplanku, sa gospožicom Teklom Božič, završila, za Isakoviča, mučno, a ne trogatelno. Božičeva kći slušala ga je sa nevericom. To su, kaže, zaista lude misli: da čovek, živ, mlad, hoće da ostane udov, naveki.
Ali, njega je pratila, kao sen, Božičeva kći, pa su ćerke apotekara mislile da su to verenici. Razmeštanje gostiju, po mraku, ispalo je pomalo jezivo i
Kako je hteo da dođe i vidi Božiča, koji se vratio, i kako će doći u vizitu Božiču. On je, kaže, prijatelj Božiču. Božičeva kći posmatrala ga je, međutim, podrugljivo.
Kad su ulazili u Božičeva kola, da se u školu jahanja odvezu, gospoža Evdokija, dobro raspoložena, uze bič, pa ih potera, obojicu, kao od šale.