Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Možda već kroz koji dan. Ona mu reče da je njena kuća, njemu, uvek otvorena! Isakovič je bio poražen, pri rastanku sa Božičkom, mirnoćom, bezbrižnošću, veselošću, te žene u tom trenutku.
Pričao je, docnije, da ni sam nije znao što je išao u Vizelburg. To nije bila ljubavna žalost za Božičkom. On je, kaže, na tom putu, često, kraj puta, ugledao biljku, koja ne podnosi ljudski dah, a za koju mu Božička reče da
„Jes, što kažeš!“ čuo se Đurđe, snuždeno. „Svi su bolesni osim kilavoga braje. To smo mi!“ O svom doživljaju sa Božičkom, Pavle nije pričao. A ćutao je i o tom, da vide svoju Bečliku. Zapita samo za Trifuna i Kumriju.
Bio je gotov da Božiču pogleda pravo u oči i da mu prizna, sve, što se sa Božičkom desilo. Hteo je da mu kaže da se to, sve, desilo, kao što kiša ide u proleće. Nije osećao prema mužu nikakvu mržnju.
Sve to, zajedno sa Kajzerlingom, sa Božičkom, ode nekud iz mozga, u neku maglu. Ljudi i žene, iz njegovog dotadanjeg života, preletali su u sećanju tog čoveka, na tom