Obradović, Dositej - BASNE
Po običaju, kažem to vladiki Vasiliju, jer bi me on svagda pitao šta sam čitao. Sutradan odemo na ručak u manastir onoga istoga igumana s kim sam se o dugi
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
gde su zidovi mirisali na kafu, uz svetlost i trepet sveća, Mikailo Vani pričao je Isakoviču, oduševljeno, o vladici Vasiliju. A što se tiče lazareta, to je, kaže, lako. Ući će oni, sutra, naksutra, u lazaret, ako Pavle bude potrošio malo.
Sava je ostario, pa su ljudi, kao ljudi, prišli Vasiliju. Tako je uvek bilo i tako će uvek biti. Vasilije jeste sad u najboljim godinama, u najboljoj muškoj snazi.
Njega se treba držati! A poštovati Savu. Budućnost, kaže, u Črnoj Gori, pripada Vasiliju. Isakovič na to reče da je čuo da Vasilije želi da odseli celu Črnu Goru, u Rosiju, pa se narod pobunio.
To je zasada dosta. Možda će Isakovič morati, docnije, u Črnu Goru, ali zasada je dosta, o Vasiliju (grof reče: Bischof Bazilio).
Kad su trebali da na Turke krenu. Narod zato veruje Vasiliju! Kajzerling na to dreknu, ljutito, da tom čoveku, obešenjaku, nije dosta, što se potpisuje Mitropolit Černogorski,
To je tačno. A da li je više, ili manje tačno, nije važno. Črnogorci veruju Vasiliju. (Isakovič reče: Hoffnung haben Ihro Gnaden!) To je, kao da se nešto izvinjava, izbrbljao.
Volkov dodade još i to, da će Črnogorci, koji kažu, da su rođaci vladiki Vasiliju, biti otpremljeni, kroz Saksoniju. Kajzerling je jako zadovoljan, da se i to svršilo.
grofa Kajzerlinga, gospodina Alekseja Stepanoviča Volkova, reč je bila o iseljenju, Črnogoraca u Rosiju i o vladici Vasiliju, i Isakoviču – pored drugih oficira, koji su radili na tom poslu.
Dok su Drobnjaci, Vasojevići, Moračani, Piperi, Kuči, Cuce i Ćeklići, čekali na vesti o Vasiliju, željno, Vasilije je bio potpao pod nevolju, jakože i pročaja Serbija.
Isakovič je bio saslušavan u štapskvarteri, o Vasiliju. Pavle se sećao lazareta, u kom je transport Vasilijev bio video, pa mu je, u ušima, nekoliko dana, odjekivao govor,
Pored tog raporta, podneo je i molbu da ga dodele črnogorskom vladici Vasiliju, ako ustreba. On je, u Vijeni, otkrio i otpremio u Rosiju, transport rođaka vladike Vasilija, prema naređenju rosijskog
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
(Sofiji) Pokušaj ti da mu objasniš... SOFIJA: To što je Filip rekao, nije rekao Vasiliju, nego Stefanu, i nije on to rekao kao Filip, nego kao Uroš, razumete?
(Gini) Neće on znati kako je meni ime! GINA: Drobac! DROBAC: Tačno. Drobac. A ni ovo što ga pitam neće znati! (Vasiliju) Znaš li zašto sam Drobac? (Gini) Ne zna. (Vasiliju) Zato što drobim koske! I vadim drob! Zato sam Drobac!
DROBAC: Tačno. Drobac. A ni ovo što ga pitam neće znati! (Vasiliju) Znaš li zašto sam Drobac? (Gini) Ne zna. (Vasiliju) Zato što drobim koske! I vadim drob! Zato sam Drobac! I nemo to da mi ne upamtiš za idući put! (Izlazi desno.
JELISAVETA: Videla sam! SIMKA: Tu su vam ligeštuli, slobodno ih koristite! A odavde imate i pogled na reku! (Vasiliju) Jesam li vam pokazala onaj hrastov astal ispod lipe? Tamo možete da ručavate i večeravate, dok je leto!
Gina, ne bez izvesne nelagodnosti, priđe koritu, i počne mehanički da pere. Blagoje je zbunjen i postiđen.) SOFIJA (Vasiliju): Je li to taj naš narod, o kome pričaš? JELISAVETA (Blagoju): Da l se i sada osećaš kao soba? BLAGOJE: Ko šta?
Ćosić, Dobrica - KORENI
dlanovi su mu bili garavi od noža. — On meni nije rod. Ništa mi nije — kaže Aćim, a zavidi Vasiliju što su ga ludi slušali i što je mogao da šamara one koji mu se ne pokoravaju, odjednom rastužen ovim trenutkom kad
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Znali su da tamo svijet hodočasti čudotvorcu sv. Vasiliju. A kada su bile kućne i seoske slave i uz gusle se pojalo, bilo je te su se zanosili za onim brdinama i željeli ih
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
EVICA: Ali, slatka majko, ovo je naš Vasa. FEMA: Naš Vasa, paorska trago! Oćeš da se ljubiš s njime? (Vasiliju.) Napolje se vuci! VASILIJE: Zaboga, majstorice, imate li duše?
Ajdete, deco, da ne pređe i na vas ova boleština. JOVAN (klanja se Femi): Božur, madam. FEMA: Adies, Žan. (Vasiliju.) Samo francuz sun mamzel. MITAR: Nemaj brige... Zbilja, Femo, da l’ bi ti imala volju ići u Pariz?