Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
A jutroske, posli prvi zvona, ja ga dva puta polako zovnu: „Inocenco! Inocenco!“ Pa kad sam vidija da spava (jer sam mislija da spava), ja ga ostavi, jer šta bi drugo činija?... — Taa-ko!
Fratri ga svi pogledaše. Bakonja se — u đačkoj trpezariji — stropošta na klupu i poče brisati ledeni znoj sa čela. — Vidija si ga, je li? — pitaju Mačak i Lis.
Kad je bio prema školskoj dvornici, stade ga dreka pak se vrati. — Šta je? — pitaju ga. — Ajme meni! Vidija sam ga... — Koga? — zapita Srdar, pa skoči i stade prema njemu. — Ja ne znam... fra... može biti, učinilo mi se...
— dosad sam krija radi mira domaćega, a sad se već nema rašta kriti! I ja sam ga vidija! Možete zamisliti, kako to tek prenerazi đake. — Jesam... Ono što jest, jest, a vi znate da u mene nisu dvi riči!
— Bogmekarce da viđu tebeka i ono dite. Barica je ništa ružno snivala... — Ta-ako? Jeto si mene vidija, a vidi i dite, pa onda ajde od kud si i došâ! — I Brne uđe u ćeliju, pa se zatvori. Knezu zatreptaše brčine.
— Stani, da čuješ do kraja. Seljak nastavi: „Po duši — veli — ja ne poznajem vra-Brnu, nikad ga nisam vidija, ali sam usnija da se kod njega ispovidim. Ništo mi dođe u snu i reče mi lipo i razgovitno: ajde u manastir...
Ubija sam ga iz puške nasrid puta između grada i našega sela. To je bilo u zoru. Niko nije vidija. I danas se misli da ga je niko drugi ubija...
Ako ćete, ovdi će spavati fra-Jakov. Pa, najposli, promislite, šest godina da nisam kod kuće bija, da nisam braću vidija, a nikad ne bija u varošu!...
— Šta? — dreknu Bakonja. — Umra Dundak! I već je saranjen! Šta je to bilo? — A jeto vidija si ga juče kakav je bija. Proguta je puščano zrno, pa se spetljalo u crivima, nije moglo izići.
Kad diže glavu i ugleda sinovčevo lice, Brne dreknu i u mal’ se ne obesvijesti. Pa onda poče šapatom: — Ti si odma vidija na meni da... Ti si se sad pripâ kad si me vidija, je li?
Pa onda poče šapatom: — Ti si odma vidija na meni da... Ti si se sad pripâ kad si me vidija, je li? — Pitajući to, Brne kao da iščekivaše svoju presudu, tako je gledao Bakonju, a on, sustao tjelesno i duševno,
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Oni stari naš kip, vidija si ga, a? Glava mu je prignuta ka da se uvik moli bogu za nas: pravi starovirski svetac, čudotvorac, brani nam rod