Jakšić, Đura - PROZA
“ doktor ga, zabezeknut, pogleda i poluglasno reče: „O, di ferfluhten rajber!...“ „Napolje, nitkove!“ viknu čiča Marko, uhvati doktora za gušu, pa ga izbaci napolje. Čivut je sav drhtao od strâ.
a mi skotovi, koje ćeš ti samo radi jedne volje na robiju goniti!?...“ Nije sve ni izgovorio, siromah, a komesar viknu: „Buntovnik!..“ Dva-tri žandarma navale na njega i terahu ga napolje iz dvorane...
Obradović, Dositej - BASNE
Vidite li ono jezero?”— „Vidimo”— viknu svi. —„'Ajde, dakle, da i mi jedanput u životu učinimo što da valja. Svi vi napred, a ja za vami, da skočimo tu i da se
” Jedva on to izreče, kad svi viknu: „Juriš!“, pa poteku. Žabe oko jezera čujući topotanje, uplaše se, pak ti bržebolje stanu strmoglav skakati u jezero.
„Uže! Uže! — viknu ona. — Pomagaj! Vidiš da meni nije do dangube i razgvora. Izvadi me pre, pak me onda pitaj što god hoćeš!
Kaže on ko je i otkud je, i da će sto godina živiti i letiti. „Sto godina!” - viknu golubovi. „O, blago tebi! A gdi ti je drug?” — voprosi ga jedna golubica.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
kmetove u najsiromašnije haljine, učine skupštinu, priglase i neke poštene žitelje Turke i dođu na mešćemu pak viknu na zulum, napišu prošenije u kom opišu sav zulum i da ga sirotinja ne može više da trpi, no paša da ga digne, ili
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— prihvati Ilija. — Šta veliš?... Mnogo? A vidite li vi, ljudi, koliki je meni mal potrven? — viknu gazda Raka, pa poče trčati od oborena do oborena struka i dizati ih vičući: — Nuto! Nuto!
Gazda Raka jednako viče, i ne čuje kolika se potra oseče. — Dobro, dobro, gazda-Radovane — Viknu Sima odvojivši se malo od potričara — evo ću ti dati dvije vreće.
Magarci jedni Zar da mi živinu pomorite! Štrangovi jedni! — More ne udri tu decu — viknu nekoliko puta Sima, i žao mu beše đaka što ih učitelj onako dušmanski mlati, pa opuči naviše k osoju da obiđe krčevinu.
Đura i Spasoje zasedoše na klupu pored onih što igraju karata, pa Spasoje, kao jedva prevrću ći jezikom, viknu i lupi rukom O klupu: — Mehandžija!... Vina ovamo! Maksim, Marko i učitelj zgledaše se, a mehandžija pritrča.
— Nije, vala, ništa. — A što li su se goveda onoliko krivila po livadama? Sima se uze smejati, pa viknu: — Mehandžija! Daj ovde oku rakije, nek piju ljudi; gazda Raka časti! I odmah se obre oka šljivovice pred njima.
— Zar tako staro? — začudi se gospodin. — Ja šta misliš ti... — potvrdi Radan pa viknu na volove da idu, i sam pođe. — Stani, brale, molim te! — ustavi ga gospodin. — Šta ćeš? — Bi li ti to meni prodao?
A odakle ti u ovo doba? — upita ga jedan, što već beše zabo prst u kaiš, i pogleda Radana. — Nisi pogodio! — viknu onaj što drži kaiš. — Daj cvancik! — Baš si baksuz, Radane! — reče onaj što beše zabo prst, trgnuvši ruku kao oparen.
— Ja vala, sad iz varoši — odgovori Radan. — Ovo je pop! — viknu jedan od pogađača i lupi po jednoj karti. — Sutra! — uzviknu onaj što razbacuje, izvrnu kartu, kad ono dama.
— Sutra! — uzviknu onaj što razbacuje, izvrnu kartu, kad ono dama. — Ih, orospiju mu očinu! — viknu pogađač. — Baš si baksuz, Radane! — Baksuzi ste, čini mi se vi svi... — odgovori Radan.
A zaista da nije tako oštećena, dali bismo ti tri talira... — Hajde, Đuko, da se ide, Đuko! — viknu kapetan i neki potrčaše vajatu da ga zovnu. — Eto me, gospodine, eto sad! — odazva se Đuko, pa navali na opštinare.
« I svi se gosti grehotom nasmejaše. — Keca, pope u — ševar! — viknu učitelj Simo i opet se osu: »Ha, ha, ha!« a Cigani se već izvrću od smeha i zgađaju jedan drugog dairetima u glavu.
Vi'š kako sedi!... Ta eno ga, eno — crni se!... — Ama šta je? — Dete — ono, kume! Zar ne vidiš?... Ta stanide!... — viknu Radan i opsova tako strašno da se Mato strese od straha; spodbi ovu glavu šećera, pa što igda može izmahnu te njom u
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— rekoše neki. — Iz mesta onoliko skočiti — To je slota! — Dalje ne može niko! — reče Lazar. — Skačem stopu više! — viknu Stanko Aleksić. — Manj ti? — povika momčadija. Lazaru pisnuše oba uva. — Da vidimo! — viknuše devojke.
– Skloni se! — viknu on. — Aha!... Ček’ sad Lazara! — viknu mladež sklanjajući se. Lazar priđe meti. Sve stalo, ne diše.
– Skloni se! — viknu on. — Aha!... Ček’ sad Lazara! — viknu mladež sklanjajući se. Lazar priđe meti. Sve stalo, ne diše. Lazar skoči na belegu. — To vredi!... Ded’ sad, Stanko!...
— Batali! — reče Lazar. — Braćo!... ne dajte mi lagati!... Skačem još stopu! — viknu Stanko. — E, čekaj! — reče Lazar. Pa priđe belezi.
— Šta je tebi, jarane? — upita on, a u tom glasu zvonio mu prekor. — Šta tu vazdan!... Smeš — ne smeš?! — viknu Lazar, a beonjače mu od zala zakrvavile. — Najposle... kad hoćeš! — reče Stanko, čudeći se šta mu je naspelo...
Stanko Jurišić prvi dođe k sebi. On pritrča svome imenjaku. — Imenjače!... Imenjače!... — viknu i uhvati ga za ruku. — Čujem! — odgovori Stanko. — Jesi živ?
Ali mi neki crveni kolutovi na očima pa ništa ne vidim... — Ama ko to puca, ljudi? — upita Ivanković. — Lazar! — viknu nekoliko njih. Stanko trljaše oči... Kad je sebi došao i počeo malo nazirati, on sede.
Najedared samo mi mrče svest!... Nisam čuo ni pucnja!... — Znate li gde je udario kuršum? — viknu Šokčanić. — Gde? — zagrajaše sa sviju strana. — U kapu, evo!... I pruži mu kapu.
Od Drine je pirkao svež povetarac. — Evo noći!... Hoćemo li kućama? — viknu jedan. — Možemo! — reče nekolicina. — Hajde ko hoće! I počeše se razilaziti u gomilicama.
On pođe, zausti da ga vikne, a Lazar pade... Lazare!... Lazo!... viknu ga. Ali Lazar beše onesvespuo od silna straha, pa ne ču viku njegovu.
— Da si stenu izvalio, više bi se osevapio nego što si njega rodio! — viknu kmet strogo. Aleksu osvestiše ove reči pune prekora. — Jaoj, starosti moja! — jeknu siromah.
Stanko pređe moštanicu... Ispod njega su jurili talasi. Stade na vratima i zakuca, ali ne dobi odgovora. On viknu: — Ej, domaćine! Niko se ne odziva... Samo talasi huče... — Domaćine! Opet ništa. On stade pesnicom udarati u vrata.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ne može ništa da se razume, samo što Zelenbać jedanput viknu, koliko igda može: — A ko mene može naterati da igram više? Kamo toga? Posle opet nasta nejasan žagor i svađa.
Zverajući na sve strane, on protrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike: — Pa gde je? — Tata! — viknu vojnik milostivno, okrećući se na jednoj nozi i podupirući se štakom. — Tata! Ta evo me!
Nju nešto štrecnu. Otpusti ruke niza se. Ispravi se i pođe napolje. — Čekaj-de ti, kćeri! — viknu đeda neobično jasnim glasom. Svi se trgoše. Tim istim glasom nastavi đeda: — Ti, sinko... s tobom, čujem..
Nasta tišina. Pop metnu obje ruke na Marinu glavu i uze šaputati. A kad on diže i ispravi glavu, Ninko viknu kočijašu: — Ošini! Konji pođoše.
Ninko dohvati dijete rukom ispod miške i privuče ga k sebi, a konji počeše kasati. Mara se okrete ocu i prestravljeno viknu: „Neću u Biograd! Neću!” Ali slab joj bješe glasić. Ne ču to ni pop, ni kum Ninko, ni kočijaš.
Volovi ujedanput potrčaše. Pavao se dohvati za stražnju osovinu i sjede na nju, pa poizdaleka, okrenuv se učitelju, viknu: — Upamti-de ti, učitelju, kome si kazao da je marva!
Iz susjedne avlije ispade s malom puškom starac Matija Đenadić koji je, vele, još pod Milošem ratovao. — Upomoć! — viknu Pavao potrčavši njemu. — Šta je? — Pobježe učitelj! — Bestraga mu glava! Šta dižeš viku? — reče bunovan Matija.
U taj par Pavao izleti iz avlije s kolima i s konjima! — Sjedajte! — viknu on. — Sad ćemo ga uhvatiti! Dvojica trojica metnuše popa u kola.
— niko nam ništa ne umjede kazati. — Otišli su preko Jaruge! — viknu gomila, i sve naže, kao jato čvoraka, natrag. — Ovuda! Ovuda ćemo ga presresti!
On se nije razbirao. Kmet viknu skupljenom narodu: — Dobar kočijaš po doktora, a dobar katana po vladiku! Dvoja troja kola u najvećem trku poletješe,
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Erža, snago — viknu gđa Persa — idi časkom do pop-Spirini, pa kaži gospoja-Sidi: »Pozdravila vas, kaži, moja gospoja da nam pozajmite
u rog i oglasio već skoro uspavalom šoru i selu da je jedanaest sahata, podiže gđa Sida glavu tužeći se na vrućinu, i viknu preko sobe pop-Spiru: — Spiro! O, Spiro, spavaš li? — A? — Spavaš li, reko’? — Spavam, mani me...
— Baš ničija! O, maj!... I-ju! Frajla Julijana, pa, ’ajde budite ondak moja. — I-juf!!! Ala ste bezobrazni! — viknu zaprepašćena Jula. — Sram vas bilo! Gledaj ti samo uncuta jednog!
Brzo natuče šešir na oči, pa ubrza pored njega, ali ga oštro oko ča-Nićino ipak poznade. — ’Brojtro, brico! — viknu mu malo lolinski ča-Nića, pa se iskašlja onako u srpskom smislu. — Laku noć, ča-Nićo!
— Erža, o Erža! — viknu gđa Persa kad ču da stadoše kola pred kapiju — ostavi to pile, ja ću ga očupati, pa strči i otvori kapiju, eto nam
On, k’o što vam je poznato, najbolje zna te stvari. — Oho! — viknu pop Spira. — Mož’te vi vikati »oho« kol’ko ’oćete, ali to je sve tako.
— Pa govorim — veli jetko pop Ćira — o vašoj krasnoj ćeri Juci... nek vam je živ’ i zdrava! — Gospodin’ Ćiro, — viknu imperativno pop Spira, — ćer da ste mi ostavili na miru! Ne ispirajte usta s njom! Nju mi ostavite na miru.
Ta spala vam donja bela suknja, pa se vuče; ta saplešćete se, pa ćete razbiti nos. — Jao mene žalosne! — viknu očajno gđa Gabriela, koja je bila već prilično odmakla. — Ju, ubio je bog; kako to da mi pasira!
— Juf! — dreknu gđa Gabriela uplašena od zveketa lanca. — Idi, Milo, oteraj zeljova pod ambar — viknu Pela šegrtu — znaš da ne trpi kaputaše i obuvene ljude. Odma’ misli da je neki vandrokaš.
Žurim se! Zbogom! Zbogom! — reče pa se požuri, al’ se najedared saplete na vratima avlijskim. — Ju! — viknu iznenađeno. — Ju, ta šta vam je; umal’ niste ljosnuli! — Ju, »hozl«, grom ih spalio!
je Tima šrajber spevao, a koju je i pop Spira jedne večeri čuo, i razabravši koga se tiče, kao pomaman kući došao i viknu Žuži: — Di su te dve ludaje?! — Koje »ludaje«, milostivi?
— Tu pesmu više da nisam čula! Jesi l’me razumela? Vi’š ti to nje!! — viknu gđa Sida, a steglo joj se u grlu od silne žalosti. — Da mi više nisi zalevala! Gledaj ti to nje samo!
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Da, kada bi mi nju pitali! Što mi ovde svršimo, ono mora biti, — reče tutor kao ni brigeša. — Odma’ idi po nju! — viknu mati. — Molim vas, manite se tog posla.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Onda nekoliko trenutaka nastade duboka, strahovita tišina, pa se on uhvati za glavu, i viknu: — Jelena, i ti pored mene... i ti pored mene to činiš... ja tu... jednoga... jednoga zabušanta, sama si kazala...
On im priđe, pa dostojanstveno i važno napravi široki pokret rukom i viknu — Gospodo moja! Iznenađeni, ljudi se brzo pribraše pa bezumno burno zapljeskaše rukama: — Čujmo, čujmo, čujmo!
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
A njegova mati vrisnu i uhvati ga, oberučke, u naručje. Ali skela već prišla kraju. A skeledžija viknu: Odlazi! Šta se dereš i plašiš to dete?
) To je, kao da se nešto izvinjava, izbrbljao. Tek što to reče, a Kajzerling odgurnu hartije i tresnu guščije pero i viknu, ponova, da je Vasilije obešenjak (grof reče: „ein alberner Mönch“). Avanturist!
Treba, veli, sa Vasilijem da razgovaraju. Kajzerling se kao pomami na to. Viknu da kapetana to nije pitao. Taj obešenjak (grof reče „Faulenzer“), ako ga ne spreče, i ne zadrže, u Rosiji, još će se za
Kad Pavle izusti to, Kajzerling se trže, kao da ga je opario. Viknu Volkovu da mu zove premijer‑sekretara Černjeva, čim oni odu. Zatim priđe sasvim blizu Pavlu.
Kad je bila sasvim blizu, vide da se kreće, kao neki stub, po kom se crne zmije viju. Kad je viknu, ona pocrvene u licu. Upita je, gde joj je dete, i, da mu kaže, gde joj je muž?
Tumbe mu se Komanda okrete na glavu. Htede, kaže, još nešto da lane, ali mu Engelshofen viknu da može ići! „A kad ja pođoh, natraške“, pričao je Pavle, „učtivo, on se, iznenada, prodera, veselo: A šta rade –
Ona se, odmah, čim joj otac ode, osvrte na Pavla, kao zmija, i viknu: Zašto je došao? Ko ga je poslao? Otkud dolazi? Šta hoće?
Sluga, koji je dotle stajao ispred konja, obiđe na drugu stranu, a Perič mu viknu, da kreće. Pavle je dugo gledao za kolima, koja su bila digla prašinu.
Zna li Isakovič kako se kuša vino? A pre nego što je Isakovič mogao da odgovori, Višnjevski viknu husara, koji mu je pred vratima stajao, pa mu naredi da donese vino, a vikao je i koje, rekavši svakom vinu i godinu
Sva petorica se stuštiše, oko levči, kad premijerlajtnant viknu, da je našao jednu levču, napuklu. Sva petorica podmetnuše pod kola grbaču.
Sa Trifunom su jahala dva husara. Ispod starih hrastova, iznad jarka, iz sedla, Pavle tad viknu, ni sam nije znao zašto, ime Trifuna.
„Pa šta?“ Petru se na to osu neko rumenilo po obrazima, pa viknu: „Ama, apostole, šta, pa šta? Pa kazujem ti lepo da se matori Trifun smirio. Što se na me izdireš? Nisam ja kriv.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Evo, ženo, donio sam ti jednog lovca miševa — zabrunda Brko, a njegova srdita žena samo me pogleda i viknu: — Pa to je neki stari prepredeni mačor, lopov od glave do pete, po nosu mu se poznaje!
Skitnica od iznenađenja zinu i pusti miša, a naš ti domaćin strugnu u prvu rupu i viknu: — Baj-baj, mačoru, do viđenja! Želim ti drugi put bolju sreću!
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Primetivši čun što mu se bližio, nestrpljivo viknu svog vojnika, koga beše poslao u varoš, pa zatim nemački, i trgovca.
I kad zbilja viknu, tako da se konji trgoše, prenerazi se i sam od svoga glasa, dok se monah trže, kao da ga neko bičem šinu.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Gledamo mi, a gleda i Bajčetić, svejedno što je prevalio četrdesetu. – Na mene je reda! — viknu odjednom i ote mi mašku iz ruke. — U moje je dvorište pao!
Osetio je na licu oštrinu njegove brade. — I tako, ne poznaješ više Žiku? — viknu. — Pofrancuzio se, je li? A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu »14. decembar«, to ništa, a?
Stajao je između nje i Luke i on joj nije mogao doturiti kartu. —Pustite malu! — viknu neko. — Nova godina je! —Gledaj svoja posla! — preseče ga revizor. — Platite kaznu, molim! Ali ona nije imala novaca.
— Litar kutjevačkog »burgunca« i dve zelene salate. Salate, ako može, odmah! Kelner odšepa do šubera, viknu kroz njega narudžbinu, a onda se ponovo vrati za njihov sto, noseći vazu sa dva karanfila. —Dobro izgledaš! — reče.
— Mnogo pušiš? — Znam — reče on pripalivši novu cigaretu na stari žar. — Ti kao da si otišao po svetu vodicu! — viknu šef sale momku koji je najzad doneo šećer.
Matavulj, Simo - USKOK
Ivanović viknu iza branika: — Crnogorci! Za... — Kakvi Crnogorci! — prekide ga ozdo krupan glas. — Kakvi vam se Crnogorci priviđaju?
Eto šta je. dakle, slobodno možete narediti da se grad otvori. — Neću! — viknu pukovnik i zapovjedi da se vojska raziđe.
— najbolje bilo da ostadoše Francuzi, iako su bezbožni! — Ostav’te sad to! — viknu konte Pjero, koga ništa na svijetu ne mogaše tako naljutiti kao pohvale Francuzima, koje često slušaše u građanstvu...
Da ne bješe usred zime, pomislili bi e puče grom; tako se sjetiše da u Kotoru puče top. — Ha! — viknu Pero. — Puče top, uteče rob! — Uteče, ako bog dâ, mladi princip! — viknu Krcun Serdarev.
— Ha! — viknu Pero. — Puče top, uteče rob! — Uteče, ako bog dâ, mladi princip! — viknu Krcun Serdarev. — Hej, što bih se obradovâ, da po sreći pogodim!
Kad stigoše pod golemu pećinu što zja u brdu nad putom, pop stade, hitro snimi pušku, nategnu je i viknu: — Ko si? Svi namah stadoše i nategoše puške. — Ko si?
— Prerušio se, da-ti! — reče njeko. — Ama, ljuđi, ovo je on! — viknu Krcun uzrujan, krešući učestano. — On je, svetoga mi Vasilija! On... princip! Na to se i ženske načetaše oko bjegunca.
— On je, svetoga mi Vasilija! On... princip! Na to se i ženske načetaše oko bjegunca. Knez viknu: — Mak’te se, da ja s njim prozborim! Gomila se razdvoji: — Jesi li ti Rus, prijatelju? — Ne. Čeh. — Šta je to: Čeh!
Hvala! Riječi je naše izgovarao zanoseći. — Hajd, naprijed, u ime božje! — viknu knez i povorka se uputi istim redom, samo što uskok iđaše odmah iza popa.
Tek kad stigoše na početak polja njeguškog i kad stadoše, Krcun ispali malu pušku i viknu: — Blago meni danas i dovjeka, e po anđelu prorekoh čudo jedno! Hodi, Janko, hodi, brate, da se pocjelivamo!
— Ne može se, dok se ne svrše naši običaji na večerašnji veče! A to će biti odmah! Svojima viknu: — Milice, daj vidjela! Pohitajmo, vjere vi, prije drugije! Đeco, ho’te za mnom!
“ — Dosta, striko, molim te — viknu domaćin uzrujan... dakle, želite da oglasim Božić? Svi zagrajaše: — Ela, molim te! A-nu počni!
Milićević, Vuk - Bespuće
— Gavre — viknu — traži te nekakav gospodin, i odmah otrča natrag. Gavre Đaković baci pogled za djetetom, čisto ne vjerujući.
Sremac, Stevan - PROZA
— priča Jova zadovoljan. Sto je već bio postavljen i jelo se donosilo na sto, i oni posedaše. — Stoj! — viknu Jova. — Ne tako, nego ovako! Sedi ti, priko, ovde; ti, Kajo, tu, a ja ću ovde.
Jovan okide. Ja strašno li je zapraštio stari kremenjak, jedina zaostavština od dede po materi! — Pali, komšija! — viknu zadovoljno Jovan onome u drugu avliju svome komšiji, s kojim se slabo i poznavao. — Srećan Božić, i dobar apetit želim!
Paja uze čašu i kucnu se s domaćicom i domaćinom, i svi ispiše. — Ženo! — viknu ozbiljno Jovan, da se gospoja Kaja trže, pa izvrnu čašu i stade je razgledati prema prozoru — a kakva si mi ti žalosna
Ostav’ se, boga ti! Da zabavljamo gospodin-Paju. — Kajo! — viknu Jova, pa lupi besno nogom i zaškripi zubima i opsova nešto arnautski (a to je svega i znao), i hteo je besno
— Šta radiš ti, more? — viknu otac. — Šta pitate, slatki otac? — zapita Marjan. — Pitam te: šta radiš? — Učim. — Šta učiš? — Učim računicu!
Gde si se i s kim si se tuk’o? Govori! — grmeo je otac. — Nisam se tuk’o! — Jesi! — Nisam! — Šta veliš, nisi?! — viknu i izvuče iz mraka svež, okresan prut! — Nećeš da kažeš? — ’Oću... kazaću... Kazaću odmah!
Radičević, Branko - PESME
Al' kad smotri vragolana, Povikala seka: „Oj stazice, oj tanana, Dones' ga meneka!“ Viknu moma, pa ti brže Za žbun jedan zađe, A momak se čisto trže I čudo ga snađe: „Jao mene, i do sada Šeta ja po
Od gromovne silene tutnjave, Ni drugoga tu bijaše dana, Do što munje činjau proklete, One sa svi ukrstile strana, Viknu jadan: munje, mene nete! Šta ću sada, Bože, i kako ću? Ako gore, poginuti oću, Ako dole — sreće iznenada!
čete bejah ponajprvi, A vas crven od turačke krvi, Kad gle na me jedne junačine Kao kakve mutne oblačine: „Stani“, viknu, „stani, kopilane, Grdne si mi udario rane, Puno si mi drugova zgubio, No i tebe sad je Bog ubio.
Što l' ga goni ovako po noći? Već je blizu, već i puška ciknu, A uz ciku junak vako viknu: „Ta na noge! Turci udariše, Udariše, vodu pregaziše, Biju, kolju, robe, pale, ruše — Jao, Srbi, kud će vaše duše.
„Umri!“ viknu, al' to i sve beše, Sindžirlije srce mu razneše. Radivoje pade na zemljicu, A priskoči Gojko na konjicu, Uze Cvetu,
Ta dvaest nas ima na jednoga — Jala za mnom koji žena nije.“ Tako viknu stari Mehmed-beže, Pa od gnjeva čisto se podmladi, Trže sablju, naže niz stijene, A za njime navališe Turci.
Ma ko iznenada, Ko ono otud na nj'ga naže sada, Još viknu besno: „Stani, da ti platim, Da žao tebi za još gore vratim!
Pa kada veće do obale stiže, Tad ona jadna svoje oči diže, Pa spazi slugu, pa opazi čamac. Pa skoči, viknu: „Ta zar ideš samac! O Mile, Mile, a tako ti Boga, Ta kuda dede gospodara svoga?
65. Pa ga pita de bijaše, Tako dugo de ostade, Jošte nešto drugo ćaše, Al' se njojzi to ne dade. „Mina, Mina!“ viknu mati, A ći mora poslušati. 66.
“ Viknu jedna junačina. Posedaše za stolove; „Naša braća jošte love, Njima sreća, mi veselo, Al' i vredi tako delo!
Već je blizu... od njeg' puška ciknu, A uz ciku junak vako viknu: „Ta na noge!... Turci udariše, Udariše, vodu pregaziše, Biju, kolju, robe, pale, ruše...
“ Selim krabri Turadiju mladu, Pa na doček tura u paradu. Ali viknu junak iz gorice: „Drž' te, braćo, Turke izelice!
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Djed onda viknu strica Nidžu. — Nikola, odider vidi šta je ovo. Nema britve, nema ništa. Stric se odmah dosjeti jadu. — Pokrao Rade!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Na! Pa sad! — marš! — Viknu on i ošinu konje tako silno da kola poleteše odbaciv Dimitriju daleko od sebe. — Ne, gospo... o...!
— Ha-ha-ha! ... — ču se besno groktanje i zatim pucanj puške. — Unutra! — viknu mati bojeći se da mi se štogod ne desi. Uđoh, stadoh. Čudna i teška tuga obuze me.
Stresoh se. Mati iziđe za tobom da zatvori kuhinjska vrata. — Stano? — Ti? — viknu tako silno i uplašeno, da se prepadoh. Dok sam živ taj uzvik slušaću.
Čim se on vide u dvorištu, okrenu se, i kad me ne spazi, on poskoči, dođe do tebe i stisnu te za kose. — Dom! — viknu on potmulo i gurnu te tako silno da ti posrnu prigrlivši dete i umalo što ne pade. — Dom!
Odjednom prema Cveti opkoli rukom usta i tiho viknu: — Cveto! Ali od nje ne ču odziva do samo udarce motike. — Cveto! — viknu on jače. Ona opet ćuti.
Ali od nje ne ču odziva do samo udarce motike. — Cveto! — viknu on jače. Ona opet ćuti. — Cveto, čuješ li? — I naže se, napreže sluh i oči, ali vide samo nju kako se zgurila, pa
— Da, ti imaš, a ja? Pa još i to, da nešto on čuje, onda gde ću ja, gde? — Nemoj, Cveto — viknu on kad oseti kako joj na plač glas zadrhta. — Idem, evo odmah, sad. Istina što kažeš, ali ja. Znaš ti mene.
Stojan samo ćuti, pognuo glavu i čeka... — Hoću, evo, sad! — govori starac i odjednom viknu: — Ne, bre, sinko! Nemoj tako, molim te!... Evo ja, ja te molim!
— Ženska strana! ... — A stric stao, zgranuo se i sav se trese od jeda. — Ti li bre, pseto?! — viknu on gušeći se i dohvati štap te lupi Stanoju po glavi. Šiknu krv.
U tom sa svadbe svirači zasviraše brzo, sitno, valjda na zdravicu starojkovu, i čuše se uzvici... — Oh! — viknu Nuška i diže se. Poče da se proteže. A sa svadbe žagor veći.
Tako! O-o-o-o! Pa kad starojko ne može više da izdrži, viknu Šabanu: — Šaban, de onu, tešku... Cigani im zasviraše.
Isprva kao stideći se, a posle, kad počeše da joj pomažu, pusti glas i otpeva celu pesmu. — Žene, pesmu, bre! — Viknu sa čela sofre stari čiča Arsa, a mintan već izvukao iz pojasa i razgolitio svoje kosmate grudi. Žene ne mogu.
Kostić, Laza - PESME
Ti se maši koplja bojna, pa iz grla viknu gojna: ,Za mnom, žene! preda mnom je vojnov sene!' Te namignuv izmičarom, postiđenim ženskim karom, ti zavitla, ja
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
— Grbo mu odgovori: — Ej, đavole, đavole! Žali bože za mojijeh trista dukata! — pa viknu na volove, a volovi pođoše. Tako je iš'o Grbo nekoliko dana i doš'o do svoga kralja.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
i uputih se niz ulicu kroz koju sam upravo propadala negde u visini Novog Zelenda, ako znate na šta mislim, kad on viknu za mnom: „Čekaj!“ i još: „Hoćeš li da me ispratiš do pošte?
To ne mogu da dozvolim! — Neka te zove: tata! — Nisam mu je otac! — viknu, ali ga maman ućutka, da me ne probudi. — Opet, ako bude učtiv i hladan, to takođe može da me iznervira, da znaš!
Kada sam prestala da arlaučem, kristalni luster u njegovoj ordinaciji još uvek se tresao kao šlogiran. — Šta vam je? — viknu. — Molim? — vratih se istog časa u kožu mlade dame iz bolje kuće. — Zašto ste vikali? — Ja, vikala?
ih nema dovoljno za svirku, uvale svom izlapelom dedi gitaru u ruke, nameste mu prste kako treba, gore na žicama, i viknu: „Drž de, mator!
I opet neće moći nikada da me stignu i da mi viknu „šuga“! Ni Greta Garbo sa svojom lovom, ni Marlena Ditrih — šta im vredi?
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ — pa klepnu krilom i kukuriknu, u samo uvo Mačkovo viknu: „O, kukurriku, zorrice Zorri! rrumeni požarr na nebu gorri, a moj se drugarr s ljenošću borri!
trnci plaze, u pete nam srca slaze!“ Nepoznati na tu viku glasno viknu: „Kukuriku! Ja sam pijevac Mamuzar, kokošiju sviju car, al sam sada sasvim star; htjede gazda da me kolje, ne
“ Viknu Jova njima trima: „Braćo, vatru tabanima, bježmo brzo u naš kraj, u kolibi
Udicu baci i viknu: „Hop!“ — Pa za tren-za dva — zaspa ko top. Kraj mlina, dotle, kroz gustu travu, prijaško neki, orošen sav, tiho
A mlin zabruja ko nikad prije, polete žrvanj ko konjic propet. Prenu se deda, veselo viknu: „Čuješ li mlina, budan je opet!
I toga dana desi se, eto, lovac u torbi donese pseto zgrabi ga za rep, izvuče van, pa viknu gromko: „Ovo je san! Maskiran zeka u pseći frak! Sad vidim i ja: svetu je smak!
„Kuda ću, šta ću?“ — merka kȏ lisac, htio bi biti čuven i slavan, pa istom viknu — „Postaću pisac, ko će mi biti na svetu ravan!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— Da, to je on; čudo, kako mi je izgledao mnogo deblji, toliko je snažan I crven. Mladić mu odmah viknu, smejući se: — Tata, odi da vidiš jednog gospodina koji te se seća.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Narod zagalami, počeše kupiti torbe i svi nagrnuše izlazu. Stražar ih je s mukom zadržavao. Najzad neko viknu da se narod pusti i svet pokulja sa svih strana, preskačući ogradu, gurajući se, vičući, dozivajući jedan drugoga.
— A posle, gde ću ja ovakav? Našli bi me od prve — i on se zadovoljno nasmeja. — Šteta bi velika... — Ćut! — Viknu neko sa ulaza, i oni koji su sedeli poskakaše. Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan. — Šta je ovo?
Ali prednji konji trećeg topa ustuknuše, frkćući. Mrtvi se isprečili. Sledeća zaprega najaha. Komandir viknu na vozare, te ovi razmahnuše bičevima.
Stisnutih usana, ukočena pogleda i ledenog izraza, promakoše vojnici pored nas. — Otkoči pušku! — viknu jedan, sigurno vođa patrole.
Vazduh je u kotlini treptao. Ptice su izbezumljeno lepršale u visini. — Neka vodnik drugoga voda ne drema! — viknu besno komandant. Onda se obrati komandiru: — Razornom! Drveta se poviše od silnoga treska i u ušima pisnu.
“ poleteše ka neprijateljskim rovovima. — Prekini paljbu — viknu komandir. Sa uzdržanim dahom posmatrali smo njihove skokove. Puške pripucaše.
— Osmatrajte brže, svi osmatrajte! — viknu usplahireno komandir diviziona, — Eno ga! — uzviknu vodnik četvrte baterije, i priđe komandiru da i njemu pokaže.
Sva okolina zapurnja od prašine i dima. Plave bluze bežale su u paničnom strahu na sve strane. — Udrite šrapnelom! — viknu neko. U kotlini se začu poklik: „Ura, ura, ura...!
Tanasije se provuče između točkova i sede na lafet. — Marš, životinjo jedna — viknu Živojin podnarednik — zar sada na uzbrdicu nađe da sedneš? — Pa klecaju mu kolena, podnaredniče!
A znaš kakva je! Pitam ga otkud je vide u mraku. — E... suknja... Ne dremaj, dronjo, već drži konja na dizginama — viknu na srednjeg vozara, kome se konj saplete. — A znaš... nije pravo. Ja bih mobilizaciju protegnuo i na žene.
Ali se „Eskilo“, rudni konj, prope, iz sve snage zape i povuče sam top, a potom ustuknu nazad. — Ranjen je — viknu neko. — Ispreži! — Teraj dok ne lipše... — Marrš... marrš!
— Otkačite prednjake, sprema za paljbu! — viknu komandant. Šestorna zaprega sa prednjakom odlepi se, u trku izlete na nasip i sruči se u onaj pakao na prelazu, gazeći
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Vi ste, dakle... I ja sam ovde postavljena... Ljubica Petrovićeva. — Ene, zar to novi učitelj! viknu neko iza njihovih leđa. Učitelj se okrete i preletevši okom sva lica klimnu glavom i promrmlja: — Kako ste?...
— Čestitam, gospođice, novo drustvo, viknu neko iza njenih leđa. A, žestoka posla ! Mladić i po! Ona se osvrte i spazi ćatu gde joj se primiče.
— Uh, kako ćemo sad? viknu Ljubica. — Ništa... proći ćemo, reče veseo Gojko, koji je bio na desetom nebu od radosti: »izgrdila je ćatu, a mene
« — Ustani!... viknu ona oštro, pa se odmah zatim trže i uze blag ton. — Kad god ja što kažem kome đaku, ON odmah treba da ustane, pa da mi
— Šta je, za Boga, zapita ga učiteljka, koja ga dosad gledaše kao pravo čudo. — Šta je... umorio se čovek, viknu Velja, namršteno. Sedi ovde... Sipaj, domaćice... Ah daj prvo tanjire...
zna da mu je obećala venčati se sa njim, i ako ima živu ženu, i taman da mu izjavi sad pristanak, a iza njihovih leđa viknu Stojan: — Ne može, bratiću, meni je obećala!
— Eno, tu je i tužba i akt ministrov... Sve u parčeta!.. — Šta si radio?! Viknu preneražena Ljubica. — Ha-ha... ti se plašiš?... Ama rekoh li ja tebi, da nam niko ništa ne može... Niko!... Razumeš!..
— Šta radiš ovo, za ime Boga! viknu Velja čudeći se, pa ga svojski napade za ovu nečistoću. Beše mu teško odmah preći na glavnu stvar, pa mu baš dođe ovaj
Baš mu reci i za mene, neka zna... što ? viknu čiča i pogleda Velju, koji se spremaše da ga zaustavi. — Dobro, dobro!...
— Dobro, ja ću te upisati... Ha, čekaj, reče on, pa otvori vrata i viknu Stojana. Kad se starac pomoli iz škole, on mu naredi da donese mastilo i hartiju, pa se vrati unutra.
On iziđe brzo, jer poznade predsednika. — Pusti toga čoveka, nek ide kući. Neću da ga uzimam na svoju dušu, viknu kmet ljutito. — Dobro... nego znaš... da se ćata što ne ljuti? promuca pandur bojažljivo.
Samo mu sinu ta misao kroz glavu kao elektrika, on oseti bol u srcu, pa se odjednom okrete I viknu Stojanu: — Potrči!... Zapljeskaše bare od kaljavih nogu, koje padahu u njih kao kamenje ..
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
— Možeš mi, care, uzeti i život, ali ja taj novac ne mogu primiti — reče starac mirno. — Ni za crkvu?! — viknu car. — Ni za crkvu — blago i tužno odgovori starad. Car se zamisli.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Uzeh mu ja sve potanko pričati ko sam, i otkud sam, i kuda idem, dok on nešto postade nervozan, pa viknu: — Dobro, dobro, ostavi te svoje ludorije, nego, što je glavno, kaži ti meni kako si smeo takav ići ulicom usred bela
Tako sam prošao kroz toliki svet i niko me nigde nije uzimao na odgovor. — Što ne laješ? — viknu onaj učtivo, kao što se uopšte, prema raspisu, ponaša policija u toj zemlji, a primetio sam kako drhti od ljutine.
— reče predsednik zadovoljno i otre znoj sa čela. Stoji samo onaj jedan. — Ta šta to znači, gde su sad ostali? — viknu predsednik, van sebe od ljutine. — Mi smo uz vladu! — gunđaju ona sedmorica. — E, baš je oskudica u ovoj opoziciji!
namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta, mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krete za njim i viknu nekoliko puta: „Živeo!” Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— More, šta me ljubite, kad sam još mlad.... — E da, Bog s tobom, ja koga ćemo.... — Dobro doš'o!... viknu mi ča-Marko iza leđa. — O, ča-Marko.... bolje naš'o, bolje vas naš'o, zbunih se ja. — Ja mišlja' ti nećeš doći.
— O Ago, viknu Anđa. — Oj, odziva se č'a Marko. — Ja velim da pripevamo, a ovi moji đavoli nećeju. — E jes', neće mačka ribe.
— Ja, ja, brate moj, jes', tako je... — Ej, ljudi, mi se zagovorili, pa i zaboravili bardak, viknu domaćin. — Ja, brate moj, nisam zaboravio, no ne znam đe je. U mal'ne poče' da mucam, ka' one žene na prelu.
— A što lažeš, pasja te rđa ubila! — Šta lažem more, zar nije tako bilo?... — Ko zdrav s družinom!?... viknu Pajo iznenada i spusti bakrač sa varenom rakijom. — Zdrav ti! viknuše gotovo svi komišaoci u glas. — Ja sam prvi!
viknuše gotovo svi komišaoci u glas. — Ja sam prvi! — Jok, ja sam! — Niste nijedan, ja sam. — Anđa je prva, viknu neko iz pomrčine. — Anđa i nek pije, veli č'a Marko. I Anđa odnese pobedu.
Jovica se pridiže, odmače se u mrak, pa se brzo vrati i ćušnu nešto u Perovu čašu. — Ko to dirka ćasu? viknu Blagoje. Pero se ućuta i poče da srče iz svoje čaše. Srknu dvaput pa dreknu: — Uh, pos' mu njegov, ko je ovo?!....
— Ha, živo deco, polovinu smo davno preturili, viknu č'a Marko. To beše davno željena lozinka za mladež. Devojke se šćućuriše jedna uz drugu, k'o stoka, kad oseti u
šapuće druga. — Cmok!... ču se na trećem mestu i sve se utiša. — Deco, to nikako neću! viknu č'a Marko, diže se i sede uz devojke. — Anatema te ubila, šta ćeš oko mene!
— Deco, to nikako neću! viknu č'a Marko, diže se i sede uz devojke. — Anatema te ubila, šta ćeš oko mene! viknu Anđa i ščepa jednu ruku, koja je zalutala na njenim nedrima. Začu se mumlanje. — Aha, orlušino matora, ti li si!
Osu se smej i žagor. — Pušti me, veštico! Otkud tebe đavo stvori tuna, šapće on. — A, lišče matori!... viknu Tanasijeva baba, pa poleti k njemu. Nastade džumbus....
Umismo se i posedasmo. Taman da se prihvatimo sira, a odozdo, sa donjeg kraja sovre, viknu Anđa: — More, devojke, kamo vam Milica? Devojke se odista začudiše.
Č'a Miloš što sedi uz mene s leve strane, diže se, metu prst u uvo, pa viknu što igda može: — Eheej, prijatelj Đoko!... ne daaj... odvedoše ti grlicu iz gnezda...
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
posle svakog značajnijeg govora mora da se larma. Jedni viču: „Tako je!” — drugi: „Nije!” Pa onda jedni viknu: „Ti si izdajnik! — a drugi: „Ti si lopov!” Pa onda jedan poslanik opali drugome šamar, i onda se pređe na dnevni red.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Zatim izračuna kubnu sadržinu u kubnim metrima i podeli broj dobivenih kubnih metara sa brojem đaka i viknu: »Užasno! Grozno!
Ode i Mića i ono nekoliko seljaka. Ostade ćir Đorđe i Tašula. — Gumari bre, što spiješ?! — viknu ćirĐorđe na Tašulu koji se trže. — Ajde počisti mehanu, pa gasi lampa i fonos, da ne gori džabe gas!
— O, Makso — viknu Sreten famulusa, koji je u drugoj odaji spavao, pa oslušne. Iz druge sobe se Čuje somo strahovito hrkanje Maksino.
Iz druge sobe se Čuje somo strahovito hrkanje Maksino. — Maksime, more! — viknu jače. Maksim nastavi hrkanje još jače. — Pazi, životinje jedne, kako je zaspao! E, baš se toga čoveka ništa ne tiče!
— Da je imao bolje primere za ugled pred očima, bio bi, naravno, bolji i on! S glave je riba smrdela! — O Maksime! — viknu jako, pa opet zaćuta i počeka. Ali se Maksim ne odaziva, nego produžuje još jače hrkanje, pomešano sa zviždanjem.
— Aferim! — viknu gomila. — Ama, ima boga, što ja govorim uvek. Ima boga, ima, jakako! I tako oni skočiše na nj! — reče Mića i prevuče
! — veli Đorđe i metnu šaku iza uveta. Sreta mu reče ponova, i šta staje reč i šta staje depeša. — Bre, bre! — viknu ćir Đorđe kao oparen. — Pa sam si obećao! — veli mu Sreta. — Obećao sum, ama nesum znao kol’ko koštuje.
Mnoge je brojenice izređao, ali jedna, onako politička, beše najlepša. — Gukni more, Mićo, jednu onaku! — viknu mu Sreta. A Mića poče: Crna zemlja, Nebo plavo; Braziljanci Zadobili pravo! Kaaaži! S-s-sss!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Kao da se ponova rodi i ožive, tako silno viknu: — Magdo! Magda, odozdo, kao da je na taj glas odavno čekala, naglo uđe. | — Magdo!
nevesto! Ah, Tomčo! Ah, pusti sine! kakvu će sutra da grli! — More, đuvendije! — iz svega glasa viknu tetka Simka. I da bi, kao što je red, sada posle kupanja nastala što veća šala, smeh, veselje, okrete se amamdžiki: — A
Posle se ču kako odozgo viknu: — Magdo! Kao uvek, tako i sada nije zvao neposredno: „ti, Magdo, Todoro“, jer bi to bio za njega kao neki posao,
Hadži Gajka, hadži Gajka devojku udava, Em je dava, em je dava, em je ne udava! Baci im dinar i viknu dole ka kujni: — Žene, rakiju za čalgidžije!
Ama sve! — Zar i hanove? — kao kušajući ga pitaju neki. — I hanove, i sve! — pa se okrenu i viknu ženi: — Idi, mori! — Šta?
on se tek tada doseti, i Sofka zaista ču kako on iz straha da se ovi nisu sasvim kod nje obezobrazili i obrukali ga, viknu zaustavljajući: — A bre, ne tamo! | Na to svi ovamo ispred Sofke pobegoše uplašeno prošaptavši: — Bata se ljuti!
A baš taj šapat njega, Marka, toliko prenerazi. — Sviri! — poskoči on uplašeno i viknu tako silno da cela kuća pretrnu. I sama Sofka, zaboravivši se, podiže se i poče ga zaustavljati: | — Ne tato.
I zato ona čim uđe čisto viknu: — Hajde! — nemajući kad da čeka, stade do vrata žureći ih, i Marka i samu nju. — Hajde, hajde, de!
Onda malaksao, obeznanjen, pisak svekrvin. Arsa, koji je pored svega straha ipak tamo virio i pazio, ču se kako viknu: — Ubi gazda gazdaricu! Sofka, ovamo u postelji, gotovo se obeznani, jer oseti da se nema više kuda, nema nade, spasa.
Sofka ču kako Arsa polete u kujnu, i tamo ka svekrvi viknu: — Ode gazda i poseče alata! XXV Posle uveli mladoženju kod nje.
I Sofku preseče, jer ču kako on zaboravivši se sasvim a sigurno tamo nad Tomčom naginjući se, da ga udari, viknu: — Zar da mi nije onaj, tvoj otac (nije hteo ni ime da mu spomene) obećao pare, zar bi ja za tebe, pezevenk jedan,
Sigurno ih je u sama prsa efendi—Mitina bacio, jer tako jetko i prezrivo viknu: — Na! Otac joj sa kesama kao pobeže.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ To „nešto“ bješe glavom vojeni zapovjednik, koji kad ih s bedema ugleda, naže se pro pervaza, pa viknu talijanski (tj. riječima talijanskim ali osakaćenim i izgovaranim užasno): „Vucite se već, konte i vi ostali!
„Pomamio se!“ rekoše drugovi iza njega, jer oni ne bjehu čuli one riječi. „Pomamili smo se svi!“ viknu konte, okrenuv se živo i prišavši k svojima. „Ta gdje nam je pamet, nije li im danas Badnji dan!?
On izvrnuo oba dlana, pa ih omjera prezrivim pogledom. „No, šta je sad? Kakva je to komedija opet?“ viknu vojnik. Gospoda, sva jedanak osvijestiše se; svi u jedan mah „načaša glagolati“. „Stante!
„Udari vrijeme, božê vrijeme, bjež’ narode!“ viknu neko. Svi navrli k vratima te odigli put neba glave: utoli graja, da bi čuo muhu da prozuji. „A ha! doma naši, doma!
Svi navrli k vratima te odigli put neba glave: utoli graja, da bi čuo muhu da prozuji. „A ha! doma naši, doma!“ viknu sad neko iza njih, ama viknu takijem glasom da im je svima u ušima zazvonilo. Svi se obrnuše.
„A ha! doma naši, doma!“ viknu sad neko iza njih, ama viknu takijem glasom da im je svima u ušima zazvonilo. Svi se obrnuše.
Starac (po sjedinama, a ni po čem drugom) trenu očima, pa opet viknu kao i poprijed: „A ha! doma naši, doma!“ ali još jače no prijed tako da se svi nasmijaše.
Na sred Krstaca, pod jednim kršem, ugleda serdar nešto sivo: šćućurilo se, ne miče se. „Ko si?“ viknu serdar. Guka se pomače, pa se ispravi. Bješe ćesarski soldat, u sivoj, dugoj kabanici.
Serdar izvadi iza pasa svoje dvije, koje mu bijahu uvijek svijetle i naredne, pak iziđoše pred vrata. „Stane!“ viknu on, pred kućom, „donesi taj dževerdar, pa gađaj i ti!“ Cura izleti, puškom u ruci.
“ reče Spasoje, vidjevši da se ona dvojica ne razdvajaju. „Bogami, pojedoše!“ viknu Krcun, te jednim skokom stani se ukraj torbice. „Ha, ko je Ozrinić... pojedoše sve!
„Bogami, pojedoše!“ viknu Krcun, te jednim skokom stani se ukraj torbice. „Ha, ko je Ozrinić... pojedoše sve!“ viknu sad Mišan, jednako ležeći i ceneći se od smijeha. „Ostavi taj poklič, dijete, za docnije“, reče ozbiljno Otaš.
Onaj prvi poglêdaše na sve strane; vidjelo se da nekoga traži. „Evo nas Njeguši! Prilazite slobodno!“ viknu Otaš. „A jeste li tu Ozrinići?“ povrni onaj prvi. „Što bi te zapadoste? Nemojte nas pobiti na vjeru!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
“. On viknu, a zec se poplaši i pobeže. O SVEŠTENIM LICIMA Ja ću, duhovniče, uzeti srebarce, a ti nosi rebarce kud ti drago.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad Čivuti u veče dođu gladni kući, viknu mater da im donese jesti, ali u kući nigde nikoga, nego osete miris od pečenja, kad izvuku pečenje iz pe | ći, poznadu
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Oću da vičem, da bežim, ali se presekla! Srećom, neki ljudi, putnici, uviđavni, vide šta je, priskoče, viknu miliciju, nastane gužva, guranje, opšti haos... CMILjA: Jesu ga barem uvatili? JAGODA: Nemote da ste naivni!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
„priđi kraljevstvo tvoje“, kadli Bakonjino tanko uho, kroza svu vjetrenu hupu, ču konjski bahat, te poteče k vratima, pak viknu: — Fra-Brne!!
— Nećemo da mišaš s tim kominjakom! A-ja! — Nama kominjaka i kod kuće pritiče! — viknu Čagljina. — Ne, ne! — zagrajaše svi.
Ovdin nen ponmaže stranšiti! I min monžemo slonmiti kome rebra! I jonš kanko! Alvundandra!!! — Šta? — viknu fratar zaprepašćen. — da se bijete?! Prida mnom?! Taaako!? A zašto?!
Tada Stipanu prekipje te viknu: — Natrag, ti Rkalino kako li te zovu, jer ću ti mozak proliti! — i maši se oružja. Bakonja se stani u tren kraj
) Bog zna šta on pomisli da je, te se opet stade propinjati, a tada gaknu nješto odonuda: gaa-aaa... — Šta je ono? — viknu Bakonja. Stric mu se poplaši od toga uzvika, pa se obrnu i udari ga po obrazu. — Magare od magareta!
— Taa-ko? A jesu li svi redovnici ovdi? — Jesu, jeno baš side prid manastirom... — Ajd’ ulazi! — viknu sinovcu sjedajući na krmi. Bakonja otrije dlanom oči i namjesti se na kljunu.
ali jopet, lipo je štovati starije... Ja bi tebi po godinama moga biti otac... A šta se smijete, bezobraznici? — viknu na đake. — Čudna mi čuda što me dite poljubilo u ruku! Metni kapicu, dite, metni! Meni je ime Grgo, zvaćeš me šjor-Grgo.
— reče visoki, bolešljivi đakon, koji se jedva držaše na nogama. — Jeto fra-Tetke! Bižmo! — viknu najmlađi, te svi izađoše osim Bakonje, koji se začudi vidjevši fratra što je sjedio do strica.
— Mali Jerkoviću! — viknu ga kuvar, sjedajući u pročelje druge trpeze, te Bakonju posadi do sebe, a ona trojica đačića malo se odmakoše.
— Šta je!? Zašta se tučete? Bakonja mu pruži čašu, a kad Grga primirisa i poznade da su mu papriku stavili, viknu: — Đavolski sinovi, zar se tako dočekuje drug, a? Dobro si učinija, Jerkoviću!
Ako se pokaje i vrati odma paripa, podaj mu ovi’ pet talira!“ — Zar još pet talira! — viknu knez. — O Isuse! O Divice! O Jozefe pravedni! — poče opet Barica.
“ — Bakonja izvadi iz torbice njeko pismo zavijeno novinama. — Daj amo! — viknu knez. — Odma daj amo tu knjigu! — Ma šta može biti to? — reče Kenjo s malom dušom. — Šta može biti?
Ćosić, Dobrica - KORENI
— Morate obojica da me čujete! — Vukašin oseća da padanje dugo traje, pa viknu kao da se hvata za granu. Možda su ga isterali iz službe? obradova se Aćim.
Ti ćeš u moju kuću dolaziti. Obećaj mi. — Krv nam se s Tošićima meša. Neće biti moji unuci. — Tvoji će biti! — viknu, smračen od mumlanja i krckanja u mraku. — Kroz njih ne mogu da trajem. Dušmani će da opogane moju krv.
On je preskoči i ostavi za leđima. — Rekao sam ti da neću da brojim. Jesu li spremne sanke? — viknu, saže se da uzme kesu, spusti je na krevet i priđe prozoru da skloni oči od brata. — Spremne su.
Mijat polako upreže konje. — Požuri! — viknu Vukašin i pope se u sanke. — Da uzmemo vrele cigle, biće ti zima. — Ne treba, teraj!
„Idi, neću ništa da čitam!“ „Tvoj Vukašin piše. Lepo te pozdravlja.“ „Rekao sam ti: neću da čitam! Ostavi me!“ viknu. „Traži još sto dukata. Ako ti kažeš, poslaću“, nastavljao je da izaziva Đorđe, da kuša sudbinu.
Đorđe se namršti od gadne i mutne pomisli. — Još donesi! Daj svima ovim oklamišima nek piju! — Viknu i pokaza rukom na lude u kafani. — Nek piju dok mogu!
na prag, ispuni vrata strogošću i snagom, izvadi opštinski pečat iz nedara, podiže ruku uvis da bi ga svi videli, i viknu: — Vidite li ga, braćo? — Vidimo! Dugo se rumene otvorena usta.
— Nekoliko trenutaka još podrža pečat, pa ga vrati u nedra. — I kad preko nas mrtvih pregaze! — viknu Tola, a seljaci ga pogledaše, poćutaše, pa se glasno složiše: — A vi se, braćo, ne dajte!
— Mi ćemo da ih otreznimo. — Narod se boji pijane vojske. Mnogi hoće da idu kući. Aćim jurnu iz sudnice i viknu: — Ko je taj sa srcem kukavičkim i izdajničkim? — Galama umuče kao potopljena. — Ko je u Prerovu Vuk Branković?
Onda gologlav starac, Aćimov vršnjak, viknu: — Da iznesemo kasu! Ona je veća od pečata. Neka vide šta ima Prerovo. Hajdete, mladići — i uđe u opštinu.
— Kažem li ja vama, ludi, da će njega da puste! — viknu iz ugla najozlojeđeniji Prerovac. Aćim se trže, strogo i upitno pogleda apsandžiju: njegovo lice i glas ništa ne kazuju.
— Oprosti, ja sam državni sluga, moram. Ti ćeš opet biti što si bio. — Vezuj! — viknu Aćim da svi čuju. — Ne boj se, kapetanu te vodim. — Boj se Ti, apsandžijo, aja se ne bojim!
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Taško Oraško pljesnu dlanovima i četica se umiri. — A sada pozdrav! — reče Taško Oraško, a mala četa uglas viknu: — Dobro veče, i dobro te našli, stari! — Još bolje mi došli!
Bili su sigurni da im više ne mogu pobeći, kad neko viknu: — Bežite, vojska! Kuda da beže? Ispred njih je more. Iza njih gonioci.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Al' kad smotri vragolana, Povikala seka: „Oj stazice, oj tanana, Dones' ga meneka!“ Viknu moma, pa ti brže Za žbun jedan zađe, A momak se čisto trže, I čudo ga snađe.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Tako bar vele naši geometričari“, dodaje Teokritos. „Naši geometričari!“, viknu besno Zenodotos. „Oni su ovaj naš dom muza pretvorili u bakalnicu. - Značajna rasprava! Ja sam je prelistao.
„Aristarhos! Ne trpim pogovora!“, viknu besno kralj. Ali kad vide kako Aristarhos, ponižen, obori glavu, kralj omekša. On poče da razmišlja kako da izmiri
Kralj se podiže sa svog sedišta i viknu: „Ukradena četvrtina zlata? - Hulja, lopovčina! - Tako da mi podvali! - Daj ga, Erazistrate smesta uhapsiti i predati
Isak pojuri u dvorište da vidi ko je došao. Ubrzo zatim ču se njegov radosni uzvik: „Ujko, dragi ujko!“ „Moj brat!“, viknu radosno gospođa Smit. Deca pojuriše kroz vrata i dovedoše, uz trijumfalne uzvike, svog ujaka u trpezariju.
Ne beše sam; pod ruku sa njim, šetala se jedna mlada dama. Kad me primeti, manu mi rukom i viknu: ,Hemfre! Jesi li živ i zdrav?’ - ,O dragi, gospodine profesore’, rekoh mu, ,nek je Bogu hvala! Kako divno izgledate!
Glas mu zadrhta pri tim rečima, on pocrvene, a crte lica jasno ispoljiše njegov bes. „Da, moj dragi“, viknu on, „moji protivnici su osporavali tačnost moje nauke i time me izazivali da stupim sa njima u borbu koju bih miroljubiv
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
voz stade u Lapovu krezubi student snažno prodrmusa trgovca koji je hrkao kao u rovu: — Gospodine ratni bogatašu, — viknu on — prostrugaste šine širokog koloseka! — Šta, — prestravi se on budeći se — šta se desilo?
Pa ga podigoše na jednu tezgu. — Hoćete li da čujete? — reče on opet. — Hoćemo — zagrmi ceo zbor. — Teraj dalje! — viknu neko nestrpljivo. — Narod hoće ’leba, hoće para, hoće zemlju! — A ko to neće? — prekida ga neko.
Zatim gospodin doktor, pošto je još jedanput povukao iz flaše, lupi rukom po čelu i viknu: — Ah, kriger!... Kola s treskom pređoše preko neke jaruge, a doktor se okrete k meni, pa me upita: — Zbilja, da li
Ja se okretoh, da vidim, da li je još ko čuo, pa da ga pitam, šta je to? — Sklonite se, g. kapetane — viknu neko. — Ali šta je to? — Kuršum, brate — reče mi dr Maznić. Ja nikako nisam mogao da verujem da je to bio kuršum.
Neko, kome je i u ovom trenutku pao na pamet čiča Ilija, viknu glasno gledajući u protu: — Što se ne mrda, Boga joj njojnoga! Nije nam bilo do smeha.
Tu stadosmo. Pukovnik Nedić sjaha, i spazivši potpukovnika Vasića, priđe k njemu i viknu: — Šta je, Dušane, ako boga znaš?
zaglaviše, kako ona spoljna tako i ona unutrašnja vrata, i prolaze i prozore, jer neko, u onom užasu, prestravljen viknu da je ono prava bomba što je onaj razjareni i strašni poilu vadi iz džepa.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Kurjak se mrtav sroza niz vrljike, a onaj drugi klisnu i nestade ga u šumi. — O tajo! — viknu Stanka nekoliko puta iz obora, dok joj se otac ne odazva.
Na licu mu se jasno mogla čitati misao: »Propao sam, našao je!...« — Hej, kmete, ovamo svi! — viknu pisar. Iziđoše svi iz kuće. — Nema tamo ništa.
— Hajde, Đurica, u vajat — viknu pisar i mahnu glavom na ostale. Pisar uđe prvi unutra, pa se odmah obrte i uze da posmatra gde će pasti prvi pogled
Pisar od tog odgovora posta još veseliji. — Eno motike — viknu pandur, ugledavši držalicu gde viri iz korova. — Kopaj ovde — reče pisar odlučno i pogleda Đuricu.
Pero, po Bogu si brate, ti znaš... — Mak' se otale, babo, Dok nisi zlo prošla! — viknu kmet i izgura je iz vajata, ali ona produži i dalje naricati i prizivati za svedoke celo selo i sve svetitelje.
— iščita apotekar čitavu deklamaciju. — Ej, Tanasijo, pošlji mi dvaeset para jalovu papriku — viknu Mitko aščija, preko od kancelarije. »Ala žive ova gospoda!
Oh, što je Masno--o-o! — povika Mitko, lupajući nožem o panj. — Daj prečnjake ovamo! — viknu neko ispred kavane. — Molim, ja sam se pre abonovao — odgovori apotekar.
ga pogleda onako uzverena i, valjda radi većeg efekta, zvecnu ključevima; zatim mu se odjednom nabraše obrve, pa viknu zapovednički i grubo — Izlazi! »Bolje što se čini nevešt starom poznanstvu, sad mi je to lakše i zgodnije...
— završi kapetan, i tako se značajno osmehnu, da Đurica oseti kako mu se koža pod košuljom nabira. — Vodi ga! — viknu kapetan panduru n diže se od stola.
— Šta veliš, more? — viknu onaj s prozora. — Zovi ljude, budi kapetana! — viknu Radisav i stade da trči tamo i amo pored zida, ne znajući da li
— Šta veliš, more? — viknu onaj s prozora. — Zovi ljude, budi kapetana! — viknu Radisav i stade da trči tamo i amo pored zida, ne znajući da li da uđe unutra ili da stoji napolju.
— Šta ćeš je pregledati sad — odgovori Radisav. On je već u drugom okrugu. — Zar vi niste zagledali u apsu? — Viknu kapetan. — Šta je vajde... — poče Radisav da se pravda, ali ga prekide stotina glasova: — Nisu još gledali apsu!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad car opazi njega, zavikaće: — Aman, gospodaru, ustavi tu vojsku, a išti što god hoćeš. On viknu na mačku i štene te dođoše k njemu, pa će caru: — Hećy ti ništa drugo, nego od te i te bake taki i taki prsten!
Car odmah viknu dva stara miša, te ih posla, i ne potraja dugo a oni donesoše preko pedeset prstenova razne veličine, a to je sve što
Grbo mu odgovori: — Ej, đavole, đavole! Žali bože za mojijeh tri sta dukata! — pa viknu na volove, a volovi pođoše. Tako je išô Grbo nekoliko dana i došô do svoga kralja.
Tako kavgu zametnuše i da će oružje trgnuti, kad li nanese sreća Nasredina kraj njiha. Kad ga oni vide, viknu ga: — De, hodžo, pejgambera ti, naredi kraj inatu i kavgi, razdijeli nam ovnove kako te tvoja pravica uči, pa kako ti
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Već nam stražari i kapiju otvoriše, a baba iskrsnu, bog je ubio!... „Hajduci!“ viknu, a glas joj po noći krešti kao u buljine... ISAK: To, kanda, beše majka Boškova?... BOŠKO: Ona, nesrećna!...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Narodni vojnik, komandant nad dva topa u šumatovačkom šancu, tek viknu samo: »Konjica napada, puni kartečom«. Topovi su u trenutku napunjeni, ali kad htedoše da ih uprave, opazi se da je
No dok ja uzjahah konja i postrojih četu, Černjajev dozva Komarova i nešto su živo razgovarali, pa me onda opet viknu: — Uzmite još i ovu četu ruskih »plastuna« a evo poći će i potpukovnik graf Kanovnjicin.
— Sve ovo govorio je Kirilov kao da me pita, ali najedanput ne znam šta mu bi jer i ne sačekav moga odgovopa on viknu promuklim glasom: — Gornistъ, trubi šturmъ; na štiki, rebяta; ura!
dernjava, da neki mnogi, mnogi ljudi poiskakaše iz šanca i poleteše nam na susret, da kod nas nasta metež, da neki Rus viknu: ne dajte, braćo, Kirilov je ranjen; da ja Kirilova ugledah ispod mojih nogu, da ga ščepah za jednu ruku, a neko ga uze
— Ali kad vam kažem bacite je; bacite je odmah tu na zemlju. — Ja sam ce još malo kao ustezao, no kad Komarov ponovo viknu srdito: »Ta čujete li što vam ce zapoveda?« — ja spustih pušku na zemlju, a u sebi pomislih: »Budi bog s nama!
Eto Turci u selo, da nas ne čuju. Ćuti... Pa pošto je tako malo poležao, on viknu: — Bu, du, ete Turci, vatra, beži.... Skoči i pobeže u mrak.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Komandanti su otišli nekud. Kad su se vratili, naredili su da krenemo. Osećao sam dah borbe. Neko jauknu. „Ćut!“ — viknu drugi i onaj zamuče. Ali žestina udara kao da malaksava. Na istoku je zarudela zora.
Moj dobrovoljac Krsta ne mogade više, već skoči sa bombom u ruci i viknu: — Napred, braćo! Za mnom! — Još nije vreme! — Nazad, nazad! — Trubač, sviraj juriš! — viknu neko.
Za mnom! — Još nije vreme! — Nazad, nazad! — Trubač, sviraj juriš! — viknu neko. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ — Ura! Ura! Ura! — grmnu složno i četnici poleteše.
Meni izleteše svetlaci pred oči. Jauknuo sam od bola, držeći se za levu ruku. — Šta ti je? — viknu i dohvati me. Cela ruka i leva strana šinjela bili su krvavi. Neko me pipnu za ruku i reče da mi je slomljena.
Negde oko Vertekopa naiđe na našeg stražara, trećepozivca, i ovaj viknu: „Stoj!“ „Stao sam!“ — reče Gospod. „Ko ide?“ „Bog...
probudi me — i zaspa. — L’іnfіrmіer — viknu Vlajko. — Mettez moі l’oreіller ѕouѕ mon doѕ.1 Francuz bolničar priđe i stavi mu jastuk ispod leđa.
— Napred, izginućemo ovde! — viknu neko. Skočili smo. Ali pri prvim koracima opazih kako zemlja purnja od kuršuma. Kaplar Đorić diže ruke uvis i pade.
Ali spasa nema. Biju sa svih strana. Još nam je jedini spas da se dočepamo onoga kamenjara. Neko viknu „Ura“ — i masa potrča. Granate nam preprečiše put. Opet smo prilegli. „Pobiće nas ovako. Napred!“ — Poletesmo.
„Fikus“, kada ga ugleda, kao da pretrnu. Diže ruke i zastade ukočen, raširenih očiju i otvorenih usta. Onda viknu: — Sergije Nikolajevič! Onaj oficir pogleda na našu stranu iznenađen.
Sava Savić. — Ovoga moramo da vežemo — jedva prevali preko jezika kapetan „Fikus“. On se diže i oslonjen rukama o sto viknu: — Mirno! — Oči njegove smejale su se. Glave bi kao i htele, ali noge potporučnika nikako da se sastave. — Avrio!
— upade „Đevrek“ i isplazi jezik. Sergije Nikolajevič se zasmeja i ispusti čašu. Nališe mu drugu. „Eks!“ — viknu neko. Sergije sruči vino u usta kao da sipa u neki vakuum, pa poteže čašu o drvo. Kafedžija donese nove čaše.
Dva Rusa ordonansa rasteruju narod, koji je navalio na drum. — Jaši! — viknu „Fikus“. Konji se uskomešali. Pojahali su Sergije, Fjodor, Pera, Sima i jedan Rus, ordonans. Sergije traži korbač.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Rasteže pedalj, pa poče mjeriti štap: „'Oće Jabo nadbosti — neće; 'oće — neće; 'oće — neće; 'oće!“ — viknu Lujo, a oči mu zasvijetliše od prevelike radosti. Od dragosti stade ljubiti i grliti baka.
— smije mu se prkosno, zajedljivo Lujo. — Manite se, ljudi, prazna razgovora! Na stranu djeca i žene! — viknu knez oštro, gotovo zvanično. — Povedite bakove na ovu ravan niže plota! Izvedoše ih. Okoli svijet sa sviju strana.
Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba. Rudonja nasrnu svom silom. — Podu'vati ga, Jabo! — viknu Lujo, kao izvan sebe.
I Reli se grdno ražali, ali se steže, namrači, pa samo suvo uzdahnu i, zanoseći se kao malo u stranu, viknu: — Ne plačite, ne jadikujte, djeco moja! Plačem i jaukom ne ožali se pogibija snage moje i lepote moje.
Udariše na pometeničke biljege kojih je mnogo, premnogo na Zmijanju, i Relja osjeti da su zabasali pa viknu iz sve snage: — Pomagajte, pomete nas mećava! Zabasali smo... Zabasali smo!...
Kad se malo, za časak jedan samo, stiša bura, on opet viknu: — Pomagajte, zabasali smo... zabasali smo! Pomete nas mećava...
— Ideš li, rode? — viknu opet i nesvjesno se obrnu, ali ne bijaše ni krave ni Vuje. On držaše samo komad privuze u ruci.
Još ima jednog psa. To mu je, kako kažu težaci, sva sermija i rodbina. Eno mu se već vidi kuća kroz voćnjak! — viknu Stevica, i glas mu kao malo zadrhta. Oblačan, vlažan, težak dan.
— E, jadni i čemerni proto! — viknu promuklo. — Pokradoše te, oteše ti sve... Onome si psu juče krstio dijete... Jesi li de?!
A ja zgrabi' štuc, pa posred srijede onog mjesta đe je Partenija zgodio! Eno mu groba, nek mi ne da lagati — viknu oduševljeno Simeun i pokaza rukom na grob pokojnog Partenije. — Tak'i mi se rađali!
Namrgođeni, ljuti, kô gladni kurjaci; šute. — Zar ne da? — viknu Simeun kad me ugleda pravni' šaka. — Ne da. Kaže: „Da te poslo'o mutesarip banjalučki, ne dam!“ — Daće!
— O, sveti moj oče, tvoje pameti, tvoje nauke od istoka do zapada nema! — viknu Simeun I poljubi Parteniju u bradu. — Tu ćurčinu, veli Partenija, moreš i naizvrat obući.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
već pustom dvorištu, praznoj kujni i kući i jednako u nj preplašeno, molećivo, ubijeno gleda, naposletku što strožije viknu, oseče se na mater: — Hajde već! Dokle to? Hajd̓ odmah! Ona samo klonu. Vide da je sve svršeno.
Pravo ode u sobu. Sede. Ispred sebe metnu tevter, rasklopi, metnu naočare a poče da računa. Kad se smrači, samo viknu: — Sveću! Mati mu unese.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ima toga sila po pećini, ali ko bi sve opazio? Trebalo bi breme luča. — Mašo! — viknu iznebuha, iz svega glasa, a jeka iz pećine odvrati bistro i glasno: „Mašo” — Zovni i ti! —Rade!
— Kape dolje! — zagrmi fra Joso. I vi tamo! viknu seljacima što su mirno uokolo stali i buljili u društvo. — Biće da će se pomoliti bogu, da mu zafale na obilatu ručku!
— Dajte i meni malo muke! — javi se stari Ante i približi se. — Ne dajte ništa! — viknu iza njega Rogo i nasmija se, kao da govori u šali, pa, ozbiljno zastrignuvši po ljudima jasnim živim zjenicama, nadoda:
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Kad izdaleka opazi Isusa, dotrča, pade na kolena te jakim glasom viknu: 'Šta hoćeš od mene, Isuse, Sine najuzvišenijeg Boga? Zaklinjem te Bogom, ne muči me!
Ilić, Vojislav J. - PESME
Napolju mrtvačka tama... Silvije bezumno viknu, Kad strašna, čudesna slika s mramornog podnožja sađe, I tiho pristupi njemu. „Čudiš se!
Kravar bi, stojeći tako, još dugo lupao glavu, Da ga ne viknu neko i trže na svetlu javu. To beše svinjarče - Amor. Idući bodro i lako, Odeven u selsko ruho kravara pogleda tako Da
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
- „Johane! Večera je na stolu,“ ču on gde mu žena viknu baš u trenutku kada mu njegovi crteži obelodaniše taj važni rezultat.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Naposletku, zaostao, i nesigurna koraka, Švaba. Ćefleisan, valjda prvi put u životu. Gospa Nola se zgranu, umalo ne viknu, ne zna ni sama da li od začuđenosti ili od radosti. Razgovetno dođoše do nje pesme i reči.
Najedared neko viknu: Decu nose! Pa neko drugi: Deca idu! Ali devojčice se nisu javljale ni mrtve ni žive. Rastrčala se policija; kraj obale
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Osetio sam ja neku tišinu i sad sam baš pratio podnarednika da uhvati vezu sa pešadijom... Bez larme! — Viknu kroz stisnute zube i ode među vojnike. Svoj zadatak izvršio sam i premišljam da li da se vratim.
Ču se dole lomatanje. Neko zastenja. Noć je skrivala izraze užasa na licu. — Poslužioci napred! — viknu vodnik Kosta „Turčin“. Srećom, korito nije bilo dublje od dva metra. Poslužioci poskakaše u rečicu. — Ispreži!
Malo zatim releji javiše da su čelni na izlazu. Luka dohvati motku i viknu: — Komordžije, kreći! Onda priđe onoj vatri pa poče bez milosti da ih tuče.
Luka viknu: — Ordonans, pucaj! Komordžije stadoše kao ukopane. Okretoše se i žurno strčaše kod svojih kola. — Ajs, napred, napre
— Nemaš? — i Luka mu se unese u lice. — Rekao sam — trgovac se obrati šegrtu: — Zatvori radnju! — Isajlo! — viknu Luka. — Uđi u onu sobu, pretresi je i vidi ima li šećera i kafe.
Mučio se da izgleda dostojanstven, i, da bi i verovatno dokazao gospodstvo svoje, viknu: — Đuro! — na vratima se pojavi onaj služitelj. — Pripalider mi cigaretu. Đuro otvori peć i prinese mu jedan ugarak.
Iz mraka se pomaljaju grupe. Opet zaostaju. Kao da nekoga dozivaju. Gomila naraste. — Zbor! — viknu odlučno potpukovnik Petar. Masa potrča, razredi se, i divizion stade. Ljudi su bili u napregnutom iščekivanju.
Komandant zaćuta. Odnekud iz daljine dopreše uzvici: „Živeo, živeo, živeo!“ Stroj kao da se uskomeša. Komandant viknu: — Ne! Nećemo se predavati, niti ćemo glupo ginuti. — Onda nastavi bez predaha.
Sedeo je prekrštenih nogu. — Zdravo, brate Srbine! — viknu jedan. — Živeo! i podnese mi čašu vina pod nos. Zahvalim mu se i rekoh da tražim komandanta.
Konj diže glavu i poče da frkće. Kao hteo bih da stane... — Jaoj, ne dajte me! — viknu neko iza mojih leđa. Ja se upola okretoh i videh samo jednu tamnu masu, koju voda valja. I nehotice zaustavih konja.
Najednom se začu frktanje aeroplanskih motora. Ljudi se unezveriše. Zaklona nigde ne beše. Neko viknu: — Evo ga! — Lezi, lezi! — čuli se povici. Pešaci pripucaše iz pušaka. Ležemo na zemlju. Ali zemlja tvrda...
— Hajde, ponesite ga! — naredi komandant. Vojnici podigoše dete. Ono vrisnu, upravi ruke ka svojoj majci i viknu: — Mamice moja... Izmučena i preplanula lica starih ratnika se zgrčiše. Potpukovnik Petar zaplaka se...
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
I, dok bi jaje na zemlju palo — na ulici ne bi ni žive duše. Sav zbunjen dođe Drvoseča do svoje kuće, još sa ulice viknu: — Šta je ovim ljudima, ženo? Žena odškrinu vrata, zatim ih brzo zalupi. — Šta ti je, ženo? — viknu Drvoseča.
Žena odškrinu vrata, zatim ih brzo zalupi. — Šta ti je, ženo? — viknu Drvoseča. — Gledaj! — poteže on ka licu, ali maska za lice prirasla. Uzalud sopstvenu kožu razdire — ne silazi.
A kad se dan zabeli, otvori oči Vojnik do njega i viknu koliko ga grlo nosi: — Šta ćeš ti ovde, pope? — Nisam ja pop! — odseče Drvoseča.
— Nisi ga dovoljno dugo tražio! — reče starac. — Idi i naći ćeš ga! — Gde? — viknu Drvoseča i potrča za starcem koji je odmicao sve brže, dok najednom, kao da se u vazduh pretvorio, ne nestade.
Njen Cvet u pustinji cveta samo jednom u sto godina! — Vratiću se, vratiti! — viknu Kapljica. — Stići ću tačno kroz sto godina, čuješ!
— reče. — Odavde ti nema odlaska. Ali, još i ne završi Car rečenicu, a ka Kapljici dopliva riba, otvori usta i viknu: — Ulazi! Brzo! Kad budemo na površini predaću te pobratimu Sunčanom Zračku!
« Kad, odjednom, Sofronije viknu: — Ne kradi, Stari, ne kradi! — Ko bi vrbovo lišće krao? — okrete se Starac i vide Strašilo kako stoji na samoj
Bio je isto tako srebrnast, isto blistav. — Penji se, kapetane! Penji! — viknu Princeza. — Brod samo što nije zaplovio... I pope se dečak. Duga i meka je bila plovidba.
Ali, kasa je, svejedno, držala do svog dostojanstva i ljutito viknu dečaku, maminoj mazi i junaku: — Ne dodiruj me, čuješ?
To ne bih mogao da podnesem! — jahač na zlatnom orlu vinu se u visinu, a dečak viknu za njim: — Baš to hoću! Baš to! Dečak, kasnije, nije mogao da se seti je li jahač išta obećao, ali kad pade noć, on
Ali, samo što slikar povuče liniju caričine brade jedan dečačić viknu: — Zevalica na zidu! Slikar u prvi mah ne ču dečakov uzvik. Njegova četkica prelazila je preko platna brzo i vešto.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Ako li ih preskočiti nećeš, nećeš izić ni izvest đevojke“. Opet viknu telal po svatov'ma: „Nije l' majka rodila junaka, i u svate caru opremila, da preskoči tri konja viteza i na njima tri
Kad su bili u gori zelenoj, kulaš stoji na drumu široku, a za njime Miloš Vojinović. Viknu njega Balačko vojvoda: „O Milošu, zar se mene nadaš?
kad viđe da mu ne naudi, onda pusti vjetra studenoga: tri puta se kulaš premetnuo, al' Milošu ništa ne dosadi. Viknu Miloš iz grla bijela: „Eto tebe od šta se ne nadaš!
Kad to začu Vukašine kralju, on podviknu Rada neimara, Rade viknu tri stotin' majstora: gradi kralje Skadar na Bojani, kralje gradi, vila obaljuje, ne da vila temelj podignuti, a
dva đevera Gojkovice mlade, uzeše je za bijele ruke, povedoše u grad da ugrade; podviknuše Rada neimara, Rade viknu do trista majstora; al' se smije tanana nevjesta, ona misli da je šale radi.
Biograda, uvrati se te se napi vina; pa odatle poklopi Šarina, za dunavom skela dogodi se: dvaput Marko skeledžiju viknu, pa ga više ni čekati ne šće, već našera Šarca na Dunavo, ode pravo gradu Varadinu, pod Varadin u pole zeleno.
Prepade se Strahiniću bane đe pogibe ludo i bezumno, a nešto se bane domislio, viknu bane iz bijela grla nekakoga hrta Karamana, što je hrče na lov naučio; viknu bane i opet priviknu, skoči hrče i odmah
ludo i bezumno, a nešto se bane domislio, viknu bane iz bijela grla nekakoga hrta Karamana, što je hrče na lov naučio; viknu bane i opet priviknu, skoči hrče i odmah dotrča, te banovu ljubu dovatilo.
Skoči bane pa iz grla viknu, te nabreknu onog hrta žuta, doke svoju kurtalisa ljubu. Zape ljuba bježat niz planinu, on šćaše bježat u Turaka; ne
Planu Juže kako oganj živi, viknu Juže đece devetoro: „Povadite nože devetore, na komate kuju iskidajte!“ Silna đeca baba poslušaše, te na svoju sestru
Sve mislio, na jedno smislio, pa on viknu iz grla bijela: „Kud ćeš tamo, Đemo Brđanine? Evo, more, Kraljevića Marka!“ Povrati se Đemo Brđanine.
Kako kleta na vješala dođe, ta srdito na katane viknu: „Šta stojite, te ih ne vješate?“ A pripade Oblak Radosave moliti se gospođi Jerini: „O gospođo, Đurđeva
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
On iznenada vreknu kao jare: — A tako, ti, buntovniče, je li! Čekaj samo! Ej ti dugački — viknu on na ukočenog Strica — brzo donesi jednu dobru šibu!
— Ehe-he, jeste li se prepale? — Da znaš, tužićemo te učitelju da nas plašiš! — svadljivo viknu jedna djevojčica. — Ne idem ja više u školu pa da me učitelj izbije kao tebe danas — dočeka Stric.
— Evo me odmah! O-op! — i Đoko pojuri drumom. — Ej, stoj, kuda ćeš? — Pa tamo gdje ne tuku! — viknu Đoko vraćajući se trkom. — A gdje je to? — Da, zbilja, nijesi mi još ni kazao. Gdje je?
— Bogami ne lažem! Ne bojim se ni koliko za mali prst. Ni ovo mu nije bilo dovoljno, pa zato viknu i trećim glasom, piskavim, ženskim: — Šta to vas dvojica pričate? — Šta je tebe briga! — dočeka obični Lazarev glas.
—prkosio je Nikolica. — Mi smo ponijeli ručak. —A ja ću ostati hiljadu godina! — viknu Stric. — A ja i Žuja čekaćemo hiljadu stotina i pedeset godina!
— Šta da radimo? — zabrinu se Jovanče. Odjednom Nikolica poskoči i viknu: — Aha, sad sam se dosjetio! On se četveronoške uvuče u kućicu i pruži se po šuštavoj prostirci.
— Ona! Ona glavom! — Zar lisica? — uskliknu Đoko. — Da puštam Žuju? — požuri Nikolica. — Kakvu Žuju! — viknu Stric. — Neće Žuja na nju. — Pa ko je onda? Mečka? — prepade se Đoko. — Gdje je? Ništa ja ne vidim.
Oprezno, korak po korak, uputiše se u razgledanje dvorane. Iznenada Mačak se trže i viknu: — Jao! — Šta je?! — prepade se Jovanče. — Jao, nešto me ubode za vrat! U-uh, što boli...
Jovanče se morao dobro sagnuti da bi se unutra zavukao. — Ej, čuvaj se opet kakvog jezera! — glasno viknu Mačak koji se već bio odomaćio u pećini i prestao da se plaši. — Gledaj dobro preda se, ej!
Kuja je netremice piljila u pravcu njihove bukve, zatezala uzicu i žalosno cvilila. Mališan viknu: — Mir, Žuja, da ćutiš! Sad ću ja doći.
Krug svjetlosti njihove lampe oprezno poće u dubinu hodnika. — Ehej, gdje si?! — viknu sad i Mačak malčice okuražen. — Evo me, Mačak, idem — odvrati glas. Lazar Mačak zbunjeno pogleda u Jovančeta.
Odjednom se začu prasak suva granja, Stric iznenađeno viknu i za tren oka nestade ga pod zemljom. Lunja skoči. — Ode Stric, upade Stric! Dečaci se strčaše oko jame.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
U tome, iza njega, straga Netko mu sasma vrlo, Kan' da za uhom, viknu: Ja sam alfa i omega! Obazre se on natrag da vidi Što je, i tko li je taj, Što mu tako podviknu, Al' čudno čudo
I na tom putu mu se zdesi te sukobi mnogu divljad: srne, košute, jelene, pak viknu k njima izglasa te im reče: »Vežem vas molitvami svetoga Simeona da ne imate se od mene razbeći dokle ja k vami ne
Mobe mu ne slušaju. Nigde nikoga nejma da ga otme. A svak se smrti boji. Tadar viknu čovek iz glasa što god može: »Pomagaj, nije li nigde nikoga da mi sad pomože i od ove smrti izbavi me!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
! Ja si sal poješem, eto, što se pojê po čaršiju i po ma’ale!... — Ih! — viknu kalfa Kote i diže ruku da ga još jedared udari, ali ga ostavi, kad uplašeni Pote uvuče vrat i glavu kao kornjača da bi
— tim rečima je pozdravi jedno jutro komšika njena, Taska. — Tugo-o-o! — viknu Jevda preplašeno. — A zašto ga turiše? Neje činovnik, ta da se karaju? — A koj znaje!
Lele, tugoo! — viknu Doka, pa se zavali onako bećarski i raspali cigaru, srknu iz fildžana, pa nastavi: — A men’ mi dođe nešto žal’, pa si
Može da i neće bidne baš tako lošo! Done! Done, mori! Done, nesrećo selska! — viknu Jevda i zovnu izmećarku. — Što iskaš, strinke?
! On si ćuti; ćuti si, žena, kako kamik! Prođe si jošte jedna nedelja, a ja veće ne moga’ da si ćutim, veće viknu’: A, bre, ćopek-sene, što si ne obučeš nove putine? On si pâ ćuti.
Kapetal, bre, jedan!... dućan! Dućan da si otvori i sortira sas onuja silnu stoku! ... Ela, Perso, viknu si ja domakicu mi. Ela ovamke da si vidiš rabotu odi toj tvoje „dete“! Nov adet da vidiš!
Crna Tašano! Idi si pa se besi o onu krivu dafinu!... — viknu i udari u plač, a za njom odmah udari u plač i Tašana, majka Zonina, i sve ostale tetke, ujne i strine, koje se desile
A ti baba gi, pa gi držiš na krilo!... — Ih, crna Doko! — viknu očajno Jevda — kad će pamet da si spečališ veće?... Što si ne ćutiš veće?!...
Ja ću da zaobikolim malko, pa će da iskoči ubavo, kako pod indžilirski plan!... — reče i ode kao oluja. — Što, što! — viknu zaprepašćeno Jevda i huknu: — Tugooo! Što gu puštismo?! Oće da ni napraji niku muku i rezil!
Što gu puštismo?! Oće da ni napraji niku muku i rezil! A ludo je, ludo — pa sto oke je, ludo! — Depo, — viknu Jevda — brgo po njuma, vikni gu da se vrne, rekni gu na jedan reč. — Ali, na nesreću, Dena nije bila tu.
I ljuta na neveštinu i javašluk Manin, krene se odmah iz tih stopa Mani u dućan. — A, takoj li je? — viknu mu tetka Doka još s vrata ulazeći u dućan. — Što je? — pita je Mane. — Što sam ti ja teb’ ti, a bre, magare?!...
Komu će da kažeš muke i dertovi ako na tetku si nećeš da kažeš?!... — Ama što da si zborim? Što da kazujem? — viknu ljuTito Mane. — Za koga da ti kazujem?... — Ete, za čorbadžijske da kazuješ... Što bre!