Obradović, Dositej - BASNE
Malouman čovek i visokouman, ono što ne zna o tom ni ponjatija ne mogući imati, ono što zna čini mu se da je to sve što se može znati; zato što je
neće sebi da razbija glavu da dalje postigne; ako je slabouman, a on nije kadar; ako li je pak (to što je najgore) visokouman, a on neće nipošto sebe da ponizi da od drugoga što primi, a jošte, što je crnje i opačnije, hoće silom i na ljutu
Razuman čovek, koliko ga više ščastije uzvišava, toliko on biva slatkonaravniji i člo|večniji. A hud i visokouman, kako mu se stane ščastije osmijavati, sasvim poludi, zavri mu se mozak, niti ga već njegova koža vmještava.
Kažu za Španjole da ako će ko od njih i prosjak biti, opet je ponosit i visokouman. Jedan od ovih zaište od nekog gospodina da mu što da, a on ga počne uveštavati da zdrav čovek ne valja da prosi, nego
A nerazuman i visokouman hoće u svačemu da ima pravo, i tako sve to luđi i gori postaje. Na po puta je k dobrodjetelji dospeo ko svoje