Crnjanski, Miloš - Seobe 2
A Isakovič je sve to posmatrao kao da se skamenio. Zatim je, sa Božičevom ćerkom, di Ronkali igrao. Veterinar, prema vijenskom običaju, uvek u crnom fraku, lepuškast kao neki albino, uspeo je, nekako, da preotme gospožici Tekli loptu.
grofa Bestuševa, i grofa Kajzerlinga, u Beču, gospođin Aleksej Stepanovič Volkov, odredio je bio jedanaesti avgust, po vijenskom kalendaru, za polazak Isakoviča, u njegovu novu misiju, u Srem. U Sanct Demeter, zovomaja Mitrowitz.
Muke se, i mučenici, menjaju, zaboravljaju. Za oboje beše to nedelja, za jednog dvanaesti, za drugog, po vijenskom kalendaru, dvadeset i peti, septemvrij, godine 1752. Dan vruć, zaparan, oblačan, koji se završio nepogodom.
Božič mu onda reče da je sad video kako je lepo živeti u prosvećenom, vijenskom, svetu. Kad su stigli u Božičevu, osvetljenu, kuću, da igraju faraona, za njima je stigao, uskoro, i veterinar, di
Pisali su, i oni, u Lici, i Baniji, koji se u Rosiju spremaju. Pisali su vijenskom Dvoru (Isakovič reče: am Hof) i rekli da se tuže, otvoreno. Tuže se u ime i velikih i malih! Da se zna!