Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Čija je to pamet, pitam te! — seva i grmi Vlaović. I ako ne pošljete dete na škole, kuću ću vam zapaliti, tebi i tvojoj Rozi! Ne šalim se!
Ne šalim se! Znaš dobro da sam svoju palio, pa ću i tvoju! — Ne besnuj na mene — odgovara Jova graničar dosta mirno. Vlaović onda tek planu. — A, tako veliš!
Nego je jedan Vlaović, od pizme, kad se posvađao sa seoskim popom, kupio grobnicu u obližnjoj palanci; i po naredbi tog tada najstarijeg
prenositi na palanačko groblje „dok pop-Tima ne otputuje na onaj svet” — Kad pop-Tima otperja — govorio je inadžija Vlaović — prenećemo sve naše opet na selo, u naše groblje. Bogami će nam trebati pola groblja seoskog!
Donese sreski sud neku presudu, a Marko popravi, i njegova vredi!... Pop propoveda, a gospodin Stefan Vlaović zapoveda, iako ne ide u crkvu!...
Žandari s puškama i peruškama na kalpaku treba da uđu ubici u sobu i da ga vežu, pa ne smeju; a Stefan Vlaović ulazi gologlav i goloruk, i oduzima ubici revolver kao što se sanjivom detetu uzima lutka...
Mogla je Leksa s ponosom biti poslednji Vlaović!... Bože Gospode! kako li to biva, i kad se desi da se istanji i prepukne u jednoj snažnoj porodici ono glavno...
Tako nekada od Vlaovića ostade samo Leksa, a od prave Lekse samo fitiljić....” Praded Leksin i Josifov, Kornel Vlaović, vidi se i po imenu, već se rodio kao dete roditelja koji su birali sinu ime gospodina.
Bio je i ostao Kornel Vlaović žitelj sela, ali je napredovao po varoški u pismenosti i u idejama o svojim dužnostima na selu.
Uostalom, i ovo poslednje bi za ona vremena značilo mnogo. U kući svojoj vladao je Kornel Vlaović nekako po manastirski.
” — Kad se u „veliku sobu” desilo jednom nešto malo više „žitejsko”, Kornel Vlaović je dao do zidova srušiti taj deo kuće, podigao novu „veliku sobu”, predelio je od kuće hodnikom i prikućkom u kome je
— Marko Vlaović je inače i sam imao maniju domazluka, lepe čiste kuće i pokućanstva, blistavog posuđa, negovanog odela i rublja.