Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Dok se još kapetan zagovarao s ljudma, dotle kola već behu spremna. Kočijaš drži u rudi vođice i čeka da pođe. Đuko spreman čeka kod kola.
Radičević, Branko - PESME
Pa dovatim Pegu za vođice, I poletim dole ka zemljice, Tu se spustim kraj Dunava ledna, Pored jedna uljanika gledna. Ala krasno čele zuzukaše!
Veće Stojan od zemljice skoči, Već konjica pretilog okroči, Već — ta gleni ljube nesretnice, Ona skoči vrancu za vođice: „Nećeš — nećeš!“ kô van sebe vrisnu, Pa vođice oberučke stisnu. Oh sramote što s' na Srba ote!
“ kô van sebe vrisnu, Pa vođice oberučke stisnu. Oh sramote što s' na Srba ote! Od sramote plamom zaplamtio: „Puštaj, ljubo, Višnji te ubio!
Od sramote plamom zaplamtio: „Puštaj, ljubo, Višnji te ubio!“ Al' ništ' za to i ne haje mlada, Već još čvršće vođice spopada.
Tad, oh tada sva ga minu sreća, Ta kad ono priskočila mlada, Sva van sebe od slutnje i jada, Kad dohvati vranca za vođice, Kako li je tište nemilice. Pa ko znade kako može biti, Može tužna jošte pogoditi.
Već Milenko zelenka se lati, Već ga oštro bakračlijom vati, Već ti gleni ljube nesretnice, Ona skoči zeku za vođice: „Ne dam, ne dam!“ kô van sebe vrisnu, Pa vođice oberučke stisnu.
“ kô van sebe vrisnu, Pa vođice oberučke stisnu. Planu junak kâno oganj živi, E ga ona osramoti ljuto: „Puštaj, ljubo, Bog t' ubio živi!
Pograbiše konjice lagane, Pritegoše sedlane kolane I još one ibrišim-tkanice, Pa u sedlo, te drž' za vođice. Stade njisak ata i paripa, Svak odmila upropice đipa, Nogom bije, a ušima striže, Modar plamen na nozdrve liže,
Viknu Rajko: „Što li ćemo jako?“ Nazad Gojko: „Ništa, već ovako!“ Pa prikupi đoginu vođice, Pa u turske skoči izelice, Za njim nagâ vojevoda Vlajko, Ali neće Podgorica Rajko: Mimo sebe čete propuštaše I na
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
da se vratimo časkom, pa da mi popravite ocenu. — Ehe... promrmlja on I trgnu vođice; konj pođe življe. Opet nastupi ćutanje, ali ona misao nikako da mi izbije iz glave.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Kad bi naišao na kakvo selo, onda bi se ukočio i pritegao vođice, dižući prašinu i divljenje, a kad ugleda Zvrljevo, onda obode pomamnoga „bilca“, pa proleti preko prljušâ, na kojima
Kad stiže na kraj ulice gdje bijahu najveći dućani, gdje ga s prozora gledaše njeka mlađa gospođa, Bakonja pritegnu vođice, te mu „bilac“ poče poigravati.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Al' se Turčin ostanuti neće, već uvati Šarca za vođice, desnom rukom za vođece Šarca, levom rukom Marka za nedarca. Planu Marko kako vatra živa, ispravi se na Šarcu
“ dizgen, dizgin — vođice dizdar — gradski zapavednik, zapovednik ili vratar kod tvrđave, kule dizđen — v. dizgen dilber — lep, mio diljka —