Ćipiko, Ivo - Pauci
— A da što ćete vi od mene? Puna kuća nejačadi... ali, fala bogu, imate se od čega naplatiti, odgovori Vojkan umiljato. — Znam da mogu, ali meni te žao!
— i, kretom glave, pokaza na svjedoke varošane. — Vojkan, dirnut, od srca zahvaljuje gospodaru i poskoči da mu poljubi ruku, veseo što će sobom kući povesti svoja dva vola.
Gdje će je utrošiti? Želi svim srcem da se razgali. Oko podne dođe u pohode božićni polaznik, hrišćanin Vojkan Vujić, čestita i želi sreću i blagoslov kući, blagu, polju i ukućanima i, dotakavši se badnjaka, sjeda uz vatru.
— Taman si, Rade, pogodio! — veli Vojkan. — Što ti se otac ne upisa? —Neće me pop, otjerao me! — javi se Ilija. —Eto kakovi su! — prihvati Vojkan.
— veli Vojkan. — Što ti se otac ne upisa? —Neće me pop, otjerao me! — javi se Ilija. —Eto kakovi su! — prihvati Vojkan. Taman kad ti ustreba... ne dadu. A ja, kad što trebam, pođem u gospodara.. . uzmem, on zapiše, pa mirno.
U njihovoj kući dotada nije se znalo za krevet, pa ipak otac im nije zamjerio: neka je Radi lepše! ...Sjutra Ilija i Vojkan gone svaki svoga pauša pred sobom put varoši.
Putem stižu ljude. Sigurno idu u varoš za istim poslom. Požure, kao da će sijena nestati. Vojkan ne može a da ne nabaci koju Iliji; veli mu: — Vidiš kako ljudi ne mare za blagajnu: ovi svi idu trgovcu!
Platiće na jesen, pošto gazda zacijeni. — 'Vala ti, gospodaru! — veli Vojkan. —Neka vas! Boga mi, u potrebi valjali ste svakome... A što bi sada od blaga, da nije vas?
—Čisto ti kažem: nemam. —Pa se smisli: —Dođi poslije, gledaću. Ljudi sa Vasom pođoše da prime sijeno. Pošto je i Vojkan svoje dobio, svrne sa nadstojnikom u krčmu, časti ga da reče gospodaru za nj dobru riječ.
Nadstojnik uđe prvi u dućan, pa se kroz konobu, ne rekavši gospodaru ni riječi, izvuče u dvorište. Vojkan, nakresan, premišljajući, pred dućanom oklijeva neko vrijeme: neka Vaso progovori gospodaru — i najposlije uđe.
— I uzevši dužničku knjigu, ubiljiži u nju svaku kvartu po šest kruna, u sve sto i osamdeset kruna. Vojkan se povrati u čaršiju. Ide od trgovca do trgovca, nudi kukuruz, ali s reda odbiju ga, vele: imamo svoga.
Neki od seljaka i uzeo bi kukuruz jevtinije, ali nema gotovih novaca, a Vojkan ne može čekati. Pred sami suton pade mu na pamet da bi mogao kukuruz prodati istome svome gospodaru, a zašto ne?