Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Na levom krilu vojnici polegaše usred one livade. Ali ne pucaju... Pobauljke kreću... Neki pretrčavaju do jedne vrzine. I ostali se pridigoše i sad su poravnani uz živu ogradu. Osmatraju... Puške se čuju sve češće.
Na moje pitanje šta radi, reče da su sklonili jednog našeg mrtvog vojnika, i pokaza mi rukom iza vrzine. Vojnici se provlače da vide, ne bi li ga poznali.
Okolo nas su praštale puške, pa nam se čini kao da pucnji dopiru iza one vrzine koju je dva naziremo. Vojnici se pribili uz topove i ćute. Zastanak je bio neobično dug.
“ Poslužioci skidoše kožne navlake sa topovskih delova i onda sedoše na prednjak. Baterija krete. Pokraj vrzine zaklonile se pozadnje jedinice: komordžije, municione kolone.
— Gledaj ono usamljeno drvo, pa ispod njega. Vidiš li onu vrzinu... E, iza nje — pokaza mi narednik. Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu.
A iz šume desno kuljaju kao rojevi, eno ih gde trče, jedan pade, još jedan, ostali odmiču, i ceo se stroj sruči iza vrzine na sto metara od naših rovova. Ne mogu dalje... Oni u kukuruzu se kolebaju. Neki se pobauljke vraćaju.
Prvi napad je odbijen. Pešačka vatra je klonula na celom frontu, izuzev one vrzine, gde su neprijateljski vojnici našli prirodni zaklon, i gde puške sada prašte samo iz straha da ne bi neko krenuo na
Mahnuo čovek rukom i rekao: eto u tom pravcu! Promolih glavu iza vrzine i sada osmatram... Levo jedna polusrušena kuća, ispred mene zabran, a desno neka sveže iskopana zemlja.
A potporučnik Aleksa mi objašnjava: — Nastupili smo u skokovima, od vrzine do vrzine. Najzad, i ne bije svako zrno, a posle: čuvaju i oni svoju glavu.
A potporučnik Aleksa mi objašnjava: — Nastupili smo u skokovima, od vrzine do vrzine. Najzad, i ne bije svako zrno, a posle: čuvaju i oni svoju glavu. Padali su naši, ali i njihovi redovi su bili sve ređi.
Nekako pred mrak narediše juriš i mi potrčasmo. Ali jedan mitraljez nas potkači sa strane i jedva se dočepasmo ove vrzine, gde se vojnici prilepiše kao taksene marke. Oni tada pokušaše kontranapad, ali izgiboše kao marva.
Posle pola časa baterija skrenu uzbrdo, zađosmo levo i ispred jedne vrzine zastadosmo. Dođe i komandant diviziona i reče da će ovde biti položaj. Pred našim očima otegla se beskrajna ravnica.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Pst! — učini kmet, i svi se trgoše. Ozdo od potoka prelažaše preko vrzine čovek u varoškom odelu — s puškom o ramenu.
Ova neizvesnost, ovo neprestano očekivanje da plane na tebe vatra iza svakog trna i vrzine gore je, no da čovek stane pred neprijatelja i bori se na život i na smrt.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Oči mu stalno beže po snežnom polu i brežuljcima pored Morave, lako zapažaju znane zabrane, vrzine pored puteva, topolake, drveće-međaše. Sve je isto...
Čađava izmaglica sutona još više je pojačavala pustoš snežnih pola, a vrzine i retko drveće podsećali su na požar, kasno ugašen.
Oko njih niču međe, vrzine, i prokopavaju se jarci. Po tim njivama kao tkanica oru mršave kravice, kopaju i seju musavi, žgoljavi mladići i gladne,
Sva su mu sećanja bistra i sva izviru iz Vukašinovog odlaska, ostaju za brzim konjima kao bela prtina i crno drveće i vrzine, dok on iz zabrana, iz koga se lepo vidi dugo krivudanje puta, posmatra, sedeći u sedlu, kako Mijat šiba konje, konji
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
A kiša je pljuštala dok je on zdravom onom rukom kopao mali grobić iza vrzine, pored izlokanog puta... I sva mu krv opet jurnu u srce i sav, dotle skriven u dubokoj nekoj tajni, krvav, strašan
Na jednom uzvišenom mestu gde se položaj naginje prema neprijateljskoj strani, a pored jedne razvaljene vrzine po kojoj su visila parčad iscepanog vojničkog odela, ugledasmo i gologlavi posmatrasmo ovo: Jedan svež, jučeranji grob.
I držeći se čvrsto za ruke, koračajući po neravnom zemljištu i preskakajući ograde i vrzine, gledali smo namršteno kroz mrak u pravcu položaja kome smo se približavali, rasterujući i ugušujući rojeve uzbudljivih
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Đurica beše veoma uzbuđen, srce mu lupaše jako, i on se više ne mogaše umiriti. Stade da pomalja glavu iz vrzine i grozničavo da zvera po putu, i usred te uzbuđenosti, kad ne mogaše ništa raspoznati, začu se uslovljeni znak: — Pst!
Čuo je, ali nije video, da je onaj blizu, da ga rastavljaju samo dvaestak koraka od njega. Najzad se iza vrzine pomoli prvo glava vrančeva, pa odmah zatim i ceo konjanik. Nastupio je poslednji trenutak.
Kao na drotu iskoči iz vrzine, i stade nasred puta sa pruženom puškom... Mehandžija se beše nešto veoma zamislio i oborio glavu, te se trže tek
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— A gde je groblje naših vojnika? — Naših? — kao da se čudi vođa. — Cela zemlja. Planine, jaruge, vrzine. Gde je ko pao, tu je i sahranjen. Kroz nekoliko vekova razmileće se arheolozi da istražuju te grobove.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Odsutan. Mislim o tome kako da dođem do njega. Gledam ispresecani predeo. Jaruge su se isprečile, izukrštale. Vrzine i rastinje svakovrsno. Omorina je — slama mi volju. Htela bih, a ne mogu da se pomerim s mesta.
Griva me perlija. Kopita pljušte po mekanoj zemlji moravskih livada. Promiču mimo nas vrzine, usamljeno drveće i trstici.
kao perce, ne bi me ovako sićušnog ni osetili na svojim leđima, galopirali bi po Saborištu kao pastuvi, preskakali bi vrzine i Beli potok po stotinu puta i nikakvog umora ja na njima ne bih spazio. Opet bih ja bio taj koji ispašta.
Hoće li se ovo odužiti do kraja života? Odavde, iz vrzine u koju sam se sakrio još jutros, prežam tren kada će džombasta grbava stena iznad Mrtvaja vira primiti na sebe moga
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Neki konji su jurili bez jahača. Topovi u besomučnom naletu ruše ograde, obaraju drveta, probijaju se kroz vrzine, preko jendeka... — Svršeno je — reče potpukovnik Petar. Bežali smo nizbrdo. Sretosmo naše seize sa konjima.