Upotreba reči glas u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

preobrazio je sve što obično beše u stvoru njegovu; zadrktaše mu usne, u suvoj ruci zatrepta svetlost zlatnog krsta. Glas mu je strepio: — Sinovi pravoslavne crkve! Sinovi naroda! Sinovi slobode!...

Pa ni bog, taj jedini zaštitnik pravde i ugnetenih, neće da pusti svoj gromovni glas koji zemljine trese umiruje, a kraljeve i careve sa prahom prljave zemlje ravna; pa ni on neće svetom da drmne, da grmne:

Ah, poštovani sustradalniče muža moga, to bi bila strašna nepravda! I onda ću ja sa dvoje moje siročadi podići glas svoj i vikati: „Nasilje! Nepravda!...“ Kao što vidite, gospodine, njega nema!... Ah!...

Il’, možda, brata starijega? — Nikoga nemam, nepoznati prijatelju, na golemome svetu nikoga!... — Glas joj je zadrhtao, a po mirnim crtama lebdeo je neiskazani bol ucveljenog srca. — A prijatelja imaš li? — Nemam!...

„Ne mogu, Aleksa, ja ne mogu!“ On onda reče: „Pa neću ni ja ići u kolo!“ Reče i ode... Kad je to govorio, glas mu je zadrhtao, a vrela ruka dotače se moje ruke...

a ja sam ga opet videla; nije govorio, a opet mi se više puta činilo da mi, kao neki glasak tanane vrulice, njegov glas do ušiju dopire. „Šta je to?“ pitah se sama... I jedva sam čekala da ga opet vidim...

Utome čujem iz kuće gde me tetka zove. „Zbogom, Aleksa!...“ rekoh mu ja, a glas mi je na usnama izumirao, jedva se i samo šaputanje čulo. On mi, ćuteći, pritište ruku i ode...

Kad je bilo pred zoru, on dođe, spusti jednu punu vreću na zemlju, pa me onda poljubi. Glas mu drhtaše od razdraženosti: „Grlice, evo jela!...“ Dalje nije mogao ni reči progovoriti.

A posle čuh njegov tužan glas gde mi u isprekidanim zvucima pripoveda nesreću koja se dogodila: „Grlice, mene su ranili, baš kad sam poharu izvršio.

Nijedno pseto nije zalajalo na njega... Čak u trećem skoku čuo se lavež pasa i glas njegovih gonitelja. Ja sam drhtala od straha, od uzbuđenosti. Siromah Aleksa! Moj nesrećni, moj gonjeni ljubavniče!... .

Htela sam da vidim šta će s Aleksom biti, šta li s čičaMarkom... Utome zalaja pas u hodniku, a glas gospođe senatorovice probudi me iz mojih sanjarija: „Zar još nisi otišla?... Hej, Palčika, teraj ovu prosjakinju odavde!

Kad me pogledi, ja oborim oči dole, a kad mi govori, mene čisto uši zabole. Glas joj tanak, vele da peva kao vila u gori, al’ meni, rekao bih, kroz mozak dere.

Obradović, Dositej - BASNE

Pretvori se bolestan, uđe u svoju pešteru i koliko je god dug prostre se i pruži. Pukne glas i svuda se pronese pa se oni strašni i na glasu lav s dušom muči i da je pri koncu.

Lepa perja što imade! Da jošt ima kakav glas, ne bi nad njom ptice na svetu bilo!” Vranu to | nije milo bilo da ga lisica pri tolikoj njegovoj lepoti za mutava drži,

Skoče ljudi na oružje, pak iziđu da vide koja je to beda. Koža lavova, ali glas magareći! A kad upaze i uši, onda se dosete lukavstvu, ostave oružje, a popadnu koce i leskovce, opkole magarca, skinu

Zato, o prečesno opštestvo čelovečeskogaroda, a navlastito serbskoga, za koga ja ovo pišem, poslušaj ti glas čelovečestva, sveti glas jestestva, a to će reći glas božji!

opštestvo čelovečeskogaroda, a navlastito serbskoga, za koga ja ovo pišem, poslušaj ti glas čelovečestva, sveti glas jestestva, a to će reći glas božji! Ne razdeljujte se i ne mrzite se između sebe za crkve grčku i latinsku.

a navlastito serbskoga, za koga ja ovo pišem, poslušaj ti glas čelovečestva, sveti glas jestestva, a to će reći glas božji! Ne razdeljujte se i ne mrzite se između sebe za crkve grčku i latinsku.

i f a F t o r a g o, rimskago imperatora, istina je smela s umerenostiju, no u isto vreme s blagorodnom svobodom svoj glas vozdvignuti.

120 Lisica i kurjak Lisica upadne u jedan bunar. U to isto vreme, po slučaju prolazeći tuda, kurjak čuje glas i viku iz bunara, pogleda unutra i vidi bednu lisicu gotovu utopiti se, koja ga počne moliti i zaklinjati da pohiti

Zar se vi plašite od mene? Međer ja vidim da vami jošt glas nije došao što se je juče zaključilo na vselenskom saboru sviju životinja!” „Šta?” — reče petao.

Sedeći mi pri trapezi, začu se u avliji topotanje konja i glas Svetogorca, koji kako sjaše, počne ka' u svojej kući zapovedati da se konjma zob dade.

— „Međer se ljudi nimalo u pojanju ne razumevaju”, — reče vran — „koji su toliko u vaš glas zaljubljeni i pado vas slušaju. A je li ikada moguće da vi lepše pojete od nas, koji po sto godina živimo?

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Da izbaci tezge i trgovce! Da odvoji oltar - od samara, vagu Suda - vage piljara, glas sa bačve - od glasa sa Siona, i ovnujska - od crkvenih zvona! 2.

SVETI SIMEON Dok sve srpske zemlje ćute, zanemele, čekajući da čuju Nemanjin glas, on skida krunu, otpasuje mač, i sa zlata u pepeo silazi, bos.

Mi, koji smo ga gledali u visinama, i glas mu slušali i s konja, i iz groma, sada ga vidimo kako nem, klečeći, u pepelu, s čelom pri temelju, šapuće u uvo

2. U ovom mraku, iz ovog surduka, ne vidi se dalje od hleba i luka! Iz ovog mraka glas nam ne dopire ni do praoca, ni do praunuka! 3.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Čujemo mi u Brankovini taj nesrećni glas. Odma moj stric Jakov, zet Živko Dabić i bližnji̓ nekoliko kmetova otrče u Valjevo, i zajedno sa starim Turcima

Međutim pukne glas za Crnoga Đorđa, da je baš u našu Sebičnu Nedelju sa družinom došao i zapalio turski han u Orašcu i počeo kavgu s

U aprilu mesecu dođe glas da su zvornički paša Vidajić i Mula Nožina pokupili vojsku i došli u Lešnicu i hoće Šapcu i Mus-agi u indat.

I preko svog Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je i šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao; i tako s pevanjem u Ostružnicu 8. maja na konak dođemo.

” — „Čujem nešto huči, a ne znam šta je.” — „Ono je — veli — glas tvoga tihoga Dunava.” ,,Šta, pobratime jadan, zar Dunav i onaki glas ima?

” — „Ono je — veli — glas tvoga tihoga Dunava.” ,,Šta, pobratime jadan, zar Dunav i onaki glas ima?” — „Nije, nije — veli — već se ono guske lepršaju po Dunavu, i sad ćeš viditi gde se bele.

koga narod njegov strada i da vas sebi u kakvu nibud pomoć zove, bi li vi koji odbacio narodni poziv ili bi poslušali glas naroda svoga?

), pak i na Suvodolu, gde je varošica, i ima kula, i da je preko 600 Turaka poginulo, ali je i naši̓ dosta, i dođe glas za propast na Kamenici, te se vratismo, a bili smo pošli da se sa Crnom Gorom sastanemo. Požarevačka nahija.

Čujem gdi mnogo pušaka i plotuna puca. Dok jedanput okrete se glas od pušaka uz Ub. Poznam da jedna vojska bega, ali je naša, ali turska.

Pišemo mi gospodaru Đorđu: da ̓oće na nas mnogo biti Turaka; i da ovi Turci taki glas pušćaju u narod da oni ne idu da Srbe porobe, no samo idu da Srbe caru u rajaluk nateraju, i da careve teskere koje

A mogli smo (tim načinom) i celu godinu mirni biti od napadanja turskoga, rastežući u kupljenju i proče. Veće puče glas po ordiji: mir, mir — i svi kapetani sve svoje siromašnije otpustiše vojnike, i poslaše kućama, i svoj Bosni je milo.

oko tebe skupiti; ako li ti ideš, pak, Bože sačuvaj, da tebe razbije, a on više vojske ima nego u nas, onda bi puk̓o glas, da je Hadži-beg razbio Karađorđa, i naše vojske i narod gde je gode koji, svi bi nadeždu izgubili, a Turci se

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Šta je dalje bilo, bog bi ga sveti znao! Samo da se ko prikrao, mogao je čuti u vajatu zagušen Rakin glas: — Nemojte, braćo, molim vas! Daću vam dvaest dukata... Kumim vas, pustite me!... Kud ću od bruke sutra?!...

— Kaki si ti to momak? Uplašio se od gazda-Rake i roge! — pod smevahu se drugi onome... Ele, za časak ti puče taj glas po selu. Ljudi i žene i deca vazdan su govorili o rogi i gazda-Raki i smejali se.

— A ne igram ti ja momče! — reče Milun smešeći se. — Idi tamo onoj momčadiji. — Evo na! — se krupan glas opštinskog pisara i badi momčetu u kapu deset para. — Nemoj da se pretrgneš, ćato! — reče momče zajedljivo.

— Daj ti nama pare pa spavaj! — odgovori Tiosav. Opet neko viknu u selu i odazva se drugi glas nerazgovetno. — Hm! — učini Tiosav poluglasno — ima neki đavo. — Ne viče se 'nako uzalud! — dodade Vitomir.

Utom se užurbaše nešto u sali za igranje. Spolja se čuje potanak razvučen glas: — Ama, evo ulaznice! — Pustite ms! — Šta je tamo? — upita Nikola advokata, koji u taj mah uđe kod njega u sobu.

— To nije zbog plaćanja, pego kako se to trefilo uvek dvadeset pet!? — poče Mojsilo, dok ga iznebuha prekide jedan glas iza stola jednog prema njemu: — Ama juče bio prsten i ispit Savci! Mojsilo se trže kao da ga nešto seknu.

Ali šta ćeš? Danas se svet izopačio, pa, bome, i napasti kojekakve nailaze i eto najposle — divljih ljudi! Brzo puče glas po selu: kako je Radoš nabasao u Velikom Kosmaju na divljaka; kako umalo nije poginuo; kako su ljudi priskočili —

Ne beri brigu!... U zdravlju! — graknuše gosti za njim. — Može, može, ja! — ču se međ njima i popov glas. Ele, kmet odista ode s družinom. Brzo su stigli u Ovčinu, pred vratnice Živanove.

Ništa se ne čuje. On poćuta malo, pa opet zovnu: — Radojka! Radojka! — Ko je? — ču se iznutra sanan ženski glas. — Ja!... Strahinja! Iziđide časom! — odgovori Strahinja brzo, pa prinese uvo uz vrata.

— Vala, ni ja! — prihvati Ćebo. — A stanite, lopovi! — ču se ozdo glas Živanov. — Eno ih, Živane! Udri! — ču se drugi neko i grunu puška. — Strahinja, sklonide to čeljade amo za bukvu!

— prodera se Ćebo iza bukve. — Sad će krv leći! — A ti li si, Ćebo! — podviknu Živan, pa poteže iz puške na onaj glas. — Zar tako? — dreknu Ćebo, pa opali pištolj. — U vetar udrite, ljudi!

— viče kmet Purko družini — da ne osakatimo koga? — Zar si i ti tu, kmete? — viknu Živan, jer ču Purkov glas. — A stanide, more! — pa skresa na onaj glas. — Ne na kuma i svetog Jovana! — učini Purko, pa i nehotice opali pištolj.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Kruška nazva boga. — Bog ti pomogao, čestiti efendija! Marinkov mu glas zazvoni prijatno. On zastade i pogleda ga, a ovaj priđe te mu celiva skut i ruku, pa, držeći ruke na prsima, pože

Kruška ga je poznavao. Ama srodne duše kad se nadmeću, mrze se. I Kruška njega nije voleo. Ali, kad mu zazvoni glas Marinkov onako prijatno, on zastade, a kad mu Marinko celiva skut i ruku, on stade. — Kud si pošao? — upita ga.

Dugo je tako ležao... Probudio ga je glas jedne sovuljage što beše na drvetu, više njega. On diže glavu i stade zverati oko sebe... Ne beše to kuća njegova...

I opet nema tišina... I listak stoji, i ptica ćuti, i sve je zanemelo, samo iz duboke dubrave jekne poneki glas... Ali to nije glas ni čovečji ni životinjski...

I listak stoji, i ptica ćuti, i sve je zanemelo, samo iz duboke dubrave jekne poneki glas... Ali to nije glas ni čovečji ni životinjski...

Ali to nije glas ni čovečji ni životinjski... to je glas tavne noći: dubok i tavan, i neodređen i silan, i tajanstven; glas koji te razdraga, ali ti od njega i pamet stane, i

Ali to nije glas ni čovečji ni životinjski... to je glas tavne noći: dubok i tavan, i neodređen i silan, i tajanstven; glas koji te razdraga, ali ti od njega i pamet stane, i krv se sledi; glas koji te ubija, ali i krepi — prema raspoloženju

dubok i tavan, i neodređen i silan, i tajanstven; glas koji te razdraga, ali ti od njega i pamet stane, i krv se sledi; glas koji te ubija, ali i krepi — prema raspoloženju duše tvoje... I od ove gore uhvati ga strah. Od gore u koju je pobegao!

— Jest!... Ubićeš ga, ali kuda ćeš onda??... Znaš li: ko ubije, i njega ubiju? — šaputaše mu jedan glas. On ce trže. Zaista, tako je. Ako on ubije Lazara, ubiće i njega. I onda, Jelica opet neće biti njegova.

Marinko je neprestano vikao... Jedva se Lazar osvesti i poznade glas. Tada otvori oči: – Šta je?... Ko je to?... – Ja sam, Lako brate, ja. – A, ti si, čiča Marinko? – Ja, sine, ja.

Pandur priđe vratima i taman ih otvori a iz sobe se začu subašin glas: — Dođe li Marinko? — Došao je... I doveo nekoga. — Neka dođe ovamo. Marinko uze Lazara za ruku i uvede ga u odaju.

da vam javim da se nešto strašno u našem selu dogodilo, nešto što nac je obrukano i osramotilo pred celim svetom... Glas mu je drhtao... Sve živo zinulo od čuda da gleda u njega... Nicy ljudi naučili da ga takvog vide. — Braćo!

Dučić, Jovan - PESME

moja nije više znala Za dane strasti i trzanja njina: U moju dušu njena sen je pala, Bleda i hladna, kao mesečina. Glas njezin beše kô muzika tuge: I zato mišljah, u slušanju mnogom, Samo na prošlost, na jeseni duge, Na hladna neba, i na

Ko zna od kad tako. No u nemom dolu, Glas pane li samo u ta mesta čista: Sva tišina teško uzdahne u bolu, Refren patnje ode od lista do lista.

Mir je da se čuje Gde prolazi tiho minut za minutom. Ali s crne kule koban i potmuo Glas ponoćnog zvona odjeknu u tmini — Negde iz dvorane dug se uzdah čuo U mraku, u nemoj studenoj tišini.

Oči Cecilije mokrih trepavica, Od sveg okrenute sad gledaju drugde; Nit ih prenu trube ni glas noćnih ptica. Sto godina mirno ona pređe svugde: Lepota je smrti bez svojih granica...

A kad progovori, u toj noći, gde se Bude samo slutnje, taj glas njezin ima Neveseli miris večernje ciprese. VEČERNjE Iz Cavtata Zaraslo ostrvo u šumi oliva, Kô crn galeb leži

Ali te stigne duh koji te sluti; Nebo i zemlja ne mogu te čuti, A u nama je tvoj glas od postanja. Jedino ti si što je proturečno — Kad si u srcu da nisi u svesti...

U prostor bačen glas što stremi, Da ga nebesa budu puna! I reč što nikad ne zanemi, I večno budna božja struna. A kao pesnik, ti ćeš

Iz sviju stvari ti si u mene gledao, Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju... S bolom pred noge tvoje svagda se predao, Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

Gospod me seja celom šakom U času svetlu i golemu, Da budem jutro danu svakom, I njegov glas i ključ u svemu. Na pustom putu atom praha, U nebu sunčev krug i slika, Žižak u domu siromaha, Suza u oku mučenika.

ZVEZDE Kad nebo zasja prvo veče, Ču se glas zvezde s vidokruga: — Ja sjam za srećne, jedna reče. — A ja za bedne, kaže druga. — Ja kraljevima, zbori treća.

Sve nadvisi nemi glas koji se čeka!... NAPOR Kada me zamori ravnodušno, bedno Vreme, u časima bezbojnim i sivim, Rađa mi se želja: ja

Ali zaman muke: Na raskršću svakom uvek sam se sreo S kažiprstom kobnim nevidljive ruke. Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem, A ja čuh u sluhu glas ko zna od kuda...

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

I Ćorđe je jedan po jedan čovek! On, eto, sad nije nizašto, ali se još ne da! I ja ti kažem, — mamin glas poče emfatično da zvoni — i ja ti kažem da se on nikad neće dati zlu! On je od starih ljudi!

Nazva dobro veče, pa ućuta. Ćuti on, ćuti majka, čekam ja. Onda moja mati otpoče, a glas joj promukao: — Odvedoše vranca! — Odvedoše — kaže on.

Mati mu pruži. — Daj sve! — reče on. — Poslednjih deset dukata! — reče ona. Ali to ne beše više glas, ni šaput, već nešto nalik na ropac. On skopa one novce i upravo istrča iz sobe.

— 'Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! — reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.

Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono: — Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao! — Kako si propao, gospodaru, bog s tobom!

Oni nemilice davaše. Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa: „hvala, braćo!”, „hvala, braćo!”, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv.

Ona za sofrom sedi desno od đede, i u kući se ništa važnije ne dešava dok ona ne da svoj glas, ili bar dok je đeda ne zapita. Ona potpuno razume svoj položaj i ne zloupotrebljava ga. Npr.

Malko ućuta. — Onom... jednom.. Zar ti da mi rasturiš kuću? Arsen, tunjez, skameni se kad ču da đeda sve zna. Glas ga izdade: — Molim ti se, đedo, ja ne znam šta ću! Oprosti mi! On pođe ruci.

Sve se obuklo u neku tajnu svečanost i svakom zuji u ušima nešto nalik na: „Glas gospodenj na vodah”. I samo da negde zatrešti prangija, sve bi se uzelo krstiti.

”, „Izgorje crkva!” Pa opet puške, lupa i tandrk kotlova i čakalja: a kroz cijelu tu vrevu čuje se sitan glas crkvenog zvona. Kad stigosmo pred školu, a ona gori uvelike.

Pucaju rogovi i grede, već je i tavan dohvatilo; a u školi se svijetli kao u po dana. Ujedanput zagrmje popov glas: — Ikona! Ikona! Mi pogledasmo kroz prozor, a sveti Sava gleda onim istim mračnim i ozbiljnim pogledom na nas sve.

plamen obasjao, bijela brada prekrila sva prsa, digao ikonu više glave, i kroz onaj tutanj i prasku, čusmo njegov jasan glas, pjesmu i riječi: „... pervje bo prišel jesi, svetitelju Savo”...

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

A gospodin popa sedne tako u pročelje, otpeva jedno »Glas gospoden na vodah«, a zatim samo zahteva i izvoleva. Jede revnosno i zaliva još revnosnije, a kapariše najrevnosnije;

Pop Spira je udarao lepo u tamburu, a ima još sad, posle toliko godina, divan glas. — Eto, to je pevao — veli pop-Ćirinica.

— O, molim... zdrage volje! — veli Arkadija i meće preda nj knjigu. Dođe red na novog učitelja da prihvati. Kad pusti glas pa zapeva, svi se okrenuše levoj pevnici, da vide ko to peva.

Kako je ostavio sto, nije se više cele večernje ni vratio u njega. Bio je očaran pevanjem. »Sušti heruvimski glas!« izrazio se kad je izašao iz crkve.

Pa i sam pop Spira u oltaru (jer je njegova čreda bila) začudi se kad ču neki nov nepoznat mu glas, pa priđe severnim vratima na oltaru i proviri kroz njih da vidi ko je to.

Kako je u ovo selo, kao i u svako selo, malo ko svraćao, nije čudo što je odmah po selu pukao glas da je došao davno očekivani novi učitelj, a i Erža, pop-Ćirina sluškinja, koja je stajala baš u taj par na vratima i

Ali tako je to u svetu! Pravo je rečeno da dobar glas daleko ide, a zao još dalje; pa zato se o pop-Ćirinom mačku više govorilo nego o pop-Spirinom, o kome poslednjem ćemo

— Sutra će — svršava Erža raport — biti kod milostivih na ručku. Majka i ćerka se samo zgledaše na taj glas. — Vidiš, molim te, a ništa mi ne javlja lukava paorska beštija — veli gđa Persa ljutito.

Kao i na večernju juče, tako i danas, mnogi su mu pohvalili glas. A kad je pop Spira govorio prediku o Spokojnoj žizni, nekima se ote: »Ta gle pop-Spire!

javljaju joj se dobre prilike, eto... — A-a-a, tako zar vi znate?! — začu se još iz kujne glas gđe Perse. — Vidiš ti to nji’ samo! Dobili goste, pa se nikom i ne fale! A, a, daću ja vama! Gledaj ti samo nji’!

ubacio spolja kroz prozor čitavu ciglju i polupao joj sav porculan, ne bi se tako skamenila gđa Sida kao kad je čula glas gđe Perse. »Kad me nije juče šlog udario«, govorila je gđa Sida, »živiću bar petnaest godina duže od pokojne mame.

— Ta znam, znam, slatka gospoja-Sido — veli gđa Persa, a usne joj sve pobelele i suve, a glas drhće — al’ tek baš niste morali vi to da radite, draga gospoja-Sido!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Tako i klisarici predskazao. Jednog dana seo na prag njene sobe i počeo da se dere na sav glas, gledajući ispred sebe: — Klisaričina, ete klisaričina ćerka — umreće! Klisarica izletela na nj sa sekirom.

grdi prosjake, vadi skrivenu u nedrima svoju torbu, meće je pred sebe, naginje se nad nju, širi je, i počne onda na sav glas da priziva prolazeće žene: da mu udele... Sve ih po imenu zove. Svaku poznaje i od svake prosi.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Sad počnu pevati. Gospođa Persa imala je lep glas. Ljuba je nju svojim jakim glasom potpomagao. Mnogo su pevali. Kada su pevali: „U mjestu prijatnom”, Ljuba je uzdahnuo, a

Samo mu je žao što će na glas izići da je Belkić zato došao da ga na terazije metne. Ljuba čuje da i neki mlad notaroš prosi frajlaAnku.

jača od četrdeset godina; velika, krupna žena, lice i sve malo pozamašnije; nije bila ružna ni sad, ali imala je muški glas — sva je kao neka muškara izgledala. Pored svog pokojnog jako se isprakticirala, pa nije dala da se s njom titraju.

— Čekmedžijić radi svoj posao po običaju. Posle mesed dana puče glas da će na proleće biti prsten frajle Julke sa notarošem Ružičićem. Ljuba se tom jako začudi.

— Šta ćemo sad, čika-Gavro? — Tražimo opet ’degod. — Al’ sam već svud na glas izišao. Ne bi l’ bolje bilo da idemo kud dalje, gde me ne poznaju? — Pa kuda? — Da idemo u Srbiju, u Beograd.

— Fajn; mogao bi vrajli sin biti. Znam da se ona neće kajati, a ni on, jer blaga imate dosta. — A otkud ti taj glas? — Poslali me da vas pitam mogu li doći da vide vrajlu.

Čika-Gavra se preporuči, obreče se da će u još važnijem poslu doći, pa ode i odnese Čekmedžijiću glas. Čekmedžijić neće da čeka, nego hita u Š. — Dakle, i ovde nije ništa! — Ta ko bi se tako vezao?

I tu je neki ponos kad svet rekne kako se za frajla-Micu lome noge i vratovi. Još ono veče puče glas kako je jurat Marko Rogozić bacio u kacu Peru berberina. Siroma’, skrhao nogu, glava mu razbijena. Marku ni brige.

Veliki udar za Marka. Izbrisan jurat, dični taj naslov izgubljen, tako isto kao oficir kasiran. Puče glas po celoj varoši da je Marko Rogozić kasiran jurat. Sa takve visine pasti nije šala!

— Vidiš ,Marko, da je moja mati pametna. Samo gledaj što pre da postaneš vicenotaroš. Mica je isprošena, bruji glas da je Marko Rogozić isprosio frajlu Micu Kicošićevu. U varoši H. velika restauracija. Ceo magistrat se menja.

Tu već ne pomaže protestirati, kad je već baklava isečena, u tepsijama nema razlike, nema — štete. Sutradan puče glas po varoši kako Alka Ćirkovićka svud pripoveda da joj je baklava promenjena, da pita ništa ne valja, premašćena je i

Baš drugi dan, kad se glas taj proneo, po završetku ručka zapodene stvar Marko. Samo su njih troje tu. — Amіce Milivoje, ja moram proces podići

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Pa već možete zamisliti šta sam sve prepatila. Uvek sam uživala dobar glas, i sad evo ona nesretnica da me ukalja. Sutra dan, sedim ja i plačem, kad pogledam: neko ubacio njeno pismo; pogledam ja

A godine prolaze kao glas i ne može čovek celoga veka, kao svi mravi ovde, polaziti i vraćati se. Dakle ima jedna stvar pre svega.

I mrvi se nešto u meni i plače i rida i glas neki čujem kako mi šapuće, a ništa ne razumem. Jao meni, kakav je skandal taj moj razum kad on ne zna, da me nauči

tresu se, drhte, prete nešto kao da imaju dušu, i ako su mrtve, pa se Jurišiću učini užasno, kao da sve one u glas viču. beži, beži, beži Jurišiću beži gde znaš! On jurnu na polje.

što ste posle nas izdržali sve slomove od kojih su nam se kosti prevrtale, uđite vi, ali bez onih koji nas mrze“ I taj glas iz groba, pun opomene i pun pretnje, gura je ipak i obazrivo vodi i mami onim svetlim i veličanstvenim vrhovima na

A puno dima duvanskog u onoj sobi gde mi konferišemo pa se davimo u onom dimu, i svi govorimo u glas i kašljemo; pravi obor božiji!

Afrika

Gospođica N. dolazi nam u društvo. Pošto joj je glas vlažan i mutan, a reči nagle, nema sumnje da je zaljubljena. Ne usuđujem se proveriti, jednim prostim pokretom, u koga je.

Kroz potopoto, podvodnu prašumu, čuje se šum kretanja velikih barskih životinja. Ne čuje se glas koji bi polazio iz njih, niti se vide njini oblici, ali se čuje kidanje vreža i lomljenje granja da bi načinili mesta za

Krešte i laparaju na sav glas. Pokreti su im naučeni od belih žena kad ogovaraju; izgleda kao da igraju kakav Sterijin komad; udaraju se rukama,

Jedan od mojih pagajera reši se da zapeva takođe; nađe u dnu sebe jedan tihi jedva čujni glas; podiže ga sve više, sve dalje u svod, vezujući sebe sa zvezdama; ali se odjednom predomisli, prekinuvši svoju pesmu

Samo metar-dva od staze, ne vidim ništa ali mi dolazi poznati glas Sambin, koji mi izgleda sasvim nov i smešan. Mi nismo prešli ni kilometar kad ispred nas, obavijena večerom koje se

Ovaj se opet sakri iza prethodne svoje uljudne izjave: on nalazi da je prilika vrlo pogodna. Njegov glas, pogled, celo držanje govorili su sasvim obratno: da nisam mogao uopšte pasti na nepogodniju, nesigurniju ličnost od

Iz kolibe odgovara muškarac dubokim baritonom. N. mu govori bambara: „Donji, doni–sisa–tara!“ N-ov glas je tih, otegnut, sa ćutanjem između reči i reči; ubedljiv i preteći.

Sve što ima tog trenutka to je njegov besprimerni „tupe“ i taj glas šaržiran kao kakav revolver. Poslušao, bez reči, čak nasmešeno, da bi se izvinili, oni su odmah na nogama.

Ova podvala upropašćuje potpuno N–ovu dobru volju. On sad viče besan i na sav glas onima što su sa nama: „Ko zapoveda ovde, ko zapoveda ovde! Ovo je zemlja za bele, ovo je zemlja za bele, razumete li!

„Ovo je zemlja za bele!“ trešti N–ov glas, i više se ne vide oči životinja, koje, uplašene svakako, beže dalje od nas. Za pet minuta, crnci, izmakli napred sa

Dok dvoje dece napadaju na njene grudi, zakoračeni i razmahnuti kao mali ratnici, treće čeka svoj red plačući na sav glas. Preko puta ove majke sedi starica na tronošcu, kraj ulaska u stanište.

Svi ga zadivljeno slušaju a onda odjednom pukoše u gromoglasan smeh. Pitam ih šta je. Neki mladićki glas objašnjava da je grijon pevao: „Ti si čovek, ti si beo, ti si dobar, ti si hrabar; znaš šta treba, šta ne treba, tvoja

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Zatim se, koliko ga glas donosi, na nemačkom, prodera: „Na moju komandu, sve, u stav mirno!“ Za trenut, zaista, sve se bilo umirilo i stajalo

Odmah zatim, sklopio je oči i proderao se: „Na moju komandu, sve, voljno.“ Pošto je bio digao glas suviše visoko, ispade kao kad kukuriče promukao petao.

Tada je u kasarni nastala takva dreka, da se nije čuo glas zvona. Više od tri stotine ljudi ležalo je, na kamenu dvorišta, jedan preko drugoga, žvakalo, gutalo, još vruć, hleb, i

Međutim, pokaza se da ona vrlo lepo govori, tiše nego što su mislili, a glas joj se pokaza mek, prijatan. Govorila je monotono, kao da guče i kao da je svoj glas pažljivo slušala.

Govorila je monotono, kao da guče i kao da je svoj glas pažljivo slušala. Uostalom, ona je malo govorila mužu, samo ga je gledala.

se bio spanđao sa ženom jednog svog vojnika, u svojoj samoći, pa se uplašio da to neki od tih oficira ne dokuči i da glas ne pukne do njegovog puka, u varoši.

Bio je još druželjubiv, veseljak, a voleo je i da igra, iako nikakav igrač nije bio. Voleo je i da peva, iako je glas pustio samo onda, kad bi se šakom zahvatio iza uveta. Bio je omiljen u rascijanskom društvu.

Samo je za tim pastirom ostajao zvek mamuza, a ne glas zvoncadi. Jego blagorodije Pavel Isakovič – udovac, kako bi Đurđe rekao – bio je u familiji ošamutio i tu ženu.

“ Taj glas je bio iznenadio Trifuna. Ali je to bilo pre sedam godina. Pogledav ženu ispod oka, Trifun pomisli da je među njima

Grof je, u to vreme, kod serbskih oficira, uživao glas da im je prava majka. Čim Rosija sazna, šta se radi sa njima, Serbima, u Temišvarskom Banatu, sve će biti drugače, nego

A ne na konju, krišom, ludo, sa pištoljima u pasu. Nije verovatno da je do vojenih postova, do Beča, glas iz Temišvara već stigao – da je iz lokota pobegao.

One su imale isti, tamni, dim na crnim očima, ista uzvijena usta, iste čak i grudi, pa i glas. Isto lepo, setno lice, ali sa malo prćastim nosem, a isto tako i taj mio pogled.

Teodosije - ŽITIJA

I kada čuše njegov glas, ispuni še se velikom radošću i svi ka kuli pritrčavši u visinu gledahu, kao da bi se tama mogla ukloniti, da bi se,

I prođe glas po celoj pustinji, manastirima i pustinjacima i svima samotnicima, da je sin onog samodršca, vladara srpskog, ostavio

O tebi se, uostalom, pročuo glas među mnogima — čiji si sin; tvoj dolazak nama nije nepoznat onima koji sada caruju.

Prođe glas po celoj pustinji o dolasku svetoga u Svetu Goru, i svi, zadivljeni velikom smernošću, proslavljahu Boga. Igumani od manas

bogonosnome i blaženome Savi, moleći i govoreći: „O, mnogoljubazni srcu i duši mojoj, gospodine i oče sveti, usliši glas plača mojega i poslušaj uzdah moj, i ne prezri molbu ovu!

“ I umesto nagrade za isceljenje sveti njega obdari, i otpusti da ide svojima. A kada glas prođe o isceljenju raslabljenoga, svi koji su imali bolesnike prinošahu i pred noge svetoga polagahu.

A ovaj teškosrdi, gluh neposlušnošću, kao aspida prema obajniku začepi uši svoje da ne čuje glas reči svetoga, i sve što mu je prepodobni slatko i divno, strašno i užasno kao proročkim bogorečitim ustima izgovorio,

od sluge Jovana, hoteći omiti naše grehe, gde je viđen i Duh Sveti kako silazi na njega u vidu golubijem, a ujedno i glas od Boga Oca, koji ga svedoči: „Ovo je sin moj vazljubljeni o kome blagoizvoleh“.

Hristos preobrazivši se pokaza učenicima svojim božastva svojega slavu, malu zraku — koliko mogahu podneti, odakle i glas Očev iz oblaka svetla, kako mu svedoči da je on njegov sin vazljubljeni.

K njima i mi sada smernošću i svagda pripadajući molimo se, i blagoumilno uzvisivši glas recimo ono što im pripada, za prepodobne i sveštene i svečasne glave, veoma ukrašene delima dobrodetelji: O, dvojice

I do ušiju mnogih dopre glas o njemu, i odmah ljudi iz okoline i iz mnogih bližih i daljih krajeva počeše dolaziti i priticati, pa se svetim njegovim

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

pobedi i uzme presto oslepljeni Stevan Uroš III poglavito usled toga što se po celoj zemlji raznese neverovatan glas da je on nekim čudom najedanput progledao (misli se da je uvek pomalo video i da je to krio za života kralja Milutina,

U ovu vrstu spada i to, što se pred katastrofu 1813. god. po Srbiji proneo glas da sanduk, tj. ćivot, svetoga kralja u manastiru Studenici škripi, hoće da se seli, znak da će Srbija propasti.

(između Obrenovca i Beograda) rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je i šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao; i tako s pevanjem 8. maja u Ostružnicu na konak dođemo“.

Erdeljanović: „Etničko srodstvo Bokelja i Crnogoraca“, Glas Srpske kralj. akademije XCVI). Najjača su crnogorska bratstva.

ili poglavica, u zdravlje carsko, u zdravlje sofre; osim napijanja uza svaku zdravicu imaju mali pripjevi, koje svi u glas pjevaju“.

njih, čini mi se, više taštine nego kod ostalih Dinaraca: mnoge sitne lokalne veličine uobražavaju da uživaju veliki glas. Ovde su vrlo osetljivi na plemićke titule i na odlikovanja.

„Mavrovac“ uživa dobar glas. Ljudi ove grupe su poznati zbog vrednoće, preduzimljivosti i sve veće imućnosti njenih pečalbara po Srbiji.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

krčme da ne idu na tanak led za nekim kockarom i najzad oglas jednog domaćina koji javlja da je u krčmi izgubio dobar glas i moli svakoga ko o njemu nešto zna da mu odmah javi.

Pst, šušti trava, neko dolazi! Evo ga, zaustavlja se pored samog džaka. — Zdravo, rođače! — čuje se jedan debeli glas. Aha, to je vodeni miš. — Zdravo, zdravo! — cijuče neki tanak glasić. Dobro ga znam, to je sivi poljski miš.

Mačak Tošo i Miš prorok tek su bili malo odmakli od svoga džaka kad se s drugog kraja njive javi jedan žalostiv pseći glas: — Auuu-vauuu! — zavijao je nepoznati — ko li će me noćas zaštititi od mrkog mede! Au-vau, tražim prijatelja!

— Sasvim si bijel, prorok si, a još imaš za prijatelja jednog mačka. — U srećki broj dva stoji opomena: „Glas naroda treba poslušati.“ Bude li me htio mišji narod, primiću se za vojvodu — skromno reče Miš prorok.

— Začuđeni suncokreti — Odlazak u vojvodstvo — Strašan glas i toljaga Čim se Miš prorok uvukao u Brkinu kuću, čuo je gore ispod krova tiho mijaukanje mačka Toše: — Mila i draga

O, tiše, tiše, čuće nas mačak! Dok su Tošo i Šarov slušali pjesmu Miša proroka, od sela se zaori jedan strašan glas: — A, tu li je onaj kradljivi mačak slaninar i njegov saveznik Šarov! Sad ćete mi obojica platiti!

Kruškotres Kukuruzović skoči iza sna i prije nego što je stigao da urlikne, začu iz mraka Brkin glas: — Načiniću od vaše kože jaku za kaput i šaren torbak!

Kad su njih dvojica naišli puteljkom pored krčme, u njoj se upravo razlijegao gromki glas krčmara Vinka. Grdio je svoju kuvaricu Provaliju što je dala neke pileće kosti psu Žući.

Šarov i mačak Tošo obično sjede udno Čičinih nogu ili šetaju oko vodenice i paze na neznane goste. Glas o njihovoj slozi i velikom prijateljstvu dopro je čak i do medvjeda Kruškotresa Kukuruzovića, koji je važno progunđao:

Nušić, Branislav - POKOJNIK

LjUBOMIR: Izvesno, nešto interesantno sa onoga sveta? SPASOJE: Ne, već sa ovoga sveta. On tvrdi da si ti svoj naučni glas i ugled ukrao. LjUBOMIR: Ne razumem kako se glas i ugled može ukrasti; to nije tabakera ili kišobran.

SPASOJE: Ne, već sa ovoga sveta. On tvrdi da si ti svoj naučni glas i ugled ukrao. LjUBOMIR: Ne razumem kako se glas i ugled može ukrasti; to nije tabakera ili kišobran.

SPASOJE: Pa ti si direktor... To preduzeće je svetskoga značaja... Ako ti oduzmu katedru, ako izgubiš glas naučnika... LjUBOMIR: To će biti manje šteta po to preduzeće no ako vi izgubite imanje koje važi kao kaucija kod države.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Ko je to, Vesna? - čuh Markotu kako pita i jedan, bašmebriga glas kako odgovara daje to Vesnin brat. - Polubrat, ako baš hoćete!

To bi bio isuviše skup sport, govorio je. - Zašto si rekao da nemaš knjige? - približio mi se, a glas mu je postao šećerasto mek. - Da nema ko da ti ih kupi?

Moji su strogo svesni. Sada sam bio tu, okružen mrmorom starica iznad koga se čuo piskutav glas popa. Govorio je o našoj budućnosti iza smrti, o svemu što ćemo imati kad umremo.

ni čula, no ona reče da nije sasvim sigurna, ali da će, ako bude imala uslove da studira, studirati nuklearnu fiziku. Glas kojim je to rekla bio je napukao ispod spoljne čvrstine.

Poređano u grupice, društvo je o nečemu raspravljalo. Kad sada mislim o tome, čini mi se da su raspravljali o fudbalu: glas Tome Snagatora bio je najčujniji, a on je najzagriženiji „Zvezdaš”. Mene fudbal nije zanimao!

Njega nisam želeo ni u snu da vidim. Kad zatvorih vrata za sobom, uhvatih sebe da se smejem na sav glas. IV - Keziš se kao idiot! - rekla je Rašida kad sam se pojavio na rampi. - Da nisi izvukao bapcu pare?

Mislim da će te blagosloviti otac kad stigneš kući. Nećeš stići pre jedanaest! - dodala je, a glas joj je zvučao brižno. Upitah je misli li da je to njen otac nas tražio na nasipu. Reče da ne zna.

Ona je počela da gunđa i to me je podsetilo na sve one godine u kojima sam od jutra do mraka slušao njen glas. - Isti si na svoga prokletog oca!

Grleno mađarsko: „Ištenem!” i neka psovka na ciganskom. „Ištenem!” Iza samih naših leđa ču se neko migoljenje i jedan glas, zreo i dubok, četrdesetogodišnji, spušten u horizontalu, kako zahteva nešto. - Ovo nije mesto za te stvari!

- Ovo nije mesto za te stvari! - branila se žena, ali onaj glas, sada već sličan nekom glasu koji sam znao, naređivao je moleći. Uši su počinjale da mi rastu kao pečurke posle kiše.

Bio je to odlomak razgovora koji nisam smeo da propustim. Sada se čulo samo šuštanje ženinog rublja i opet onaj glas, pobednički dignut za oktavu. - Rašida! Moj otac!

Počeh da osluškujem ušiju načuljenih kao hrt. Čulo se samo dahtanje i opet glas mog oca, koji je govorio ženi da ne brine: ovo je poslednje mesto na kome bi je njen muž mogao potražiti.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Gospodar Sofra je biodobar „pevac“, bar on se za takvog držao. Tom prilikom bi se nadmetali; osobito „treći glas“ je voleo gospodar Sofra.

pre svršetka umuknuti, i pred starcima kapitulirati, koji su, opet, zaboravili na Lenku, pa svaki po svom ćefu tera i glas menja. Kako su to bili divni prelasci iz jednog glasa u drugi!

— Pevajte! Čamča i Krečar pomažu, ali slabo. Krečarev glas jedva se čuje, a Čamča svaki čas kašljuca, a gospodar Sofra nadmeće se sa lopovima.

Kada je moler čuo kakvog muža ima malati, obreče da će odmah sutradan doći, samo neka mu kola pošalju. Pukao je glas po celoj okolini kako je jedan tri ajduka umljeskao.

Ljubi se s njim, stari su znanci. Čamča je „švercer” osobito na vinu. Već armicijašu u kolima je bio poznat glas Čamčin, a Čamča mu poljski reče da ga društvo ne razume da ga u svoju sobu vodi, sve će mu iskazati.

Izgleda kao bela golubica. Već pre ponoći razneo se glas po balu da otac daje pokraj frajle Lujze pedest hiljada forinti. Kavaljeri, sve je obleću. Ali badava.

Frajla Lujza ostavi ga, sa dozvolom, na jedno magnovanje sa gospođom Matildom, pa ode u drugu sobu. Čuje se glas gitara.

ako on korak ne učini ovog posta, staviću ja na njega pitanje šta misli, jer ne mogu dopustiti da se devojka uzalud na glas iznosi. — Strpimo se malko. Dogovoru je kraj; strpiće se malo. Šamika jednako dolazi; lepo ga primaju.

Dok je pokojni Sofra izdisao, Pera pred kućom hoda gore dole, gleda na prvi kat, čeka kad će pući glas da je otac izdan’uo. Kao god vrana kad oseća miris kakve strvine.

Urednik se smeši, malo misli se, pak otsudi: „Može se”. Sutradan dođe u „Belu lađu” i donese Šamiki glas da je sve u redu, i da će uredniku milo biti ako ga poseti. Na taj glas Šamika izvadi još dva dukata i da juristi.

Sutradan dođe u „Belu lađu” i donese Šamiki glas da je sve u redu, i da će uredniku milo biti ako ga poseti. Na taj glas Šamika izvadi još dva dukata i da juristi. Posle ručka ode sa juristom u uredništvo. Urednik ga lepo dočeka.

dіscantus) — najviši glas (kod dece i žena), sopran dišpensacija, dispenzacija (lat. dіspensatіo) — razrešavanje od neke obaveze ili smetnje,

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Zagrljen toplim dečjim rukama, on je kao nastavljao da spava. Kas kopita, škripu točkova, dečji glas, u koji se spuštahu i klik ševa i graktanje vrana, slušao je kao kroz san, koji ga je mešao sa kišovitim oblacima što

Iz nje je dopirao mukli rik volova i krava, topot konja i kamila, glas jaraca i ovnova, blejanje ovaca i jaganjaca. Iza plotova te kuće, gde su kroz duboko blato tovarili lađe, od jutra do

Za njega nije bio onaj kikot, ni ta ćeretanja, ni sve to. Za njega je ona imala i drugi glas, i drugi pogled, celo jedno drugo biće.

Slast sa njim, kraj svih neprijatnosti, bila je za nju još uvek neuporediva i divna. Njegov lik, glas, ime, misao na njega, dodir sa njim sinuli bi još uvek u njoj, kao vatra.

Tek tada oseti da je mračno u izbi i htede da vikne, ali joj glas zastade u grkljanu. Otvorivši širom oči, ona tek sad vide da se nije za vremena spasla iz mraka, koji je beše opkolio,

Tako su pucali, jureći u gomili, u stabla drveća i udarali noževima po granju, urlajući pri tom, u glas, ime Marije Terezije, otegnuto i po taktu.

stanovnike svojim bleštećim, naročito očišćenim oružjem, svojim strašnim, trčećim korakom i svojim uzvicima, u jedan glas. Carici je poslat ulak, pri njihovom odlasku iz Graca.

Izdaleka, pred sobom, čuo je ritam trčećeg koraka, lupu oružja i glasno ponavljanje slogova, u jedan glas: Ma‑ri‑ja, Ma‑ri‑ja, Te‑re‑zi‑ja, Te‑re‑zi‑ja.

U kneževini Virtemberg, u kojoj se znalo da lako može postati ratno poprište, širio se glas o prolasku vojske Marije Terezije.

Uspaljen i izbezumljen, dočekao je kao glas s neba vest, u početku jeseni, da se priprema napad na Turke i da će Princeza putovati u Temišvar.

do pete, dok je on privodio i predstavljao oficire, zbunjen, sa jednim užasnim osećanjem praznine u sebi, slušajući njen glas i tih smeh, sav ohlađen, leden do kolena, a sa krupnim grašcima znoja na čelu.

Do dna međutim, u sebi, osećao je da je nemoguće da sve to tako prođe, i kako ga vuče glas neki, u njemu, obećavajući mu nešto vanredno, pri svršetku.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Kod nas, u kopaoničkim selima, mlada pred dolazak svatova, kada čuje prvi svatovski glas, brzo istrese vreću sa odelom i kaže: „Kako se ovo brzo istreslo, tako se i ja brzo porađala!

“⁵⁰ Ovaj neobičan glas, koji ispušta majka, smatra Trojanović, služi kao magijska predohrana od opasnog dejstva demona i uroka.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

ZA BOGOVE Tražim pomilovanje za bogove, za glas rđavi što ih bije. Šta su sve negdanje smrti-pešaci koje su putovale od neba do zemlje po sto godina, koje smo ponekad

To su grešnici što su hrišćane u drugu veru prodali. Idu carskim drumom bezuhi, ne raduje duše njine glas ptice što šumu srebri. Ko su oni, ko su oni? To su na zborovima pohvatani nepokorni sebri.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Najzad i na njih stiže red i oni mogu da čuju kako peva Imperio Argentina, kako njen glas na sedamdeset i pet obrtaja stiže iz zrelih pomorandži, ole-bikova i Granade u kojoj cvetaju granate; čini im se da ona

i pet obrtaja stiže iz zrelih pomorandži, ole-bikova i Granade u kojoj cvetaju granate; čini im se da ona ima glas baš za one stvari u kapiji, a taj glas je umanjen i dalek, smešten na površinu titrave membrane, pa im Imperio

pomorandži, ole-bikova i Granade u kojoj cvetaju granate; čini im se da ona ima glas baš za one stvari u kapiji, a taj glas je umanjen i dalek, smešten na površinu titrave membrane, pa im Imperio Argentina liči na caricu patuljaka, koju čovek,

Imperio Argentina postaje potpuno bestelesna, ona nije čak ni glas, već samo znak kojim se taj raskošni zvuk obeležava — neko slučajno sačuvano vreme što poput ostrva pluta kroz tamu

– Eli, Eli, lama azavtani...— dopirao je udaljeni, vrišteći glas četvrte sestre. – Koliko smo dužni? — upita mladi čovek kaluđericu. – Ništa.

neku travku, neki kamen, neku ruku, lice, a nisam — jer da to učinim više ne bih mogao nastaviti svoj put, »a tada glas iz tame reče tom čoveku: uzmeš li malo tog kamenja iz tame, pokajaćeš se — uzmeš li ga više, opet ćeš se pokajati, pa

Išao je nogu pred nogu preko visoravni, a kada ga okružiše, svi su u glas tražili od njega da im dovede automobil, ili makar kola, a ako ne može kola, onda bar konja, pitali ga gde je prva

raspored: knjige, lampa, zidni sat i izbledeli kauč na kome ti se prvi put dogodilo ono, a onda si čula njegov otegnuti glas: — Halooo? — vikao je. — Halooo? Ko je to, boga mu? Međugradska?

Iza poslednje reči ostade tišina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorišnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvaženih profesora

Praznik! — Niko ne tvrdi da vi nemate pravo jedanput mesečno na svoju kćer... — sluša monotono glas svog bivšeg tasta, čovečuljka izgubljenog u plišanoj dubini fotelje — ali mi nećemo dozvoliti da je neprestano kvarite

— Nadam se da znate kada ćete je vratiti kući? — ispraća ga ledeni glas na vratima. — Znam. —Pa-pa, srce! Sada je njegova! Čitavih devet sati koji predstavljaju neokrnjeni komad raja.

— Molim vas... — procvile ne prepoznajući svoj glas da li bih mogla da dobijem mesto pored prozora? Tamnoputo lice šefa sale zurilo je u nju mirno, sa neke ogromne

Matavulj, Simo - USKOK

U isti mah čuše njima dobro poznati gromki glas pukovnika Knajsta, koji je njekoga grdio. Njeki od građana reče: — Nije pobjegao princip, jer čemu bi se ovdje

Pijero, cepteći sav i dišući kao mijeh, reče Ivanoviću: — Molim te, Marko, progovori im ti, u tebe je jači glas! Ivanović viknu iza branika: — Crnogorci! Za... — Kakvi Crnogorci! — prekide ga ozdo krupan glas.

Ivanović viknu iza branika: — Crnogorci! Za... — Kakvi Crnogorci! — prekide ga ozdo krupan glas. — Kakvi vam se Crnogorci priviđaju? Nema ih ovdje ni deset, no smo sve vaši, ćesarevi ljudi od skoro, hvala da je bogu!

I ona druga do nje bješe prikladna, ali se gubila prema njoj. Glas ode po pazaru da je lijepa djevojka jedinica kneza Draga i da je od djetinjstva vjerena u Cuce.

Njeko viknu: — Ha, sokole Krcune, ded zapoj, kao što ti umiješ! Na to jasan, snažan mladićki glas zapjeva: „Sve u slavu boga velikoga, A u zdravlje našeg bana Draga!...“ — Punte! Urte! Pojte!

Kad i vladika potvrdi taj glas, uzmutiše se naši i Primorci, te ih preko polovina otide kućama! — Ne razumijem! — reče Janko.

“ A kad ubilac odgovori: „Ne znam“, kako mu Gospod reče: „Šta učini! glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni. I zato da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata

Nasta ispitivanje. Svaki i najmlađi imađaše pravo miješati se, ispravljati, dopunjavati, samo kad bi koji suviše digao glas glavari ga opominjahu blago: „Neka, polako, sve će se razabrati, imamo kad!

Njeko zakuca na Jankovijem vratima, i na pitanje: „Ko je?“ odazva se djetinji glas: — Ja sam, tvoj đak Milun! Janko se nasmija i otvori.

Gorde, žena mu, bavljaše se nečim kraj njega, a Stevo sio na stolovaču pred vratima. Sve troje gotovo u jedan glas povikaše: — Naš Janko! Dođe! Dobro došao.

Ovo je, znaš, naš običaj, kad prvi njekome doneseš kakav veseo glas da mu išteš muštuluk! Onda skineš s njega ma što, kapu ili struku, a on ti dâ poklon!..

— Ne bih rekao! — odvrati drugi. — A-nu, Radoje, zaokoli! — reče prvi glas. Čim Marko ču ime, javi se: — Ne bojte se, braćo, naši smo!... Vi ste Srblji? — Jesmo! A ti, ko si?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Kod mnogih se pesnika mogu uočiti ta dva glasa u pevanju: glas visoko zahtevan, i onaj drugi, neobavezniji, ljupkiji, čistiji.

) Te i nehotice onaj drugi, lakši glas kod takvih se pesama približava modelu dečje pesme. Jesenjin se, na primer, uzalud upinjao da svoje boemsko shvatanje

Flevus lepus parvulus, Počujte plač zečeći Clamans altis vocibus: Glas prodoran, drečeći: Quid fecit hominibus Šta učinih smrtnima, Quod me sequuntur Da me gone s hrtima?

Životinja — zavitla ga nekoliko puta oko sebe, i baci ga daleko od šume u kojoj je, kao žderonja, izbio na rđav glas. Pri onom zaošijavanju i bacanju zecu se istegnu uši, i kakve je onda dobio, takve mu ostadoše.

lovče, hrabri lovče, da očešljam kosu, da umijem lice, da isečem nokte, da ispravim stas da udesim glas. Nek vide deca plavog zeca, čudnog zeca, jedinog na svetu!

se zec ne očešlja, al se zec ne umi, nit iseče nokte, nit ispravi stas, nit dotera glas. Već pobeže, oj nesrećo, na kraj sveta, oj nevoljo!

srdačna raspričanost i vezanost za svakodnevno i prolazno, već u onom trenutku bili su štetni za bolji pesnički glas.

decu, Zmaj je, prvi kod nas , uobličio jednu celovitu, radosnu viziju, a sreću postojanja uzneo do vrhovne filosofije. Glas elementarne radosti pred neporecivom lepotom sveta, pred godišnjim dobima koja dolaze odlaze, zbog smešnih i neobičnih

i neobičnih zbivanja u žibotinjskom svetu, zbog tajni kojima se nikad ne načuditi, sklonost ka razjašnjavanju i poučavanju glas dečji i glas o deci, potvrdio se kao jedna od mogućnosti moderne poezije...

zbivanja u žibotinjskom svetu, zbog tajni kojima se nikad ne načuditi, sklonost ka razjašnjavanju i poučavanju glas dečji i glas o deci, potvrdio se kao jedna od mogućnosti moderne poezije...

tačka od koje, povremeno i neočekivano, dolaze signali, sećanja, slike, likovi, sazvučja: ono što osećamo, i ono znamo. Glas iz detinjstva (naslov jedne lirske ovog pripovednog kruga) javlja se kao mutno poluslepog starca, koji priziva neku

Znači, još se živi, radi i putuje po svijetu. (glas iz Detinjstva) Čim iziđe iz tih, omamljujućih uspomena, iz lirske omaglice koja daje blagost i sjaj predmetima, pisac

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Bacimo oči na najpozniju povjesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa

Ko je tome uzrok? Govorite, ko je tome uzrok? GAVRILOVIĆ: Mi ne znamo. LEPRŠIĆ: No dan i za nas sviće. Glas slobode, koji se po Evropi ori, odziva se i u prsima junačkog Srbina. Kad se svi bude, Srbin spavati ne sme.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

crkva u Francuskoj bacila je anatemu na knjigu, i to je više no išta učinilo da ovaj inače osrednji roman steče glas i bude prevođen na sve važnije evropske jezike. Na ruski ga je dala prevesti carica Katarina odmah, još 1768.

Srba bilo uvek mnogo smisla i osećanja, i u vidu ljubavi za narodnu poeziju, koja je u to doba stekla evropski glas.

Tek 1812. postao je arhimandrit i starešina manastira Šišatovca. On stiče književan glas, u vezi je sa svim srpskim i mnogim stranim piscima, ali se u manastiru pokazuje kao rđav administrator.

On je imao poštovalaca, ali ne obožavalaca; imao je podražavalaca, ali ne đaka; ostavio je veliki glas, ali ne pesničku školu. Posle njegove smrti umrla je i njegova poezija.

« U stvari, njegov glas ga je malo nadživeo, u srpskoj književnosti bar. On je značajan kao živa veza između srpske i mađarske književnosti, i

Inače, glas koji je uživao kod Srba bio je iznad njegove stvarne književne vrednosti. DIMITRIJE DAVIDOVIĆ Rođen je u Zemunu 12.

Novi istoričari književnosti ukazali su ne samo na istorijski značaj njegovih drama i komedija i utvrdili mu stari glas »oca srpske drame« no istakli u njemu najboljeg komediografa srpskog koga ni danas još niko nije pretekao, »prvog našeg

1833. pisao je Vuk Karadžić Mušickom koliko ga uvažava Njegoš, koji i sam piše »stihove lepe«: »Glas rodoljupca vašega zna naizust i obožava vas za vaše rodoljubive misli, nego mu je malo žao što još prostije srpski ne

Ubrzo je izišla prva njegova knjiga Pustinяk cetinski, prvobitno nazvana Glas kamenštaka, napisana 1833, a štampana, »u pečatnыi svobode crnogorske na Cetinѣ«, 1834.

Ja pojući idem proz mračnu grobnicu U predjele sv̓ jetle vječite radosti Da glas moje lire s glasovima slijem Lika besmrtnoga kod pr̓jestola Višnjeg.

Ali ni na jednom polju on nije imao uspeha. Imao je u jedan mah veliki pesnički glas, ali od sve njegove hladne i učene poezije ništa nije ostalo; njegovi istorijski pokušaji ostali su samo pokušaji;

Ali Jovan Hadžić ipak više vredi no glas koji su mu stvorili njegovi ogorčeni protivnici. ĐORĐE MALETIĆ Rođen u Jasenovi, u Banatu, 1. marta 1816. godine.

Milićević, Vuk - Bespuće

Neugodno ga je dirao glas života koji dolazi spolja, uzbuđuje, potresa, unosi nemir i budi sjene. On voli te polumračne sobe sa spuštenim

I kroz kuću kao da odjeknu bratov zvonki glas, kao da se razliježe njegov veseli smijeh, kao da zazveketa njegova sablja koju je on pasao sa tako mnogo uživanja, kao da

Uživajući glas da je jedan od najstrožijih i najsavjesnijih činovnika, njemu je bilo lako da radi na svoju ruku i da steče prilično

Gavre Đaković se zaprepastio i postajaše nervozan. — Kakav je ovo nesrećnik! — dreknu u njemu jedan glas. - Upropastiće me. Izgubiću i ovo malo pameti.

On će opet da živi sam za sebe. Izvjesno, inžinjer nije bio sam. Gavre Đaković razabiraše još jedan glas, i to, činilo mu se, ženski. Valjda je oženjen, pomislio je; u ostalom, šta ga se to tiče?

Odozgo se čuo ozbiljan, pola ljutit i odsječan inžinjerov glas koji je davao radu jednu oštru i zapovjedničku notu: jače i brže lupali batovi, češće se razlijegala eksplozija, ljudi

kako je sasvim drukčiji češki radnik; i kad dođe na svoju vječnu omiljenu temu, Češku, njegovo se lice ponovo razvedri, glas mu posta blaži, a oči se dobrodušno rasvijetliše ispod rijetkih trepavica.

ugrijane alate, kad se inžinjer lijeno i nespretno krivudajući uzvera k njima, kad u polje ponovo odjeknu njegov ljutit glas, kad zalupaše batovi i užurbaše se ljudi, Gavre Đaković oprosti se s njom.

Njoj bi malo krivo što je ostavlja, ali ga ne zadržavaše. I on se uputi kući. Začu iza sebe glas inžinjera koji mu veselo dovikivaše nešto, mašući štapom.

On joj lagano priđe i uhvati je blago za podlakticu. — Ne plačite, — reče, i osjetivši da mu glas dršće i biva slabiji, trudio se da ga pojača i da mu dade blagu mirnoću, — ne plačite, — reče ponovo sa nepogođenim

na ikonostasu, sa strahovitim i jakim bojama koje su bliještile, i žalobno starkeljino pojanje i gromovnički kaluđerov glas.

Sremac, Stevan - PROZA

A polaženik se samo klanja i veli: da će on i ubuduće takav ostati i truditi se da još više opravda taj lep glas o sebi, i da još više dokaza o prijateljstvu svom prema Jovinoj kući.

pesmu koja je bila na prvom očuvanom listu, i ispevao je tako sam nekih sedam strana svakovrsnih pesama, sve na jedan glas. I sad, ili je to bila moć pesme ili posledica deranja, tek se Jova posle pevanja razvedri malo pomalo.

u vatru, misliš: Demosten iz njega govori, pa ko zna kad bi se zaustavio, kako mu je omileo predmet, da se spolja ne ču glas medenice Pujine, a to je bio znak, kao što je poznato svima školovanim i učenim ljudima, da je već vreme da se deca

Radičević, Branko - PESME

planinu, Tiju reku, silno more, I pod nebom orla gore, I nad orlom šarnu dugu, I slavuja u tom lugu, I još njegov glas umilni Ti satvori, Bože silni.

“ — Ovdje riječ drugi glas prihvati: (Drugi, brate, ama kakav tužan, Od miline i od tuge žive U hajduka srce zatrepeta.

6. Deve, momci, žene, ljudi Glede igrajuće nas, Ti m' na tvoje stiskaš grudi, Tvoj menika šapće glas: „Mila, mila, tvoj sam, tvoj.

I dubova na njoj jedna kita, O, da ima samo tu pastira, Da po naški u vrulu zasvira — Goru, vrelo, tvoj, pastiru, glas, — On imade tako rado vas! Zašt' vas nema pored sebe vođe? Zašto amo u tuđinu dođe?

vrelo žuboreći ječi, Zefira jošte lakokrili puk, Kad njija u veče rosni trave stas: Al' umiljati j' bio njezin glas. 16. O lepi vi iz usta njeni baji, Kad sedismo mi vako obadvoje!

20. I kad bi god ja vrulu donesao, Od Omera i Mere krasan poj Uvek bi glas njen peti podigao, A nju bi pratjo vrulni zvuče moj; Maleni tica lik je onda stao I vir je ustavio žubor svoj,

lepi predjel put se meni dao; Planine strme, drva lišćan vlas I orao što je na oblak stao: To malo tuge tišalo je glas; Al' što je tavna bila bliža noć, I njena sa tim rastila je moć. 27.

50. Sve lepše sad čuveni zvuča glas I krećati se započeše zvezde U dvogubo i delja njiov kras; Od sviju dve ja vidi kako jezde, I kako stižu, mile

Drkće strašna, drkću usta, Al' iz nji se glas ne pušta, Al' i našta, kada pusta Već je sama kletva sušta?! No već eto jadna klonu Pa na zemlju ćerci tonu.

po njemu neka jeza mili; On ne zna sam šta ova jeza znači, No kad on oće pričinu da sazna, Iznutra ječi tužan neki glas: Ko zna i oćeš li je ti naći?

“ Reče momak, pa do džbuna Skoči mlađan gusta, Da on vidi da l' iz kljuna Ide glas il' usta. Al' i moma iz zasede Skoči mlada oma — Beži, momo, eto bede! Beži majci doma!

OPROŠTAJ OD KARLOVACA U tebe je, breže, rđav glas, Na tebi nema nikakvi kras, I osim što zeleni strom Na grobni digdi seni** dom, Ti sasvim stojiš ovde nag — I

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Ne znaš ti, moj dragi, šta je konj, odmah se to vidi. Samardžija se raznježeno zagleda uz dolinu potoka Japre i snizi glas kao da je našao zaspala zeca: Ide on u mraku za tobom — kuc-kuc, čok-čok!

Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda: — Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad

Sve je upila i odnijela neumorna huka. Tješi ga mlinčić kako najbolje zna i može: oduzima tuzi glas, ućutkava je i zaglušuje. — Poslušaj ti, starino, mene, ja ću tebi kazati ...

Pred tim skarednim prizorom djed je već gubio glas, mahao je i šištao kao gusak. — Ćuti, ćuti, džandarčino, ne pogani česnice! Zar se ne bojiš da će te dragi bog sažeći?

— produnduri Đuja sebi u njedra i ode da namiri prasad. Po selu brzo puče glas o neobičnoj krađi, a kako su se baš tih dana po selu motali žandarmi propitujući se za bradonjine „falične“ svece, dođe

krađi, a kako su se baš tih dana po selu motali žandarmi propitujući se za bradonjine „falične“ svece, dođe taj glas i do njih.

bistra oka i hitra u pokretu, ne bi ga, majci, nikad u Lici stekla zagledača i prosioca da nadaleko nije izišla na glas kao „sòk“, neka vrsta hajdučkog povjerenika, preko koga su opljačkani seljaci s hajducima hvatali vezu i dogovarali se o

— opet graknu putnik šireći se na ulazu u dvorište. Tek sad se djedove oči netremice zakovaše za pridošlicu. Taj glas, odnekuda dobro poznat, ali kao da dolazi s drugog svijeta, prože djeda čudnom, nezemaljskom jezom.

— Ime oca i majke? — neumoljivo je ispitivao narednik, spreman da zapiše. — Vid i Soja — začu se glas moje majke, istanjen i paćenički, jedva ga prepoznadoh. — Je li dosad kažnjavan i osuđivan?

— Pa i Nijemac je propao! — grakće Rožljika. — Nego, deder ti, ovo nam je posljednja trgovina, učini rodu glas, pošteno plati.

— Hajde, Vasilije, hajde, diko moja, učini rodu glas, pođi s drugovima. Lijepo će ti tamo biti, obučen, obuven, ssss ...

Jovaš čisto podskoči u mjestu, poznade glas brata Mikana, ali isto tako brzo sjede ponovo u zaklon i zlurado vreknu: — Aha, neka, neka, dosta je i tvoga bilo!

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Muškarčina! A kad sam tebi govorila to, to za kosu, ruku, glas i pokrete, kazao si mi da je potuljen! Njemu ste se i pred slugama smejali.

MAJKA PINTOROVIĆA: Ode? Kako to — ode? Opet ga nisam čula. Kakvi su mu to konji, kad se ne čuju? Ni glas, ni zvekir, ni potkovice na kaldrmi... Bože me prosti, ko da ti je magla bila u gostima...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

zakiti se cvećem oko ušiju k’o devojka, i metnuv ruke pod pojas ide on, klati se i peva razne pesme, ali sve na jedan glas. A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos. Ni na jednom mestu nije se zadržavao.

A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos. Ni na jednom mestu nije se zadržavao. Išao je od kuće do kuće po mahali.

— Sad, sad!... Evo! — Čuo bi se Dimitrijin oštar glas iz neke kuće, makar na kraj mahale. I učas bi se on ukazao gde ide trčeći, smejući se i gledajući milo I ponizno u

bije za to) zakitio se cvećem, čak i perunikom, pa sav crven, oznojen od silna rada, trči, smeje se i peva koliko ga glas drži. U subotu, uveče, celu noć se je pilo i veselilo.

na lice, krv i prašinu, on se nije branio, već je samo za kolima trčao, gledao, a iz grla mu se otimao promukao, tup glas nalik na krkljanje.

Htede da viče, ali ga glas izdade. Kola se odmicahu i umalo da se izgube. Dimitrija napreže svu svoju snagu i kriknu: — Auuu!...

— Todo! — šanu on. — Ih, ta dosta! — ču se oštar, pun gnušanja glas njena muža koji se, namršten, čisto zazirući od njegova gadna izgleda, okrenu koso i ne gledeći ga, baci mu dinar. — Na!

Čekaš me. Podaješ mi se. Veruješ mi kao svecu i sva se sjaš od sreće. Pevaš celog dana da se ori bašta, potok. A i glas ti doš’o mekši, topliji. I tada sam se zaklinjao da više neću s tobom imati posla. Zato sam danju bivao onako ponosit.

I onda, kreštav, jak, suv glas Ciganke Salče zapeva pod tvojim prozorom kad te drugarice počeše oblačiti. Dahire, ćemaneta zaječaše, uzdigoše se i

Počesmo večerati. Vika se utiša. Odjednom kroz rupu na sobnim vratima, ču se tvoj tih, drhtav glas: — Teto, tu li si? Nisam mogao da se maknem od silna, neugodna, i teška, pomešana sa bolom i saučešćem, osećaja.

— Ti si, gospodine? — šanu a neki nov, stran, ponizan, učmao i bezživotan tvoj glas prepade me. U njemu ne beše ni traga o kakvom osećaju, toplini i bolu.

U njemu ne beše ni traga o kakvom osećaju, toplini i bolu. Kao da si me sad prvi put videla u životu, takav beše tvoj glas. — Ja, ja! A ti? — Eto, hvala Gospodu! Mati se vrati iz kujne gde beše zatvorila vrata za tobom. — Gde je?

Kostić, Laza - PESME

a doma je već otputovô sam. NA PARASTOSU VUKA ST. KARADžIĆA Parastos opet: vera, ljubav, smrt Od neko doba vile srpske glas parastosa se ne naparasi. Parastos Vuku, umro nam je Vuk. Pa šta? pa ko je samrtnik nam taj!

da stopi, noć i dan, anđelsku slast i paklenički plam, neproniknuta biser-jezera uz nedogledna visa urnebes, slavuja glas, sikuta gujskog bes, sred letnjeg žara zimogrozan jez, uz ružin miris otrovan zadaj; i sve to čudo, sav taj komešaj, u

Odnes' mu i ti pozdrava nam glas, u pozdravima dišuć svaki čas, slavuja željna miris-đulijo, Romea svoga verna Jylio, ti mučenico svete ljubavi!

Al' čim da te mamim? čim da te zovem? čim da ti tepam, da ti govem? kad svaki slatke milosti glas u očajni se preseca vrisak, od srdašca meka čeličan stisak, od ljubavi čini užas milog spomena ovaj žalosni čas.

„Dobar veče!” avet me pozdravi; poznajem glas: kô ponoćnoga vetra piruk, kad inje stresa s vrba nadgrobnih; poznajem glas, tako je predisô u časovima svojim

„Dobar veče!” avet me pozdravi; poznajem glas: kô ponoćnoga vetra piruk, kad inje stresa s vrba nadgrobnih; poznajem glas, tako je predisô u časovima svojim poslednjim Ruvarac Kosta. „Dobar veče!

dirnut ljubavnim, tek on se diže, ispravi se dug, u čelo upre prstom desničnim, a šuvačnim u gole kukove, zaori glas kô podzemaljski grom: „Alfa i Omega!

U skupštini kad se graja digne na glas mudre reči, mora da se um pritaja kad se ludost pred njim peči, u žestini okršaja vetrenjača mnoga zveči, kad je glavi

Hanaan je jedno groblje, tvoja majka jadno roblje!” tako dalek zbori glas. A čuje li tog pozdrava, tog pozdrava smrtnih strava, izrailjskom rodu glava? — Samson spava.

Oh, — da poludi! Samson je pevô, ori mu se glas, bojeva smrtnih nekad živ užas nadjekuje okova tužni zvek, s tamnica stresa memlu kamena.

„Oj sužnju, robe, robe nerobe, evo ti nosim gusle kedrove, ako ti glas od pesme oslabi da uz njih sutra pevaš o slavi.

Al' donese l' mi drugi kakav glas? Je l' živ moj narod? Je l' mu živ još bog? No bog će ga sačuvat, ustreba l' — al' šta delila, zbori, živi l', zna l'?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Tek glas najznamenitijih evropskih književnika mogao je prenuti srpske klasike prvih decenija XIX veka iz njihova zanosa za antičk

Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: — Otvori vrata!

Ona pusti glas po svijetu da će u taj i taj dan, na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti

i dvanaesti podrum, kad tamo ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno, pa iz njega iziće glas: — Zaboga, brate, molim te, umreh od žeći; daj mi čašu vode!

Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet iziđe glas iz bureta: — Zaboga, brate, umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode!

Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziće glas iz bureta: — Zaboga, brate, umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode!

Konj se prodere što je više mogao, a Grbo odmah pod konja u vodu. Kralj je čuo konjski glas, pa je odmah došao da vidi šta mu je.

Čobančad kad nađu zovu, odseku jedan prut i od njega načine sviralu, ali kad počnu svirati, svirala izdaje glas: — U cara Trojana kozje uši!

redu iskaže, kako se zemlji ispovedao, pa kako je sad na onome mestu narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas. Onda car sedne s njim na kola, i pođe na ono mesto da vidi je li istina, kad tamo, ali još samo jedan prut nađu.

Kad oni načine sviralu i počnu svirati, a svirka izdaje glas: — U cara Trojana kozje uši! Onda se car Trojak uveri da se na zemlji ništa ne može sakriti, pa onome berberinu

Jednom idući za ovcama, čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti.

— pa pojmi da se pusti — al' hoćeš! niti se može pustiti nit može stati. Vidješe da su nagrabusile, pa u glas povikaše: — Ko si, da si, molimo te prestani! A on im onda kaže: — Kazujte gdje su oči mojega gospodara!

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SVETOZAR: Ja mislim da je to izlišno, jer se obšte govori, da su žene zle; a o muževima taj se glas ne raznosi. SOFIJA: Jer žene obično ćute. MAKSIM: To je istina. SOFIJA: Zar nije? MAKSIM: To smo vidili na balu.

(Misli se.) Ne, ne, tako lako ne mogu ih pregoreti. (Viče.) Oj, komšo komšo! Ne mili mu se ovaj glas. Komšo! Komšo! DAMJAN (iza scene): Čujem, komšo. KUZMAN: Odider, boga ti, malo. — Dolazi, ali mu se kao ne ide.

LjUBA: Pa i te su o ljubovi. STANIJA: Jes’ ja, ama nisu bezobrazne. Pa i glas je lep, nije: ,,ua, ua!“ ka vaše. LjUBA: Nama su opet vaše ružne. STANIJA: Što? Ružne?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

No vi ste mi radosni glas doneli, odite da vas obdarim, pak kad se sovršeno uverim da je tako kao što mi vi kazujete, kupiću vam i aljine.

Lalić, Ivan V. - PISMO

leto maknu se u grobu — A možda je to bila ona Ana; I zvuk i slika, malo asinhrono Na pozadini avgustovskog zlata; Glas iz daljine, kao sitno zvono, Zuj bumbara u čaški sunovrata; Pokret tek uobličen, a već pline Ko kvarna svetlost, ko

znaka; Oprosti, majko, što prizemnu bedu Dovodim grešno u prismotru tvoju; Znam da sam ovde tek jedan u sledu I da mi glas je zuj pčele u roju, Al zato slutim da smisao roja Zavisi i od zabludele pčele — Celine što se beskonačno dele Da

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Volim da Šuca dovesla s one strane Save što kasnije. Tako mogu da se bez razloga dernjam i slušam kako mi se glas kliza preko vode. Bude mi nekako lakše, shvatate? — I gde to uopšte danas čovek ima prilike da se izviče? Nigde.

nekako sva uvučem u sebe kao mačka, a jedino se primećuje da sam uzbuđena po tome što kao malčice prebledim i što mi glas pređe potpuno bez ikakve veze u falset, baš kao da sam mali peškir u pubertetu.

Imajući svoj ideal neprestano pred očima, bik je izvodio prava čuda, izašavši na glas kao čisti seksualni manijak. Čiča Mića i gotovo priča!

Zbog toga, Čarli, čim otvorim tranđu ranom zorom, opali me preko uveta neki svež, novovaroški glas. I čega sve nema u tim hitovima, Čarli; Cigana, krčmi, munja i gromova raznih vrsta pića, sirotih majki, rodnog im

u blebetanju, pogrešiće svako ko makar i u snu pomisli da neprestano vodim monologe, osluškujući kako mi zvuči glas u kupatilu! Postoji u mom mladom životu i priličan broj razgovora, naročito telefonskih! Zašto ne opišete neki od njih?

Ne možeš ni da zamisliš iznenadnu sreću nesrećnog samoubice! Najzad, jedan glas u njegovom životu! I to ženski! Okrete još jedanput 95 i — gle opet čuda!

Kao, ako nisi ti, onda nema veze! — To sam ja! — kažem. — A ko je tamo? — Ajd pogodi! — nastavlja glas. — Ajd pogodi ko je! Kako da pogodim ko je kad pola Jugoslavije telefonira na taj način! Normalna stvar!

Možete li uopšte da zamislite njegov glas u sedmaka? Pokojni Lujika Armstrong bio je prema njegovom glasu čist koloraturni sopran, kad vam kažem!

Pokojni Lujika Armstrong bio je prema njegovom glasu čist koloraturni sopran, kad vam kažem! Glas mog matorog, to vam je uspela kombinacija hronične upale krajnika, šmirglpapira, lažnog ruskog basa i

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Sa zrenika sjakti kost. Prelazeći sunčev most u Zarožje stiže gost. U svanuće pukne glas kao nada, kao spas. Trorog vetar digne plast. Zvizne bič mu crvenkast. Visibabu, zdenac, les obuzeo čudan stres.

Žut konjanik psihopata o crkvena lupi vrata. Bolan suton - a ravnica. Glas je svaki tužbalica. Tmurnim smiljem depresija iz nizije tupo zija. (Blag predeo zavičaja plane senkom od očaja.

Zvecne metal: Prizren, Zvečan. Kamenolom koji leti, arhanđeli to su Sveti. Lastavicom trepne streja. Lanen glas je Sentandreja. Reč do reči - drhtav dodir: prsten, ruka, zlatan kondir.

podriv-slikove i mračna mesta pod snegom duše, što su košnice potmulog tutnja, špilje poroka, nad kojim cepti glas od proroka, tresući fonom gole ložnice. A ono što je čedno ubila, ogreje usnom ruža Budima.

*** GROM O SVETOM SAVI Svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao. Mateja Nenadović: Memoari, ІV Zagrmelo je tobož kad ne grmi: jer uvek grmi - ali ne čuje se, kao

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

(Uvati je za ruku.) Čujte, angelska gospodična, glas vašeg vječitog roba: Ja vas smertno ljubim! JELICA: Ah, Gott! Welche Entzückung!

JELICA (diže ga): Molim, gospodine, ustajte! ALEKSA: Ne, ovde dopustite mi kod nogu vaši umreti ili rješitelni glas čuti. JELICA: Ja sam sasvim gerühgt: no, molim, ustajte, može mi otkud otac doći; a on je čudan čovek.

MITA: Bogme, vaše sijatelstvo, ja nisam. ALEKSA: A ono evo i tebi jedan dukat, kad si mi takovi glas doneo. MITA: O, gospodin baron, badava mi dajete. Ovde ni vircauza nema gdi bi čovek pošteno ručati mogô.

a dok mi nisi izvarao novce, donde si me dobro poznavao; obećavao si mi zlatna brda, pa kad si me prstenovao i na glas izneo, sad me ne poznaješ. ALEKSA: Ili sam ja pijan, ili je ovo njeko čarodjejstvo! Ja ne znam šta ova djevica hoće.

I ti si mi dosta pomogla. Idi i traži sebi sreću. MARIJA: Ah, ja nemam drugome nego koji me je izneo na glas... Aleksa! ALEKSA: Da te đavo nosi! (Naprasno iziđe.) MARIJA: Ah, ja opet moram za njim! (Odlazi.) MITA: A ja?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Pod prozorom u tom, koraka meka, dopuzi Lisac, nečujna sjen, na njemu šešir, i torba neka, a glas mu mio i zameđen: „Pjetliću dragi, pjevaču jasni, zeleni repe, fesiću krasni, pšenice evo od svake fele, rumene,

“ Delija Mačak zaigra brkom: „Nisam se, Lišče, nadao vas!“ pa jurnu ravno, olujnom trkom, otkud je čuo drugarev glas. „Stanider, lijo, crveno pseto, u dobroj ruci škljocare eto, biće ti koža kao rešeto!

jedne noći, dok Žarko luta sa svojim Žućom tražeći spas, u tuđem kraju, bez topla kuta, odjednom čuše tajanstven glas: „Vi, koje veže drugarstvo vrelo, junaci mladi bez straha, mane, znajte, ko traži uporno, smjelo, naći će jednom

neki zaliv se krije, od strašnih bura spas; u njemu živi ribica lijepa, ribica mudra, zlaćanog repa, u nje je ljudski glas.

na Žući se mačak koči, a na mačka pijevac skoči, pa dreknuše svi u glas: „Drage gazde, evo nas!

A Žuća svrnu na Tošu oči: „Čuješ li šta nam kaže?“ Prenu se Toša i snizi glas: „da nije putnik lagao nas?“ Ipak u duši ostade iskra, rodi se čežnja mlada: eh, neka zime, i neka tame, srce nam

“ „Ko li je lovac neznani bio? — pitaju oba, od čuda nemi, a zatim u glas rekoše složno: Da mu se noćas zaseda spremi! Platiće ribe skuplje od srebra, kada mu braća nameste rebra!

Dečak je snove sanjao strašne, budi se, traži spas. Iz noćne tame, spremno i budno, javlja se mio glas. Zaludu tmina juriša gluva kad mama dobra dečaka čuva. Jutarnje sunce kroz prozor virnu, u sobu zrakom kroči.

Narašće dečak, postaće čovek, vreme će najzad poviti stas, al će se večno pamtiti ruka, mamine oči i mio glas. KUDA ĆEŠ, MESEČE? Kuda putuješ, meseče sneni, dečače tihi, zamišljeni, kud li je pogled uperen tvoj?

“ — prošapta dečak, leden. — „Ovo je, Borka, tvrđava prava, valja mi biti meden!“ I momčić smerno utanji glas: „Alaj sam srećan što čujem vas!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

To je moj treći sin. Mlađi je sin bio rešen da zadirkuje oca. Glas mu je ipak umeo da pomeša to sa mnogo nežnosti i poštovanja.

S njene strane je sve sasvim crno. Ne vidim je. — Dobro veče, gospodine, — kaže duboki, mladićski glas. — Hteo bi da vam pruži ruku, ali se ne vidi, — kaže ono isto devojče.

Ja sâm nemam više koga da čujem, niti kome da odgovaram. Kao da nisu nikada nijedan ljudski glas unele u sebe, moje su uši sad ispunjene samo tamnim noćnim vazduhom i vlažnim isparenjima koja se dižu sa jezera.

Kao u muzici gde se odjednom srede u jedan vapijući glas. Dremljiv, mora da davno čujem slabe i neodređene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik.

Mislim: Kako ne potrče svi onamo! Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopire taj glas, ne mogu da se ne probude. Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni.

Jedan jedini strašan glas penje se i previja, zaleta se između svoda i jezera, iz sitnih, uzbuđenih ljudskih glasova; strašno sitnih i preciznih.

— Donela si? — Eto. Bolje bi bilo lupati na vrata. — Ne, uđi samo, — kaže duboli muški glas, svečan kao da drži besedu; i jedna senka prelazi ispred pruga što svetle između kapaka, u nameri da otvori.

— Opet bih to želeo. Čovek koji je govorio u početku veselo, rastuži se očito. Njegov glas postade vreo i nesnosan kao kod alkoholičara. — Mislim da je sad već gotovo. Bar se odande više ništa ne čuje.

— Gotovo? Tek počinje, — reče onaj smejući se, — tek počinje. To jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas. Govore još nekoliko minuta. Svuda okolo tišina opet savršena. Prozori osvetljeni zamračili su se.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Čuj! Na školi razleže se Našeg zvona mili glas, K'o da veli: Skupljajte se, Majka škola zove vas! SRPKINjICA — Srpkinjice sele, Srpkinjice mlada, Gde si do sad bila?

lome; I smelo, nad ponor nagnut, majkinu dušicu bere; I peva sumornu pesmu o tužnom rastanku svome; I čudni njegov glas u meni dušu stresa, k'o lahor što stresa krilom Zeleni viti klas.

Svud spokojstvo tiho vlada, Lahor šumi, rosa pada, Laku noć! K'o šuštanje mirnog mora Kroz tišinu bruji glas, To anđeo povrh gora Tiho slazi među nas... Laku noć, laku noć!

Il' katkad samo tek zviždanje jasno se čuje I težak, promuk'o glas. To lovac prolazi selom, I brze mameći pse, poguren u polje žuri, Pokriven koprenom belom. Svuda je pustoš i mir.

— Al' spokojstvo sve dok ljubi Dok caruje noći kras, Jasnim glasom truba trubi I strašni se hori glas: Tra-ta-tra-ta! I u mirnom času tada Zasija se rumen žar, Dom se ruši, streha pada Stresajući dim i gar.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

VEZE 41 POSEČEN KNEZ SE SEĆA 43 KNEŽEVA VEČERA 45 OPLAKIVANjE SMEDEREVA 47 BALKANSKI PUTOPIS 49 POČETAK PESME 51 GLAS POD KAMENOM 53 PUTNIK 55 ČOVEK U SAMOTNOJ KUĆI 57 VERENIK 58 JUTARNjI ZAPIS 60 NOVA SKITIJA 62 VASILIJE DRUGI

moj ćutljivi govor životinja razumevao: vuci su nam o bratstvu govorili, medvedi o pravdi, u vepru se čuo čukundede glas, u pticama se oglasiše sestre neke, sirotice neudate il nerođene, te mnogo dana duže lovismo sve pravu da sretnemo

Na taj glas treba u najblažem pomirenju podići zavesu druge svetlosti. No pre tog suđenog i časnog nestanka daj nam da zrelost

I deca će naša u dugim pesmama pričati o početku ovog plemena poštujuć begunce i bogove koji pređoše reku. GLAS POD KAMENOM Jednom se rodih kao hajduk opak da vek svoj u zasedi provedem brojeći tovare blaga i mrtve po granju

i zvona biju, zažarene oči vuka ko skakavci roje se prizemljem, krovovi tiho klize niz nemirna pleća vetra, poneki glas odjekne kao da se vratima tresne, ženski plač po vazduhu kopa grobove za dvojne junake, na oblacima lisice se goje

pesmu tebi i tobom pohvalo srpska i udobrenje ponosimo se tvojom lozom i grobom Od prirode nema veće zablude kaže jedan glas pritešnjen između neba i mora: sav sjaj stvaranja je u njoj, i sva suprotnost bogu.

se dušu moliju i tela da im ne skvrne veštice Druzi da budu slobodni od besa Strava Ubijen je gospodar naš ide glas i jed plaču senke suze vinogradi ubijen je između obale i zamka pao je preko svog čardaka nose ga mrtvog na

na lomači Ko je to sa mnom na Vračaru bio spaljen jedna sen na krstu dok sam goreo vaskolik Mnoštvo je čulo glas i videlo: Mladenac i Reč sreću se u obliku novorođenja Štit je izveden iz neba i plamen je sišao mislen Taj

šupljikavog metala tako i sija i kaže vrlo jasno da je čuo naša htenja i zna snagu naše volje žao mu je što se naš glas kukavno izvija sad hoće da i njega svi čuju dosta je slušao naše kukumavke izgoreše mu nokti od silnih sveća i

znak veliki dlan iz kamena šaka urezana u stenu jedva je nazreš u pećini prsti zbijeni u zid udeveni svetle kao glas nečuven i neznan dolazi iz daljine željan da se sa sobom sretne kao i ti što na svom dlanu i sa svojim prstima

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: Evo, slušaj, Simka. SIMKA (priđe bliže Sarki da čuje). SARKA (da bi zagušila glas budilnika, peva): Traj, la, la, la! Traj, la, la! SIMKA (krsti se): Bog te video, Sarka, pevaš u ovoj kući!

se levo i desno i najzad u očajanju baci paket na fotelju, pa klonulo i malaksalo seda na njega ne bi li mu prigušila glas. Utom budilnik prestade zvrjati; ona se umiri i gleda očajno čas Simku čas Agatona.) Ama, šta to bi, pobogu, ljudi?

I zamislite, on meni kaže: ne dam! TANASIJE: A mi još zapeli juče da ga u sav glas hvalimo. PROKA: Pa znaš kako je: drukče je bilo juče, a drukče danas.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Ali nešto se događalo. Iz daljine su dopirali dozivi, i onda se izvi samo jedan glas: — E-he-ej! Istok se pomalo belasao, sjaj zvezda gasio, a zornjača bleštala metalnim sjajem. — E-he-ej!...

— Dobro je, vojnici! — pozdravi ih narednik. — Staraćemo se! — odgovoriše oni složno, i onda se izvi jedan glas: Jesam li ti, jelane, govorio, divna vita jelo... Narednik se okrete i pođe u šator. Tada mu priđoh.

— Šta je ovo, šta je ovo? — začu se strogi glas baterijskog narednika. — Ko vam je kazao da se zavlačite u šatore. Napolje! Izvukoh se brzo.

Tada ćete primiti nova naređenja. Jeste li razumeli?... Na svoja mesta! Kroz bateriju se proneo glas da ćemo večeras krenuti, jer su posilni pričali kako je naređeno da njihovi oficiri moraju večeras biti u kasarni tačno

Onda se naredi da vojnici skinu kape. Iz daljine se začu drhtav glas: — Blagosloven Bog naš vsegda ninje i prisno... Jedna zvezda prelete preko mračnog neba, ostavljajući za sobom trag,

Prednji levak poče da škljoca zubima o đem, ali vozar priteže uzde, slušajući glas sveštenika koji se molio za pobedu oružja, za zdravlje i život vojnika i onih na domu.

— Življe, življe!... U zaprežnice! — čuo se glas potporučnika Aleksandra. Seljaci, već premoreni, zastrašeno su odmicali i ostajali pokraj puta...

A nekom vozaru prvog voda ukrali ćebe, pa psuje na sav glas i preti da će lopovu koske polomiti, ako ga samo uhvati. — Kuš!... Ni reči da nisam čuo!

I kao tih jecaj prostrujao je glas: mrtav. — Pa gde ćete sa njim? — zapita neko bolećivim glasom. — A šta ga znam... umre sad na putu!

— Potporučnik Aleksandar! — čusmo odsečan glas komandantov, koji nam je odnekuda zaišao iza leđa. — Je li tu vaše mesto? — Razumem!

NA PADINAMA CERA Bilo je to šestoga avgusta, oko ponoći, kada se kroz bivak pronese glas: „Diži se!“ „Ustaj odmah!

— Ovam’ te, ’tico, ovam! — začuh glas potporučnika Aleksandra. Pogledao sam u pravcu gde su i ostali vojnici gledali i smeškali se.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

S toga se odmah, živo, s nekom grozničavom žurbom predade poslu. Ali je odmah prekide glas Stojanov: — Gospodin kazao skoro će podne... Da pustiš decu kući.

On se krenu prema njoj povodeći se, a iz grudi mu se razleže hrapav, promukao glas. — Aha... tako li je! U ovo doba... Molićemo za mecko izjasnjenja. Ribice...

— Stoj... Hodi kod bate... Ljubica poznade ćatin glas, pa planu svojom odvažnom, plahovitom srdžbom. — Ha, pijanice jedna, ti li si to ? Marš s puta...

Bogosav, veli, sinoć došao iz sreza, pa doneo taj glas. Oboje se zaprepastiše. I ako su neprestano o tame govorili i mislili, ipak im se činilo, da neće biti tako

I kao kroz san čuje poznati glas: — Bolan, pa nećeš da mi kažeš ni hvala. Ja za tebe toliko... sve ti činim... i tek sad ću da ti činim...

iz koga zvoni najžudnija molba i pokornost, polušaptati, zamuckujući: — Pa nemoj, bolan, tako više da se mučite... Glas mu veoma zadrhta i on zastade, pa kao da proguta nešto što mu dođe uz grudi do grla.

stade domišljati šta će sad da radi, na koju će stranu da gleda, šta će sa decom, a iza njega zagrme oštar zapovednički glas: — Deco, idite kućama... brzo! Žurite se!

ko je ovo, a ?... dreknu još jače u neobuzdanoj jarosti. — Ja... ja sam pisao, promuca Gojko, čudeći se čiji je to glas kojim on govori — tako se izmenio... — A, ti li si?! Vrisnu policajac i zamahnu kamdžijom.

Neko grunu vrata, pokušavajući da ih otvori, zatim se začu glas: — Nije ovde, zatvoreno je, vidiš... — Kucni, bratiću, nek te čuje. Gojko poznade Veljin glas odmah.

— Kucni, bratiću, nek te čuje. Gojko poznade Veljin glas odmah. Skoči i pođe k vratima, pa odjednom zastade u nekakvoj dvoumici. Beše ga sramota, teška ga sramota obuze...

Je li ovo doista od kamdžije? zapita on? prišavši bliže Gojku, razgledajuću dugu, crvenu masnicu. Glas mu zadrhta od uzbuđenja. Gojko mahnu rukom...

Stade da se pribere. Beše se veoma umorila i uzbudila. Priđe k vratima i oslušnu. Čuje se muški glas, pa odmah za njim detinji. »To je učitelj... onda će ovo biti«, veli žena u sebi i prilazi drugim vratima.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

79. Posadi se, domaćine, neka ti je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas! Posadi se, prvijenče, neka ti je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas!

Posadi se, prvijenče, neka ti je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas! Posadi se, stari svate, neka ti je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas!

Posadi se, stari svate, neka ti je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas! Posadi se, kum’ vjenčani, neka ti je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas!

Posadi se, kum’ vjenčani, neka ti je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas! Posad’te se, dva đevera, neka vam je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas!

Posad’te se, dva đevera, neka vam je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas! Posad’te se, svi svatovi, neka vam je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas! 80.

Posad’te se, svi svatovi, neka vam je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas! 80. Povila se zlatna žica iz vedra neba, Savila se milom kumu u svil’na nedra.

“Naj ti prsten, momče, moj te rod ne ljubi, Ni otac, ni majka, ni brat, ni sestrica; Al’ me nemoj, momče, na glas iznositi, Jer sam ja sirota nesretna devojka: Ja bosiljak sijem, meni pelen niče.

REČNIK MANjE POZNATIH REČI I IZRAZA Aber (haber) - vest, glas avlija - dvorište akšam đeldi (geldi) dođe akšam, pade mrak alat - konj crvenkaste, riđaste dlake al-duvak; - al

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Razočaran od tvog umornog tela, radoznalo milujem bludne i meke velike oči bilja. VETRI Ne grli cvetne poljane moj glas. Nikad me nisi čula još da ječim, nikad me nisi videla da klečim, nikad u mojim očima pljusnuo nije begunac talas.

Sa stena, na obali, odjekivao je glas onih koji su nam dovikivali: „Brode, drž’ desno!“ Da je došlo do najgoreg, Sibe bi, možda, kažem možda, isplivao.

Ranjenici koji su to veče odneti u bolnicu odneli su glas o mojoj smrti daleko, tako da je do moje matere, u Ilanču, dopro.

jače zemlje, nas, zemljoradničke zemlje, kraj sveg socijalizma, i dalje da iskorišćuju, ali sam imao svega jedan glas za tu teoriju.

Govori tiho. Oni, bečki fijakeristi, izgubili su svoj dijalekat. Glas im nije više onako dubok i tup, kao kotrljanje praznih pivskih buradi. Pa ipak su veseli.

Prelazim preko mostova, čija me je voda dovela do ove bezbrižnosti, glas mi je jasan, a dan vedar. Ceo moj život bio je vezan za lišće, za grane, koje su mi davale misli, i modre vode, od

U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki kormoran, divljih i crnih krila, što viče: zrak svake sreće tone u Okean.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Seljak pozna glas svoje krave pa brže-bolje dotrča da vidi šta je. Kad vide da mu se krava zaglibila, reče: — No, tu mora da je sam đavo

KUKAVICA Jednog dana, o nekom prazniku, dođe Isus u Jerusalim i uđe u hram da uči narod. Pronese se glas po gradu da je on tu, i svet nagrne da ga vidi i čuje.

Onda mu se u snu javi anđeo i reče mu da više ne okleva nego neka odmah pođe onamo kuda ga zove glas naroda. Starac se pokori volji Božjoj, s tugom se rastane od svoje pustinje i dođe u Rim za episkopa.

I, gadeći se, glas Petrov ga trže: „Ravi!... Strvina!... Obiđimo brže!...“ Al On zanesen svemirnom lepotom. On se sažali nad umrlim

“ — pun strahote Glas mu zaori... Golgota gori!... Nad njome plamti uskršnja zora, A na njoj Crkva ko zlatna gora U rumenome sjaju se kupa— I k

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

“ — Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: „To je zemlja koju toliko tražiš!“ Najedared, trže me neki šum.

i tako u svako doba stoji oko hotela velika rula, a kroz nju se motljaju prodavci listova i knjižica, i deru se u sav glas: Nov roman: „Čudan čovek“, sveska prva! — Nova knjiga: „Doživljaji jednog starca bez ordena!

Baš u taj mah kad ja naiđoh u hodnik, gde beše dosta njih radi da iziđu pred ministra, a momak objavi vičući na sav glas: — Gospodin ministar ne može primati nikoga, jer je prilegao na divan da malo prospava!

Prestadoše uzvici, nastade mrtva tišina, dok iz mase zacika tanak glas: — Mudri državniče!... — Živeo! živeo! živeo!

zaspati, i tek pred zoru što me, obučena, s naslonjenom glavom na sto, zanese san; a kao da čuh neki strašan, demonski glas sa zlobnim kikotom: „To je tvoja otadžbina!... Ha, ha, ha, ha!...

Po svim ulicama i hotelima nose dečica ove slike i viču u sav glas: „Nove slike! Državnik Simon i lekar Miron!...” Kad sam pročitao nekoliko listova (u svakom gotovo bila je

Da se, valjda, ne zamerimo tako valjanim ludima, šta li? Ovako ti njima, pa kad čita, da se strese — opet će drugi, a glas mu drhti od ljutine.

Ni o čemu se drugom i ne govori i ne misli do o tom Horiju. Pronese se glas da je prispeo i odseo u tom i tom hotelu, i masa radoznala sveta, i muškog i ženskog, i starog i mladog, jurne hotelu,

Ja još držim da sanjam. — Potpisali ste, dakle, ugovor? — viknuše svi u jedan glas, oduševljeno. — Evo ga! — reče stranac i izvadi iz džepa tabak hartije na kome je ugovor, i uze čitati na svom jeziku.

Opet se sastanu svi, i opet svi govore. — Braćo! — istače se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. — Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo i niko nikog ne sluša.

A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! — razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dotičnog vođu, pa umuče.

Odjednom, čuh neki ljutit glas: — Šta to znači? Niko živ neće u opoziciju! To se dale ne može trpeti. Sve same pristalice uz vladu i vlasti, sve

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Čuješ pesmu i žuriš se tamo, na drugi kraj, na glas njen. A tamo se rasturile desetine devojaka i momaka, šiparica i dečaka u dugačak, prav lanac.

A vatra pucka i greje, zvoni jednačit glas pripovedača, a tamo sa druma čuje se krčanje punih kola i sumorno izvijanje setnih »dvojenica«.... Sunce se smirilo.

?... viknu Pajo iznenada i spusti bakrač sa varenom rakijom. — Zdrav ti! viknuše gotovo svi komišaoci u glas. — Ja sam prvi! — Jok, ja sam! — Niste nijedan, ja sam. — Anđa je prva, viknu neko iz pomrčine.

Odmah do njega stanovao je neki sudija s porodicom. I, eto, dete se probudilo i nadalo vrisak. Čuo se plašljiv glas majčin, koji je utišavao malog plačljivka, ali bez uspeha.

Čuo se plašljiv glas majčin, koji je utišavao malog plačljivka, ali bez uspeha. Najzad se začu krupan ljudski glas: to se sâm sudija probudio i psuje. Ko zna koga: ženu ili dete?...

— Natrag, kome je mio život! viknu onaj iz trnja jasnim no uzbuđenim glasom. Dahnusmo dušom, kad čusmo čovečji glas. Kao da nam je samo to trebalo da progovori, te da nas uveri da je on čovek, pa da odmah ublažimo svoju razdraženost.

« Posle nastade nekakva tama, n on čuje da ide neko u papučama po sobi... — Pero, — zovnu ga nežan i blag glas njegove majke. On se trže i probudi se. — Što ne legneš, moje dete, nego se tako mučiš.

Nije ni čudo! Odjednom nastadoše nekakve promene, i jedno jutro puče glas: »Dolazi nam za kapetana stari Burmaz!« Da je naša Grabovica obrnula tok uz čaršiju, i to nas ne bi tako začudilo kao

« Da je naša Grabovica obrnula tok uz čaršiju, i to nas ne bi tako začudilo kao ovaj glas, jer smo držali da je gospodin Burmaz davno umro.

da ovaj da vidim; jesam li ja kod vas onaj stari Burmaz koji sam i bio... — Jesi, jesi, gospodine! — povikaše svi u glas. — Dobro, braćo. Sad svaki na posao, a ja ću gledati... ovaj... šta ću i kako ću, — reče kapetan i diže se.

Tako je mislio čiča Pera celoga proleća i uz to radio svoje poslove. Samo ga po nekad uznemiri kakav glas iz sela da Spasoje još isto ’nako govori, i da mu ništa ne pomažu saveti starijih ljudi, koji su ga zbog toga naročito

— Zar ti tako, čiča Petre! — grmnu glas iza njega. A? Zar ti zaboravi što ti ja proletos rekoh: da ne dam nikome svoje njive? Čiča Pera se uspravi.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

'Ajde, reci mi? Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj ovamo Sretu; ako treba da se pokvari kakav politički zbor, daj ovamo Sretu; ako treba da se falsifikuju

navala, da dođem i da glasam kao Jova Stojić, rabadžija, pošto je on otišao sa espapom u Beograd, pa da mu ne propadne glas. Pa pošto sam imao dva glasa, gospođica me okupila pa kaže: jedan daj za oca, a jedan za zeta...

Nije on ničiji zet, more! MLADEN: Pa ako može da se izbriše? JEVREM: Šta da se izbriše? MLADEN: Pa taj glas, što sam odjutros glasao. JEVREM: Možeš tvoj nos da izbrišeš! 'Ajde dođavola!

JEVREM: Možeš tvoj nos da izbrišeš! 'Ajde dođavola! Idi pa glasaj, da bar taj drugi glas ne propadne! MLADEN (odlazeći): Neće da propadne, kud bi propao! (Ode.

(Daje mu listić.) JEVREM (uzima i zagleda): Šta je ovo? (Spiri.) Pa je l' ti kažeš 271 glas? SPIRA: Tako sam čuo. Ko ti to javlja? JEVREM (Mladenu): Ko je ovo poslao? MLADEN: Cena, kafedžija.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

! — Kako da nijesmo čuli, gospodine!? Čuli smo sve. Znaš kako vele: dobar glas ide daleko, a zao još dalje. Pa tako i s tobom. Rekoše nam. Dođe nam ’aber za tebe.

Pogledaš na jednu stranu da vidiš, otkuda dolazi glas, a ono vidiš gde je jedna na jednoj a druga na drugoj strani, pa se svađaju.

— Takoj mi se dopada da je nešto iz elinsko; znaš, mnogo mi se men’ dopada da je učevno i pametno. — To je glas istorije i naroda. A glas naroda, glas sina božjega.

— To je glas istorije i naroda. A glas naroda, glas sina božjega. Istorija je neumitna; ispod njenog suda neće izbeći ni Milisav, kao što nije ni Neron,

— To je glas istorije i naroda. A glas naroda, glas sina božjega. Istorija je neumitna; ispod njenog suda neće izbeći ni Milisav, kao što nije ni Neron, Kaligula, Đesler,

Kaži »Dragička!«, dragi brate Srbine, petstoletni paćeniče od Kosova, jer znam da će te ovaj neočekivani srećni glas obradovati kao i Sretena što je. Jedno jutro krete se Sreta, kao obično svako jutro što je radio, na kafu.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

On živi o jogurtu i o bureku, I ne boji se da ga ureknu, A nad škrtošću i pohotom Smeje se na sav glas, grohotom.

Samoglasnik i je spas od kakofonije. Gde možeš, izbegavaj a: glas tako aljkav i prost, Da ga novorođenče, čim se rodi, ispljune kao kost.

RADOST PUTOVANjA Kad jesen zemljom prospe ruj I vetar donese prastari bruj, Odnekud se javi skladan glas: „Kucnuo je čas! Jedini spas Je u putovanju! Obuci kaput I s vetrom u peševima kreni na put!

Dok duša pliva kroz nadahnuće, Majčin glas prekida njena stremljenja: „Ovamo, dok je jelo jošte vruće! Za sto! Večera čeka spremljena!

Hranio se od onog što ulovi: Teški su, za ljude, onda bili uslovi; Opstajali su samo oni koje je bio rđav glas: Ovakvi kao što smo mi, i još gori od nas!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

on iz pevnice opazio da je ona u svome stolu, odmah bi onda njegovo pevanje toliko postajalo zanosno, toliko i on u svoj glas počeo da unosi, ne, kao što dolikuje molitvi, svetoj reči pesme, pobožnog, visokog i suvog nego toliko nečega

Aferim, Nikolčo! Ali mnogo, sinko, svetovno, mnogo silan i čudan glas! Ali isto onako kako je umela da sačuva od sveta te svoje veze sa njim, tu ljubav, gotovo zadocnelu za njene godine, ali

A često, isprva tiho, za sebe, docnije jače i glasno, počeo bi da peva. Pa se tek zanese, počne na sav glas. Mati ne sme da ga prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe, sluša.

su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od sreće, | razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas, koji se sve više počinje da razleva po bašti, reci i topolama tako čudno, strasno i toplo.

i izvinjavajući se što sad mora da ih ostavi i preduzme svoj dućan, trgovinu na svoje ime, jedva tad, toliko je glas gušio, što mu odgovorila: — Ako, ako, Tone! — Pa, snaške, kako ja više nisam kod vas...

Otac i mati bili su još seljaci, ali, pošto se obogatiše, njihna deca, osobito te kćeri, brzo izišle na glas. Sve su jednaka odela nosile, većinom laka, tanka i u otvorenim bojama, da, svakako, time što više privuku pažnju.

U svakom bi cvetu nalazila po jednu svoju želju, u svakom cvrkutu tica po koji neispevani, neiskazan uzdah i glas neke pesme. I onda bi počela da oseća ono što joj toliko puta dolazilo i što nikada sebi nije mogla da objasni...

bivalo, da bi ona, dolazeći iz bašte ovamo kući, od razdraganosti i sreće čisto ruke više sebe dizala i u malo na sav glas ne pevala. Ali to nije smela.

Na kapiji zveknu alka. — Domaćini! Čak gore ču Sofka jak glas sa oštrim i stranim naglaskom. — Sofke, udara neko! — doviknu odozdo mati. Sofka ostavi čišćenje i poče silaziti.

Odmah za kucnjem ču se umoran materin glas: | — Sofke, otvori! Sofka zaradovavši se pođe. A i vreme je bilo da se one, majka i Magda, vrate, jer su već zidovi

tolikih godina, na sreću njihovu a najviše na iznenađenje, počeše da stižu i drugi glasnici donoseći od njega pozdrav i glas da je zdrav.

Tamo na kapiji ču se neki tih, miran glas: — Kako ste? Jeste živi? Sofka, i sama čekajući ga sa svećom više glave, ispred kujne, ukoči se od onoga tamo na

Pandurović, Sima - PESME

Kraj mene, s čovekom — ja ga ne znam ko je — Ledena lica, k’o pôd onaj što je, Ti mi lagano, kao uzgred, šanu: (Glas ti se jedva od galame čuo) „Moj ljubavnik. On je čovek čestit, dobar...“ Glas muzike neke ječao je tmuo.

On je čovek čestit, dobar...“ Glas muzike neke ječao je tmuo. „A ja ga volim; Ja moram s njime ići, vidiš evo...

„Da s tobom šetam volela bih više. Al’ ti sa svojom damom ići moraš...“ Glas mrtvačkih zvona sve tiše i tiše, Napolju, gde kiša polagano pada, Zvonio je glasom kojim otkucava Duboka ponoć sred

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Zapov...“ „Šjor konte ’bro jutro!“ prekide ga neki debeli glas ozdo. „A hoće li se otvarati ta sretna vrata jutros? Pomete se ovliki narod!

Toliko je bilo dosta; to kao da je bio znak, koji ženske očekivahu, jer one sad jedanak i u glas zakukaše sve tri. Ivana stade naricati za sinovima, Stane za braćom a Milica pominjaše samo djevera Šćepana, (jer, kao

Hodi, sjedi da piješ!“ reče Ivana ljubazno, povukavši ga za kabanicu. „Ta to je soldat!“ rekoše u glas ona četvorica, pošto se Jan primače i pozdravi. „E pa soldat, uskok, naš brat Crnogorac posad, uskok Janko!

„Ivo!“ zovnu starac. „Čujem Gospodaru!“ ozva se krupni neki glas iz obližnje sobe. „Diži se, razdanilo se već, reci Stevanu neka zvoni na jutrenju!“ „Odmah, Gospodaru!

“ „Pa što?“ zapitaše mnogi u jedan glas, smijući se grohotom gdje presušiše stihovi iz đakonovih usta. „Pa što!“ ponovi i on.

Svi đipiše, jer se na licu đakonovom čitalo zaista veliko čuđenje. „Iguman! iguman!“ povikaše ljudi, a glas im je odavao čuđenje pomješano sa veseljem. I Vladika se podiže da se uvjeri.

Što ćete de! on hoće da se sasvim pocrnogorči, i aferim mu za to!“ „Aferim, valaj!“ rekoše u glas. „Fala vama, braćo, što me primate za brata!“ odgovori Janko tronut.

Bilo ih pješaka i konjika. Nasukoše se jedan za drugijem, pa stupahu dosta sporo. „Turci!“ rekoše oba u glas. Zatijem polegnuvši siđoše, pa dobrijem kasom otrčaše k svojima.

“ reče Mišan. „Ićindija“, prozbori Otaš, pogledavši na sunce. „Da, da, ićindija!“ rekoše u glas Radoje i Spaso, kao da se oni sjetiše što je. „Ma što ono rade?

“ „Jan, dijete moje!“ viknu sveštenik, a fenjer mu ispade iz ruke. Taj glas potrese svaku žilicu u mladića, te klisi kao da neko podasu uglavlje poda nj, i — pade u naručje tobožnjeg jezuvite.

“ reče Janko, slabijem glasom i na predušak. „Hoćemo, dijete — kako ne!“ rekoše u glas, pa ga naelak preniješe ukraj prijeboja, gdje mu Stane već bješe prostrla.

“ „Amin!“ povtori momče, pouzdanim glasom. „Amin!“ viknuše svi u jedan glas, da se gromor razlijegao na daleko. „Tako pomogao svakome tvome u svačemu!“ „Amin! — „Amin!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Kud gođ odio, doma dolazio! Kud se gođ okrenuo, svud te sreća pratila! Kud hodio, srećan bio! Lijepi glas po svemu svijetu nosio, kako što nosi pčela po medenom cvijetu! Nada te se ne našlo junaka!

Guba ga razgubala! Da bog da i moba božja, volovi mu ne bukali, konji mu ne hrzali, djetinji i od gusala glas mu se u kući ne čuo, ako bog da! — kune se nepoznat krivac kad se „čine amini“.

— Poštuj ako hoćeš da si poštovan. O SVOJTI — Svak’ od svoga. — Svak’ je sebi prvi brat. — Kakvo zvono takav glas; kakvo žito, takav klas; kakvo drvo, takav klin; kakav otac, takav sin. — Ne pada iver daleko od klade.

— Mnogo zrna gomilu načine. — Svaka voda s potočića jaka. — Pade Pliva u Vrbas pa izgubi svoj glas. — Svaka voda k moru teče (ide). — Od mala malo. — U malo može biti dosta, a u dosta malo.

— Čija šteta onog i sramota. — Stari rug nova sramota. — Dobar glas daleko ide, a zao još dalje. — Bolji je dabar glas, negoli zlatan pas. — Zao glas sam leti.

— Čija šteta onog i sramota. — Stari rug nova sramota. — Dobar glas daleko ide, a zao još dalje. — Bolji je dabar glas, negoli zlatan pas. — Zao glas sam leti. — U koliko se sam štuješ, u toliko te i drugi cene.

— Stari rug nova sramota. — Dobar glas daleko ide, a zao još dalje. — Bolji je dabar glas, negoli zlatan pas. — Zao glas sam leti. — U koliko se sam štuješ, u toliko te i drugi cene. — Obraz je skuplji od života.

— Što mu dolazili kumovi i prijatelji, dolazili mu na podobnu čast i pošten glas, ka’ i mi danas. Njemu dao bog ruke pune, a srce veselo, te se stida ne zastidio, a strašna ne prepanuo, već svakome

mu ovdje i drugovdje i na sve četiri strane da bi mu se vazda kupili na punu sopru (sofru), na dobru volju, na pošten glas, na svijetal obraz; dosad, dobro a u naprijed bolje, a podrži mu ih, jaki Bože, i ovako.

Vi, kako došli u moj dom ove godine, došli i do druge, pa za godine duge; vi u mene a ja u vas vazda na sretni glas i na sretno mjesto, ako bog da!

svoje sjeme tu svoje pleme dočekivao na lijepu prosuru i mnoge dobre i izabrane kumove i prijatelje — na čast i pošteni glas! Nemušte na udjelak, on pružio jednom rukom, oni prihvatili sa obje!

I amin, svatovi! (— Amin, amin! — odgovore svatovi svi u glas). 2 Evo, nama kuma došla, al’ ne prazna, nego donela puno svega: tri peciva kruha, možemo se svi ishraniti i preko

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ Čovek uzme travu, te ostavi u torbu, pa se oprosti s pobratimom, i rastanuse. — Poslije nekoliko dana pukne glas, da je bolesna careva kći, ušao đavo u nju.

Kad ovom caru dođe takovi glas, onda kaže svom zetu, da drukčije biti ne može, nego da treba ići. Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide.

Kad đavo čuje svračij glas, onda već vidi šta je; pa se brže bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje!

Jednom idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo pa u požaru zmija pišti.

i dvanaesti podrum, had tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno | pa iz njega iziđe glas: „Za Boga brate! molim te! umreh od žeđi; daj mi čašu vode.

” Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Za tim opet izađe glas iz bureta: „Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode.

” Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: „Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode.

Posle večere legne Usud spavati, legne i on. Kad bude oko ponoći, stane strašno tutnjiti i iz tutnjave začuje se glas: „O Usude! o Usude! rodilo se danas toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš.

Posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave | začuje se glas: „O Usude! o Usude! rodilo se danas toliko i toliko duša, nego daj im šta ćeš.

Tako večeraju, i posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, opet počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave začuje se glas: „O Usude! o Usude! danas se rodilo toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš.

Kad đavo čuje svračij glas, onda već vidi šta je, pa se brže bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje!

pod njim kam suzoviti i trorogi, onako sam uloži kopati, i tek što je treći put kljukom udrio u zemlju, začu ozdol jedan glas kao đetinjski: „Prođ' se, ko si, te rabote danas!” | Kad on ovo ču, od straha pade na zemlju i kao zaklan zaspa.

Sveti Sava - SABRANA DELA

“ (Mt. 1Z, 23; Lk. 13, 27) Bojeći se ovog odgovora, a želeći čuti onaj prekrasni glas: „Dođite, blagosloveni Oca moga, uđite u radost Gospoda svoga“, (Mt.

U njemu toplom ranivši se ljubavlju i pokrenut božastvenim Duhom, ču preslatki glas kako govori: „Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan“, (Mt.

11, 27) reče božastveni i Duhorečiti i prvi među apostolima Pavle. Strašan je to glas, braćo moja, koji govori da treba da strepe od pričešća ne samo grešnici kao što sam ja, nego i mnogo pouzdaniji u

„Pomiluj nas, Gospode, pomiluj“ do kraja; Slava „Gospode, Gospode, pogledaj s nebesa i vidi“, i „Sada“, Bogorodičan glas šesti išti u oktoihu; „Jedinočedni i jedinosušni Ocu svojemu“, zatim „Gospode, pomiluj“ trideset puta, i poklonivši mu

u miru i u potrebnoj poslušnosti i poštovanju pokoravajući se, da i među vama mesta ima kako bi se Davidov ispunio glas: „Koliko je dobro i koliko krasno kada živi bratija zajedno“. (Ps.

A oni plakahu i ridahu, gledajući rastanak od takvog gospodina i pastira. I tako u plaču i ridanju behu, kao što „i glas u Rami čuven beše: Rahila oplakuje decu svoju ne mogući utešiti se!“ (Mt.

Zato i, veseleći se, slatki glas izrekao jesi pri izlasku duše svoje: ,Hvalite Boga među svetim njegovim, hvalite ga i pa utvrđivanju sile njegove,

150, 1-2) jer ćeš blažen biti svuda. Zato i blaženi glas izrekao jesi.“ I potom, prepodobno telo njegovo uzevši sa počašću, i postavismo ga nasred crkve, kao što je običaj.

Kakvo li će biti Hristovo strašno i od sunca zračno lice? Kakav li ćemo njegov glas slušati, pravednicima li koje prima u carstvo nebesko, ili grešnicima koje šale u večnu muku?

„Slava, i sada“, bogorodičan. Na stihovnom u oktoihu, i svetom, glas osmi, podoban „O, preslavno“. Oče prepodobni, mimoiđe carstvo zemaljsko, izabrav bogatstvo reči svete i njih izvole

„Slava“, glas šesti Prepodobni oče, glas jevanđelja Gospodnjeg čuvši, bogatstvo i slavu carstva ni za što držeći svima povika: Ljubite

„Slava“, glas šesti Prepodobni oče, glas jevanđelja Gospodnjeg čuvši, bogatstvo i slavu carstva ni za što držeći svima povika: Ljubite Boga i naći ćete blagodat

Stanković, Borisav - JOVČA

A ne kao drugi put ako u zoru IZ mehane dođe... (Želeći da se dodvori Jovči, računajući da on može čuti, podiže glas): Ako, ako, došao, ja! došao sveti Ilija! MARIJA (uplašeno): Ćuti! Nemoj glasno. Nemoj da te čuje!

Možda je još gola, još se nije obukla... Oh, da samo vidim! Čuje se Vaskin glas. VASKA Mladene, donesi mi gornje haljine. JOVAN Pusti me, bre, da ja odnesem, da je samo vidim.

Celu da je grlim, ljubim, oh, oh!... Da, ubiću je! (Hvata se za čelo): Oh, Bože, Bože! VASKIN GLAS Mladene, jesi spremio piće i jelo? MLADEN (trza se, prekorno sebi): Eh, malo ne zaboravih. Evo, sad! (Odjuri levo.

Na kapiji se čuje snažna lupa zvekira. JOVČIN GLAS (snažno, razdragano, ponosno): Čedo, Vaske, otvori! Dole, u kujni, pa u sobi do nje, na prozorima, pojavljuje se

Spolja se čuje svirka samo ćemana, prigušeno, čežnjivo. JOVČIN GLAS E, prijatelji, eto to je ta Jovčina kuća, imanje. Široko koliko zid ovaj drži čak tamo; a duboko tamo kroz voće, tamo

GLASOVI PRIJATELjA Au, prijatelju! JOVČIN GLAS I osem ove kuće, dedovske, i bašte i nešto voća ovde, sve ja sâm stekao, prikupio, združio...

JOVČIN GLAS (nestrpljivo): Ama, što se ne otvara to?! (Lupa besno.) Ako ona, Vaska, tvrdo, zdravo spava, što drugi?...

Biće ko zalutao i prošao. Čuje se tiha lupa ozdo. STOJNA (se trgne, oslušne, otvori prozor, uplašeno): Ko je? GLAS TOMIN Otvori. Ja sam, Toma! (pozna glas, začuđeno): Je li mladi gazda? (Sebi): Što li će sad?

STOJNA (se trgne, oslušne, otvori prozor, uplašeno): Ko je? GLAS TOMIN Otvori. Ja sam, Toma! (pozna glas, začuđeno): Je li mladi gazda? (Sebi): Što li će sad? GLAS OZDO (oporo): Otvori vazdan!

GLAS TOMIN Otvori. Ja sam, Toma! (pozna glas, začuđeno): Je li mladi gazda? (Sebi): Što li će sad? GLAS OZDO (oporo): Otvori vazdan! STOJNA (zatvori prozor): Sad, sad ću. (Silazi levo.) Pauza.

JOVČA (mračno, prezrivo): Hm... pa?... NAZA (prigušujući glas, razvlačeći reči, podiže oči koje sjaje od vatre s ognjišta, gleda ga tajanstveno): U tvojoj bašti — cveće — fidani...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Svaki minut činio mi se godina; krila sam želio! Dan je bio subota, početak meseca junija, kad sam ovi glas dobio. Pri istom mome majstoru i trgovcu bio je jošt jedan momak iz Čakova, imenem Nika Putin, dve ili tri godine

Ko ovu knjigu ne vidi, slepiji je od slepo rođena; ko njejzin glas ne čuje, gluvlji je od sinja kamena, jerbo „nebesa povedaju slavu božju i tvo-renje ruku njegovi[h] vozveštava zemlja.

Ovi nameravaše po prazniku poći i od episkopa patentu na to uzeti; kad na svetli ftornik dođe nam neveseo glas da je drugi sveštenik episkopu Grešliki nekoliko dukata više dao, nego lije moj obeštao bio, i patentu već uzeo.

beščislenokratno — mnogo puta bir — porez, namet biskot — dvopek bitije — biće, život blagovestiti — javiti dobar glas aber — glas Agresijal (401-361. pre n. e.) — spartanski kralj koji je pobedio Persijance ad, v.

— mnogo puta bir — porez, namet biskot — dvopek bitije — biće, život blagovestiti — javiti dobar glas aber — glas Agresijal (401-361. pre n. e.) — spartanski kralj koji je pobedio Persijance ad, v.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

o njemu u Zvrljevu da je lipo piva uz gusle, po vlaški i da je moga dozvati čovika na jednu uru dalečine, tako je jak glas imâ.“ „Fra-Martin (1545, † 1565, ††1630). Župnikova je u... Biža je od Turaka priko vode dva puta...

tužan što ne može da ih stigne, i baš kad hoćahu da zađu za njeki rumeni oblak, razbudi Bakonju treska u sobi i stričev glas: — Diži se, magarčino! Jesi li se u Zvrljevu navikâ da spavaš do ovo doba, magare od magareta!

Takođe nauči odgovarati jutrenju i misu. Bakonja imadijaše umiljat i snažan glas, zbog čega veoma omili fra-Tetki, koji, premda bješe najučeniji fratar u B.

U taj mah udari kiša. Bakonja gurnu u vrata i s praga poče tepati: „Kujas! A di si, moj kujas!“ jer mu konj poznavaše glas, te bi mu se uvijek odazvao ržući. Ali mu se kujas ne javi. Bakonja uđe i vidje...

Di li je to njegovo dite, taj novi dijak? Jedva čekam da ga vidim... Bakonja pobježe, jer ču iza sebe glas strica Čagljine.

Dokle su oni tako razgovarali, dopiraše na mahove iz groblja stričev glas, pa se začu njeki žagor, pa, domalo, zatutnjaše koraci pred malijem crkvenijem vratima. Kuvar i Bakonja otidoše na prozor.

— Jer je pokojni stric Jureta, bog da mu dušu prosti, moga svakoga trena minjati glas, te bi se ti zakleja da čuješ puno ljudi... Daklenka, mi zapali iza drva, pa pokojni viknu: „Stoj!“ pa ondak: „Stani!

Malo je, arambašo!“ viknuh ja. „Malo je, malo je, malo je...“ jopet će Jureta minjajući glas, pa odjednom zatutnji, kâ ono prije: „Dosta je! Što reko, ne poreko, jer u Jovana Kutlače nijesu dvije riječi, đeco!

“ Tako se govorilo. Taj glas zaprepasti Kušmelja, a, zbog drugih razloga, i dužnike Brnine. Kušmelj dođe do voza, ali ga Dundak ne htjede prevesti,

— Valjen Isus, duovniče! — reče, upravo veknu taj Pivalica ušavši. Glas mu bješe kao u jareta, te ko bi ga slušao a ne gledao, mogao bi pomisliti da njeko dijete podražava jarića.

Niko ga ne poznade. Bakonja odjaha pred dvorištem, gdje je Kušmelj popravljao samar. Kušmelj pušti njeki glas, nješto između „a“ i „e“, što je odavalo radost, ali što bi dolikovalo i da ga je ko nenadno bupnuo u leđa.

Barica istrča pred dvorište, pa sta dozivati Roka, a da i drugi čuju veseli glas dodavaše: — Brzo, brzo, amoka-a-a! Došâ ti je brat, dijak, di-jâ-k!

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

OTVORI SVU TIŠINU Otvori drhtavu svetiljku Dva oka uplašena ko laste Da otkrivam glas — tu biljku Što iz belog mesa raste I treperi: začuđeno ko vlat Kad vetrovi ga vraćaju i nose.

Skrenuh u mračnu šumu s vidika što se plavi. Vikao sam: lupao je glas o stabla i padao po travi. U pristaništu sam lutao po kafanama punim mornara. Slušao — glas od leda.

Vikao sam: lupao je glas o stabla i padao po travi. U pristaništu sam lutao po kafanama punim mornara. Slušao — glas od leda. Gledao — oči od žara. Budio se u nekoj sobi uz škripu starog ormara.

reč pa ih još i birati I sam po sebi bolno gmizati I onoj svojoj zmiji svirati Zar sad baš u taj mrak iz okola Izviti glas svoj poput sokola Pa kao kiša za njim levati Zar sad baš kad i evo svitanja Dizati glavu punu pitanja Nemeti ili opet

Na rukama mi lisičine. A na nogama bukagije. Iz prostranoga kazamata Sa avlijama i kulama Ne čujem više glas argata Ni korake u cokulama. I misao se već otima O tome da su svi nestali I žive drugim životima.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Zlato suvo zaškripa i Tu škripu krv raznese po svim žilama. Stište kesu da uguši glas žutih napoleona, da ih ne čuje noć. On se još više smanji, toliko da se mogao uvući u kesu.

plašio se svih žena, a naročito onih mehanskih, zbog čuvenog oca od svih krio prezime, hteo da mu samo dukati pronose glas, da vredi samo onoliko koliko su mu kese teške, i pred ženom i ocem i svetom.

Drhti i nejasno oseća: mora nešto. Seti se Tole: „Muški“, viknula je. Takav glas ima samo kad mu grize vrat u onom svom ludilu. „Muški, muški“, zadavila se.

Aćim se okrenu i, prezrivo preletevši pogledom po Mijatovom mršavom vratu i opipanoj šubari, podiže glas: — Rekao sam: preži!

Ne dam! — Đorđe povisi glas i okrenu lice ocu. Aćim stade uz prozor: kroz ledeno granje crne se jasenovi. — Zbog tebe će moja kuća da ostane

Premešten sam jer sam radikal“, samo je to rekao i produžio da glavinja niz put. Vukašin podiže glas: — Ideje su za kulturne narode, a ovde, u ovoj seljačiji, one su suvišne i fatalne.

— Što bogoradiš Ti, stari beskućniče? — prekoran glas iz mraka uplaši Nikolu, razbi njegov zanos, oskrnavi njegovu tajnu i svetinju, i dugo potraja dok se pribra, prepozna

iz mraka uplaši Nikolu, razbi njegov zanos, oskrnavi njegovu tajnu i svetinju, i dugo potraja dok se pribra, prepozna glas, i ciknu: — Kako si smela, stara kujo, kako si smela da uđeš? — Ne deri se, znam te dobro — Mirno reče Milunka.

“ Postiđeniji je izišao napolje, čvrstim korakom ušao u očevu sobu i seo na minderluk, čudeći se otkud mu snaga i glas da tako ljubazno i ponizno pozdravi oca.

Hajdučija, galama, podvaljivanje glupim seljacima. Jeste.“ „Umukni!“ „Svi ste vi lopovi i kurjaci.“ Nije podizao glas. „A Ti si najgori među njima. Jeste.

je pomislila da bi one noći, kad je Đorđe prvi put tukao, i posle, kad joj je još nekoliko puta došlo u pamet, to je glas nečastivog, koji se ove zime uselio u njihovu kuću. Kako bi ona s drugim?

Morava je bila žila u mraku topolovih šuma. Neće je videti nekoliko godina. Dedu ne pamti, a vidi ga. Samo glas ne može nikako da mu čuje. Od zujanja, tutnjave i žubora. „I nesreću majka rađa.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

U rano leto i pred jesen, kada su noći prozračne i pune zvezda, taj zlatni trag postaje naročito vidan. Stišavajući glas, stanovnici 3emlje Srebrnih Breza tada šapuću da to Zlatoprsta po nebu još i sad veze, putujući da nađe svoju ljubav.

»Zaboravio me?« pomisli i taman htede da se zavuče pod pokrivač kad ču lepršanje krila i nečiji jasan glas: — Izvlači se iz kreveta! Žurim. — Ko si ti i kuda žuriš? — devojčica se trže i obazre oko sebe: nigde nikoga.

— devojčica se trže i obazre oko sebe: nigde nikoga. »Verovatno još sanjam?« šapnu sebi, kad onaj glas ponovo reče da mu se žuri.

preko ledenjaka i pustinja, postajući svakoga dana sve veća i sve lepša, sve dok iz 3emlje Plavih vetrova ne stiže glas o vrapcu koji se pretvorio u mladića i pošao da traži lepoticu koja mu je, nekada davno, previla slomljeno krilo.

Jedva ju je još razlikovao od trava i svitaca, kad ču njen glas: — Ne brzaj! Srebrna ruža te čeka. — Gde da je tražim? — Kod Riblje Glave!

Samo što izgovori Zlatousti te reči, nešto blesnu. — I hoće! — trže ga nečiji glas. — Ali samo ako se ti preobratiš u Zvezdana, a bolesniku daš svoj život!

»Gde li je iščezao?« — upita se i istog trena ču drugarev plačni glas kako zapomaže: — Pomozi mi da se izvučem, ovo je strašno!

— Zvezdice lepotice, nove sestrice! — uhvati se oko njih kolo zvezda. Kao srebro zvonio im je glas, smeh žuborio. Smejačko od sreće zatrepta i sinu novim sjajem, ali se Plačko povuče u stranu i namršti.

— krastača se s negodovanjem zagleda u tek rođenu žabicu. Glas joj je, istina, zvonak, oči bistre, rep se još vidi, nije strašno, ima vremena, otpašće! Ali kakva joj je to boja?

Zagleda se u lokvu. Sa dna, iz mulja, dizali su se mehurići zajedno s nečijim tihim glasom. Taj glas je molio Sunce da ga isuši, pretvori u oblak, u ništa. — Ružna sam, odbačena. Nema ni riba, ni cveća. Šta će mi život?

« Niz obraz mu skliznu suza, on podiže ruku da je obriše, kad kraj samog uzglavlja ču nečiji tanušni glas: — Ko kaže da nema? Evo ti vode!

Na glas njegove pesme, kao na ugovoreni znak, iz svih kutova sobe, iz svih zidova, pohita ka starcu četa mališana, ne većih od

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

“ Glas mu se ne čuje, ali vrapci i golubovi sa krovova i krošnji u jatima sleću na pločnik, sa Saborne crkve počinje da odbija p

U njemu i jeste bilo nečeg zmajevskog: sav jak, bio je tako lakog hoda kao da ga nose velika krila; glas mu se daleko čuo a pokret mu je bio nagao kao da će se Vasa uvek ustremljen ka daljinama, u taj čas dići sa zemlje.

Onda je dat znak za polazak: ni glas, ni hod, vi dah nije smeo da se čuje. Ušli su u noć, promicali ivicama današnje Karađorđeve ulice, tama je bila opaka,

strepnje su se, u trenu, pretvarale u puhor, Uzun Mirko je svemu išao u susret, ustanici su ga grlili, već se znalo, glas o Kondinom i njegovom junaštvu obleteo je sve prolaze: ustanici su, u isti mah, oplakivali Vasu Čarapića a slavili

On koji je umeo sa svakim sad nije umeo ni sa kim, a nikako sa ustanicima. Nije nalazio ni pravi glas, ni pravi pokret: ništa ga nije htelo i ništa mu se nije otvaralo.

NEMA ČIČA-MIČA, IMA I TREĆI PORAZ.) Neki mesec kasnije, 1814, Mačvom se proneo glas da se Zmaj od Hoćaja vratio. Zaista, u promenjenu Mačvu vratio se promenjeni Stojan.

Sporo ali sigurno, glas o tome svuda se pronosio i marveni trgovac Jovan Dobrača postao je legenda. Ta je legenda bila opasna jer su vremena

Slušali su ga, bez daha, dok su večeri i godine prolazile. Ulazio je među njih kao glas, jednolik i pomalo razvaljen od patnje ali dovoljno osvetljen da im, dok traje, smiruje strah i mržnju.

Osećao je kako se u njemu kravi neka davna toplota i kada je, posle večere, zapevao, glas mu je bio bez pukotina: sam nedodirljiv, taj glas je dodirivao sve.

se u njemu kravi neka davna toplota i kada je, posle večere, zapevao, glas mu je bio bez pukotina: sam nedodirljiv, taj glas je dodirivao sve. Možda i zbog toga, te noći, niko nije hteo da vidi kraj pevanju: Višnjić je prelazio iz pesme u pesmu.

To je bio Višnjićev čas: glas bi mu se tu malkičice slamao a oni koji su ga slušali bi uzdrhtali, jer im se pričinjavalo da u Hasan-pašinom vapaju

Ali, dok je izgovarao Hasanpašino preklinjanje, odjednom je zamro, uzbuđenje ga je protreslo, glas mu se stvarno polomio, reči su se razbežale a nekakav se tutanj valjao njegovim sećanjem.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

A osim tebe nikog, Do samo narod svoj. On će sa mačem doći Kad kucne jednom čas Oteće staru slavu, Dobiće novi glas. A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje, svo! Ti ćeš mi rodit' sina, Da čuva blago to!

Slobodne duše to je svetinja, To gluvo doba, taj crni čas... Al' kakav glas?... Po tamnom krilu neme ponoći, K'o grdan talas jedan jedini Da se po morskoj valja pučini; Lagano huji k'o da

„Dobar veče!“ avet me pozdravi. Poznajem glas: K'o ponoćnoga vetra piruk, Kad inje stresa s vrba nadgrobnih! Poznajem glas: Tako je predis'o U časovima svojim

„Dobar veče!“ avet me pozdravi. Poznajem glas: K'o ponoćnoga vetra piruk, Kad inje stresa s vrba nadgrobnih! Poznajem glas: Tako je predis'o U časovima svojim poslednjim Ruvarac Kosta. „Dobar veče!

dirnut ljubavnim, Tek on se diže, ispravi se dug, U čelo upre prstom desničnim, A šuvačnim u gole kukove; Zaori glas k'o podzemaljski grom: „Alfa i Omega!

U cvetu mladosti prve ljubljaše Hiponik Helu, I jutro života njinog radost je krasila štedro; Na glas ljubavi njine ožive priroda cela, I sinje duboko more, i nebo plavo i vedro.

što u katedrali, Po zidovima s kojih kaplje voda, Kroz raznobojna okna, kao vali, Prospe se hladna sa jesenjeg svoda. Glas njezin beše k'o muzika tuge...

I kad crni sanduk, na konopce duge U dubinu spušten, krupna zemlja zasu, Samo vrisak majke, glas beskrajne tuge, Očaja i bola po groblju se rasu...

I duboko u noć zvonio je tamo, Kao glas iz groba promuk'o od bola; A daleko nebo ćutalo je samo, I kapala voda sa drveća gola.

Ko zna od kad tako. - No, u nemom dolu, Glas pane li samo u ta mesta čista: Sva tišina teško uzdahne u bolu, Refren patnje ode od lista do lista. J.

Mir, tišina smrti... Ali ispod mora, Često k'o da čujem glas dalekog hora, Tajanstvenog, strašnog, u dugoj tišini. To se bude groblja pod širokom vodom! Počinje opelo...

Il' katkad samo tek zviždanje jasno se čuje, I težak promuk'o glas. To lovac prolazi selom, I brze mameći pse poguren u pole žuri, Pokriven koprenom belom. Svuda je pustoš i mir.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Zvanije je svešteno poete, glas je njegov neba vlijanije, luča sv'jetla rukovoditelj mu, dijalekt mu veličestvo tvorca.

U noć, strašnom burom razječanu, sinu meni zraka pred očima i glas začuh kano glas angela: „Ja sam duše tvoje pomračene zraka sjajna ognja besmrtnoga: mnom se sjećaš šta si izgubio;

U noć, strašnom burom razječanu, sinu meni zraka pred očima i glas začuh kano glas angela: „Ja sam duše tvoje pomračene zraka sjajna ognja besmrtnoga: mnom se sjećaš šta si izgubio; badava ti

Čujem glase besmrtne muzike i nebesnu njenu armoniju koja sladost blagodatnu lije; glas njen moju dušu zabunjenu božestvenim streca elektrizmom.

mračna grla ječe, riču grdna tartarska strašila, zveče lanci s jarošću uždeni, buče volne s mučiteljskom bukom: sve glas sliva pod svodom mračnijem; tutnji tartar iz mračne utrobe strašnim grlom, zlom opštega glasa: sve za žertvom

njihovu bjesnoću, svekolike napore vjetrovah što se čuju na zemnome šaru protiv svijeh gustijeh ljesovah da u jedan glas mogući sliješ, jek bi njihov slab veoma bio da pokaže krupnu silu glasa kojim oblak vitleći ječaše.

Popa, Vasko - KORA

preda mnom beže I prsti se klone moga čela Na kome se svet zapalio Reči su mi u travu zarasle Tišina ti je raznela glas Stvari mi siva leđa okreću Po tami moga tela Opaka svetlost šestari 24 Idem Od jedne ruke do druge Gde si Zagrlio

svetlost šestari 24 Idem Od jedne ruke do druge Gde si Zagrlio bih te Grlim tvoju odsutnost Poljubio bih ti glas Čujem smeh daljina Usne mi lice rastrgle Iz presahlih dlanova Blistava mi se pojavi Hteo bih da te vidim Pa oči

me tvojim k sebi zove Jer ne ume bela Na zemlju da sleti 27 Među dlanovima Grejao sam ulicu Kojom si se vratila Glas ti je po krovovima Zaboravio belinu Časovi sa kojima sam samovao Dižu se pred tobom Sa snežnih stolica 28 Pod očnim

kosu razveselio Pogled mi začuđen lista Senka iz sunca niče Svet na pragu srca stoji Opet obroncima plavim U glas ti bistri silazim Po našu čarobnu

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Na tom putu ne dolazi se nikad do kraja“. „Autos efa!“, potvrdiše svi u glas. „Dobro“, reče Pitagora, „ovoga puta možete slobodno reći, vaš učitelj je kazao: na putu saznanja ne dolazi se nikad do

Duboko u godinama, oslabljenog očnog vida, želeo je da nađe sebi pomoćnika koji bi mu na glas čitao i po diktatu pisao, a koji bi bio snabdeven temeljnim znanjem geometrije.

A ako je Posejdon čuo laž koju sam na sav glas izblebetao na sred pijace, pa ako u ribarsku mrežu, meni zainat, pošalje kakvu ajkulu?

Poče razmišljati šta da čini i kuda da se uputi. „Aristotele!“, začu on kako ga doziva neki poznati glas. On se obrnu.

Kad bih te spise imao ovde pri ruci, ti bi mi ih na glas čitao, a ja ti njihov smisao tumačio. Rado bih to činio, jer bi mi pri tom mnogo štošta izgledalo sasvim novo, te bih

Samo dvanaest godina učio je Aristoteles učenike svoje škole, jer čim stiže u Atenu glas o smrti njegovog pitomca Aleksandra, morade on, optužen od svojih zavidljivaca i neprijatelja, zbog jeretičkog učenja,

Šest komada papirosa! Nepismeno, upravo neukusno napisana, bez stila i pesničkog poleta“. On spusti glas i poče opet da šapuće: „Evo nas trojica, kako ovde na okupu sedimo, možemo, mislim sa pravom, reći da smo nešto

Jedan od njih razmota trubu i poče na glas čitati njen tekst. Odmah posle uvodnih reči, upućenih kraljeviću Gelonu, dođe na red ono mesto koje sam maločas naveo:

U određeni čas pojavi se u dvorani izaslanstvo egipatskog kralja. Njegov vođa i starešina Euristenes pročita na glas pismo svog vladara, upućeno Hijeronu.

“, šapnu im riđokosa. „Arhimedes ima u Aleksandriji svoju veliku ljubav“. „Svoju ljubav!“, uzviknuše obe druge na glas. „Ne vičite toliko! - Znam i kako se zove“. „Kako? Kako?“ šaputahu one dve. „Demarista“. „Otkud znaš?

Njegova duga neočešljana kosa, njegovo podbulo mesnato lice, njegove krive noge, pa i sami njegovi gestovi, njegov masan glas i njegov akcenat, jasno su pokazivali njegovo poreklo.

On osluhnu. Stubovi počeše, zaista, da govore. „Iju-ju, iju-ju!“, zakliktaše oni u glas, „vaskrsli smo iz ruševina antike“. Kopernik se uhvati za čelo.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

— A jeste li svi čitavi? — razlegao se Nikolin glas. — Mi jesmo, ali kobilu što nema konjovoca svu raznese. U tom sam ja zalazio...

Osetio sam, na nesreću, da mi je četa milija, vernija, toplija kuća od moje. Ali šta ću posle? Njegov glas očajnog bola cepao mi je srce i ozlojeđen na ovako svirepu, nezasluženu sudbinu koja ga goni kao divlju zver, u

Kako beše ono, čini mi se iz Minjona, „ne sećam se više svojih bolova koji su prošli“? Pa žene, pobratime! I tvoj glas nadaleko stiže. A ja sam se bar nešto držao.

Zatim uđe na kapiju pa se malo posle začu njegov promukli i pijani glas i isprekidani, prestravljeni šapat žene. A odmah zatim kao neka borba, očajno zadržavanje kao rvanje neko i nešto se

mišice; ali on, nagnut unapred, gologlav, crven kao vampir i unakažen, trza iz sve snage da se odreši i dreči na sav glas: — Živio prestolonaslednik a... a... a... Đorđe... Žalosno, braćo, vezan srpski vojnik. Majko moja, da vidiš... o...

Najedanput dve-tri senke žurno promakoše iza ugla, pa pored mene i sumnjivo štukoše u ćorsokak, pa malo posle jedan glas divlje kriknu: — Evo ga.

skloniti, hteo da viče iz sveg glasa i da zapomaže nečiju pomoć, ali ga teške, za zemlju prikovane noge, izdavale i glas mu umirao u grlu.

— Na posao! — začuo se otud njegov preteći glas. „Smrt“, sevnula je kratka, užasna misao i Petronije Svilar, koga su tukli po glavi, grudima, trbuhu i kolenima nečim

— Politički. Onda drugi neki glas upita: — Odakle? — Stare Pazove. Pa ove reči proprati širok i zvučan udarac šakom i nešto se, uz prigušen ropac,

Posle se nešto izlomilo i zveknulo, sablja prelomljena nadvoje, šta li, pa se razgovetno razglegao oficirski glas koji se bunio: — Prestanite tući, Boga vam zverskog! Prestanite tući! Pa drugi glas: — Udri!

Prestanite tući! Pa drugi glas: — Udri! Vi ne znate u kom vremenu živite. — Ja znam da su to ljudi kao i mi, ratovali kao i mi. Na!

Šta? Zašto da ga ubijem? Ali iza brega odnekud, duboko odnekud dopire nečiji glas, neko drsko ponavlja moje sopstvene reči.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

VI Majka mi je bila iz nešto boljih pučkih redova. Njen otac je imao mali mlin za buhač i uživao glas mirna i čestita čovjeka.

Djedov mudro-dinastički eugenetski račun bio je jedna od koristi tog posla. Druga je bila glas širine i demokratičnosti koji je time zadobivao.

da sve spoznaju opipom — prsti tih slijepaca sa široko otvorenim očima — i da iz svake mrtve stvari izbave njen živi glas. Ruka mi bojažljivo posegnu, kao da iščekuje neko otkrovenje, i prsti taknuše žice.

Zamnije, izblijedio, krhak, njihov davno upokojeni glas čudan, neponjatan. Zadrhti u zraku, trepereći i premirući, rasprostirući se u sve širim krugovima, udarajući o stijene

Od njega se pokrene razbuđen pauk na svojoj tananoj mreži između dvije grede. Dugo sam slušao taj glas, koji je postepeno malaksavao, zamirao, blijedio, oklijevao malko na granici čujnog i nečujnog, i nastojao sam da ga

neka vrata ili prasne neko staklo — ma što, ma što, ali samo da to sunčano popodne zataljenih usta dobije svoj živ glas!

I sad mi je u ušima iznenadan plač rascviljene djece i Aničin kreštavi glas sred tišine ljetnog popodneva: — Aždrubaleee...! Až-dru-ba-leeee...! Što si to opet učinio, morija te odnijela!...

do na kraj repa, smrt putuje danima i danima, na zastanke i odmore, kao glasnici što nose u duboke pokrajine carstva glas o carevoj smrti. Smrt pripada samo stvaraocu.

Kao što uslijed nekih bolesti čovjeku ostane do starosti tanak, piskutljiv glas iz djetinjstva, tako je i meni ostalo to slabo razlikovanje između pomisli i stvarnosti, između „istine” i „laži”,

prastarim, već dugim običajem osveštano, da načelnik lično, ili u najmanju ruku donačelnik, treba da joj saopći tužni glas.

za dječakovu majku još za pola dana otezala ta neizvjesnost, što se još za pola dana produžavala dječakova agonija. Glas je, međutim, išao i širio se šapatom, šunjao se kroz mjesto kao pas bez gospodara, dopro do u posljednje kuće u

Čudno! Ljudi katkad dosta lako proćerdaju i svoj dobar glas, i reputaciju čestitosti, pa i samu egzistenciju ponekad, ali se mnogo teže riješe da kompromitiraju svoj glas

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Do Đuričina uha dolete samo jedna reč: »jalovica«, ali on odmah razumede njeno značenje i pozna glas onoga, koji je reče. U drugoj prilici on bi znao šta bi radio, ali sad se uzdrža.

Nu devojke su ga izbegavale, kao i momci. Plašio ih je najviše njegov rđav glas u narodu, ali je i u njegovu držanju i ponašanju bilo nečega, što ih odbijaše od njega.

Malo zatim prođe kroz selo glas: da se pokojni Jovica povampirio, pa svaku noć dolazi na kmetova vrata i lupa. Stanka je i Jovicu čekala dve noći, pa,

Pođe mu srdžba uz grudi, ali se on uzdrža. U tom se začu iz kuće slabačak i promukao glas: — Evo me, Pero, sad ću. Odmah zatim pojavi se na vratima baba Mara, Đuričina majka.

tako bezdušni, gospodinPero, i odreći nam tu veliku čast, da progutate u poštenoj kompaniji jedno pištoljče — čuo se glas od kavane, u kome Đurica odmah poznade govorljivog i besposlenog apotekara. — Batali, čoveče, sav sam gola voda.

— Dajte pandure, poklaše se neki oko jagnjećih nogu — opet se ču glas onoga nepoznatoga. — Molićemo, ovo su prečnjaci, a noge se bacaju takvima — odgovori mu apotekar.

— Đurica! — začu se otud glas, koji ga potrese svega, jer poznade čiji je. — Ča-Vujo, ja sam... — prošapta on, dršćući kao u groznici, i nasloni

ciju... cini... Vidim ja da će biti nešto, pa velim mojoj Kruni: »More čućemo neki glas«. — »Jok, veli ona, kad pred veče peva, ne računa se«. Aja, što ja znam, to mora biti.

— Zar pisi čula? Đurica pobegô u goru, pa ga sad javio kapetan opštini da je hajduk. Stanku veoma iznenadi ovaj glas. »Đurica — hajduk! Kako to može biti ?« — pomisli ona.

Tako mu i progovori, onim običnim glasom: — A gle!... Đurica!... Šta ćeš tu, bre? Ovaj poznati mu pogled i glas oduze Đurici poslednju mrvu prisebnosti i odvažnosti.

A mehandžija već poče da prikuplja dizgine i da muva vranca kolenima, kad iza Đuričinih leđa zagrme strahoviti glas: — Pucaj, nebesa mu njegova, šta ga čekaš!

Na dva tri koraka pred njim začu se glas: — O-o-o, bato, o! Zagledavši se kroz trnjak, on ugleda pred sobom, u potoku, seljaka koji drži dva vola u porožju i

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Jednom, idući za ovcama, čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti.

i dvanaesti podrum; kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno, pa iz njega iziđe glas: — Zaboga, brate, molim te, umreh od žeđi; daj mi čašu vode.

Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet iziđe glas iz bureta: — Zaboga, brate, umreh od, žeđi; daj mi još jednu čašu vode.

Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: — Zaboga, brate, umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode.

Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: — Otvori vrata!

A neko ti dočuje za tajne sobe njegove matere, te razglasaj po gradu, dok glas dođe i do njegovijeh ušiju. Jednoga ti se dana on smisli, pa ode materi, te je zamoli da mu dade barem jedan ključ.

Čobančad, kad nađu zovu, odseku jedan prut i od njega načine sviralu, ali kad počnu svirati, svirala izdaje glas: — U cara Trojana kozje uši!

po redu iskaže kako se zemlji ispovedao, pa kako je sad na onome mestu narasla zova, od koje svaka svirala izdaje opaki glas. Onda car sedne s njim na kola, i pođe na ono mesto da vidi je li istina, kad tamo, ali još samo jedan prut nađu.

Kad oni načine sviralu i počnu svirati, a svirka izdaje glas: — U cara Trojana kozje uši! Onda se car Trojan uveri da se na zemlji ne može ništa sakriti, pa onome berberinu

Čoek uzme travu te ostavi u torbu, pa se oprosti s pobratimom i rastanu se. Poslije nekoliko dana pukne glas da je bolesna careva kći: ušao đavo u nju.

Kad ovom caru dođe takovi glas, on kaže svom zetu da drukčije biti ne može nego da treba ići. Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide.

Konj se prodere što je više mogao, a Grbo odmah pod konja u vodu. Kralj je čuo konjski glas, pa je odmah došao da vidi šta mu je.

Petković, Vladislav Dis - PESME

jedina pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava I očiju što ih vidi moja snaga, Očiju što zovu kao glas tišina, Kao govor šuma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina. I očiju što ih vidi moja snaga.

Još imamo snage da se lepo sniva, Pokreta za šapat i poljupca glas, I strasti, u kojoj zagrljaj počiva. Još nam srca kriju izmirenje, spas I ljubav što prašta i jade odnosi K'o proleće

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena

A nebo uzele planine oblaka, I ničeg nad glavom do litica goli'? Kroz noć glas prigušen kreće se iz mraka: To se negde roblje za nas Bogu moli.

I u onom času kada juriš nasta, Glas jedan uzviknu: 'Milun se ne diže!' Svi jurahu poljem, al' brat njegov zasta, Kroz paklenu kišu vrati se i stiže Mestu

JE VEĆ ZEMAN Osećam često, u satima mučnim, Jezivu sablast, k'o iz crne priče, I oči njene sa pogledom žučnim, I glas promukli, što smrt samo kriče.

Kao sunce, i ja spokojno ću ići, Ravnodušan, dalek za sve što se zbiva: Glas do juče poznat ne može me stići U ćutanju novom koje me pokriva.

Gledam ih katkad. S časa na čas Vidim postelju. O kakvi dani! Zaspao cvrkut, dečiji glas. A gde su deca? Moji mališani? U dnu dvorišta mati, nogu bosi'. Cvet crvenog kranfila u njenoj kosi.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Bije me glas da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve

Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako i postepeno gubio sam snagu i nisam više bio u stanju da izdržim pritisak.

Pomoću njega će se reprodukovati ljudski glas i lik na svakom mestu i fabrike udaljene hiljadama milja od vodopada dobijaće energiju, leteće mašine će leteti oko Zemlje

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

“ ”Nema jezika, niti ima govora gde se ne bi čuo glas njihov.” Mislim da nema srpskog dečaka koji nije čuo za onu divnu rusku pesmu koju je napisao veliki ruski pesnik

treperi kao zavibrirano telo, kako mogu Sunce, Mesec i zvezde da izražavaju slavu boga i kako može, po Davidu, njihov glas da se čuje gde god ima jezika i govora? Na ta pitanja Kos nije hteo da odgovara. Nimalo čudno!

Butov glas nije bio tako snažan kao glas Lorensa Bareta ili Džona Makuloha, ali sam ja njega mnogo bole razumevao. Bilharc mi je

Butov glas nije bio tako snažan kao glas Lorensa Bareta ili Džona Makuloha, ali sam ja njega mnogo bole razumevao. Bilharc mi je protumačio da But ima bolju

dikcija, ta velika veština potiče još od starih Grka. Snažan glas predstavlja grubu silu koja se primenjuje u Rusiji. A Bilharc je, onako slabašne fizičke konstrukcije uvek bio protiv

U to vreme Kolumbija Univerzitet je uživala vrlo lep glas u veslačkom sportu. Jedan njen tim baš je tada pobedio na utakmici u Henlijevoj regati i njegova slika mogla se videti u

stihovi glase: “Tamo u praskozorju hladan i bled Leži on bezživotan, ali lep, A ozgo iz neba vedrog i visokog, Ču se glas, pade kao zvezda: ”Ekscelzior”!“ Vraćajući se sa Titlisa ponovo sam sreo svog prijatelja Engleza.

- Pođi sa mnom - reče ona - želim da čujem tvoj glas, da vidim to tvoje drago lice i da budemo sami. Išli smo sami, polako.

stihovi glase: “Tamo u praskozorju hladan i bled Leži on bezživotan, ali lep, A ozgo iz neba vedrog i visokog, Ču se glas, pade kao zvezda: ”Ekscelzior”!“ Vraćajući se sa Titlisa ponovo sam sreo svog prijatelja Engleza.

- Pođi sa mnom - reče ona - želim da čujem tvoj glas, da vidim to tvoje drago lice i da budemo sami. Išli smo sami, polako.

Hvalio se među svojim seljacima da je glas o njemu kao učenom čoveku stigao do Sjedinjenih država, i ”voila”, to me je dovelo u Pornik.

godine, da zaslužuje posebnu pažnju. Ona je štampana u VIII tomu ”Prirode” i nosi naslov: ”Jedan glas iz Kembridža”. Ovo je kratak sadržaj te rasprave: Poznato je u čitavom svetu da je nauka skoro mrtva u Engleskoj.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Onim joguncima zavrtilo. Vrag im ne da mira, te će iz daljega, izmičući, u jedan glas: —Ej, hoćeš doći? —Ma'ni se, đavole, krštena čeljadeta! — mirno izbaci Zagorac.

Pred očima časom joj sinu bolesni čovek, nejač, kuća i mirni komšiluk. Htela bi da zove, zapomaže, ali je glas izdade. Htela bi da parobrod zaustavi. Unutarnja neka sila podiže joj ruku.

Nanovo ćute. Mladi sudac se zamislio. Gleda ona tugaljiva, zdrava lica; u duši mu odzvanja starački, drhtavi glas; osjeća na sebi žive mladićke poglede, željne ničega drugoga već radnje i slasti u svome životu.

Sluša zadijevanje i smijeh: sami kihot života i strasti! — Ala večeras slijepe mladosti! — javi se obijestan glas. — A mi se patimo... Danu, žedan sam, —veli jednoj djevojci — napoj me!

Kad je došao, bila je u dvorištu, a čini joj se da sada čuje glas i riječi onoga čovjeka, koje je rekao gospodaru kada je u dvorište došao: — Doveo sam ti ovo momče; slušaće, — pa

Sramotiće te gospodar da si se odocnila... Oboje se ćutke povrate na široki put. Devojku njegov muški glas i slobodno kretanje razblaži i gane. Dođe joj da što povjerljivo reče, no nema riječi da se izrazi.

— Lijepo se sastaste, pa da uživate! De, sokolovi! Cvijeta sluša njegov veseli glas i sjetno se na nj osmjehuje, a uto se Spasoje diže, požuri uza stube, i veli im: — Da vam konak priredim!

jednako poslužuje u kući gazde Veljka i iz svoje sobice, osvitkom svakoga dana, sluša čvrste koračaje vojničke straže i glas njiove trube; skrušava se i bogu moli, i sređiva svakidašnji posao; u tim starim navikama umirila se njena duša.

Pletući bječve, dugo bi pjevala na sav glas, osmjehivala se čobančetu i gledala u zanjihalu se pučinu, a vjetar joj razmiče kosu i nosi djetinji glas u pusti

pjevala na sav glas, osmjehivala se čobančetu i gledala u zanjihalu se pučinu, a vjetar joj razmiče kosu i nosi djetinji glas u pusti prostor. U ljeto, čobanče bi, po običaju, pa žalu golo skakalo i kupalo se.

Drugi to opaziše, pa se počeše rugati, vičući na vas glas: „Antica je našla muža!” Ona ih začuđeno pogleda i pođe u kuću.

Preko sela opet gomila djece za njima pristaje, i žene s prozorčića ispružaju duge, naborane vratove. Na vas glas javljaju se i raduju im se!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

upotrebi takvih jezičkih elemenata u konkretno sačinjenome poetskom biću mi prepoznajemo pesnika, njegov neponovljiv glas, njegovu originalnost, njegov stvaralački grč i drhat.

Ovde oblikovnu meru diktuje sam glas, glas koji reč izgovara da bi se čula, a ne samo pojmila. Stih nije konvencionalna mera, nego glasnojezički gest.

Ovde oblikovnu meru diktuje sam glas, glas koji reč izgovara da bi se čula, a ne samo pojmila. Stih nije konvencionalna mera, nego glasnojezički gest.

Kod pravih pesnika uvek čujemo dvopev: njihovom se glasu pridružuje glas samoga prirodnog jezika iz dubina naše kulture kao iz našeg prapamćenja.

Čini mi se da se glas Zorana Mišića o tome uverenju i o borbenosti (ne navodi on slučajno na različitim mestima Njegošev stih „neka bude što

Kada u jednoj pesmi Lalić u svoj glas uvede i glas Laze Kostića, onda mi osećamo kako ta pesma rezonira u širokome prostoru naše pesničke tradicije.

Kada u jednoj pesmi Lalić u svoj glas uvede i glas Laze Kostića, onda mi osećamo kako ta pesma rezonira u širokome prostoru naše pesničke tradicije.

opšte vrednosti moderne poezije zavise od prisne pripadnosti vrednostima nacionalne kulture, a valja ih i danas, na sav glas, ponavljati, naročito onima zagluhlim od sopstvene bučne i banalne priče u kojoj se tvrdi suprotno.

(Nedostaje nam danas, u raslabljenom i obezličenom književnom životu, takav saučesnički, pokretački i moralno opominjući glas u kritici.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

E što je bezobrazna, po tri puta čovek da joj kaže. (Odlazi zadnjim vratima.) Anka, šta je s kafom? ANKIN GLAS (spolja): Evo! ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe! Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.

Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (Broji.) Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam...Glas (broji u sebi) kuća... brzo... novac s večeri. (Govori.) Znam, to će tetka Savka da mi donese...Cela istina... krevet!

Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je. DARA: Ušao je već u dvorište. ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.

kao oparena i, kako je bila već prihvatila iz Popovićeve ruke cilinder, ona ga natuče Raki na glavu da mu tako uguši glas): Kuš, prokleto štene! Ubio ga bog, da ga ubije, i kad ga rodih ovako prokleta!

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

u pripoveci Stari dani: usamljen sedi u mraku iza kuće, dok iz osvetljene sobe jednako dopire strastan i zanosan Pasin glas, pa on onda uzme cigaretu koju je pre toga zavio, počne „da je pali, ali nevešto, grizući je, žvaćući, trepćući očima,

Drugačije je, međutim, kad se iznutra osmotri tekst: u njemu se kao u tekstu retko kog srpskog romana glas autorov - kako bi rekao Mihail Bahtin - gotovo neprestano smenjuje s glasovima likova.

” Svuda se, sem interpoliranoga autorovog komentara, jednako čuje Todorin glas, njena zabrinutost koliko i radost. Ali u romanu, premda se taj Todorin govor doista daje, daje se kao da je odvojen

“) i ne sadrži ništa drugo do čistu modalnost. 77 U njima se zapravo tako jasno čuje individualizovani glas koji ispoveda fluidno subjektivno stanje: lični stav i procenu, osećanje dvostrane odgovornosti prema mužu i ćerki,

uzima maha, mobilnija je, sa jačim kontrastiranjem, sa osetno ubrzanijim govornim tempom; najzad, kao da se čuje i glas koji u isti mah nekoga uverava i pravda se. A to je, dabome, glas Magdin.

A to je, dabome, glas Magdin. Drugačije je u prednjim polovinama: autor spolja opisuje Magdu, ali onako kako je u tim trenucima vidi, zapravo

ipak nekako strano, tuđe, uvek se, pored sve naslade, sreće, ipak ne osećao svoj, ne bio slobodan, nije mogao da diše, glas nije imao svoj, ni pokret, ni oči, ni pogled svoj. A sve to bilo je ona, Sofka [. . . ]”.

Stoga se ona i vezuje za tako lomne, trenutačne pojave kakav je „neki glas” u ciganskoj pesmi, „otrgnut zvuk” u svirci.

Uvodne reči - one upućuju na Sofku - u rečenici koju ćemo citirati glase „videla je”. Todorin pak glas „čujemo” najjače u sintagmi „kao svako dete”, a to „dete” je Sofka.

se, išla je bliže, uz onu stranu puta gde su bili zidovi, ulazi od mahala, jer otuda bi se čuo pokatkad kakav glas, iz koje kuće videla svetlost, dok s ove druge strane sve se gubi u pustoši“.

A sve obasjano, ograđeno kućom, ispunjeno mirisom, dimom, i pored svega jednako pesma, glas Stojanov . . . ”204 Očigledno je da hronotop sreće kod Stankovića, kao god što podrazumeva zatvoren porodični život,

se ovde udvaja pokazujući time da su u njemu sadržana dva isprepletena lika, da se u njegovome glasu nalazi još jedan glas, i da se u opisu koji on daje nalazi još jedan, skriven a dublji opis.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Pa se odjednom okrenuo Kolašincima: — Ko peva od vas, bre, uz guslu? — Seno Durut! — povikaše svi u glas. Durutu ne bi milo, ali na veliko Hamzino navaljivanje uze gusle i kliknu kao vila, ozbiljno ređajući Ženidbu Paše od

Za sve vreme trajanja dugoga uvoda zašto se izgubilo carstvo, glas mu je bio jedna jeziva tužbalica dok se vojske ne sudariše: on tada podiže glavu i obori oči na Hamzu kraj odžaka, koji

Ali od te subote ravno do druge, Bogdana je svako jutro izlazila na pomol iza kuće I u glas naricala sa svojom srećom, za svojim domaćinom. Cvilili i drvo i kamen.

Žensko i muško, staro i mlado. U čem se ko zatekao ustajući iz postelje na strašni glas o pogibiji. Deca razdrljena, ljudi bosonogi, žene bez uvijanaka, za spavanje podbrađene. Piska i kuknjava nebo prolamahu.

po običaju pomače malo kapu s čela u znak da je skinuo, pa se smerno i duboko pokloni: — Pomozi Bog, gospodine! Glas beše kao s onoga sveta, kao od kakve prikojase, iz neke dubine, tutnjiv i pronicljiv, glas svetiteljski, onaj koji vas

Glas beše kao s onoga sveta, kao od kakve prikojase, iz neke dubine, tutnjiv i pronicljiv, glas svetiteljski, onaj koji vas iznenadno nagna da ga slušate, jer je neposredan i probija vas kroz dušu kao grmljavina.

Najzad lažni svedoci, sud i robija njegovom sinu... Otac sam, a ko ne voli decu? — podiže svoj trubni glas čiča Mojsil. — Ali eto, ne žalim njih. Čim je ovde na Kosovu omrklo, ja znam da smo svi za trošak Turčinu.

Sreća ga je čudno služila da je izašao na glas, da ga se strašno boje i da nekako sačuva glavu do prvoga oslobođenja.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

65 U GROZNICI... 67 KONjANIK-DIVLjAK, STRAHOTNIK... 71 GVOŽĐE I ZLATO 73 KAKAV JE DANAS DAN 75 PRVA PRIJATELjSKA SUZA NA GLAS O SMRTI 77 POBRI STEVI KAĆANSKOM 79 POBRI STEVANU KAĆANSKOM 82 UŽAS I NEVOLjA U ZAGREBU 86 ŠTA SE ČUJE 88 NA GROBU

“ VOLEO BIH LEŽAT’ MIRNO... (Od Hamerlinga) Voleo bih ležat’ mirno Gde s’ ne čuje tičji glas, Ni čovekov plač, ni popev, Ni žuborak, ni talas, Nit’ ulicom grmež kola, Niti satov tikatak — Odmoru mi da ne

“ Ista zvezda, zvezda svača — Ime joj je tad’ zornjača. Dakle to je jedna zvezda! Pa kanda joj i glas čujem: „Dosvetljavam tja do groba, A gore vas dočekujem“. »Neven« 1881.

»Starmali« 1883. PRVA PRIJATELjSKA SUZA NA GLAS O SMRTI MITE POPOVIĆA U prvome prenerazu Stegnule mi grlo guje... Al’ ti sada već razumeš Što se reč’ma ne kazuje.

Zboriš im kome škodi stranačke strasti zor, Pokazuješ kud vodi zahukan nerazbor. Lekovito se ori tvoj muški srpski glas, Na tvoja usta zbori Srbije drage spas. I to me k tebi vuče iz moga zlobola, — I ja bih čisto hteo sokolit’ sokola.

Ne čuje se dobro gde god pravda strada... Znamo mi to dobro kako se rakami: „Hrvati su slabi kad ostanu sami! I glas jedan srpski prevari se, kliče: „Tâ hrvatska borba Srba se ne tiče“.

I glas jedan srpski prevari se, kliče: „Tâ hrvatska borba Srba se ne tiče“. (Glas je ovaj samo trenut bola krenô — Al’ to ne bi bilo srpski ni pošteno).

Tu se, kâ udilj, svugde, Našao neki zlobimudrac, Plitkoum, brzoplet; Taj odmah na glas poče: „O slavni Tale, o mudri čoče, Što bleneš u visinu?

izrjadno (crkv.-slov.), izvanredno, izvrsno, odlično. ica, sud koji hvata po oke. jerihonska truba, — na glas trube jevrejskoga naroda padoše tvrdinje Jerihona, prvoga grada hanaanskoga na koji udariše Jevreji, kad ulažahu u

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

PREDSLOVIJE Šta su ovi naši spisatelji naumili? (čuje se glas u društvu, gdi se karte dele, ili čaše cece, ili se uz muziku igra). Ne dadu nam ni danuti, nego knjigu za knjigom.

trepti, A duh stihotvorca leti Preko polja, preko brega, Preko vozdušnoga snega, Na visoki Parnas, Gdi s’ izvija ljupki glas. SARA: Gospoja ot Mirič ima jednu prekrasnu kćer, koju ona usrećiti želi, i budući da ste vi...

Mirička će biti moj ferleger. SARA: Vivla! Ja ću njojzi ovaj veseo glas odneti, ona će to voleti nego bogzna što, ona će viditi da sam joj prijateljica. A, evo je, remarkabl. POZORIJE 7.

FEMA (uspijajući): I ja mogu tako isto nobl biti kao Engleskinje. Jokan, da mi kupiš jednu klepetušu, samo koja dobar glas ima. MITAR: Da, samo koja dobar glas ima, da se izdaleka čuje da je Fema luda.

Jokan, da mi kupiš jednu klepetušu, samo koja dobar glas ima. MITAR: Da, samo koja dobar glas ima, da se izdaleka čuje da je Fema luda. Poganije ženske, šta mislite vi šta je to moda?

Miljković, Branko - PESME

Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava. Taj san je u noći produžetak dana i puta. Šta si ptica ili glas koji luta pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo gde ne postoji vreme,

sunčevog uroka Skok od pepela i let Nek budu jedini putokaz Za napor smisla i rast Suštine u vrlet Kada joj osvanu glas RASPORED REČI Plod neumoljen vidom slep Dozivanje zdravca pokoj i san Vek njiše se peskom i sen Padom i harfom probuđen

Nestajem bdijem postajem glas i vreme Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene Zvezde koje se nad glavom mojom pale Kojima zamenih vid i ime

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije Trava raste iz njegovog imena i spas Jedini je budan a samo je glas Čuli su ga al ga niko vido nije.

su nebo na jug odnele spavaj oni neće doći njihovi koraci su teški spavaj ljubav ide gradom na štakama spavaj al im glas ne sanjaj IV Noć je puna mračnih anđela ukleta lađa nosi teret izgubljenog vremena i naše mrtve prijatelje u šumu bez

Klonu sunce preko svega. Željen plod pun je noći. Glas, što sebe sanja, zid otkri u daljini gde zazidan mi brod. U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam iz te zazidanosti lepše

da koračam Prema sebi kao prema svome cilju Pustite me da govorim vodi Da govorim zemlji I ptici koja živi od vazduha Glas moj ispružen kao živac Pustite me da govorim Dok ima vatre u meni Možda ćemo jednom moći Da to što kažemo dodirnemo

Peva iz neznana. Jedina ume da pepeo pobedi I da iz vatre iznese svoj glas Obećana u odgovoru na pakao leti Sama u sebi i čeka svoj čas. LAUDA (1959) LAUDA Najlepše pevaju zablude.

NIZVODNO Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči pošao sam negde a udaljavam se o vodo Ti si glas ptice posle ponoći vremena anđeo s

nije uzaludan niti izmišljen ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči pošao sam negde a udaljavam se o vodo Ti si glas ptice posle ponoći vremena anđeo s dvostrukim licem i potaja daleko iza svetlosti daleko iza časova kada je smrt

Krakov, Stanislav - KRILA

— Još jednu bocu piva. — Dve... – Samo da je hladno. – Sad, sad, – glas derana je piskav. Pod krivim naslonom od suvog granja, pred kafanom sumnjive beline, ne može se preći od posedelih

Kao grenadiri. A pukovnik se opet nešto ljuti. Glas iz pomrčine: — Ljuti se. Razobadao se na konju. Da sam mu metnuo ranac na leđa ne bi se ljutio. Dobro veče, gospodo.

U šatoru se najviše čuo glas Mijin: — Igraj ti sa svakim... aktivni oficir... sve bivše ćevabdžije i bozadžije.. Podignuto krilo pade, svetlost

Samo nekoliko ljudi u grupicama šapće. To major izdaje zapovesti. Čuje se kako njegov prigušeni glas drhti. Potom su drugi pridavljeni glasovi pitali. Pa sve zamuče.

Potom su drugi pridavljeni glasovi pitali. Pa sve zamuče. I već se grupica htede raskinuti kad se ču hrapavi glas: — Branko, čuturicu! Jedna crna prilika pružila je nešto. Zamirisa rakija.

— Ne bojte se, vi nećete umreti. Sve češće šrapneli su fijukali i praskali. — Treba ga odneti. — čuo se jedan glas. Vojnici raširiše jedan umotani šinj el, i staviše na njega polugolo mrtvo telo.

— Jedan po jedan, na odstojanju čuo se glas majora. Pogledi su sada ozbiljni, ukočeni, no Mirni. Ipak poneki pogled drhti kao i telo.

Mali Anamit je nosio Duškov ručak na drvenoj tabli. Iz susedne sobe se uskoro čuo pukovnikov glas. Protestvovao je što ih jednako kljukaju sardinom. Ipak je neko zadovoljno zviždukao pod lipama.

bacajte oružje... jedina je istinita velika, večna ljubav nad nama... bacajte... Tada je zagrmeo strašni glas majora, i na svetlosti vatre zatresli se njegovi uspravni brkovi. Vojnici se uzmuvali. Nešto se desilo.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Gospođica N. dolazi nam u društvo. Pošto joj je glas vlažan i mutan, a reči nagle, nema sumnje da je zaljubljena. Ne usuđujem se proveriti, jednim prostim pokretom, u koga je.

Kroz potopoto, podvodnu prašumu, čuje se šum kretanja velikih barskih životinja. Ne čuje se glas koji bi polazio iz njih, niti se vide njini oblici, ali se čuje kidanje vreža i lomljenje granja da bi načinili mesta za

Krešte i laparaju na sav glas. Pokreti su im naučeni od belih žena kad ogovaraju; izgleda kao da igraju kakav Sterijin komad; udaraju se rukama,

Jedan od mojih pagajera reši se da zapeva takođe; nađe u dnu sebe jedan tihi jedva čujni glas; podiže ga sve više, sve dalje u svod, vezujući sebe sa zvezdama; ali se odjednom predomisli, prekinuvši svoju pesmu

Samo metar-dva od staze, ne vidim ništa ali mi dolazi poznati glas Sambin, koji mi izgleda sasvim nov i smešan. Mi nismo prešli ni kilometar kad ispred nas, obavijena večerom koje se

Ovaj se opet sakri iza prethodne svoje uljudne izjave: on nalazi da je prilika vrlo pogodna. Njegov glas, pogled, celo držanje govorili su sasvim obratno: da nisam mogao uopšte pasti na nepogodniju, nesigurniju ličnost od

Iz kolibe odgovara muškarac dubokim baritonom. N. mu govori bambara: „Donji, doni–sisa–tara!“ N-ov glas je tih, otegnut, sa ćutanjem između reči i reči; ubedljiv i preteći.

Sve što ima tog trenutka to je njegov besprimerni „tupe“ i taj glas šaržiran kao kakav revolver. Poslušao, bez reči, čak nasmešeno, da bi se izvinili, oni su odmah na nogama.

Ova podvala upropašćuje potpuno N–ovu dobru volju. On sad viče besan i na sav glas onima što su sa nama: „Ko zapoveda ovde, ko zapoveda ovde! Ovo je zemlja za bele, ovo je zemlja za bele, razumete li!

„Ovo je zemlja za bele!“ trešti N–ov glas, i više se ne vide oči životinja, koje, uplašene svakako, beže dalje od nas. Za pet minuta, crnci, izmakli napred sa

Dok dvoje dece napadaju na njene grudi, zakoračeni i razmahnuti kao mali ratnici, treće čeka svoj red plačući na sav glas. Preko puta ove majke sedi starica na tronošcu, kraj ulaska u stanište.

Svi ga zadivljeno slušaju a onda odjednom pukoše u gromoglasan smeh. Pitam ih šta je. Neki mladićki glas objašnjava da je grijon pevao: „Ti si čovek, ti si beo, ti si dobar, ti si hrabar; znaš šta treba, šta ne treba, tvoja

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

ISAK: Sa Mula-pašom na Malajnici — Davno je bilo, al’ sam slušao Moćnoga glasa strašnu grmljavu; — I danas opet glas ti poznadoh... GLAVAŠ: Sa Mula-pašom na Malajnici?

SPASENIJA (pogledajući u Stanoja): Te crne oči ja sam videla I glas sam čula... Oh, bože moj, Da nije on?... STANA: „Nesreća!...“ Ne kidaj srce, dobar čoveče!

PORFIRIJE: Sad ću ja sa drvima!... Dok treneš! JANjA (gleda na onu stranu otkud se čuo glas, pa govori u sebi): No, krasna braća! Nijedan nema lica čestitog, Sami hajduci i upornici!

Već nam stražari i kapiju otvoriše, a baba iskrsnu, bog je ubio!... „Hajduci!“ viknu, a glas joj po noći krešti kao u buljine... ISAK: To, kanda, beše majka Boškova?... BOŠKO: Ona, nesrećna!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Bome ladno, gospodine. U tome se začu iz daljine ukanje sove; glas se ponovi triput i čudno se razlegao po noćnoj tišini. Stražar reče: »Na tvoju se glavu svršilo, rđo glavata!

— Oće, bogme 'oće, mnogo ima proklete gadije — začu se neki starački glas iz gomile. Okrenem se i ugledam iza mene jednoga moga poznanika iz Cerja (selo u niškom pašaluku).

Uveče je bilo u Aleksincu dosta živo i veselo, glas o turskom povlačenju dopro je u varoš i stanovništvo je malo danulo slobodnije; karika koja se stezala da ga uguši,

Ali jednoga dana puče glas po celoj čerkeskoj postojbini da je Moskov prešao čerkeske granice i upao u njinu domovinu.

a mi se u tome mraku proderasmo nekakvim promenjenim, rekao bih tuđim glasovima, rapavim i strašnim, kao ono što je glas čoveka kad drekne trgnuv ce preplašen iz sna, »ura, ura« i skoro jedan preko drugoga potrčasmo napred.

da me sastrag zagrliše dve male, koštunjave, suhe i hladne ručice, a na samom uhu nekakav slabačak, potmuo detinji glas prošaputa mi: — Čičo! pusti i mene da se tu malo ogrejem! Mene prođe jeza... da li ja ovo sanjam?... naglo se okretoh..

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

I ispuni se slutnja Samrtnog časa tvog, Mezimče moje drago, I to mi uze Bog. Sad često u snu čujem Dečice moje glas: „Gde god je Srpče koje, Ljubi ga, radi nas!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Čujem šum, kloparanje, zveckanje, žagor, nešto se slomata levo i desno... „Polako bre, kud ste zapeli? — začuh nečiji glas. — Dale nemate kud... Ovde je rov. Stoj!“ — čuli su se razni glasovi. — Ko si ti? „Četvrti puk“... Meni laknu.

„Četvrti puk“... Meni laknu. U rovu nastade muvanje, pomera nje, razgovor vojnika i četnika. Čuje se nečiji glas: „Izlazi brzo!

— Probaju vam glas — veli Mišić. — Znam ja tu njihovu taktiku. — Ne potraja ni deset minuta, dok se od strane njihovih rovova začu neko

Bili smo malo mirniji. Kad ovom prilikom nisu uspeli, više se majci neće Bugari dići iz rovova. A otuda se razleže glas: „Sanitet... sanitet!“ „Gde je komandir?“ — pitao je neko iza mene.

Nastaje bodenje, jauk, bolni krici... Natrčasmo na neko kamenje. „Treća četa za mnom!“ — čuje se kroz huku glas. Pred nama se najednom stvori čitav stroj Bugara. Lica su im užasna. Opalih revolverom.

Okolo nas kao da vri. Bombe, puške, mitraljezi. — Drugovi, zašli smo u našu zemlju! — dopirao je nečiji glas. Ja l’ reče!... Masa polete, i kao da me ponese. „Ura! Ura! Ura!“ Vojnici se skoliše oko mene. — Je li ovo naša zemlja?

Naš komandant, pukovnik Jovan, trči na tu stranu i viče na sav glas: „Napred!... Napred!... Ubiću svakoga ko odstupi!

Jauknuo je grešnik od bolova na sav glas. Ali i on sam u onoj muci uviđa da će ga čuti Bugari, pa zatvorio oči, stisnuo zube, i bolno ječi.

— Petnaesti puk — govori ovaj malo glasnije. — Kako? — i Pera zine, kao da hoće bolje da čuje. Novajlija povišava glas za oktavu: — Petnaesti puk. — A... pekarski puk... — Petnaesti, petnaesti — viče ovaj da mu gotovo žile pucaju.

— Dede... p-esmu! Flaša konjaka prelazi iz ruke u ruku. Oči mnogih potporučnika su zamagljene i svi pevaju u jedan glas: „Madelon“... — francusku ratnu pesmu.

Svi skaču, okreću se. U paviljon uveo neko kučku. Iz jednoga ugla dopire glas, kao vapaj: — Nepodnošljivo! Zašuštale su slamarice. Revnosni potporučnici skaču i svi naglas protestuju.

Revnosni potporučnici skaču i svi naglas protestuju. Uzrujan žagor ispunio je paviljon, a kroz ono brujanje začu se glas kapetana „Fikusa“: — U strelce! Drugi viču: — Evo je... — Teraj otuda... — Sad je pod krevetom... — Pobeže!

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

STEFANOVIĆU, SERBLjINU OD SERBLjINA 163 K SAMOM SEBI 169 NA VIDOVDAN 170 GRIGORIJU GERŠIĆU 174 ODA K SAMOM SEBI 175 GLAS HARFE ŠIŠATOVAČKE 177 KLEVETNIKU 185 JOVAN PAČIĆ 186 LjUBI 187 TIBUL SREĆNIJI 189 TUŽBA 191 OČI

— — — — — — — — Neka Srpstvo bude slavno Ma se hvala od vas krila, — Ta naša je gordost bila Samo roda glas uzneti. J. St. Popović, 1854.

Svi veće vrazi moji rukami pljeskajut, hulno zvižde na mene, a zlobno glas dajut: „To li ona preslavna Serbija u svjetu? Sad sluškinja naša bist, dala s nam pod petu.

Pastir svirku nadimajet, pri potokah on svirjajet: O zlatoje proleće! Žabe kreče u potokah osjeteći toplotu, dajut glas svoj do visoka uzimajuć ohotu. Ribe v' vodah igraju se, svi za vesnu raduju se. O zlatoje poleće!

Silni pogled, sam magnet, pamuk ruke, grudi sneg, obraz — prilika; mnogocena svila vlas, slatkoglasni tvoj je glas što je muzika.

Sice šest meseci mraz za mrazom steže, Nos i uši pali, noge ljudem veže. Žalosni se svaki dan čuje glas u gradu Da mrazovi ljude žive, zdrave kradu, I prevoze v carstvo razjareno smerti; Koji živi ostaju, onim' ona

Pavle Solarić MLADEN I MILOJE Mladen Teb', Miloje, sve saleće mladež rad pjesana. Mladež ljubi: umiljat je glas tvoga gortana.

Čista sovest nama štit. Trpenje krepko grudi našoj oklop. Pijeride! lek vaš skor. Glas lire vaše balzam nežnom serdcu; S pesnom vašom jači duh.

Sile zruživše s, Tela i duše iz tih stepene prave ko hramu. 3. novembra 1821. Lukijan Mušicki GLAS HARFE ŠIŠATOVAČKE Liro-didaktičeska pesma, dar na Novo leto narodnoj serpskoj junosti.

Tibule, o, srećni! Uslišila Delija ti ljubveželjni glas, Lira sa mnom već je umolčila, Ljubica jer i ne sluša nas. Tibul, Del’ju, Virgil a Kesara, Prv’ za ljubvu, vtori za

možeš ti plakan’ja Muzike u skladnost lit; Mož’ iskazat muke tvoje, Pak ispevat srca bol, Muzika će strune svoje Glas poklonit nežni, hol.

Zuji pjesne glas presvjati Dirne l’ pjevčik u klavir, Mir se taki mora sjati, U soglas’ju leži mir; Mir da svagdi mi snujemo, Mir tam’,

Jakšić, Đura - JELISAVETA

(Leonardo se klanja.) Je l’ dobar glas?... Šta nosiš? Reci! Žalost me neće ožalostiti, A radošću me ne mo’š ubiti; Manj da ovako počneš: „Gospođo!

Tuže l’ veci silnih Nemanjića? Čas plače li njihove propasti, Il’ podlaca pakosnim kikotom Glas potmuli tuzi potomaka U sretanje podrugljivo šalje? Mudrost ne zna — promisao ćuti...

Neću duždeve! Venecijanske neću darove!...“ Neka, nek viče, pa da promukne, Ovde mu niko ne mož’ čuti glas... Samo Staniša — Još on ostade?... Ali i njegov zakucaće čas!...

Osveto, sele! Tvoj li je glas Što mi krvavo srce premeće, Što mi na dušu hladnu ručicu U grozničavom svome zanosu Kao svetinju svoju nameće?

Nu bori se kâ vuk!... Dok evo ti razlijega se glas: da je i stari Šulović prešâ u Turke; a grđi, te zlokobniji, da ni Katunović poginu... taj ni snagu salomi.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Torovi prekrili pola polja, a staje se okupile oko jednog zaravnjaka kao mala kasaba. Glas se Reljin širio. „Šta toliko teslaišeš! Što si se toliko digô, nijesu na tebi toke i ilike Relje Kneževića!

Reljina, sjeo na kamen više jednog groba, podnimio se na obje ruke, pa sam za se krupno, duboko govori, kao da mu glas dolazi iz mračnih dubina: — Dok jednom ne smrkne, ne more drugom svanuti.

Zar nije tako? — Jest, brate Krstane, tako je — mijenja glas i odgovara sam sebi... — Kad bude po nekoj pameti, brate Krstane, mračne su ovo i krvave bešjede, ali se meni ne more

Zabasali smo... Zabasali smo!... Njegov iznemogli glas dočekaše i zgrabiše vihori i, kao osvetnički, pomamno ga rastrgoše i razniješe po uzbješnjeloj, ludoj noći zmijanjskoj.

— Ideš li, rode? — vikao je Relja poizdaleka. — Idem, idem — činilo se starcu da čuje djetinji glas. — 'Ajde, rode, 'ajde!

To mu je, kako kažu težaci, sva sermija i rodbina. Eno mu se već vidi kuća kroz voćnjak! — viknu Stevica, i glas mu kao malo zadrhta. Oblačan, vlažan, težak dan. Svjetlost slaba, mutna; toplina se ne osjeća, iako je ljeto.

Džibovino Džibovino, šjeme ti se umelo!... Ama, šta ćete vi, ljudi, od mene?! Glas mu je zlobno, pakosno grmio, a kroz rapavo, promuklo grlo probijala je drhtava uznemirenost.

Vraćô sam se pokasno iz sela. Prilazeći kući, čujem iz sobe Đvrđijin kikot i nekakav muški glas. Svežem konja za plot, skinem bisage i kuburluke, pa se prišuljam pendžeru: Džibukarda s Đurđijom!

— jeknu pokojni Partenija kô uboden, a glas mu žalobitno zadrhta, i suze ga obliše. — To nešto, Simeune, mlogo žalobitno. Uli-de mu Mićane, jednu čašu.

Turci su ljuti na te i na oca Parteniju, jer se pronio glas po Krajini da ste vas dvojica krijući oko ponoći svake noći dobivali nekakve nesretne depešine iz Crne Gore, i od

Oči mu se svijetle i prelijevaju kao u mačke iz mraka. Sav sijed, preko pedeset godina. Mijenja glas. Umije zaplakati kao malo dijete, zalajati kao pašče, a zakukurijekati kao pijetao.

na konju talambas — starinski mali bubanj tevter (tefter) — beležnica, zapisnik; računska knjiga tel — ovde: vest, glas tendžerast — koji je sličan tendžeri — dubokom bakarnom sudu bez drški, kotlu terkija — konjanikov prtljag smešten u

Bojić, Milutin - PESME

— I otvoriše im se oči. (Matej IX, 29, 30) Glas je Gospodnji nad vodom. Bog slave grmi. (Psalam 29, st. 3) Blago narodu koji zna trubnu poklič. (Psalam 89, sg.

Ravnodušno slušam glas ti istovetan, A do skoro ja sam treptao sav zbunjen, Kad ti taknem usne, svet za mene cvetan, A danas te žalim kao

Ja sam hteo razlog života da rešim I čuh glas tvoj da me zemnoj slasti vuče, Jer zemaljskih tajni da mi dade ključe. Tvoje sunce me je učilo da grešim.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ali kad dođe tako neka opasnost, a meni se nešto stegne ovde, pa naprćim usnice i samo duvam, ali ne izlazi nikakav glas. MILISAV (Tasi): Umeš li ti da zvizneš? TASA: Umem, gospodine Milisave. MILISAV: E, evo, Tasa će da zviždi.

VIĆA (koji je dotle razgledao akta): Je l' vi znate zašto ste ovde? MILADIN, SPASA (u jedan glas): Ne znamo, gospodin-Vićo!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Izlaz se najčešće tražio u tome da se jedan glas obeležava grupom od dva ili tri slova. Tako se poznati šuštavi konsonant u engleskom označava sa sh, u francuskom sa

, dok ćirilica ima jedno slovo za taj glas, i to isto svugde gde se ta azbuka upotrebljava. Crkvenoslovenski i narodni jezik ajednički crkveni jezik i zajednička

Uveo je pravopis u kojem napisana reč precizno odslikava izgovorenu, po načelu "jedan glas, jedno slovo". Ekavica i ijekavica Otpor Karadžićevoj reformi bio je vrlo jak.

nepoznatim, Jakšić je u svojim rodoljubivim pesmama grmeo gnevom protiv tuđinskih osvajača i domaćih tirana i stekao glas srpskog Tirteja.

on se kao četrdesetogodišnjak prihvatio rada na romanu i pripoveci iz suvremenog života i u toj oblasti stekao glas srpskog Balzaka (Milan Narandžić, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja i dr.).

Jakšić, Đura - PESME

Uvređeno srce moje, U večitom bolu, gnevu, Smeha se je zaželelo... — Ha! Il’ možda neće doći Strašnog suda glas užasni? Možda nikad neće moći Gorkoj muci i jauku Nasmejat se srce moje?... Idi!... Idi!...

Ja sam stena, al’ krvava!... 1860. ĆUTITE, ĆUT’TE!... Ćutite, ćut’te!... S perom u ruci Stekô sam sebi u rodu glas; S krvavom sabljom na bojnoj muci Bolji sam bio — bolji od vas! Da ste me vid’li — to da ste samo!

On će sa mačem doći Kad kucne jedan čas — Oteće staru slavu, Dobiće novi glas. A ti ćeš, moje sunce, Svo blago moje — svo, Ti ćeš mi rodit sina, Da čuva blago to. 2.

Ponoć je. U crnom plaštu nema boginja; Slobodne duše to je svetinja. To gluho doba, taj crni čas — Al’ kakav glas?...

“ Tako reče smelim glasom Poučitelj nove vere, A glas mu je sa užasom Ispunio kaluđere. Digoše se ćelepuši, Kô da druga kosa niče; Pa kô zmija kada siče, Sav se sabor

Nastasijević, Momčilo - PESME

Silovito me čemerom prostreli. Hudi svoj, gospo, na pesmu proćerdavam vek. Zavapim, al’ izvije se glas. Miloglasan je negde na zvezdi spas, što bolni pevač promucah ovde dole. Jer nema ruke da razdreši nam čvor.

Oslušni, dozivam, spi rođeni poj. Iza sna snu dublje bude probuđenje. Bratu se iz dubina oglasi, prene na ovaj glas. RODITELjU Ko si? Ko i kuda ja, Plod bez ploda tvoj, I sudnja ova u meni reč? Sin, evo, progledavam.

I sinak bio majci, ili kćer, zamukni, zalud glas, kad nikog i ništa ne zovete. 4 Jadna jasnota, umlje, jadna reč, mračni put grete.

Jer nije na Kosovu zadnji čin; i kobni gde naroda glas, izdajom već ime ti ocrni, jadni oče moj, sin ja na nogama, Đurađ, tim bodrije tu, strašni zadržati sudbine hod —

Jehova je to! (Devojke:) Silnome Bogu pojmo sad, Zaigrajmo uz svirke zvuk Na novi glas, na novi glas. Neka more i zemlja strepe, Reke nek pohvalom zašume I neka planine zaječe, Njemu svetlost dah je i

Jehova je to! (Devojke:) Silnome Bogu pojmo sad, Zaigrajmo uz svirke zvuk Na novi glas, na novi glas. Neka more i zemlja strepe, Reke nek pohvalom zašume I neka planine zaječe, Njemu svetlost dah je i bit, On krilima

Oblaci prave blistav mu šator I glas mu huji kroz oluju, Poklonimo se Tvorcu Bogu. Slavimo Večnoga, Boga Izrailja, Slavimo Večni Izrailj, Izrailj.

Nek na me pođe sva sila u boj, Bog mi je moćni štit. Kroz bojnu vrevu moj glas ču se tad, Ne zna duh moj za strah. VI Milost, o milost, Bože moj, I sažaljenje tvoje mi daj.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I posle bi i otac dolazio. Još na kapiji sa ulice čuo bi se njegov glas, zdravljenje, željenje prijatna ručka sigurno kom komšiji s kojim je otuda iz čaršije došao.

I otuda, iz sobe čulo bi se kako baca koliju u kut međ jastuke, kako seda, i odmah njegov krupan glas: — Hajde da se ruča!

Mladen kroza san čuo bi kako otuda kroz kujnu dopire očev glas. Pun, kratak i ponizan. Uz to zvek novaca i izvinjavanje: — Nisam mogao više, nano. A za to i to cena je ovolika.

— zar bi onda on iz takve jedne radnje uzimao espap na pozajmicu, unosio ga u dućan i prodavajući ga davao mu ime, glas svoje radnje, trgovine koja je bila ne samo prva i čuvena kod njih nego u celoj Turskoj, Bugarskoj, pa i Bosni...

kruto, polako, da njoj dođe da se ne za sebe, već za nj, gledajući ga takvog, zaplače i padne, obgrli noge i na sav glas zakuka za njim: »Mladene, brate!

pravo kući, već ode naniže, čisto kao bežeći od kuće, jednako preplašen i unezveren kako će se sad sve čuti, pući glas o bekstvu njenom. Mladen nastavi beleženje.

jedne noći Mladen, osećajući kako će pući od jada, slušajući kako ona, misleći da oni već spavaju, predala se i na sav glas kuka, jeca, ne diže se, siđe i ode do nje. Zateče je povezane glave, uplakanu, svu mokru od suza, plača.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

ušima iznikne zova, i kad su čobančići od njenih prutova načinili svirale i počeli svirati, kroz sviralu čuo se glas: »u cara Trojana kozje uši« (Sofrić, 103, misli da ova pripovetka ima etiološki karakter).

semenom (SEZ, 19, 69), i dobija na dar neopredenu kudelju (SEZ, 32, 369); u mišju subotu, tj. u zadušnu subotu (upor. Glas SKA, 77, ‹1933, 33 idd›) ne valja se o prtenini raditi, »jer će miš izgristi konoplje« (SEZ, 32, 375). Obratno, k.

Najzad, neimar udari bradvom, naopako nasađenom, u omoriku, iz nje poteče krv, i progovori glas da će ćuprija ostati i toga dana i do veka (GZM, 6, 368, narodna pesma). Ali o.

Prilozi, 3, 127 idd; Glas ‹SKA› 77, 27, idd. Za setvu potrebna je kultička čistota. Ko seje prvo s. kad počne setva, ne sme imati snošaja sa

, već da se ne bi uznemirivali miševi, jer je taj dan njihov praznik (v. Glas SKA, 77, 27 idd). Ako je duga, pored ostalog, jasno obojena zelenom bojom, biće te godine dosta s. (SEZ, 19, 396).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Gazda čita i dalje i čini se nevješt. — Nemam čime utrnuti božićne svijeće, se isti plačljivi glas. — A što? Nemam čime ni kupiti je .... De, gazda, smiluj se!

Rade se najednom trže, veli joj: . — Što drhtiš ispod ruke mi kao list na trepetljici? — a glas mu u tišini, u proređenom vazduhu, odzvanja jedro, odjelito. — Milo mi je!

Uozbiljiše se, u jedan glas upitaju bolesnika: — Niko, ostavljaš li sve tvoje Radi? Bolesnik, mjesto odgovora, zajeca i s nategom htjede da se

i s nategom htjede da se okrene na drugu stranu, ali, vidi se, snaga ga izdaje —Niko, brate, — ponoviše jače u jedan glas, ostavljaš li sve tvoje Radi, svome bratučedu, sinu Ilijinu?

— upita pisar. —Koliko pitate? — obrati se Petar k njima. —Koliko je pravo! — odgovoriše svi troje u jedan glas. Petar sa stola uze kesu i izvadi iz nje nekoliko banaka, razmota ih i broji. Evo deset desetica! — veli.

Govori živo, sa zanosom, s uzigranim očima, što pogdjekad kao bljesak zasjakte, a zvuči mu glas bistro i jedro, dok drugdje naoko miran je kao zemlja.

Poslije nekoliko dana posla gazda svoga nadstojnika Vasu neka selom pronese glas da bi gazda kupljeni dio pokojnoga Nike prodao, da ispita što će ljudi na to, koju bi cijenu udarili.

Međutim, selom se odmah o kupovini pronio glas. Žene se zamislile, ali žacaju se pitati ga; nadaju se sam će kazati, pa, dok zine, misle: no sad će!

— „Kuljav je”, — odgovori. — Pa što ga varaš? — „Dokona”, veli i puče od smijeha. Pop Vrane, otkada čobani proniješe glas da su Radu vidjeli sa Mašom u jari noću, strasnije čezne za njom.

A sjeća se dobro: bio neko pronio selom glas da biskup nosi selu jedan zamašit dar od velike koristi. Istoga dana, seoski kapetan, s novim peškirom oko glave i

Ali, dok progovori, Radu prođe i divljenje i jeza; glas ne odgovara ugojenoj prilici: tanak je i nerazgovjetan i na mahove ga izdaje; u popa Vrana ljepši je i snažniji nego u

—Momče, bi li se oženio? — upita ga hrapavim glasom. —Tanak joj glas kao u svrake! — pomisli Rade, ne osvrćući se već na nju.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Dimitrije Glas o igumanovom ozdravljenju naglo se proširio po čitavom kraju. Nagrnuli su odasvud kljasti i uzeti, šugavi i kostobolni,

Ugledavši me na vratima, zbunio se, oborio pogled i bez reči šmugnuo napolje. U narodu se proneo glas da je u manastir došao neki grbavi dečak, dijak, sa velikim znanjem i umećem.

Izgleda da je naš lepi brat zauzdao još jednu bolest, zadobio najvažniju pobedu i utvrdio za sva vremena svoj dobar glas u ovom kraju. Vratio se s Kule s tako dobrim vestima da je siroti Makarije pomračio od oduševljenja. Preporodio se.

Prohor Gospode, da li moje molitve uopšte do tebe dosežu? Da li razabiraš moj glas u mnoštvu ubogih koji te prizivaju? Ne krijem od tebe.

Barem toliko. Prohor Dimitrije je proneo glas kako se ja spremam na podvig. Kaže da sam se zarekao da ću sedam noći prespavati u otvorenom grobu punom trnja.

taj prizor da je najlošije naslikan od svih fresaka u crkvi i da bi ga svakako trebalo ponovo raditi da sramota i loš glas ne padnu na čitavu grupu. Za to, međutim, nije bilo vremena.

pridružio bih se ostalima, te smo se valjali od smeha, dok nas ne bi Makarije izjurio iz crkve, psujući na sav glas i govoreći kako smo gomila bezbožnika i đavoljih najamnika koji ismevaju božji dom.

Ne mogu da učinim ni taj prvi korak. Da li sam uzeta? Šta je sa mnom? Hoću da ga zovnem, ali glas mi je slab, skoro nečujan a on je daleko, ne čuje me.

Bogdan O meni ovde vlada uverenje da sam glup. Ne znam koji je od mojih neprijatelja prvi pustio okolo takav glas, možda baš Kirča, taj mrzovoljni mušičavi sebarski sin. Najpre će biti da je on.

svim Lauševim ljudima, Dadara se izdvaja svojom bistrom glavom, trezvenošću i postojanošću, ali bije ga taj nesretni glas da je kurvar. Dosećam se ja zašto ga Lauš ne voli, ali bolje je da nešto i prećutim.

odajama, no kako je vreme odmicalo, a on se nije pojavljivao, oko podne je morala nekom da poveri svoje strahovanje. Glas o njegovom nestanku brzo se proširio po Kuli.

Onima koji do smiraja polože oružje, poštedeće, veli, život. Najviše me je začudio taj njegov glas. Onako škripav i tanak glasić u onakvoj ljudeskari čovek nikad ne bi očekivao.

Ilić, Vojislav J. - PESME

A iz sela malog Večernjeg zvona razleže se glas... I strahom srce učas se pritaji Gledajuć mutno na jesenji dan Ah, šta su snovi i beskrajne želje, Kad život pada kao

i našto zvuci, Kad čujem šapat tvoj! O zvučne strune nemirnih dana! Čuvajte slatki glas Za pozdrav dana, kad zora rana Istokom raspe kras; Pa svu noć budan kad pogled sklopi Anđelak mili moj: 3vonite zvuci,

svija nevini, bajni kras, I cveće rasiplje svud i slavuj pesme joj peva, I s frulom pastirskom blago stapa se njegov glas. I vredni ratar oblazi pola, Priprema seme, oštri plug; I sve je sreno - polje i dola, I gusti lug.

ljubim onda, ja verujem onda, Srećne mladosti obuzme me kras, I moje lire drhtajući zvuci Svoj sanjalački kroz noć šire glas: Prošlost je groblje. Preko surih ploča Tumara seda starost.

Srce se stvara u kam, duša ledi, A na usnama izumire glas I samo suze teku... Tavna prošlost Ponova sine, kao lepi san, Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa, Al' roblje svoje ne

Il katkad samo tek zviždanje jasno se čuje i težak, promukô glas. To lovac prolazi selom, i brze mameći pse, poguren u polje žuri, Pokriven koprenom belom. Svuda je pustoš i mir.

lome; I smelo, nad ponor nagnut, majkinu dušicu bere, I peva sumornu pesmu o tužnom rastanku svome; I čudni njegov glas U meni dušu stresa, kô lahor što stresa krilom Zeleni viti klas. 1885. ELEGIJA Prestaću i ja skoro.

Meni je samom jako krivo, Zašto se večno sećam vas. Al' sećanje me goni živo I uspomenâ moćni glas! Ko smoren putnik iz tuđine, Kome je mrzak život mlad, Na obalama bujne Drine Ja često sanjam onaj grad U kome buru

I jednoliko, sred tišine, Udvajajući noći kras, 3agrmi pesma iz daljine I tamburine zvučni glas; Duša mi čudne snove sneva, I ove pesme sva je plen... Odakle ide? Ko je peva? I šta li znači smisô njen? 1886.

U kome ima gospođica (Salona naših pravi kras!), Žemanstvo, zbilja, bleda lica, Slabačke grudi, tanak glas. Kao da svaka želi reći, Kad sa pozdravom priđeš njoj: „Ostavi nadu, prolazeći! Stidljiva skromnost bog je moj.

“ Nekad sam imô vrlo rado Ta bleda lica, slabi stas, I zabrinuto čelo mlado, I razneženi, tužan glas. S hrišćanskom tugom ja sam tada Voleo burni ovaj svet, I moja ljubav, večno mlada, Iskaše sebi srodan cvet.

Ja volim vaše vedro čelo I vaš srebrni, jasan glas, Kad detinjasto i veselo Sitnica kakva dirne vas. Ah, sećaću se celog veka Kao prijatnog, slatkog sna, Preko jaruga i

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Nije li ovo kakva „nova“, koja je iznenada zableštala na nebeskom svodu? Glas stražara sa vrha naše katarke daje mi neočekivani odgovor na moje pitanje. On viče, koliko ga grlo nosi: „Faros! Faros!

„Nemam šta da sumnjam!“ rekao je odlučno, ali mu je glas treperio. „Kada poznajem onaj ugao i onaj luk, onda znam i opseg Zemlje.

Meletius IV srednjega je stasa, ali ga njegovo dostojanstveno držanje, otmen gest i zvonki glas čine znatno višim. Njegova nošnja, crna svilena mantija i kamilavka, ne razlikuje se ni u čemu od nošnje ostalih

ne mogoše videti šta se dalje dešava, nego čuše samo urnebesnu viku, pretnje i psovke i, u toj pomamnoj buri, iznemogli glas vrhovnog poglavara istočne crkve. Odjedanput umuknu sve.

Čitali su ga na glas i pojali tako dirljivo da nam se koža ježila. No vremenom izađosmo iz mode i upotrebe i prespavasmo vekove na policama

Već na prvim časovima osetih da moja znanja nisu takva kao što sam uobražavao. U čitanju na glas nisam imao nikakve prakse, pa ni u pisanju.

Ja zacvileh i počeh, u bolu, da pevam onu našu starinsku pesmu: „Sećaš li se onog sata, kad glas dođe iznenada, k’o iz vedra neba grom. Da ja moram odlaziti, Tebe, dragu ostaviti, i moj mili rodni dom!

Radeći na njemu mislio sam mnogo na Vegenera, video u mislima njegovo blago lice i čuo njegov glas. Imao sam osećanje da je on moj nevidljivi saradnik.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ljubav prema njima i potreba da im se priušti radost Milovanova je privela pomisli da deci napiše knjižicu pesama“. Glas pesnika se pita koji bi poklon bio najprikladniji za dete (potencijalni darovi izraženi su deminutivima: lutčica,

Pastir svirku nadimajet, pri potokah on svirajet: O zlatoje proleće! Žabe kreče u potokah osjeteći toplotu, dajut glas svoj do visoka uzimajuć ohotu. Ribe v' vodah igraju se, svi za vesnu raduju se. O zlatoje proleće!

vrelo i planinu, Tihu reku, silno more, I pod nebom orla gore I nad orlom šarnu dugu I slavuja u tom lugu I još njegov glas umilni- Ti satvori Bože silni!

Al' šteta, što nema glasa nikakvoga! Još da može kakav glas od sebe dati, Ne bi ptica bila, već anđ'o pernati.“ Bi milo gavranu takvu hvalu čuti, Al' da nema glasa – ta ga

Pa i ševa već te zove Da razgoniš lake snove. Prepelica u glas viče Na uranku pućpuriče. Zora zori, eno sviće Lepi danas danak biće! Haj, urani pa ustani, Sve već čeka – na tebeka!

Stanković, Borisav - TAŠANA

BEKČE (produžava pevati): Ako si pare nemame, Oku i pol sevdah imame. STANA Propao si, ali ti je glas topao. I još si me tražio za ženu! Umalo se ne prevarih i pođoh. (Sebi): Beše lep, ali se propi.

Čuje se na stepenicama, do vrata, stenjanje, neprirodno mljaskanje ustima i potmuo glas: »Moja je ovo, moja kuća!« Pojavljuje se glava Parapute, ali leđima okrenutog, nesrazmerno razvijena i utrpana krpama,

Sad ću ja to. (Viče): Stano, donesi ono, što je za dedu spremljeno. Čuje se Stanin glas: Sad, sad, snaške. MIRON (odbija): Ne, ne, Tašana! Ne mogu, ne jedem ja to! TAŠANA A, to moraš da mi učiniš.

STANA (pokazuje napolje): Snaške, evo Saroša. Sigurno je on. Poznajem ga po glasu, po koraku. Čuje se jak glas sa stranim akcentom: Kako ste? Jeste li zdravi? STANA Eno, zbunjen je, pa hoće vikom da to zabašuri.

Ovde sam kao kod svoje kuće. SVI BEGOVI Tako je! JUSUF BEG (sedajući do Saroša): Saroše, bre, još od kad ti glas i pesmu nisam čuo! Ono, istina i ja pokatkad zapevam. SVI BEGOVI Poj bre, Saroše, poj!

kad sam poodrastao, naučio uz šarkiju pesme od njih, donoseći im piće, ja sam od svakog po malo ispijao da bi mi boli glas bio kad počnem da pevam i sviram gostima, da kod gazde mesto što bolje utvrdim i što više mušterija privučem.

SLUŠKINjA (pokazujući gore na Tašaninu sobu): Crni Jovane, znaš li šta će biti kada vidi da ga nema? JOVAN (na sav glas, kao nešto što mu se odavna nakupilo): Pa ne mogu ni ja, brate. Otkuda mogu svaki dan da ga pazim?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Mala stopala; sitan glas; tanke ruke izmučenih prstiju na kojima su poslednji zglavci kao oglodani, od tvrdih dugmeta, štavljene postave, jakih

Ali majstor Kosti zamače za oko zdravlje Ristanino, smernost, neki sladak glas, i naročito osmejak, koji, uostalom kao kod svih što od tuđina strepe, nekako dugo ostaje na licu.

Ristana oči ne suši, a majstor Kosta crn i suv kao mrav. Seti se onda jedan od svirača da oproba Srećku glas. Pevao je Srećko, kao da je samo taj poziv čekao, valjda deset pesama.

Pevao je Srećko, kao da je samo taj poziv čekao, valjda deset pesama. Reči zna napamet, glas mu mali, ali pun neke sete i ljubavi, i sa onom bojom koja tako dira ljude melanholične, stradalne.

Kad je stigao do ugla, odjeknu drugi pucanj, i nesrećni mladić se sruši mrtav na mestu. Na glas o tom mučkom ubistvu dve su žene pale u nesvest: majka jedinca Stanoja, i Seka majstor Kostina.

Gospa Nola na to uze medalju i gurnu je u ormar međ stari porcelan. Gos-Toša, povodljiv kao uvek, dade glas svojoj ženi, i ostade u pižami u svome miru i u svome koritu.

Pa strah od velikog novca i poseda, od života koji sav ima stojati u službi imanju. I onda opet neki poriv, neki glas nagona i poziva, nešto jasno i jedino lepo: postati prijatelj dece, čuvar dece, ma čije, svačije.

Zamišljao je gos-Toša, i puštao da defiluju pred njim, lica njegovih znanaca u palanci onakva kakva će biti na prvi glas o mirazu koji gos-Toša sprema poćerci: neka zgrčena i uznemirenih očiju; druga razlivena i zabezeknuta; treća skoro

starih Rimljana, istoriju i književnost starog Rima znao je sjajno, često je s pravim poletom propovedao, i onda mu je glas odavao osobitu moć i lepotu. Ponekad je malčice više pio.

Odole, iz baštice, čuo se vedar Srbin glas: Nano, smetam li vam? peva mi se! — I zapeva tiho, sa umenjem pevati: Sunce seda, noć me gleda, a ja, tužan, kuda ću?

” — Usred takvih razgovora upadne ili glas gospa Nolin, ili ona sama. Nije mogla nikada da trpi da dugo buška po njoj misao. Tek skoči, pa je sve prošlo.

— Mladić ćuti. Uspravlja glavu, ali ćuti. — Prokartao? popio? probeštijao? ... Istinu hoću da čujem — penje se opet glas — ti me dobro poznaješ, istinu, ne zato što inače ne bih novac dala, nego što hoću da te vidim u dušu, pre nego što ja

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Zato, sinko, eno ti konj u štali, osedlaj ga i idi kud znaš da će za tebe najbolje biti.« Ovo je za Romana bio glas anđela, i ne čekajući da se sveštenik po običaju zaplače, đipi na noge, otide u štalu i apostrofirajući konja, obznani

znamo, samo to možemo kazati da prva lepo, a poslednja ružno zvoni, i zato nazivaju spisatelji jednu dobar, a drugu rđav glas, po originalu Good i Evil Fame.

»Ovaj autor kao okreće da smo mi Abderite, a on neki Demokrit,« (:čuje se glas recenzenta, koji nam sovršeno daje poznati da je Abderite čitao). »Ali molim, g.

fama) — glas, glasina (personifikovano) FARO-BANKA (nem. Faro, Pharo ili Pharao) — hazardna igra kartama gde jedan »drži banku« a

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i

Babica, koja je bdila kraj postelje moje majke krepeći se rumom, objavila je da je dete koje se rodilo žensko. Na glas da sam žensko, moj otac pljunu, počeša se iza uha i opsova nešto ružno, što ja onda nisam razumeo ne poznavajući

Sećam se, dok je bio nov, kad bi mu pritisnuo grudi, iz grudi mu se izvijao glas i živo kretao rukama te udarao tasovima.

Tri godine svoga školovanja on je uporno ćutao. Bilo je profesora koji su bili radoznali da mu čuju glas, bilo ih je koji su izašli iz strpljenja te ga preklinjali da kaže ma šta.

Profesor matematike, na primer, pokušavao je čak da ga očajno vuče za uši, ne bi li pustio glas, onako otprilike kao kad se pritisne dugme da bi zvono zazvonilo.

Tom molitvom, koju nismo razumevali, obraćali smo se, svi u jedan glas, svaki dan bogu. Ali to je još najmanje što je mi nismo razumevali, no sam ja uveren da je ni sam gospod bog, kome smo

počne upotrebljavati latinski, naročito ako mu rđavo ide; majka, potpletajući čarape, peva Ovidijeve eksponte na glas guslarskih pesama, a služavka, perući rublje, drži takt u klasičnome heksametru ili, seckajući crni luk, izvodi nežnija

— Kako si mogao tako što napisati! — uzvikivale su sve tri tetke u jedan glas. — Što da ne napišem, kad je istina? — branio sam se ja. — Iju, a otkud ti znaš da je to istina?

— Gde ste vi, gde ste vi? — povikaše i jedno i drugo u jedan glas, kao da bi svako za se hteo reći: A što mi izmače kad smo tako lepo udesili stvar!

se mrzovoljno Bora Stanković – i kao što je red da se jedan dezerter pravi tutkun, da sedi u kut, u pepel, da ne daje glas o seb'.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

tri! Čuje se neko stenjanje i krckanje, kao da se kidaju mišići i kosti pucaju. — Još malo! — dopire nečiji prigušen glas. — Zateži konopce! Ovi sa obale povukoše. — Ne puštaj!... Još malo!... Napred!... Stoj!

Poslužioci se pribili jedan uz drugoga. Ispod topovskih šina senu varnica. — Hodo-om... Hodo-om! — čuje se odnekuda glas. Onaj zaglušni šum iščeznu. Zvezde su mirno svetlucale... — Ordonansi, s puškama na začele!

Pa zašto se ne bismo još i sada vratili. Pronosi se glas da idemo do albanskih gora, gde će oficiri napustiti vojsku.

Kafane prepune. Uskim ulicama teško se prolazi od vojnika i civilnog stanovništva koje je dobeglo dovde. Pronosi se glas da su se neka arnautska plemena pobunila.

Ali pred nama su, kao što vidite, neprohodne planine... Gospodo... Vi kao stari vojnici razumećete me... — glas komandantov zadrhta. — Odsad pa do pet časova izjutra... uništićete celokupni materijal... — I topove, i municiju?

Iz pešačkog logora je dopirao žagor... — Gospodine potpukovniče, mi ne želimo da se predajemo — začu se glas, kao da zapomaže. — Ali mi hoćemo da se pod borbom vratimo. — Tako je!... Tako je! — odobravali su ostali.

— Gospodine kapetane — glas mu je drhtao. Kao da se zagrcnu. — Gospodine kapetane, pešaci se zaklinju na zastavu, a mi artiljerci na topove.

— Idemo sa vama, gospodine kapetane — povikaše oni u jedan glas. Svitalo je i već sa novim danom počinjalo je novo zaglavlje mučne povesnice naroda srpskog... GOLGOTA Prvi decembar.

Iz daljine, odnekud sa planine, dopiru neki glasovi, a malo zatim čujemo: — Deset minuta zastanak. Prenesi dalje! glas se gubi prema ravnici. Vojnici sedaju na sneg, brišući znojavo lice. Konji brekću i sa njih se puši para.

Sigurno se prenosi zapovest. Naprežemo sluh. — Ko se gde zatekao, neka tu prenoći. Prenesi dalje. Glas se prenosi kao val i gubi u snežnim dubodolinama. Oko nas je šuma. Siluete nekih četinara.

Usred jednog takvog krša i loma, zaustaviše nas da prenoćimo. Pored puta pustio se unedogled karsni teren. Glas se proneo da je stigao hleb. Ljudi namah oživeše. Na drumu su bila dva kamiona i sa njih su istovarivali neke sanduke.

Govori se da ćemo ovde čekati dok ne stignu transporti u San Đovani, koji treba da nas prime. Pronese se tek glas: stigli su. Krećemo odmah. I u toj nadi prolazili su nam dani. Svako jutro pred šatorom lekara čitava povorka vojnika.

Petrović, Rastko - PESME

potkrada: Da duša pomrlih stolu bude prizvata; U čas evo Dantona, za njim evo Marata: Bolno se grče prsti i lede, A glas je suh i bez jeka, Ponoć je prošla, dva sata, I mrtvaca glave blede i sede.

Pod prozorom talasom srebrnim šumi reka A glas joj je suh i bez jeka, Suh i bez jeka. Bolni, zgrčeni i hladni, ja i osam dosada I tri vođe revolucije, igramo se,

TREBA PRVO UMRETI ili MALI PERA Neko plače u meni: moj brat ili sestra; Od jutra do večeri njihov glas slušam. Ja sam jak kao most. Neko plače u meni. Jedan, dva, tri; jedan, dva, tri.

Odakle zora će da svane? Odšetaću se u polje žuto Tamo gde je treća četvrt mesečeva: Zakliktaću mu pesmu mladačku, Glas neka široko zatrepti.

je tako često na prsi, jer se sanja o devojkama koje zadrhću rano, i kojima je uz oči zelene dano da im noć odnosi glas kao šešire, kao pad teške hladne vode.

seljenje: Moljah ga da ne odmiče se, veče to, od mog spavanja, Pa ako primeti plavilo lica, sam me probudi; Ne pomogne li glas mu znan, strašna će možda šibanja: Jer žudim (ako ozdravim) da vidim Je još jednom kako rudi.

I bol, Gospode, i bol! Molitva za Njega, Sunce! Molitva, tim, za mene! Njegov, Gospodnji, glas, i svi glasovi; Oholosti, nije li demon to tvoj i tvoji grehovi ”Došao si najzad, najzad mrcvareni pesniče, Protrljao

java, I kruži magleni daljni dah, sedefom, dok mleko se rađa Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa Niti ikada mogah izreći - koliko me tad to spasava Zaćutim, jer van

Bezvoljno njemu psovka pojuri, Ne znajući za ruku što pruža mi se iz detinjstva Da spreči taj kobni glas i spusti dlan na usta; O, koliko bola i staranja nad nastupom krenulog životinjstva!

Zar ona, devojka, koju željah da živi kraj mene Nikad dovoljno golom, njen glas i tanka polovina; Kako je lagano ništi noć i šuma i planina, Neka je drugi ljubi neko: taj junak bolji od mene.

tu: sem kao da trepavicama odahnjujemo zavesu, Učini nam se pod rubom vidika sve nedostižnije; Od toga nam se rascepa glas, i zatresu Udovi.

Naselih prošlost odjednom vojskom čitavom duhova, Zapretoh u tišini njen glas lišćem još svežih grehova: Kud god bih upravio pogled nasmešio bi mi se njen lik, A zatim bih skakao noću čuvši

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— Otkad Mesečev Cvet raste? — reče neko i nasmeja se, prezrivo. Ali, kada se Vedran okrenu ka mestu odakle je glas dolazio — vide samo jedan žbun, a na žbunu očice, crne kao trnjinice, trepću ka dečaku radoznalo i prekorno. »Koješta!

Sav pometen, diže Drvoseča pogled k Neznancu. Ali, ovome kapuljača prekrila lice, a iz kapuljače glas struji predlažući Drvoseči da mu za naramak drva dâ vreću novih lica. — Možeš ih menjati!

— žena pogleda oko sebe, ispod sebe, ali nigde nikoga nije bilo. »Mora da mi se pričinilo?« pomisli, ali glas ponovi istu primedbu.

»Mora da mi se pričinilo?« pomisli, ali glas ponovi istu primedbu. Okrenu se žena ka mestu odakle je glas dolazio i vide kako iz čahura u njenom naručju vire sićušne glave dece. Oj, kako su im se smejale oči, blistala lica!

Niz obraz joj je klizila suza. Ona podiže ruku da je obriše, kad nekakav tanušni glas reče: — Pusti me, sam ću! — Ko si ti? I šta ćeš sam? — žena se osvrte unaokolo, ali u sobi nikoga nije bilo.

— Ko si ti? I šta ćeš sam? — žena se osvrte unaokolo, ali u sobi nikoga nije bilo. — Ja sam tvoj sin! — reče glas i žena na ruci, koju je prinela obrazu, oseti neki slabašan teret. Kada je bolje pogleda — vide suzu.

Zidovi su mogli da zatvore uši, jer podanici više nisu otvarali usta. Čak je i vetar nad Carevinom utišavao glas, je li pticama preostalo išta drugo? Kao stakleno zvono tišina je poklapala Carstvo.

Ko je nije video, tog nije zabljesnula svetlost njenih ljubičastih očiju. Ko je nije čuo — taj je mogao čuti glas lastavice u glasovima ostalih devojaka.

Čega je imao da se plaši? Nežan i tih je bio glas svirale, ali trave i vode su od njega postajale lekovite, zaustavljale se poplave i požari, otvarala nedra zemlje da

Rekao je to samo jednom, ali glas ljudskome uhu poveren i od najbržeg je konja brži. Ču Zlatokosa mladićevu izjavu, prkosno zabaci glavu i reče: — Ko je

Ko zna koliko je tako gledao? Odjednom, pljusnu ga talas preko nogu i dečak začu Srebrenkin glas. — Popni se, Marijane, na moja leđa! Čvrsto mi se drži za peraja, tako!

— I ona će se vratiti. Na istom mestu čekaće te iduće noći! — Sofronije se šeretski nasmeja, a vetar lutalica donese glas poslednjih zrikavaca. Na vrežama i brežuljcima lubenica, kao niska bisera, treperila je rosa na prvim zracima sunca.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

A kako moj žal nigde — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema! STOJAN Košto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem! (Grli Mitka.) Oh, bato! MITKA (bolno): Beše moje!...

A kako moj žal nigde — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema! STOJAN Košto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem! (Grli Mitka.) Oh, bato! MITKA (bolno): Beše moje!...

TOMA (prvi put se okreće Ciganima. Strogo, znalački posmatra Koštanu, sebi): Silan glas... Ali dosta. KOŠTANA (produžava pesmu): Az li te gledam kroz mare U tija džanfes šalvare, Gde tiho mineš po

Služi gazdu, još sada, pa posle, možda, smrt će... (Koštani): Eh, Koštana, kćeri! De! Ne pesmu, glas samo i svirku. I to onu svirku, kad se pođe na venčanje za staro i nedrago!

(Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi): Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas.

Izvaljuje se, da ih bolje vidi): Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga raskomtala, ostarela...

Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga raskomtala, ostarela... Žalno, teško da mi pojete!

I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi,

I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao

I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi

I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada.

(Užasnuto): Što me gledaš tako? Hajde! Brzo! KOŠTANA Kuda? STOJAN U svet, da ti mirišem kose, gledam oči, slušam glas, pesmu... KOŠTANA (zaradovana): Eh, zar me baš toliko voliš? STOJAN (zaneseno): Sve prežalih! I oca, mater, kuću!

Šantić, Aleksa - PESME

1918. PROLjETNjA NOĆ Sve neko kucka ti'o Na okno srca mog, Kô citra drhti glas mio Pun zlata zorinog. Slavuj! Šta tražiš, druže? Meseca sedefni sjaj? Proleća zvezde i ruže?

iz modre visoke raži Grličin čuo se glas; U zlatu večernjeg sunca Svaki je rudio klas. Moj pogled lutao je Po moru svilena klasja, Kad tvoja mila mi slika

Vjetar je mrsio lako Po tvome njedru vlas, A za tobom je stizô Grličin topli glas. I dok je tonulo sunce Za dalek greben plavi, Ja vidjeh u zlatnom klasju Gdje drugo sunce se javi: U noći očiju

Iz vruće visoke raži Grličin glas je zvao, U vrhu čempresa starih Pošljednji plamen je sjao. Od sreće ja bijah umro, A ti, u ljepoti svoj, Nada mnom

Znaš li zvuk harfe kada podrhtava Od slatke čežnje? Tako dršćem i ja Na svaki glas joj do razdanka plava... 1911.

1911. TRUBADUR Moje je nebo, moje zore plave, Moj purpur ruža i glas iz gnijezda, Moj šum rijeke kad se časi jave S povratkom tihim večernjih zvijezda...

(Glas pesme zbori:) O, kada bih list hartije bio Pa da služim za papijot njeni! Na uho bih šapnuo joj ti'o Sve što živi i

'' ''Zaludu'', reče glas joj mek, ''Ta mene grob je skrio, I doći ću ti noću tek, Jer ti si tako mi mio.'' 42 daleko na sinje more Mi smo

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

U trenutku opšte malodušnosti i popuštanja neprijatelju odjeknuo je prekorno i čestito njegov muški glas: Bolje nam je svima izginuti no u Turke davati đevojke. On poznaje granicu na kojoj se gubi čast i opravdanje života.

stade zametati kavgu i progonit stražnje mimo prve; kad doćera Šarca do đevojke, on pogubi kuma i đevera. Glas dopade crnom Arapinu: „Zla ti sreća, crni Arapine!

Tere junak dovede na busiju Kraljevića. Vsi Turci mi izginohu, neg' jednoga propušćahu, ranjena junaka, koji k caru glas odnosi kak' su sužnja kzgubili!

procvatio što je danas na ovu godinu u Lijevnu, gradu bijelome, mila sestra Đurković-serdara, po imenu lijepa Marija; glas je dala na četiri strane.

deset sabljom posekao, drugi deset konjem pogazio, treći s’ deset po gori razbeže, koje k gori, koje k vodi ladnoj. Glas dopade Predragom junaku: „Zle ga seo, Predrag-arambaša! Dođe tebe neznana delija, iseče ti po gori družbinu!

dade, te pogodi Perović-Batrića posred pasa, ukide ga s glasa, mrtav pade u travu zelenu; a Osman mu osiječe glavu. Glas dopade u selo Zaljuti, milu babu Perović-Batrića.

Međutijem se raširi glas o smrti Akirovoj, te dva cara, misirski i persijski, udare na Sinagripovo carstvo. Sada Sinagrip ljuto žali za Akirom.

Posle E. Vojar prevodili su naše pesme na francuski S. Rober, A. d’Avril, O. Dozon i dr. Za svoj veliki glas u francuskoj naša narodna poezija mnogo duguje Klodu Forielu, Mickjeviču i Lamartinu: prvi je držao predavanja

Žena Ilije Smiljanića bila je pokrštena Turkinja. Glas je dala na četiri strane, tj. svuda se razglasila njena lepota. Popijeva pjesne od junaka, tj. pesme o junacima.

U mladosti se bavio trgovinom, ali je za prvog ustanka prešao u borce. Izašao je brzo na glas zbog svoje hrabrosti, i odlikovao se u više bojeva, naročito na Mišaru i Salašu... 1813. do 1815.

REČNIK manje poznatih reči i istorijskih i geografskih imena abajlija — aša (konjski pokrovac) avaz — glas avlija — dvorište, ulica avlija-marama (havli-mahrama) — vrsta pamučnog rupca aga — gospodar, gospodin (seljaci koji

iz XVII veka, zet Jusuf-bega Filipovića, sedeo u Udbini i upravljao Likom (1653) mučati — ćutati muštuluk — dobar glas, nagrada za radosnu vest nabrekivati — vikati bre nekome, natresati se nabreknuti — dozvati nekoga rečju bre

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

RANO LETE PRVI DIO I Iz gusta ljeskara na ivici Prokina gaja, javi se glas kukavice: — Ku-ku! Ku-ku! Iz tajanstvena sumraka bukove šume, iz daljine, odazva joj se sličan glas: — Ku-ku! Ku-ku!

Ku-ku! Iz tajanstvena sumraka bukove šume, iz daljine, odazva joj se sličan glas: — Ku-ku! Ku-ku! Ovaj na izgled običan „razgovor“kukavica ne bi prevario nekog pažljivijeg slušaoca.

Ku-ku! Ovaj na izgled običan „razgovor“kukavica ne bi prevario nekog pažljivijeg slušaoca. Glas ovih „kukavica“bio je, istina, melodičan, iako malo tvrd i previše glasan, ali otkud sad, pod samu jesen, da se

Pa ipak, ipak... čim je iz Gaja čuo glas kukavice, dječak je glavačke jurnuo u šumu. Kako se samo ne boji i ko li ga to zove?

Iznenađen, učitelj malčice ustuknu. — Baš ti? — Jeste. Dječakov postojan glas i tvrd pogled odjednom razgoropadiše pijanca. On iznenada vreknu kao jare: — A tako, ti, buntovniče, je li!

— prošaputa jedna djevoj čica. — Miču se kad ih ja mičem! — zabobonji iz žbunja neki djevojčicama dobro poznat glas. Čitava grupa sad malo slobodnije živnu. Nije tamo, znači, nikakav razbojnik, mrtvac ili nešto slično.

— Radoznalico prokleta, svud ti moraš prva zaviriti! — dreknu iz lijeske ljutit glas i na put s praskom iskoči glavom i bradom — Stric. — Ehe-he, jeste li se prepale?

— veselo dočeka Boko i obazrije se kao da mu je učitelj još za petama. — Kako li samo tako brzo do tebe stiže taj glas, brže nego ja sam? — Pa kuda onda misliš? — A bi li ti pošao sa mnom na jedno mjesto gdje neće biti tuče i batina?

Odmah zatim odazva se sam sebi izmijenjenim glasom: — Šta je? — Bojiš li se? — pitao je debeli glas. — Ne bojim. — Lažeš! — tvrdio je kobajagi onaj drugi. — Bogami ne lažem! Ne bojim se ni koliko za mali prst.

— Šta je tebe briga! — dočeka obični Lazarev glas. — Šta je tebe briga! — ponovi i onaj debeli. Tek što je Mačak tako sam sebe malo okuražio, iza okuke druma začu se

Stric je jedva dočekao da čuje drugarev glas pa, obradovan, odgovori sasvim iskreno: — Tjeram ga, ali on stalno kaska za nama i škaklja me po vratu.

Kolika li je onda njezina radost bila kad je ujutru, od ivice šume, čula Nikoličin glas. Poskočila je uvis, pretrgla uzicu i kao sumanuta jurnula kroz Gaj i strpala se na svog nerazdvojnog drugara.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Zlečestu reč na me izneše. Ama koji me god to oblaguju, da se sami obuku u zao glas i kano haljinom gornjom tako da se obgrnu sami sa svojom sramotom.

Zato i plašim se da ne dočujem zao glas: Svežite mu noge i strmo ga turite napolje, u doboku pomrčinu! Moje ruke me i noge na greh navedoše; bojim se da ne š

GLASOVI PREISPODNjI Ovaj: Iz creva Adova jaokanje moje poslušaj mi gospodine rascveljeni glas moj jer me tako pometnu! I drugi pak: Iz dubine preispodnje zovem k tebi, gospodi! Gospodine, poslušaj mi glasa! ...

A na proleće ptičiji glas u pustinji čuće se. Joan preteča kano lastavica zapojaće. Da i smišljeni slavići crkovni lepo slatko popevaju!

A da s kojim li rukami prikosnu se netlenomu ti telu? S kojima ustnama da celuju tvoje noge, od kojih no tutnjenje, glas, preplaši prvo u raju pramater Evu? Kakvim li očima mogu smotriti mi Boga pod telesnim pokrivačem?

Piše se da glas Gospoda Boga lomi kedrove; jedan je taj štap od korena Jeseova neprevijat. PESMA POSLEDNjEG PROROKA I ti, Jordane,

Noge ka stupci od čiste mjedi blistaju se, Glas mu je govorljiv tako čuven Kano kad mnoge vode goleme s brda hukte. I u desnoj mu ruci držaše sedam zvezda.

« Kako to oni mu bogovi izrekoše, proču se taj glas i u drugu vojsku, te kad se sraziše biti se, većma svoj mah uzima u seči ona druga neprijateljska vojska nego li njegova.

Vide se Kodrus u čudo, proznade jer su oni pročuli onaj glas bogovski, te zato njega ne diraju, a vojsku mu gotovo hoće da nadbiju. Indi on što da čini?

BUNA U PRICARIGRADSKOM MANASTIRU Svemu promotriljivi i staralac se Bog, pobolje hoteći mu proslaviti i na bolji glas izdignuti ono mučeničasko sveto mesto, uoči njihova na stanu toga svečana goda, učini na moru veliku fortunu, studeno

Jer već nestalo mu je troška i nejma ih s čim dovršiti ni pokriti, te se neimar za to stara. I kade taj glas začu car, on mnede da je to prava istina kako su mu kazali i poradova se o tomu, te na hitro ode, odbroji jošte k tomu

A hleba taj čovek ni malo i ne jede. I sami ne znamo kako se živi.« Ih, kad začu car taj glas, dor poplavetni od srdinje gorke.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

I glas o veštome majstoru Mani kujundžiji otišao je daleko po svetu, tako da je čak i za Svetu Bogorodicu Ržansku izradio težak

su i prijatelji i neprijatelji Manini; oni ga žalili i zamerali mu i zataškavali „bruku“, ovi likovali i širili dalje taj glas. Mane je bio kao lud nekoliko dana.

— Ja-gu, što si zbori! — kara je Paraškeva, a spustila glas malo od straha. Esnafska žena, pa kakva si je!... Kad ćeš si, mori, Doke, crna Doke, ete, pamet da spečališ!

hvata i čvrsto drži, dok joj se opet ne isklizne ruka iz njegove; gleda kako se razgovaraju; čuje kako Kalini dršće glas, i kako ga meko i duboko pogleda svojim velikim i kao junska ponoć crnim i toplim očima!...

šarenilu koje promiče ispred nje, sluša svirku, trupkanje kondurica po kaldrmi i sluša pesmu, čuje srebrni devojački glas Kalinin gde peva... Da me mladu dava za naše komšijče! A Mane i Kalina su komšije!...

Ti si sirotinja. Kad ručaš, ti tag ne večeraš... Ta, vikam... ako iskaš... — i tu podiže Zona glas i nastavi jačim glasom da bi i Mane čuo — vikam... da dođeš, ete, da se ceniš u tatka mi... Vaska ni se udava... ta...

I baš kad su se one tako čudile što im nema nikoga, čuše spolja neki glas. — Hadžika, ete, dom li je? — pita nepoznati glas spolja. — Dom si je. Ama hadžija, ete, spije — čuje se Vaskin glas.

I baš kad su se one tako čudile što im nema nikoga, čuše spolja neki glas. — Hadžika, ete, dom li je? — pita nepoznati glas spolja. — Dom si je. Ama hadžija, ete, spije — čuje se Vaskin glas. — Ta što ako spije!

— Hadžika, ete, dom li je? — pita nepoznati glas spolja. — Dom si je. Ama hadžija, ete, spije — čuje se Vaskin glas. — Ta što ako spije! Kod njeg’ i ne iskam, veće kod hadžiku...

A šta mu i treba više? Mlad je, zdrav je, grlat je; ima jasan glas, dobro mućka numere u kesi, ima dobre oči, razgovetno čita brojeve i nikad se nije zabunio da kaže od 66 da je 99, ili

su prolazili kraj načelstva, i poznali Potu po glasu (jer Pote se češće derao kad ga tuku u dućanu, i otud mu poznaju glas), i vele da je žalost bila slušati tu dernjavu i kuknjavu Potinu.

Sad im je jasno otkud Mani tolike lakonane plitke cipele da ih i radnim danom, po kiši i blatu, nosi!... No taj glas nije mogao dugo da kruži po varoši i da opstane, jer oko jedanaest časova došao je, na veliko čudo i zaprepašćenje