Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— A ja potrčala da čujem, kažem u sebi: gospođa će kao beamterka to najbolje znati, jer se na ove seoske torokuše, gnedige, ne smete osloniti. — Ništa, slatka! Ja sam vam ovde k’o u pustinji... — Ta nije možno! Taz is unmeglih!
— Verujem, verujem, slatka, i sama sam vam takva. — Znam, znam, bar meni nemojte, gnedige, govoriti... — Pa kol’ko znate, slatka, kol’ko znate! — navaljuje gđa nataroševica. — ’Oćete l’ malo šećera na dinju?
Ima svakojakih gustova. Eto, moj Kipra vole da pospe dinju biberom il’ tubakom (burmutom)... — Fala, gnedige, ja volim dinju onako klot naturalnu; osim rajspulfera znate, zbog vetra, i na lice ništa ne mećem...
— dakle, vi znate da sam ja prijateljica i gospoja-Sidi i gospoja-Persi; ne znam već, gnedige, koju većma i više volem. K’o da smo sestre, ili tako štogođ.
Ako se sećate, ja sam vam još pre dve tri nedelje rekla i prorokovala da će biti vašara između njih. A ja što vidim, gnedige, to je viđeno. Još onda sam primetila da nije k’o nekad.
!... Ju, ja sam se baš zaljubila u taj vaš cic; govorim, a sva mi pamet ostala na njemu! Di ste ga, gnedige, uzeli? Da lepa cica! — reče razgledajući haljinu domaćičinu.
— Bo’me, potrčao je sve sam prvi nobles u Bečkereku i sve razgrabio. — Juf! Ta nemojte me, gnedige, plašiti! A pošto rif? — Trideset i dve krajcare, al’ treba se umeti i pogađati. — Ta šta govorite! Trideset i...
— I ja ogladnila čisto od ljubopitstva... Dakle? — Samo se malo, gnedige, strpite! Dakle, k’o što sam rekla i kazala, čim je novi učitelj doš’o, odmah su ga saletili i jedni i drugi.
— Izvin’te, milostiva, — reče oblačeći se, — al’ ja sam se malo i odviše zadržala! Službenica! Ljubim ruke, gnedige!... Al’ molim vas samo, nikom ni reči! Nek ostane kod vas! Nisam rada! Nisam rada, znate, da me posle popreko gledaju..
— klanja se gđa Gabriela. — Pardon, pardon, ako sam vas štagod uznemirila... k’o i uvek, i danas ste u poslu. Zaboga, gnedige, ta kad se vi odmarate, to bi’ samo volela znati... — O, baš naprotiv. Ni najmanje me niste uznemirili.
Sve mi nešto falilo dok su bili fašê, pa sam bila, nećete mi verovati, gnedige, k’o ubijena, al’ formalno k’o ubijena! — produžuje frau Gabriela s gđom Persom. — E, e, ko bi to i pomislio! !
Je su l’ odredili termin za svatove? — Kažu, gnedige, tamo čak oko Đurđeva dana. — The, a šta zna! Što kažu, samo nek poveže glavu devojka! A šta će!