Jakšić, Đura - PROZA
On je! I ja bih htela da uđem u kuću, ali ne mogu... Sva kao u groznici, a lice mi gori... Strah me je od njega, begala bih; a ovamo bih svaki pramičak njegove guste kose s hiljadu poljubaca obasula...
Ne znaš kakva je to milina u ovakoj mračnoj gori dočekati prvi zračak rumene zore! Čoveku kao da nešto odlane; disanje mu je slobodnije, lice vedrije, pa i sam konj
Kad me pogledi, ja oborim oči dole, a kad mi govori, mene čisto uši zabole. Glas joj tanak, vele da peva kao vila u gori, al’ meni, rekao bih, kroz mozak dere.
Ala je to milina slušati u takoj nemoj gori onu tihu molitvu! Mi smo lakše koračali, bojeći se da ne uznemirimo svete kaluđere.
Lice mu je zažareno, jelek mu je na prsima tesan, pa ga zaludu raskopčava, čini mu se ugušiće ga, usne su mu suve, dah gori, on misli da neće zore dočekati... Onamo, opet, u lugu niže Nikoline kuće, iza jednoga grma, zgurio se Đoša.
Sutradan je celo selo govorilo kako je Nikolina kuća izgorela, kako je Stojna prva osetila da gori, kako bi se svi pogušili da ne beše onog mladog Gružanina; ali on sa neopisanom snagom istavi vrata, i tako se svi
Obradović, Dositej - BASNE
” neka viče. O zlom sažaljenije imati, to je na pogibel mirnim i dobrim ljudma. Zato pravo vele naši stari: da je gori jatak od pustahije.
” Sluči mi se u Crnoj Gori čitati u nekoj knjigi da od sviju znanja najbolje je čoveku znati da će poći s ovoga sveta s dobrom sovjestiju, kad je u
slučaju namera ga nameri na jednog zdravog jelena, koji se udivi retkosti priključenija, to jest viditi ovna usamljena u gori. Zapita ga učtivim načinom otkud tako i daleko li misli.
” 103 Lovac i drevosečac Lovac, zdravo vooružen, hođaše po gori za lovom. Upazi iz daleka drevosečca, i za pokazati mu se da je junačina, upita ga zna li gdi koju pešteru gdi lavovi
neobuzdan, raspušten, a najpače s stroptivim društvom koji mu svaki dan daju razvraštene primere, biva dan o dan gori i opačniji. Podobnim obrazom biva i s celi narodi.
Ni zašto drugo nego što ostaju kao su im i stari; i — što je opačnije — malo pomalo bivaju sve to gori, dok god ko pametan njima ne oblada, pak onda one koji ne budu hoteli od zla prestati — sve poizveša, a ostale uputi na
A nerazuman i visokouman hoće u svačemu da ima pravo, i tako sve to luđi i gori postaje. Na po puta je k dobrodjetelji dospeo ko svoje slabosti čuvstvuje i pripoznaje.
stepen nerazumija i beslovesnosti, koji nimalo čoveku ne priličestvuje, razvje po tomu što kad čovek hoće da je zao, gori je od zvera, i kad hoće da je glup, gluplji je od istog magareta.
Ali ima na godinu toliko hiljada karagroša! Gore jošt za njega, po tome može mnogo gori biti, a pametniji ne, ako nije dosad bio. Može li to biti, i kako?
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
KROZ SELA I PREKO PLANINA ZAPADNE SRBIJE 69 NA TRIDESTOSMOGODIŠNjICU BITKE IZMEĐU PARTIZANA I ČETNIKA NA JELOVOJ GORI MESECA SEPTEMBRA GODINE 1944.
UŽASA 163 RUČAK U KUJNI ZA SEZONSKE RADNIKE NA POLjOPRIVREDNOM DOBRU U TURICI 165 PRASKOZORJE NA JELOVOJ GORI 167 NA SVETOILINjSKOJ PIJACI 169 JESENjI KRSTOVDAN 171 SLOVO O SVETLOSTI 172 SVETA JESEN 173 NA SAVINIM
ćuti jer vidi da onaj koji bi mogao pri sjaju zvezda koje sam pali Jerusalim da zida, narode da budi, truljevinu gori, mekinje mesi, međ svinjama spava.
Sutradan zorom dovuku granja i drva, naslažu lomaču, za nju nas gole vežu, prinesu šibicu, potpale, i gori tako, gori nedelju dana, cela varoš od pepela posivi.
Sutradan zorom dovuku granja i drva, naslažu lomaču, za nju nas gole vežu, prinesu šibicu, potpale, i gori tako, gori nedelju dana, cela varoš od pepela posivi.
NA TRIDESTOSMOGODIŠNjICU BITKE IZMEĐU PARTIZANA I ČETNIKA NA JELOVOJ GORI MESECA SEPTEMBRA GODINE 1944. Na vrh Drmanovine siđi, uzmi durbin, pa niz Jelovu goru do Jasikovca, od Jasikovca
Pijaca ili crkva? Od brojanja ne čujem pojanja, od psovki i pretnji ne čujem blagu vest! Kavge zaglušuju besedu na Gori, koze brste kupinu što gori! Da se oće naći ko, da uđe u crkvu! Da razjuri volove, golubove, ovce!
Kavge zaglušuju besedu na Gori, koze brste kupinu što gori! Da se oće naći ko, da uđe u crkvu! Da razjuri volove, golubove, ovce! Da raspe pare, da ispretura stolove!
Hoće da ga oduva u Nemačku! Dunav besni, dunav raste, dunav kipi! dunav ključa, kao da pod njim gori! A gore, visoko nad košavom, duva i zviždi vlažan severozapadnjak!
PRASKOZORJE NA JELOVOJ GORI Krov kukuriče, grakće hrast, guče bukva u kojoj će do podne biti ponoć, uskoro svuda uokrug cvrkuće drveće,
Je li to nešto što nestaje u mećavi? Ili nešto što se ukazuje iza usijane ivice oblaka? Je li to nešto što gori? Nešto što cveta? Da l se to cveće bere mašicama? Il je to neka vetrina, koja vezuje i razvezuje đavolje repove?
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
iz planine Posova izlazio i s drugom decom kako sam se na vinogradske plotove penjao, da možemo bolje viditi kako Valjevo gori. To je bilo na naš Čisti ponedeljnik 1788. godine [28. februara].
Svi ti begunci zli i gori kod njega se skupe. Siroma sultan Selim sedam je vezira na Vidin s vojskama slao, da pobede Pasmandžiju, a i
a šta se đogaš, kad znam da i ti želiš ono što i mi? Ne vidiš li kako tvoga age gori han? Sad samo dok ustanem pa uzmem ugarak s vatre i dunem u streju, pa će i tvoja kuća onako goreti, a ti idi dahijama!
Ustanem ja i pogledam: Valjevo doista gori! Povičemo vojsku i skupimo, pošljemo u obližnja sela da brže svi dođu, i tek sad vidim kakvu sam pogrešku učinio za
Ali su Turci u jedne sobe već ušli i zapalili, te kuća s jednoga kraja gori, a naša vojska prelazi preko Topčidera, ali ne može brzo da pređe preko vodenički̓ brana.
” — Ja: „Jeste Bećir-paša došao i da̓ije isekao: ali je Gušanac-Alija sa krdžalijama dahijska tevabija, i gori je nego sve dahije. A što smo mi novaca dali, dok smo Bećir-pašu otkupili od Gušanca i njegovi̓ krdžalija!
” — Čujući Turci taj glas, a videvši gde džamija skoro usred varoši gori, ujedanput ostaviše svoje busije i pobegoše gradu. Srbi jurišiše i sa sve strana zapališe kuće.
No čusmo gdi oko Mišara puške pucaju i han u Mišaru gori. Poznamo da su Turci nas pretekli i da nam je put od naše vojske presečen, malo se povratimo, da i̓ okolo obiđemo i
presečen, malo se povratimo, da i̓ okolo obiđemo i pretečemo, no kad dođemo na Mišare, vidimo da i na Dobrani me̓ana gori i puške pucaju.
se sastaju, u vedru danu oblak načinili, i za svakoga Srbina koji čuje i vidi kanda ga u srce udaraju, ili sam u ognju gori. Sad mi dođi, o vitijo, slušaj i gledaj i opiši ako možeš ondanje grozno pozorije naroda srpskoga!
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
« A ona ti izvuče čekmedže iz onog astala, izvadi žišku, te meni na lulu... Gledam ja — baš vatra! Gori lepo kao god s ognjišta. Seljaci udariše u smeh. — Ta to je bio čporet — povikaše neki uza smeh.
— reći će Sava. — A što se ti, opet, kidaš? — primeti mu Nikola. — Pusti ga, nek govori!... Dobro te nije gori, a onaki se kojekako mogu trpiti. — Ono i tako je, ali ga baš ne mogu slušati.
« Pandur u nestrpljenju žuri ga: »Gospodine, šta ćemo — gori tamo!«, »Čekaj, more, čekaj«, pa lista dalje i ponavlja: »Požar, požar!« »Izgore sve, gospodine, šta ćemo?
« »Izgore sve, gospodine, šta ćemo?« reče žustro i drugi pandur utrčavši u kancelariju. »Pa neka gori, šta ću mu ja; ovde nema nikakva propisa!« odgovori kapetan čisto srdito i baci zbornik ukraj.
Malo postoja pa iziđe Vuja. Niko ga ne bi poznao. Na njemu lepe čošne čakšire, džemadan vezen zlatom — čisto gori, pa ćurče, pa na glavi nov fes, pa se opasao tarabolosom i za njega zadenuo nov vezen peškir, pa na nogama mu čizme.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Na sredini je veliko ognjište na kome vazda vatra gori. Oko vatre ukućani sede; kraj ognjišta večeraju i razgovaraju, pa tu i umorne kosti odmaraju.
To su odeljenje zvali „kuća”. Zato se, u Mačvi, i danas ono odeljenje gde vatra gori zove „kuća”. Bilo je i boljih kuća. To behu kuće zadružnih porodica.
— A je l’, Marinko? — Čujem, efendija. — Šta je ovo od ovijeh đaura?... Zar, što ja s njima bolje, oni sve gori? — Čestiti efendija, - reče Marinko - tu ne treba mnogo pameti. — Da ko ne podgovara ovi narod?
Jurio je i jurio. Najedanput stade. Učini mu se da ugleda vatru, ali vatru veliku, kao da kuća gori. On zastade, dršćući, a hladan znoj pocuri niz slepe oči i lice...
— mrmljao je Deva. — Pa ti, sinko, znaš da hajduci nisu u vodenici... Zvezde su na nebu, ribe u vodi, a hajduci u gori... Ti znaš, svaki je na svom mestu... Ako ti, dakle, hajduci trebaju potraži ih u gori!... — Ali gde ću ih naći?
Ti znaš, svaki je na svom mestu... Ako ti, dakle, hajduci trebaju potraži ih u gori!... — Ali gde ću ih naći? — Otkud ja znam? — Ljudi kažu da znaš. — Ljudi kažu!... Ljudi kažu!... Otkud ja sve znam?...
—reče Stanko ponosito. — Znam, u Crnoj Bari. Tamo je lako biti nišandžija; ali budi ti ovde, u gori!... Stanko uze svoju šaru, privuče je k sebi i pogleda u Zavrzana. — Jastreba sam u letu gađao!...
Zar nisu mogli podmetnuti onde pare? — Tek, tek, teško nama!... Naša je kuća prokleta!... Na nju pljuju i bolji i gori!... Čak Sima... Sima beži od moje kuće!... Teško mi je... Steglo me nešto u guši, pa ni mreti ni živeti!...
Meni su Turci kuću zatrli, i teško mi je!... Ali mi bar ostaviše pošteno ime... Tvoj je jad gori: tebi htjedoše uzeti i ime i glavu... Pa, videći da Stanko ćuti kao zaliven, nastavi: — Bog mi je svjedok!...
Zbogom, Surepe, Nogiću, Stanko, Zeko... Zbogom!... — Zbogom pošli! I za nekoliko trenutaka nesta hajduka u gori. Jovan i Jovica se stadoše praštati. — Sad ćete! — reče Zeko. — Valja nam stići družinu... Zbogom!...
— A ti?... Zar ti nećeš s nama? — Ja sam osvetnik. Zakletva mi je na duši pa gori!... A i pusto srce traži osvete!... Hajduci se odvojiše od ustanika i priđoše Stanku. — Mi s tobom hoćemo!...
Pozvan je kršteni kum, a starojkom posta Jova Jurišić. Za devera se Stanko sam pobrinuo još u gori. Zar se džaba pobratio sa Zekom Selakovićem?... Aleksa veseo, Petra vesela, ukućani tako isto.
Dučić, Jovan - PESME
I reč što nikad ne zanemi, I večno budna božja struna. A kao pesnik, ti ćeš biti Stranac u svetu i u gori: Od osama se što ushiti, Od hladnih zvezda što sagori.
I dok ljubav gori svim željama njenim, I noć teče duga, mirisava, sobna, Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna Lepota, s očima večno
Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
kad ja sklopim oči, predajem se pokoju, otpuštam stražu i opet znam da majkino uvo sluša svaki moj dah, da sveća još gori, da njeno srce šiljboči. Osećam kako mi se trese resica, kako talasi pljuskaju, ali je voda vruća i crna kao mastilo.
rekneš da je on, ne daj bože, kao što ima ljudi, pa hoće da udari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je! A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje.
Sede u krevetima — ne smeju ni sveću da upale. Ljuti se on, bolan, kad vidi da sveća gori. Čuo sam jedanput, kad dođe docne kući, gde progunđa: — Šta će ta sveća u ovo doba?
A ko ne posluša — „ubio ga bog!” Ej, bre, jeste li čule? Bože moj! Baš je čovek neki put gori od živinčeta. Niko ne reče ni reči. U sve je ušao neki strah, a povrh svega đedine reči: „Ubio ga bog!
Pavao iskolači oči: — Zar ne vidiš da je svaki kao puce, apostola mu njegova? Pa da ga ne bijem! — Pa opet: pljus! — Gori si od te marve! — reče učitelj.
Podilazi mu krv na oči, one su vlažne i lice gori kao u groznici. A kad mrak pritisne zemlju, neko se šunja pored popova plota.
Kad stigosmo pred školu, a ona gori uvelike. Crkva, hvala bogu, još zdrava, čitava, samo što vjetar nanosi plamen na nju, i svaki čas čekamo kad će planuti.
ne drkću grudi i ne gori lice, kako li se kaže? Načinio sam tablice za puls i temperaturu. Triput idem na dan njojzi u sobu: na doručak, ručak
Moja mi soba dođe tako tužna, da ti ne umem kazati. Naučio sam da mi uvek gori lampa, a sveća mi je, opet, tako škiljila, da mi se činilo da ništa ne raspoznajem u sobi.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
dana izbijati, pa ne zna šta je dosta; stane ga lupa k’o majstora u kovačnici, lupa k’o na larmu, kao da sve selo gori. — Šta je, stari? — veli mu pop Ćira. — Post’o si razgovoran nešto noćas, a? Razbio mu se valjda san, pa izbija!
Ako ti ’oćeš, ja bome neću! Ja kad volem nekog, ja sam onda melem, a kad ga mrzim, onda mu ne treba gori pelen! — Pa, zaboga, Perso, trideset skoro godina živimo k’o prijatelji!
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
- Ne li tada berem bilje? U gluho doba, kad gora, voda, sve se smiri... Kad trava oko mene počne da raste i kamenje po gori da puca, a tad se bilje, u to, gluho doba, ono vidi... tad ono od Boga pada. — Pa kako ga ti poznaješ i vidiš noću?...
ih uverila, kako je zaista teško, razgće i pokazuje im svoja izgrebena, krvava kolena kojima se vukla i pentarala po gori, stenama, urvinama, berući te lekovite trave, bile. — Pa što se, mori, mučiš, što ne siđeš ovamo, u grad.
Iz očajanja. Ne znaju šta da rade. Što više stari, raste, tim gori. Niti živi, niti mre. Dugačak, bled, a bez krvi snaga, nežna mu, nežna... više mrtva.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
i nežno osećanje obuze ga kad ugleda visoke zvonike što su se oštro ocrtavali na zlatno-svetlom nebu prema Fruškoj-Gori. Ali mu se, u isto vreme, učini: da se tamo, s one strane, sve bilo skupilo u neku strašnu nevidljivu i preteću zver.
Pa zatim u jednom mahnitom strahu: kako je užasno žrtvovati onaku mladost i kako njeno kukavno i ucveljeno telo trpi, gori i kopni bez milovanja; da će sigurno umreti od tuge i iscrpljenosti.
Crveni jezici ližu, sikću, vitlaju i plamte visoko, a ja znam da moja kuća gori. Ja sumnjam. Ali ulazim unutra da iz žara ž svoje drage uspomene. I usred sobe svoje vidim vešala spremljena za m ene.
Afrika
koje gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide.
Kao posle kakve bure, beli lik je razoren čežnjama, brigama, apstrakcijama. Ne kažem da je zato belac gori od crnca, naprotiv. Ali je jasno koliko svoju superiornost belac plaća svojom lepotom.
GLAVA ČETVRTA SA JEDNIM ČUDNIM BELIM MEĐ CRNIMA. ŽIVOT JE NjEGOV GORI OD ŽIVOTA IJEDNOG PSA. MEJ IZ PLEMENA BAULE TRUDI SE DA MOJ PUT BUDE UGODAN Od trenutka ponovnog mog stizanja u Boake,
da ono što u njemu nosi tako slavno ime najsporednije je na svetu, a da je ono drugo osuđeno ređenjem da vodi život gori od života psa; danju izmoreno i žedno, noću prozeblo i uplašeno.
Na sve strane gori. Crni pale savanu radi lova i radi đubreta. Evo zemljoradnje u povoju! Poznato je da crnac ne zna za svojinu zemlje.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Što vi mislite, gospodin notarius, kir Janja ima dukate? Prokleto ono dukat, da ma gori na pupku, ako imam! MIŠIĆ: (To je mlogo!) JANjA: Ako oćite bez krajcaru, ajde de, ama za novci nema siromah kir Janja.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Bio bi to konjički polk, nimalo gori od Harahovih kirasira. Nije pravo da ove ljude, ni krive ni dužne, terate sa njihovih ognjišta.
Stritceskog, u jednoj oficirskoj kući, sa čijih se prozora moglo dogledati daleko, uz Dunav, i do proplanaka u Fruškoj gori. Pavle je bio doveden u tu kuću da je, prvi put, nasamo, vidi. Katinka Petričevič bila je rođena godine 1723.
Stigli su bili i gori, pre njega. Nestrpljiv, očekujući Božičeva kola, Isakovič je bio stao u kapiju Trandafilovu, naslonjen na svoju sablju, sa
Ljudi su gori bolesnici nego konji. Sad konje leči. Porađa kobile. Doji ždrebad! A kapetan će imati prilike da vidi, sutra, u ergeli,
Tada ga ujna uze za ruku i reče: Ajdemo kod Petre! Kad uđoše u kuću, a ono, zaista, njegova majka tamo. Velika vatra gori, a na verigama visi bakračić pun rakije. A baba Goša kutlačom spušta med u kotao i, čim se rastvori, spušta drugi.
sa črnogorskim vladikom Vasilijem, koji je u to vreme prošao kroz Beč, odlazeći u Rosiju, sa molbom, da se Črnoj Gori dozvoli da se, u Rosiju, iseli!
u operi, i komediji, ali je na njegovo mesto, u bojne redove, protiv Habsburga, stupio sad taj novi neprijatelj, mnogo gori, grozniji, a mnogo i bliži.
A Marija Terezija je rađala decu – šesnaestoro. Ratovi izmeću Austrijske Imperije i Prajske bili su gori nego turski. To više nisu bili ratovi za neke daleke, balkanske, zemlje, niti za polovinu Hungarije.
Gledajući ga pravo u oči, Kajzerling upita Isakoviča: Da li je bio ikad u Črnoj Gori? Isakovič mu, začuđeno, odgovori: „Nein, gnädigster Graf!“ Ambasador se na to osmehnu.
Ko je, a ko nije, za vladiku Vasilija, u Črnoj Gori? Šta taj čovek (Kajzerling reče „alberner Mönch“) obećava tom svetu, i, što je glavno: da li je Vasilije išao, ovde, u
Pa čak i da je zgrešio, ni jedan se čovek nije, za isposnika, rodio, nego spremao. Žeravica želanija prema ženi gori u svakom čoveku, pa i kaluđeru, jer je to volja Božija.
Da nije njemu do Rosije stalo, nego da u Črnoj Gori, što pre, on, zameni Savu? A ove svoje rođake, eto, ostavlja u lazaretu.
Teodosije - ŽITIJA
otačaskoj povinujući se, sada izlažem u povesti vama koji slušate, žitije hvaljenoga sveblaženog Save, koji je u Svetoj Gori Atonskoj živeo kao isposnik, a posle je bio prvi arhiepiskop i učitelj srpski.
Jer beše slušao o Svetoj Gori Atonskoj i o isposnicima u njoj, i o ostalim mestima pustinjačkim. Jer dolažahu ka ocu njegovu odasvud da prime što im je
A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus. Božastveni mladić sakrivši ovoga nasamo, ispitivaše ga o Svetoj Gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da neće nikom otkriti njegovu tajnu.
roditeljima, ukrade otpuštenje i zamoli po običaju molitvu i blagoslov, govoreći: — Gospodari moji, rekoše mi da u onoj gori — i pomenuo joj ime — ima mnogo zveri; ako nađem milost, vi ćete me blagosloviti i pustiti da idem u lov.
I odmah dozvavši jednoga od svojih vojvoda, reče mu: — Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako ci ikad primio kakvo dobro od nas — sada je vreme da ljubav pokažeš.
Ako Bog ushte, ovde u Svetoj Gori Dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću se, i slatke i bezmerne ljubavi
I svi su želeli da ga vide. A kad je došao praznik Blagoveštenje presvete Bogorodice, prvi manastir u Svetoj Gori, koji se zvao Vatoped, imao je crkvu posvećenu ovom prazniku, te predstatelj i bratija časno pozvaše časnoga radi
Primivši i množinu zlata donesenu mu, za svoju potrebu uzeo je hleb i vodu, a ostalima u Svetoj Gori bio je kao Toma Indijcima.
umnoži i rasprostrani ne telesnom nego duhovnom decom u pustinji, pa nagovori nekoga starca bogobojažljiva u Svetoj Gori da dođe k blaženom Savi i da mu kaže: — Gostoljublje tvoje i hranjenje ništih sa ocem, i ljubav što je u Gospodu imate
A prot reče: — Pošto je delo u Bogu, a vi ste mogućni, vaša misao je dobra. Koji god srušeni manastir u Svetoj Gori hoćeš, taj podignite vašem otačastvu, bilo Hilandar, jer vam je prvi od cara dan, bilo drugi, gde god hoćete.
A sutradan ušavši, sve reče caru, kako manastir sa ocem u Svetoj Gori podigoše, i zamoli za ovaj carsku potvrdu. A spomenu i zapusteli carski manastir, zvani Zig, da dâ i njega ovome sa
U Gori Svetoj, u oblasti tvoga manastira, na tom i tom mestu, potražićeš i naći ćeš dva skrovišta zlata, koja uzevši sve što t
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Ali čak istočno od Iskra, a naročito u Srednjoj gori, javlja se ovde-onde bugarsko stanovništvo, koje se po svojim tipičnim osobinama približuje Srbima.
Pored ovog jakog idealizma ima i jedna tradicionalna crta, jedna od bitnih crta narodne duše. Dinarski čovek gori od želje da osveti „Kosovo“ (Kosovsku bitku 1389. god.
su ljudi isto tako odani precima; nigde toliko ne znaju za svoje pretke, katkad do dvadesetog kolena, naročito u Crnoj Gori; nigde ih toliko ne vole, ne poštuju i ne misle o njima.
Probisvet Šćepan Mali je sticajem povoljnih i mističnih prilika uspeo da ga u Crnoj Gori smatraju kao ruskog cara Petra III i da vlada Crnom Gorom nekoliko godina.
Najznatnija je razlika između dinarskih brđana organizovanih u plemena, naročito u Crnoj Gori, i drugih koji žive u zadrugama i u inokosnim porodicama.
su jako razgranate i njihovi izdanci do niske Šumadije, u koju se gomilama iseljavaju, obrazuju bratstva kao u Crnoj Gori. Oni su vrlo plodni. Ali to nije jedini uzrok migracionim strujama, koje polaze iz Starog Vlaha prema Šumadiji.
Svesni su svoje umešnosti, svoje snage i podviga koje izvršuju. Sve ih je više ukoliko se približujemo Crnoj Gori, gde ovaj tip prevlađuje. Hercegovačko stanovništvo, koje se odlikuje osobitom plodnošću, čine poglavito ova dva tipa.
promena u društvenoj organizaciji dinarskih ljudi javlja se jugozapadno od Sjenice, gde je dinarsko stanovništvo u Crnoj Gori i stanovništvo severne Arbanije do reke Maće organizovano u plemena ili fisove.
članovi plemena Vasojevića vode poreklo od pretka Vase koji je, posle boja na Kosovu, zalutao u Lijevu Rijeku, u Crnoj Gori; Piperi bi vodili poreklo od Pipa, Bjelopavlići od Bijelog Pavla itd.
To su bile u karsnoj Crnoj Gori: zatvorene depresije, polja i niz uvala, jasno ograničenih; u zelenoj zoni raških plemena to su bile naročito duboke
Društveno uređenje malih plemena Katunske nahije u Crnoj Gori verna je slika karsnog reljefa i njegova je posledica. Celokupno stanovništvo iste geografske celine ima zajednički
Izvršio se unekoliko razvitak istih dinarskih osobina, sličan onome u Crnoj Gori, samo, razume se, u Crnoj Gori u svom samostalnom i nacionalnom smislu, a u Lici u ćesarskom duhu.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
proviri iza posljednjeg drveta, pa kad pred sobom ugleda čistu poljanu, on začuđeno izbeči oči: — Gle, pa ja se u ovoj gori ne mogu ni sakriti. Tek sam uletio u nju, a već mi na drugom kraju viri glava!
Nušić, Branislav - POKOJNIK
ali nema se kud, stvar je vrlo ozbiljna, moramo se zajednički posavetovati i zajednički se brinuti, jer svima nama gori krov nad glavom. Zato sam vas i uznemirio i zvao vas da svakako dođete.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
- Žurim! - odgovarao sam poznanicima koji su me zaustavljali. - Da ti ne gori nešto? - rekao je Ataman i otpljunuo kroza zube.
Hej! - povukao me je za rukav. Tek tada sam ga primetio. - Da ti ne gori nešto? - panovio je i nasmejao se, a za njim se nasmejalo i onih nekoliko gološijana poređanih po klupama.
- panovio je i nasmejao se, a za njim se nasmejalo i onih nekoliko gološijana poređanih po klupama. - Možda i gori! - rekao sam. - Baronica mi je obećala da će me uvesti u kuću. - Bože sveti!
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Dve nedelje logorovao je Isakovič pod Engelštatom, kraj pukova Vuičevih što su bili gori od njegovih. Posle dve nedelje odmora, zapovednici pukova pođoše svaki zasebno, ali po napred određenom putu, na Rajnu.
Tresući se i odskačući, u svom intovu, kojim je besomučno jurio, prekim putevima, prema Fruškoj gori, on je stajao u kolima kao strašilo, između gajeva, žbunja i pokošenih livada, dovikujući slugama.
Iznenada, prebacivao im je da su gori od tih vojnika što prosipaju krv i žive kao Cigani, kojegde. Prebacivao im je da su krivi što se svet seljaka i što
Osim toga, prenos tela iz tuđine, i sahrana u Fruškoj gori, despota i grafa Đurđa Brankovića, behu se pročuli svud, i po najmanjim selima.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
U Bosni svekrva baca žito na mladence „da budu plodni i da im ljetina bolje rodi“.¹⁷ U Crnoj Gori mladu, pri ulasku u njen novi dom, posipaju žitom „da bi unela dobar plod“.
U Crnoj Gori kad deveri dođu po mladu, paze je od „zlijeh djevojaka da joj koja resu od struka ne zaveže u čvor, jer, ako bi to
(Sličan ovome jeste i običaj zabeležen u Crnoj Gori da mlada ispred mladoženjine kuće primi malo muško dete od svekrve, prenese ga po prostrtoj ponjavi preko kućnog praga,
“⁴⁷ U Crnoj Gori, kada se devojka udaje, treba da joj „muška glava obuče košulju i da joj iz desne ruke da zobat šipka, pa će djetiće
U Crnoj Gori „kada se djevojka rodi, valja oni dan glavnje na oganj prevrnuti, da se za djevojkom rodi djetić“.⁵³ Kada se rodi žensko
⁵⁴ Kada se u Crnoj Gori i Hercegovini nekom rađaju samo kćeri, onda kum „kada se vraća sa krštenja prezuje opanke s lijeve noge na desnu, da bi
“ Kada mlada u Srbiji, Hercegovini i Crnoj Gori stigne mladoženjinoj kući, ona zagleda pod kućnu strehu, pa kaže: „Koliko sagledala kutnih rogova, toliko rodila sinova!
U Srbiji mlada ne sme imati ni iglu ni makaze u prtljagu, pa će joj prvo dete biti muško.⁵⁷ U Crnoj Gori veruju da ako muškarac nagazi na smeće ili ako ga takne metla, „sve će mu se rađati djevojke“.
Postoji još jedna zanimljiva zabrana vezana za pol budućeg deteta. Ne valja se, kažu u Crnoj Gori, „da žena sjedi na prag od kuće a čovjek pored nje ulazi u kuću, dok se ona ne digne s vrata, jer mu se ne bi htjelo u
²¹ Kada je trudnici deblja gornja usna, smatra se da će roditi muško dete, a je deblja donja — rodiće žensko.²² U Crnoj Gori veruju da „koja žena kad je bređa poružni rodiće djetića“.
²⁸ U trudnoći žena promeni i svoj ukus u pogledu hrane, pa je i to, po verovanju, znak pola deteta. U Crnoj Gori — gde se smatra da bremenitoj ženi kojoj se gadi mleko, sleduje muško dete — trudnice se obično hvale: „Meni je
Narod u Hercegovini, Crnoj Gori, Kordunu i drugim krajevima veruje da se žensko dete rađa ranije, pre roka, dok se muško prenese.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
Kad ima da se krsti kći sebarke, neka pevaju kosovi i konopljarke, neka sunce gori u četinaru, neka joj paučice pokrivač udese, a zvezda na uzglavlje spusti zlatnu paru, neka se naruči susedu kotaričaru
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
I ne znajući, učinili su da nas mnogo gori prestigoše. Svih tih dugih noći, dok smo po ko zna koji put raspredali priču o Evropi, Vera je samo ćutala i pušila.
pokažem čudne stvari; da je makar na moru, pa da im kažem da nam je more najplavlje na svetu; da je makar u crnoj Gori, pa da ih zbunim planinama! Ništa od svega toga!
Matavulj, Simo - USKOK
Za njim se uputi brkati Rako Mrgudov, pomlađi od popa, a obojica „pečena čela“ i „dobre puške“, kako se u Crnoj Gori kaže za nebojše, koji su u ratu još izdržljivi.
Sad, može se reći, nema više gladi u Crnoj Gori, jer dobro rodi, a, bogami, uzme narod i lijepu paru za nju u Primorje.
Ovaj naš striko Mrgud, stari barjaktar, zanago najstariji u Crnoj Gori, imao je gdje zaglaviti i pedeset puta! Sav je izvrešetan zrnima, ali mu je bog dao vijeka, pa je imao i lijeka.
Vučetića i još trojicu, ne bi li umolili cara Aleksandra da ne ustupi Boku Francuzima, no da je pridruži Crnoj Gori!
— Reci, striko! — povladi knez. — Neka oprosti ovi đetić, ali ako je od velje kuće, on je u Crnoj Gori prognanik, praznov, nejačica, sirak, bez odbrane i zapleća, te ga svaka rđa može nadgornjati! Je li tako? — Istina je!
Jer, treba da znaš, iako u Crnoj Gori ima zla svakojega i nereda velikoga, ima, vaistinu, i dobra, kakva nema, može biti, u bijelome svijetu, ima ljubavi
S njima je ručao i Joko. Razgovarali su najviše o Napoleonovijem i crnogorskim ratovima i o prilikama u Crnoj Gori. Poslije ručka pohodiše i trećega brata, Toma Markova.
Nego, poznaje li to dijete mnogo glavara? Josif odgovori: — To je pametar, kakvoga, da-ti, nema u Crnoj Gori i Brdima! Taj ti zna sve glavare u glavu i po imenu, čudo jedno! — Onda je dobro! — završi vladika i pođe.
i Aristida i Nataliju, Terlajićevog Numu Pompilija, Solarićevo Zemljeopisanije, Vasilija Petroviča Istoriju o Černoj Gori, P. Julinca Vovedenije v istoriju proishoždenija slav.-serbskog naroda; gotovo sva Obradovićeva djela, pjesme L.
— Nažalost, tako je — potvrdi vladika. — Znaš šta, Janko? — nastavi đakon. — Takvoga oružja ima po Crnoj Gori na tovare.
Jeste li došli da date primjer svoj Crnoj Gori kako poštujete svoga vladiku i zakonik, na koji ste zakleti? — Nijesmo, oprosti, vladiko sveti — reče serdar.
Ta već bješe toliko poznao prilike u Crnoj Gori i toliko ušao u duh crnogorski, da tako pitanje nije mogao postaviti!
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
(Srdito otide.) ZELENIĆKA: Jeste li ga čuli? NANČIKA: Pravi mađaron. LEPRŠIĆ: Sad je već jasno. ZELENIĆKA: Gori od samog Madžara. LEPRŠIĆ: Kad i madžarsku kokardu odbacuje.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
* VASILIJE PETROVIĆ Rođen 1709. u Njegušima u Crnoj Gori, sinovac vladike Danila, Vasilije Petrović je bio namenjen za vladičanski čin. 1749. on je arhimandrit cetinjski, 1750.
zavladičen je u Beogradu. Iste godine mitropolit Sava Petrović prenese građansku vlast u Crnoj Gori na njega. Putovao je u Ugarsku nekoliko puta, i dolazio u sukob se tamošnjom srpskom jerarhijom. 1752.
On poznaje srpski narod i u Banatu, i u Bačkoj, i u Sremu, i u Slavoniji, i u Hrvatskoj, i u Dalmaciji, i u Crnoj Gori, i u Srbiji.
bez obzira na pokrajine u kojima žive i države kojima pripadaju, i Srbe u Ugarskoj, i Srbe u Turskoj, i Srbe u Crnoj Gori, i Srbe pod Mletačkom Republikom.
Pored Srbije duhovni život budi se u Hrvatskoj, gde je nacionalno osećanje počelo da slabi, zatim u Dalmaciji i Crnoj Gori. Još 1817. pisao je ruski konzul u Dubrovniku Jeremija Gagić: »Ljudi su bezčustveni k naukam u ovom kraju.
U Crnoj Gori u početku XIX veka prosvetne prilike bile su žalosne, i još 1826. vladika Petar I pisao je da u zemlji sem njega nema
Ključu, pomoćnik krajinskog serdara, istoriograf kneza Miloša, carinik, poverljiva ličnost za diplomatske misije u Crnoj Gori. 1836. išao je u Lajpcig da štampa svoju istoriju drugog ustanka.
U Srbiji se zove Sarajlija, van Srbije se naziva Srbijanac, posle bavljenja u Crnoj Gori — Crnogorac. On je u raznim trenucima svoga burnog života bivao: trgovac, vojnik, pisar, čuvar bašte, učitelj,
1828. skupljao je za Vuka Karadžića narodne pesme u Crnoj Gori. 1833. štampao je u Budimu veliku zbirku Pѣvanniя cernogorska i hercegovačka (drugo, umnoženo, izdanje izišlo je u
PETAR PETROVIĆ NjEGOŠ ŽIVOT. — Rodio se 1. novembra 1813. godine na Njegušima, u Crnoj Gori. Kršteno ime bilo mu je Radivoje (Rade), a kada se pokaluđerio dobio je ime Petar.
Vuk Karadžić mu je otvorio oči i pokazao mu vrednost narodne poezije, i on je narodne pesme u Crnoj Gori stao skupljati.
Predmet je istraga poturica u Crnoj Gori, crnogorsko Badnje veče u početku XVIII veka, koje je u njegovim očima značilo rađanje slobode crnogorske i srpske (i
Radičević, Branko - PESME
“ Tako putnik tudi Tici maloj zbori, Po mladi mu grudi Silan plamen gori, Plamen, plamen sveti — Putnik suze roni, Tici da poleti Plamen njega goni.
1843, 5. dek. VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je kâno lepi dan Što kroz goru viri. A sa gore kraj potoka Stazica se dala, Jedna moma milooka Tu
(1844, 5. jul) JADNA DRAGA Vetrić piri, Lipa miri Kô i pre, Vrelo žubori Po lisnoj gori Kô i pre, Ja sam mlada Ovde sada Kô i pre, Sunce bega, Al' nema njega Kao pre, Nema sunca milenog, Nema mog.
Al' ne dođe sanak mi nikako, Sad se tamo, sad amo premeći, Al' nikako tužan mira steći, Srce plamti, glava strašno gori — Časi, časi, ala ste mi spori!
evo nas na drugojzi strani, A odavde sve još ubavije: Kako samo dolina se vije, Kako gora podigla se gusta, A po gori sve ta lipa pusta, Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić kosi poklikuju, Uz kosove
Soba niska, a dosta i tesna, Oko stola sedi raja besna, Raduje se onom vinu lednu, Pa svećicu zapalila jednu: Gori sveća kao da izdiše, Al' de raja da zapali više, Kad vesela štono god imade, Do parice sve za Vino dade?
biti, Ajduk Veljko ljuti vuja, Turci stado jaganjaca, Ajduk Veljko kâ oluja Kad u jesen iz klanaca Svati lišće to po gori, Pa obori, Krši granje, pa silena Čupa rasta iz korena — Seče Veljko i natiče, Goni, stiže što izmiče, Seče age
trudno, Vode ladne napojiti žudno; Vodu piješ, a vrelo žubori, A nad tobom lipa mirisava, A slavuji svud poju po gori, A kraj tebe cvetići i trava!
Bija žedan, te pođem pešice Da potražim u gori vodice, Nađem jedno vreoce studeno, Stenjem, cvećem divno okićeno, Tu se vode ponapijem dobro, Te pogledim okoline,
„O junače, ćuti, ne govori, Gledni samo preko onoj gori, Krasna li je, ko joj se ne divi! Tamo, tamo naša majka živi, Mi bi preko, al' evo ne smemo, Bože mili, pa da ne
Pa razdiru nebo i oblake, Dršće zemlja, pomiče se stena, Vihar čupa drvlje iz korena, Mrak je sada, sve sad opet gori — A moj Bože, sveta ne umori!
Prva buna eto već ga prođe, On ustade, pa zboriti pođe: „Bogom sestro, pravo mi govori, Što li činiš u toj pustoj gori? Ko te mladu dognao ovamo, Gde živuju divlje zverke samo?
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
! Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće: — Hajdemo!
i čantrati ka mlinsko čeketalo: te bekrija si, te pijanac, te ubojica, te žandari nam se nikad ne skidaju s vrata, te gori si neg ikakav komunista ...
Za podozrivog Panteliju ne zna se jesu li sumnjiviji putnici koji stižu otud preko planine, iz daleka, ili su gori ovi s druge strane, iz okolnih sela, među kojima se uvijek nađe veliki broj poznatih i polupoznatih ljudi.
Boji se, počeće da gori niska spržena trava. * Zgomilali se na stanici ljudi s torbama, koferima i paketima. Puši se i ćuti pod oblačnim nebom
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
SULjO: Ajde džarni tu vatru. Ako smo gladni ne moramo i da se smrzavamo. Lako je agi gore na minderluku; gori mangal, iza krstā naslago jastuke, a pred minderlukom žubori nargila! I to posle obilne večere!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Gladi je i razvlači, odvajajući vlas od vlas... Bubanj bije, zurla ječi te se čuje čak iza varoši. Nasred kujne gori velika vatra, a oko nje krkću lonci i kotlovi jela; iz bašte, sve utapkane radi igre, čuje se prasak lozinke i cvrčanje
Sve što se može, to ću ja da učinim, samo tebe da obasjam i uznesem... Ah, da znaš kako mi duša gori za tvojim dahom, kako grudi strasno dišu za tvojim nedrima?... Dođi u moju baštu, naberi cveće, nakiti se njime.
Ah, da znaš, dragi, kako te željno čekam? Kako mi sva snaga trepti kô list na gori... Ah!“... Mati umuče. Ona se nagnula k njoj, ručicom joj zapušila usta, a, od stida sva zažarena i uzdrhtala, sakrila
Soba se ispuni masnim, jakim mirisom jela. Više nas polako i tamno gori kandilo, osvetljavajući naročito nju, njenu prosedu gologlavu glavu i razdeljeni joj beli zatiljak, a ona šapuće: —
Brzo se zgurih i legoh. Kandilo gori, oko mene toplo, iz velike sobe pesma, veselje. Po celoj kući mastan miris od jela i pića.
Samo iz velike, gostinske sobe videlo se kako na sredini sobe sveća gori. To je sigurno bila njegova sveća, upaljena mu više glave.
Žene još večeraju. Jedu obično mnogo i užurbano. A više glave Mitine gori ona velika sveća, osvetljava celu sobu trepereći, prskajući, kao da će svakog časa ugasiti se i pasti na mrtvu Mitinu
Ali docnije, a najglavnije što je znala, uverena bila da će taj koji će je uzeti sigurno biti gori, sirotniji, stariji, a i to da opet, još jednom, mora biti, da se mora preudati, tj.
Kostić, Laza - PESME
Zraka joj se mukom bori, čas ugine, a čas gori, čas tinjavog slika gara, čas je buktac od požara, čas je bleda, modra, plava, čas rumena pa krvava.
— Nestade plama. Samrtna tama; Samo u ruci pijanog Švaba palilo gori boja i graba, prosveta srama. U tome žaru vidi se žena, po golom telu rana je silna, na rane kaplje s palila
ujedared otvore se vrata, izleti jedan konjanik iz dvora, rekô bi trkom pregazit je mora, izleti i brzo nestade u gori, cura se krsti, u sebi zbori: „Da crna konja, da crnja junaka, iz svetla je doma, al' je čedo mraka!
” II U svetu Gazu, u Dagonov hram, filišćanske je vođe skupila Samsonova nesavladana ćud. U hramu gori žrtvenički plam, prosevkuje sumrakom svodovskim, osevkuje bogovska stupila; al' žešće još u grudma
Al' moja je žestina uzalud kad vidim već, kad vidim i kad znam. da j' onim žarom planula mi grud što gori njim en' onaj sveti plam, ipak bi samo zato gorukô, da bolje vidim — grdna porugo! — da bole vidim srama našeg mrak.
— Osmeškuju se „Mlad je suviše!” Pa, božansku pogledajući klet, namiguju: „Sad ode na zaklet!” — Uvedoše Delilu. Gori plam; u goruku žrtvenog svetila glavarima se klanja delila, Samsonovih milina divni stan.
” Šesta noć se tako zbori, šesta noć se tako gori, šesta noć se tako mori, šesta noć: od naslade i miline verne strasti Deliline u junaku većem gine svest i moć.
Mlad je ženik plamen živi, gori, zbori, pripoveda: „Što je tebi, zlato moje? Što me sunce ne pogleda?” „Ne pitaj me, srećo carska,” nevesta se
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Tako je dugo išao, sve mu se činilo blizu, kad najedanput dođe u jednu pećinu, u pećini gori velika vatra i tu ima devet divova, pa natakli dva čoeka te ih peku uz vatru, jednog sa jedne a drugog sa druge strane
« pa onda dugo po gradu tumarajući, nađe jednu kulu zdravo visoku, i vidi đe u jednoj sobi svijeća gori, on otvori vrata pa uz kulu te u sobu.
Idući tako, nađe u gori jednoga staroga pustinika, i nazvavši mu boga, zapita ga ne zna li on da ima gdegod taki i taki grad.
Kad li, moj brate, prokopa, ali tamo carska kćer zaspala pa joj više glave gori svijeća šarena a niže nogu bijela, okolo nje spavaju sluškinje a na astalu svega dosta.
Zatim oni zažegu 'ajdučke dvore, govoreći: — Neka gori đavolja muka! — i krenu se na pug. Kad dođoše blizu grada, reče vojnik svome drugu: — Ja ne smijem u grad, jer
dvore bili poharali, i mnogo blago i ruho i oružje bili zadobili; i kad budu pored crkve i vide unutra sveću gde gori, reknu među sobom: — Hajdemo u ovu crkvu da podelimo svoju dobit.
Pošto daleko otidu, onda reče harambaša: — O braćo, zaboga, mi hodismo po gori i po svakim mestima i danju i noću, bismo se s ljudima, i udarasmo na kule i dvorove, a ni od šta se ne poplašismo do
ženu i decu, pa napolje, zapreče vrata, kuću zapale, volove upregnu, pa sa stvarima krenu u vodenicu, i gledajući kako gori kuća svete se: — Oho, oho, neka, neka, vala mu skrhasmo vrat! Utom dođu u vodenicu.
zapovijeda naš svetac Muhamed, da ne diraš u tuđ mal, nego si još naučio i ovu dvojicu, te si ti svemu kabajet, pak si gori od njih.
Oni te odoše da gone zeca, nigdje ni traga od njega, no vidješe negdje u gori đe je bio neko zažegao ćumur pa zadimio, te oni se upute k onome dimu, kad li se stuče s onim te po gori tražijahu
negdje u gori đe je bio neko zažegao ćumur pa zadimio, te oni se upute k onome dimu, kad li se stuče s onim te po gori tražijahu jasenov ražanj, i pomisle da su oni zeca uhvatili i sami pojeli, te zaviču na njih: — Kamo zec, more bre?
Aga se pogladi po bradi, pa reče: — Valaj, ko ženu sluša, on je gori od žene, i zato ne valja ženu nikada slušati. Nakon nekoliko doba opet dođe nešto poslom do age i ponese mu malo
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Poznat je i Mostar, gdi ima kovačnice vrlo dobri sablji. No vi ćete voliti što čuti o Crnoj Gori. PUTNIK: To, to! DOKTOR: Podnebije je u Crnoj Gori istina oporo, ali je vozduh zdrav; vladjenije je duhovno-vojničko.
No vi ćete voliti što čuti o Crnoj Gori. PUTNIK: To, to! DOKTOR: Podnebije je u Crnoj Gori istina oporo, ali je vozduh zdrav; vladjenije je duhovno-vojničko. PUTNIK: Duhovno-vojničko?
Lalić, Ivan V. - PISMO
A više im krv po volji: Odiseju, ovna kolji — u groznici čelo gori, To na moja usta zbori Elpenor u noćnoj mori — Dane, zorom progovori!
Vinovnik moje si duše, A tajiš mi tvoje mere. Krvav sam ispod kože, Ko fitilj ime mi gori: Trebam li ti, satvori Još jedan zavet, moj Bože.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
— samo sada on — portir, po sistemu: „Kolo sreće naokolo vrteći se ne prestaje, tko bi gori, eto ga doli ... itd“. Amortizovan i sa generalnom opravkom, razume se, ali karoserija još očuvana — baš viđen za
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
U peći gori drvo šljivovo: grebu se senke, šape mačije; s pendžera bulji oko divovo u obrvi mu gnezdo svračije. Oblije plamen
(To pijan, možda, prebija ženu, očajem smoren.) Naletno čudo, u liku morža, baštinu hara. Palež! Pohara! Gori namastir u metatezi. Radosno slovce krepkog tropara plakaće negde o lomnoj brezi.
liju u srcast crtež s osam očiju, od čijeg luča (kao da Egej naranči morskoj otvara kriške) pali se svećnjak - a gori lišće. Ne dršći, ruko - hartijo, ne vej.
plavet tvoju nema poređenja, već čitav rečnik tek je trina trenja, od čije sile iluzija vlata i mreška površ jezeru u gori a ono šumi: Videlo otvori, o rani sjaju neba što se hvata!
Stišaj, uspori pupoljke žurne: šum će da krene s livada Gornjih, s lipe u gori. Nedelja šušne: Trepnuti ne smem: puni mi srce radosti refren.
Beli lijander dosade tupe tone u vreme koje ne teče, čiji se kalem ne glasi brujem nego u rđi Meseca smrklog gori u tvrđi Kamene nule. - Prazne se sobe Donjega šara, krčazi tmure.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
To je za udivlenije. JELICA: Um Gotteѕwіllen, gospodin baron, je l moguće da voda gori? ALEKSA: Zar vi o tom niste čuli? Tri meseca dana novine nisu ništa drugo pisale nego o tome.
Šta mi nije pripovedao! Možete li verovati, ljubezni tatice, da more gori? MARKO: Kako bi more gorelo, kad je ono voda?
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Dolje se junak u korpi spušta. Nebojša pravi! Zar nije, kaži?! Podzemno carstvo kroz tamu traži. U čarnoj gori koliba stoji, ko god je vidi, trese ga strava, vještica baba oko nje broji kolac po kolac, na svakom glava.
Ponoćna jeza i sati hudi, jezero vrije i neman gudi. Ko će junaka od sna da budi? Blista u gori, pod samim vrhom, vrelo pod jelom tankovrhom. Markov je Šarac na njemu pio.
Vjetar je meo i sve se zavi u sniježni veo. MJESEC I NjEGOVA BAKA U šumi staroj oganj gori, blista u mraku na kraju svijeta; kad bliže priđeš — od srebra dvori, po njima mudra starica šeta; nad krovom plavi
U šumi staroj oganj gori, blista u mraku na kraju svijeta, kad bliže priđeš — od srebra dvori, po njima mudra starica šeta ...
BAJKA O DOBROM ĆOSI Na kraju zemlje planinski lanac, diže se gora, zeleni džin, u gori leži duboki klanac, tamo se krije čarobni mlin. Ko mlinu dođe u suton siv, otud se više ne vrati živ.
„Otvaraj brzo!“ — vika se ori i gromko ječi po pustoj gori. U gluvoj noći, pod crnim krovom, mnogo se strašnih desilo stvari, bez traga, glasa, u mlinu ovom iščeze mnogi
O dobroj ribi što čuda tvori slušao mačak, oko mu gori. Protiče veče i vatra plamti, a mačak priču starčevu pamti.
Tužno se jutro nad vodom rađa. Kud li je tvoja otišla laća, junački kapetane?! III U kuli staroj fenjer gori, plamen se žuti sa tamom bori, na more baca zračak.
A hrast se širi, šuška, šumori, dok sunce prži, pali i gori. Po pustom drumu sena puže, prekorno šapće: „Ej, Ćiro, druže, da nisi bio tako zle volje, bilo bi bolje.
Žali se takav lav, tužan, očupan sav: „Strašna je, kaže, zima, kad stegne snagom svom, a još je gori Sima, bije nas — kao grom!“ Majmunče za njim reče: Afrika, topli kraj, gdje vrelo sunce peče nama je zavičaj!
„Ko se to noćas muva po gori?“ — povika dečak, šuma se ori. „Ko sam i šta sam, šta te se tiče!“ — odgovor stiže suv.
je prava njiva, po njemu četkom ori, zelene mrlje posij, nek boja prosto zbori, nek slika kupus-bašte pred svakim okom gori. Vrt nam izradi bujan i rečit, posadi kupus večit.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. Pred krčmom, u potpuno mračnoj ulici, dva puta više ljudi. Unutra gori sveća. Sedam za sto ispod sveće i pokušavam da čitam Život Čeliniev. Redovi igraju prema igri plamena.
To nije jezero na kome sam već jedan grdan splet zakona i sila; i moj život u tome gori kao plamičak. Noć je bezmerna. „Šta to čuh, šta to čuh! Sluh, duh, kruh... suh, plug... puh, sluh... njuh, ...
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Još su gole tihe ravni I pesma se još ne hori, Samo smreka zeleni se U dubokoj, tavnoj gori. Al' kad topli, blagi vetrić Sa žarkoga juga pirne, I zableje beli janjci Kroz doline naše mirne; Od mirisnog blagog
A već svaka od njih rumeni se pusta, Da ti sama voda udari na usta. Razležu se pesme mile, Od miline gori grud — Beračice kao vile Neumorno lete svud!
I tuđinac čuje usklik, Sa visova što se hori, I zastrašen dugo bludi Po sumornoj, tavnoj gori. A kroz klance burni Vardar Sa tutnjavom baca pene, I lomi se s mutnim valom O večite, hladne stene.
crnim ogrtačem, Pa niti se diže, nit mu ruci pođe, No nemirno zvecka mamuzom i mačem, Voštanica tiho na stolu mu gori, Oboren mu pehar i vino prosuto...
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Pevači su još daleko pod izvor-kamenom u gori, dok stignu amo od kneževog lika ostaće samo gar na zidu. U podrumu se napila vojska potopima svoje sopstvene
Vidovit sam za razne oblike povrća što visi svuda po drveću. Tiganji su puni tikava, tikvica, u loncima na vatri što gori u račvi granja, krčka se mrkva i boranija, grašak pada s pokidane niske i kotrlja se pored potoka.
Velika je Sinajska gora iako nije od jedne ikone veća gle stub po sredini i borova rast oko svete Katarine ne gori više žbun ne traži pustinjom Mojsije vodu Lutanje ide na Sever sunce najjače sija gde se mora lede Mali je
starinom ali današnja je ako i to danas nije pesma stara O duhu 1 Duha da spazim dok vri i preobražava tvar Ili kad gori nad glavama i umnost mu postaje kuća a telo zgar Duva duh kud-hoće nevidljiv i traži svoju stvar 2 Da li će Duh još
pleme nam pade u ropstvo zatim i naredba da se nameštaj polomi i da se naloži vatra za nas jer jagnje od zlata ne gori ne treba mene kritikovati zbog ovakvog kraja ja sam bio pomirljiv i sasvim je izvesno da sam veseo (crno uopšte
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
SIMKA: A koju si sobu ti uzeo? MIĆA: Ja? Onu koja mi i pripada. Uzeo sam pokojnikovu sobu. SIMKA: Pa tamo još gori kandilo? MIĆA: Ja sam ga, bome, ugasio. SIMKA: Kako da ga ugasiš, zaboga? Pa to je gorelo za dušu pokojnikovu.
Okupim ti ja njega ukrštenim pitanjima; pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja. PROKA (gori od nestrpljenja): Pa odgovori li on?
'Ajde, pođi, Simka, pa upali ono kandilo u sobi gde je umro pokojnik, grehota je da ne gori. SIMKA: Pravo kažeš! (Ode uz stepenice.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
baterija i horizont bi naširoko zasvetleo u pravilnim razmacima vremena, zatim još žešće, da je izgledalo kao da nebo gori. Išli smo žurno baš u tome pravcu. Osećali smo da se bliži odsudan čas. Možda ujutru, možda sutra. Tamo već ginu.
Zaustaviše se na samoj obali. Neko im naređuje da se tu žurno ukopavaju. U daljini, prema Fruškoj gori, začuše se pucnji. Svi ostavili posao i slušaju... Obala je posednuta austrijskim vojnicima... Ko bi to mogao biti tamo?
Isteče čorba, ali ostade gustiš. Sunce već beše zašlo, ali je još svetleo crveni užareni oreol, kao da vatra gori. — Mogu li sad? — Možete... samo pretrčite, sigurnije je — tešio me. Pođoh kolebajući se.
Na putu je nered. Ceo narod je na nogama i sada još upornije navaljuje. A putevi sve gori, konji se neprestano sapliću, pomrčina kao olovo gusta.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
On se približi Ljubici, naže se malo k njoj i prošapta joj: — Sutra ću vam doneti brilijantsku granu... Sva gori kao vatra. Hoćete ?... Da dođem, a?... Ali neću, ako me vi ne zovete...
A vidiš, kod njega pokušao... bez razmišljanja... i pravo za kamdžiju... zna ga da je bezmoćan kao dete, jadnik!... Gori mu, strašno mu gori desni obraz, oseća sva mesta kojima se bol i vatra pružaju, onako dužinom...
bez razmišljanja... i pravo za kamdžiju... zna ga da je bezmoćan kao dete, jadnik!... Gori mu, strašno mu gori desni obraz, oseća sva mesta kojima se bol i vatra pružaju, onako dužinom...
— A onaj ode, bratiću, još čupaviji i gori; zaboravi da se umije, reče on, smešeći se. I Gojko iziđe u hodnik, pa pogledavši Ljubicu prezrivo, dobaci joj: — Sad
— Tako, bratiću, vidiš... Kad je čovek bolestan, treba da leži... Gle kako mu gori glava, i ruke vrele... Ej, kukavče moj, hoće da mi te umore paksijani... da zakopaju živa čoveka!...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
8. Tri su cveta u gori cvetala, Do dva sjajna, treći potavnio. Što cvetaše do dva sjajna cveta, Ono jesu dva brata rođena; Što međ’ njima
Paslo konja mlado momče, Paslo konja spram mjeseca; Prepade se od mjeseca I zabježe za goricu. Al’ za gorom oganj gori, Oko ognja kolo igra, U tom kolu djevojčica.
“ A ona Jovu govori: “Što mi je svekar svekrvom, To mi je staro nejako; Što su mi osam đevera, To su mi vjetri po gori; Što su mi osam jetrva, To su mi zv’jezde po nebu; Što mi je jedna za’vica, To mi je majka u majke; Teško si mene
119. Bolan Jovo po gori hodio, Na vitu se jelu naslonio: “Vita jelo, mene boli glava.“ — “Bolan Jovo, ne boli te s mene, Već te boli s
142. Štono mi se Travnik zamaglio? Ej, da li gori, da l’ ga kuga mori? Djevojka ga okom zapalila, Ej, čarnim okom kroz srčali pendžer. 143.
Da ja znadem, moje belo lice, Da će tebe star vojno ljubiti, Ja bi išla u goru zelenu, Sav bi pelen po gori pobrala, Iz pelena b’ vodu izvijala, Te bi tebe, lice, umivala, Kad star ljubi, neka mu je gorko.
“ — “Pojdi zbogom, moj nevoljen sokole!“ Prid tobom je jedno polje širina, Iza polja jedna gora zelena, I u gori bunar voda studena, U bunaru jedna gruda snežana; Uzmi grudu, te ju metni u nedra, Kako kopne ona gruda u nedra,
San u bešu, a nesan pod bešu. Uroci ti pod nogama bili, Mome zlatu ništa ne udili, Naudili u gori hajduku. Uroke ti voda odnijela, Mome čedu zdravlje donijela, Donijela zdravlje i napredak, Da mi bude zdravo i
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
JELISAVETA (s verande): Sofija! SOFIJA: Šta je, šta gori? JELISAVETA: Znaš li gde su mačevi? SOFIJA: Otkud ja da znam? VASILIJE: Zar nisu u pletenom koferu?
DARA: Dokle mislite da se svađate? Dok Drobac ne izmakne? GINA: Muški klimakterijum je gori od ženskog! DARA: Te vaše svađe ostavite za kasnije! Ići ćemo polako, s Dropcem se nije šaliti!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Poveo sam davno tu pognutu senku, a da sam to hteo, u onoj gori, poznao grožđe, noć, i terevenku, i potok, što sad, mesto nas, žubori.
U ogromnim pećima ne gori više, kao za vreme mog detinjstva, vatra ispod trideset hiljada crepova i trideset hiljada cigalja.
Milujemo ih jer su bezazleni, nevini, itd. Bezopasni su, jer nemaju veza sa Nemačkom. Ali niko neće da vidi da je to gori elemenat od Madžara, kraj svega kupusa koji tako divno sade. Niko ne zna madžarsku propagandu kod njih.
Oni koji poznaju kamenje haldejsko, ili muzej Gime, rado će poverovati da ima „divljih“ naroda, ali prastarih, koji nisu gori od Grka u skulpturi. Oni koji uopšte više vole reljefe sa Delosa, nego helenističke Venere, obradovaće se ovom uticaju.
PESME SUDBA Na sinjem moru Lađa jedna brodi; Da mogu samo znati: Kuda je sudba vodi? Vetar talasa more, Valovi liče gori. Nemoćno, teškom mukom se Sa njima lađa bori. Prešla je bura; More pokoja nađe. A pena talasa grli Poslednji deo lađe.
Misliš da su stene dedovina tvoja. Lovćen da daje stene za pazar. Ti... more seti se, da znamo u Gori Crnoj pašu da dočekamo pa kad je prokletstvo naše krv i nikad nije još pomogo bog, ni plač, ni čast, ni junaštvo, ni
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
— Ali, prijatelju, valja da znaš da u svetu, pa i u ovoj pustoj gori, ima mnogo stvari koje te mogu naljutiti. Ako nema ljudi, tu su komarci, tu mušice, a one su kadre dovesti ljuta čoveka,
SIROTINjSKA KRV Na prestolu velikog Rimskog carstva sedeo je u davno vreme jedan car, koji beše rđav čovek a još gori vladalac. On beše čovek proždrljiv, gramziv i sebičan.
“ — pun strahote Glas mu zaori... Golgota gori!... Nad njome plamti uskršnja zora, A na njoj Crkva ko zlatna gora U rumenome sjaju se kupa— I k njojzi stupa Svet
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Ova se procedura ponavljala nekoliko puta, i uspeh sve gori. Starac očajno uzdahnu, odgurnu ljutito hartije i glava mu klonu na grudi.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
nauman ovu zimu zimovati kod ćivota svetoga kralja; zatim, druge zime, ako Bog podrži, rad bi bio da se ispašta u Sv. Gori, i naposletku, »ako Bogu bude ugodno i ako se smiluje na njega grešnika«, otići će treće godine sv.
Pogledam ga još jedared, i od toga me obuze još gori strah... Ne znam ništa, ni gde sam ni šta radim. Stade nešto da me zapitkuje, a ja, onako zbunjen, mucaj, vrdaj — sto
Tada osetih kako neka električna vatra juri kroz mene: gornja usnica gori kao žeravica, pa odjednom vatra preleti u veliki prst desne noge, pa u dlan leve ruke.
Ala je ovo muka velika ! Nešto je na srcu mori; ona već nekoliko puta otvara usta i gori željom da vikne... Ako ne ode tetica, kazaće pred njom... Tetica ode. — Neću kazati!...
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
! — viknu ćirĐorđe na Tašulu koji se trže. — Ajde počisti mehanu, pa gasi lampa i fonos, da ne gori džabe gas! Čuje se samo »Laku noć i prošćavajte«!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
dečak o suncu kao o lepoj priči, Koja se dugo prenosi i kroz sećanja množi; Na mangupsku furunu sunce liči, Stalno gori, a niko ga ne loži. Džon Hohohond je otišao na vašar konja, u pravcu Džordžije.
KAKO SPAVA PLEME ROGOGU Pred zoru, u savani, šta se može videti Ispod zelenog meseca što kao luč gori? — jedna crvena ptica između stabala leti, Možda je to sunce koje žuri zori...
Pred zoru, u savani, šta se može videti Ispod zelenog meseca, što kao list gori? — Jedna crvena ptica polagano kroz grane leti, Možda je to sunce koje korača ka zori.
— Provodiš s mamlazima koji neće da uče! Na Karaburmi, u Maljenskoj broj 2, u stanu 16, Po celu noć gori lampa, ko usplamsala savest Naroda koji ne haje za čist i pravilan govor: Sam protiv sviju Srba za pravopis ratuje
” E, nek Izvini se ko tvrdnju moju ospori: Jer i kod nas postoji Fenek — Ne lisica, već manastir u Fruškoj gori! MONOLOG STONOGE Šta je sadržaj monologa Što ga, mileći, vodi stonoga?
SUNCE RUČA Prvo je pitanje: šta sunce ruča Kada se popne do najviših kuća, Kad sitno zatrepti svaki list u gori, Od silnog gorenja Kad sunce izgori?
MUNjA Munja u oku mom, ko metak Spoji kraj i početak, Obasja šumske izvore, U gori, u vodi, zavali Sve što je sagorivo, zapali I pritom i sama izgore.
STORIJE IZ ISTORIJE ŽALOPOJKE SREDNjOVEKOVNOG DVORSKOG PESNIKA JESENjA ŽALOPOJKA Fenjer gori i psi laju i u nedra drevnih njiva Od večeri do razdanja sa neba se kiša sliva.
Kislo je u gori svako deblo, A on je praznim, tužnim očima Gledao u crno i nisko nebo Kao u mrskog poočima: „Na zemlji nešto nije
Teški su, za ljude, onda bili uslovi; Opstajali su samo oni koje je bio rđav glas: Ovakvi kao što smo mi, i još gori od nas! A kad je reč o teskobi i o očaju, Te su stvari nedavno prispele u našu domaju...
— Zbori, a u očima joj gori fosfor. „Bilo je to vrlo, vrlo davno — Ah, vek provedoh sa prošlošću! — Počelo je nežno i uviđavno, A završilo se
Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI
brigujem o odlasku duše moje, što ugledah na roditeljima mi i na rođenom od mene mladencu, za kim žalost neprestano gori u srcu mome, prirodom maternjom pobeđivana.
Rakić, Milan - PESME
PRELAZNO POKOLENjE Gospod je tako hteo da me stvori U zemlji gde se monotono živi; Promiču dani ni bolji ni gori, I, sivi, klize u nedogled sivi.
Jer Bog je tako hteo da nas stvori U doba kad se monotono živi, Kad dani nisu ni bolji ni gori, A ljudi mlaki, jednostavni, sivi... U KVRGAMA U kvrge su me bacili, o srama! Da, to je bilo u prastaro vreme.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
SERDAR VUKOTA Što grajete, koji su vi jadi, a evo ste gori nego đeca! VUKOTA MRVALjEVIĆ Poleće ni jato jarebicah, i svakoju živu uhvatismo. Stoga graja stade među nama.
Ne bojim se od vražjega kota, neka ga je kâ na gori lista, no se bojim od zla domaćega. Bijesna se bratstva isturčila; Tek domaće napadnemo Turke, svoj svojega nikad
Manji potok u viši uvire, kod uvora svoje ime gubi, a na brijeg morski obojica. Oli čele hvatat u kapicu da uljanik u gori zametneš? Niko meda otle jesti neće. — Goniš kamen badava uz goru. — Staro drvo slomi, ne ispravi.
Kad pred zoru, i noć je mjesečna, vatra gori nasred sjenokosa, a ona ti odnekuda dođe; ukraj vatre sjede da se grije. Čuje da svak spava u kolibe.
Krst zasija kâ na gori sunce, i sav narod na noge ustade, časnome se krstu pokloniše. U tome se razbudih od straha. VUK MIĆUNOVIĆ Srećan
Fatima je strukom divota, oči su joj dvije zvijezde, lice joj je jutro rumeno, pod vijencem gori Danica; usta su joj pȁrôm srezana, usne su joj ružom uždene, međ' kojima katkad sijeva snježna grivna sitna
Šest putah sam s njim na muku bio đe prah gori pred oči junačke i đe glave mrtve polijeću — jošt takvijeh očih gvozdenijeh ja ne viđeh u jednoga momka.
VOJVODA BATRIĆ Veseli su glasi, gospodare, klanjamo se Bogu i Božiću. Najpriđe ti Božić čestitamo, čestitamo Božić Gori Crnoj!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Od tada Turčin, zaptija, nije smeo pored kuće proći, još manje da zastane. Cele noći ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i četiri noćna stražara da dremaju, jer je on, taj Sofkin pramded, hadži Trifun, trgujući po najvećim
Ali zato je onda moralo zlatno kandilo njihove kuće pred raspećem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladičinog, samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da uđe i odstoji službu.
njemu, gostu, činilo se da — (a to kao da gleda obrnuto, kroz sebe i iza sebe) — otuda sa njine, Sofkine kuće, jednako gori sveća i osvetljava ovamo ispred njega put.
uzvika na ovoliko zlato, koje u koritu, iz vode, spram svetlosti poče da se preliva, zasenjuje i, kao neki živ oganj, da gori i blešti.
Danju ništa za sebe ne bi znala. Noću bi se rasvešćavala. Videla bi kako joj više postelje, u strani, gori jednako sveća u onom poprskanom čiraku, do sveće stoji tepsija sa jelom, što bi svekrva danju, dok bi ona bila u
U kujni svetluca mala lampica što je na stoličici blizu vrata. Gori ona tiho, mlako, šireći od sebe zadah prolivena gasa.
Pandurović, Sima - PESME
Kad instinkt sa svešću stane da se bori, Kad se vani prospe mesečina bêla, Crven plamen mojih strasti uvek gori Na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Sunce je tonulo u more. Sa zapada do pola neba bješe vedro, a od pola put sjevera pavedrina. Iako je u Crnoj Gori obično vidjeti raznijeh pojava u vazduhu u jedan mah, opet je toga časa tako čudno bilo na nebu, da se ono četvero
On im u kratko kaza da je bjegunac, da misli ostati u Crnoj Gori, i da bi želio poći na Cetinje k Vladici. Sve što je dalje govorio sve im je mili postajao.
Božo, „ama svuda; ali nigdje me veselije ni svesrdnije ne prihvatiše kao u srpskim zemljama, a najskoli u lomnoj Gori Crnoj!“ To je Božo najprije rekao, a zatijem razvede na dugo, i potanko ispriča sve.
za života njegova, kunijahu Crnogorci, amanet je najviši koji se predaje s koljena na koljeno u ovome amanetu srpskom, u Gori Crnoj.
Zatijem svečano reče: „Na dobro ti došlo novo ljeto, Gospodaru, sretno bilo tebi i Crnoj Gori!“ Zatijem pokupi nekoliko cjepanica iz nugla, složi ih na oganj pa kleknuvši stade snažnijem dahom da raspiruje oganj.
dođoste evo ovdje... tres. Dobro jutro i sretna ti nova godina, Gospodaru, tebi i Crnoj Gori. No mi smo, Gospodaru, i pogladnjeli...“ E, možete zamisliti bi li smijeha.
I Vladika se podiže da se uvjeri. Prije svega, poštovani čitaoče, posumnjaćeš ovako (otprilike): ili je u svoj Crnoj Gori bio tada jedan jedini iguman, ili je taj o kome se govori tako „izvjestan“ bio da se razumijevalo koji je.
Bojala se da zbilja ko ne rupi, pa da je zateče e se češlja, jer u Crnoj Gori to se djevojkama sramota godi. A kad tamo, kiša počela rominjati, te kapi ljoskahu po slamenomu krovu.
Iličkovići su čuveni ne samo u Crnoj Gori no i u Hercegovini i po svom Primorju. U svim tijem krajevima, kroz eto stotine godina, oni bjehu jedini vidari.
On se prenio u pobratimstvo pa čak i u kumstvo. A u Crnoj Gori, u ono doba, cijelo brastvo (ponegdje i svekoliko pleme) živjelo je kao jedna obitelj. „Dakle, hoćeš li poći za nj?
Kazivao im je — ama lagano, gotovo šapatom, kako mu je putem gospodin svašta pričao o Crnoj Gori. A pričao mu je, razumije se, ono što bješe čuo; strašne priče... „Kosa mi se, bogami, kostriješila. A kako nećeš?
govoraše on. Po tome možete vidjeti da je dosta junačan. Meni se vrzlo po pameti sve što sam čujao o Crnoj Gori. Slušao sam da su junaci, da se uvijek biju s Turcima, ama ne da napadaju na prolaznike.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
zakletve se upotrebljavaju u pravom i ublaženom značenju (S mesta se ne pomakao, i Tako ne imao sreće kao crni pauk u gori!). Neretko zakletve mogu da budu i uslovne (Ne dočekao sutrašnji dan, ako sam ja to rekao).
ostvario svoju težnju da razgovara u slikama i simbolima svoje fantazije, i to samo u naročito vreme U Primorju, Crnoj Gori i Hercegovini „samo uz mesojeđe“, u Srbiji „uz belu nedelju“, u Bosni i Slavoniji se „zagonetke zagoneću samo uz duge
Svaka te sreća na put pratila! Sve ti se po dobru poznavalo! Svijetla ti kao Miloševa na Kosovo! — reče se u Crnoj Gori, kad ko učini kakvo odlično junaštvo. Srećan bio i kud putem hodio i kud vodom brodio.
Sutrašnji dan ne dočekao! Tako zgrčen na tvoja vrata ne dolazio! Tako magareću glavu ne nosio! Tako mahnit po gori ne skakao! Tako me braća ne izdala! Tako me grom ne ubio, a vi svi zdravo i veselo! Tako me živi oganj ne sažegao!
Tako moje tijelo vran (gavran) ne kljuvao! Tako ne imao sreće kao crni pauk u gori! Tako pepeo ne sijao mjesto sjemena drugoga! Tako se nebo nada me ne prolilo!
Boji se kao devojka od udaje. Veseli kao na daći. Veseli se kâ i mati mrtvu sinu. Veseo kao da mu kuća gori. Vješt kao magarac u kantaru. Vole se kô oko i so. Vole se kô psi i prosjaci. Gotov kao bos u trnje.
— Ni dokrmiti stoci, ni dokrušiti ljud’ma. — Nije toliko čovjek zao da se neće naći gori. — Čovjek je čovjeku vuk. — Lakomac je čovjek s đavolom prvobratučed.
— Ko sa vragom tikve sadi, o glavu mu se lupaju. — Vrana vrani očiju ne vadi. — Vuk na vuka ni u gori neće. — Zla šivalja dug konac udeva. — Daj zlu što možeš, za ne dat’ mu što i ne možeš.
— Čij je početak, toga i krivica. — Dobar početak, — laki svršetak. — Rđav početak (ište) kamiš u glavu. — Gori su povraci, neg’ li počeci. — Bolje je ne početi, nego ne dočeti. O RADU — U radina — komadina.
— Gdje nevolja ruča, tu i tuga večera. — Tuđa rana ne boli. — Palo drvo, gotova klada. — Kom kuća gori, taj bunu pravi. — Grm u nuždi bedem. — U nevolji je i miš junak. — Utopljenik i za guju hvata.
— U nevolji je i miš junak. — Utopljenik i za guju hvata. — Kad čovek tone, i za vrelo se gvožđe hvata. — Kad gori krov nad glavom, ne misli se na svadbu. — Bijen se preti. — Koga su i lani tukli, taj i ove godine zna kako boli.
— Ruka ruku mije, obraz obadvije. — Ako neće bruka (napast) na čoveka, čovek će na bruku (napasti). — Ne gori obraz od sunca, već od poštenih ljudi. — Bez poštenja nema života. — Ko ima obraza, neće se zakriti za prst.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
56. Kućica u gorici na jednoj nožici. 57. Lijeska trolijeska, u lijesci oganj gori, i u ognju čovek stoji. 58. Mastan kaiš kroz zemlju prođe. 59. Međ' konjma raslo, međ' ženama igralo. 60.
Mesan ražanj, gvozdeno pecivo. 62. Mlin melje navr jele, šareno se vižle penje, da i ono melje. 63. Motovilo vilo, po gori se vilo, kući dolazilo, soli ne lizalo. 64. Mrtvo živo iz šume vuče. 65. Na careviću bez uzla košulja. 66.
162. Šta na sebe živo meso jede. 163. Šta na tavanu biti ne može. 164. Šta o klinu visiti ne može. 165. Šta u gori bez mozga laje. 166. Šuto june kroz goru gudi. ODGONETLjAJI. 1. Preko leda. 2. Ljeb u peć. 3. Zubi. 4. Pismo. 5.
” U toj misli idući srete jednu babu i upita je ima li đe takijeh đevojaka, a ona mu odgovori da ima naprijed u onoj gori jedna kuća bez vrata a samo jedan prozor na kući kroz koji se ulazi i izlazi, i u toj kući da ima taka đevojka, „ma”
” Po tom carev sin krene dalje dok nabasa u nekaku gustu goru i u gori ugleda onu kuću. Kad dođe pred kuću skoči nanj mnoštvo svakojake zvjeradi, a on kako mu je re | kla ona baba, baci ono
” Kad ovo ču oni čoek, zađe od izvora do izvora i počne ih brojiti redom po gori, ali se pomete i nikako im broja ni kraja nije mogao naći.
nanj one cekine a on padne u nesvijest i počne bljuvati te i ono srce izbaci; u taj mah dođe nekaka ruka bijela kao na gori snijeg te ugrabi srce i začu se glas đe zavika: „Ovo je moje bilo, a sad da vi je prosto.
ujutro na šte srca u vodi nenačetoj, i kako je popije doći će joj pamrak u glavu, te će u goru pobjeći, i kad se u gori nađe, već se doma ne vrće, nego će se samodaviti u pustinji ili će je zvjerad rastrći; a kada dođe oni čoek, ono je
ono je čudovita gora, što preko dan sijeva a po noći gori, i kogođ k njoj pođe da vidi što je, ostane u oni trem mutav i na ono mjesto udurečen.
kaži mi što ona gora gori.” Ona mu odgovori: „Za Boga, da li ti nijesam još onu večer kazala kakva je gora.” „Kako kakva je?
Kad svanu, on uzjaše na svoga konja, pripaše sablju i povede psa pa se uputi k onoj gori, te kad opazi onu babu, izvadi sablju i nasrne s konjem, a nadrška psa, ne govoreći ni riječi.
” Čuvši mladić ovo obeseli se, te uzjaše na onoga đevojčina konja i zađene za pas onaj čudotvorni nož pa uprav k onoj gori uputi se, i kad dođe na onu glavicu, ugleda livadu i po livadi konja svakojakijeh; kad siđe u livadu, konji se počnu
Sveti Sava - SABRANA DELA
izići i stranstvovati, da ispuni sobom sve rečeno, i nađe reč koja kaže: „Oni koji se uzdaju u Gospoda upodobiše se Gori Svetoj, a koji se nikako neće pokolebati napastima neprijateljskim“.
A on, blaženi, dođe u Svetu Goru meseca novembra drugi dan. A bogonosni i prepodobni oci, koji življahu u Svetoj Gori, sa radošću i počašću velikom primiše ga.
I izmoli u cara kir Alekse, prijatelja svoga, mesto pusto za ustrojenje manastira u Svetoj Gori. I uze mene grešnog iz Vatopeda u mesto to, i uselismo se.
I uze mene grešnog iz Vatopeda u mesto to, i uselismo se. I provede sa mnom prepodobni otac naš u Gori Svetoj godinu i pet meseci. Ko može iskazati ovog blaženog podvige i trudove?
i pravoverjem dobro ukorenivši se i svetlo sijajući, kao drvo divno stajaše u pristaništu dobrom, to jest Svetoj Gori.
Jer ne samo tu u manastir svoj, već i u Svetoj svoj toj Gori i svim manastirima tu dade preizobilne milostinje, za pomen sebi i svemu svom nasledstvu.
A evo, i po uspenju njegovom prečasno telo njegovo dvaput se sahrani — prvo u Svetoj Gori, gde i usnuće njegovo bi, i opet otud uzet bi i prenesen ovamo, i sa velikom počašću i krasnim slavoslovljem drugo bi
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
U Dal|maciji, u Črnoj Gori, u Beču i u Moldaviji poznao sam dečina svojstva, naravi i svakojake ćudi. Zato pri svakoj prilici neću izostaviti,
Dvadesetipetgodišnje moje prebivanje i putovanje u Dalmaciji i Crnoj Gori, u Albaniji, u Greciji, u različni ostrovi Sredizemnoga Mora, u Smirni, u Italiji, u Moldaviji i, sad, u Germaniji
god u svetu, | nego i samoga sebe; bez kuće i bez kućišta, bez vatre i bez ognjišta, kao ptica usamljena i ujedinjena u gori život valja da provede.
Počne mi kazivati za Frušku Goru u Sremu, za množestvo manastira i kaluđera, a navlastito uveri me da u Fruškoj Gori ima taki[h] dolina i peštera da se čovek može sakriti u njima da ga nikad niko živ ne nađe; i ne samo da se može
Kaže mi jošte moj Toša da se nahodi u Fruškoj Gori jošt jedan pustinjik k kojemu izdaleka dolaze ljudi da im čini čudesa, i da nema d[a]na kad on ne učini po koje čudo.
doma, doveze nas za nekoliko grošića u Karlovce, gdi prenoćimo i rano ujutru počnemo putovati po poželjenoj Fruškoj Gori. Prolazeći ispod Remete i Krušedola, nismo smeli ni navratiti se u ove manastire, da nas kako kaluđeri silom ne zadrže.
Mojsej na Gori sinajskoj budući, a Ilija bežeći po pustinji, bila je potreba da bog s njima čudo učini. A što se usuđuješ spasitelja
Sveštenstvo da ti uzmu — i tako kažeš da u tvom otečestvu ne primaju te za popa, jerbo si se u Crnoj Gori zapopio. Šta će ti drugo uzeti van da te raskaluđere?” Ja: „A oni nek raskaluđere, pak će viditi!
Judeji nam se smeju i rugaju i vele da smo gori od stari[h] idolopoklonika, jer oni nisu se klanjali kostima, krpama, grudvama, gvožđu i trnju.
Želja k učeniju bila je načalni uzrok da sam ja svu volju izgubio u onom sremskom raju, to jest u Fruškoj Gori, u [H]opovu, duže prebivati.
Po protečeniju ove tri godine nađe se u mojoj kesi oko sto venetski[h] cekina. Čujem da u Atonskoj Gori na glasu Evgenije učitelj predaje na jelinskom jeziku nauke. [H]ajde tamo, pomislim, novci su ovo!
imajući na taki slavni praznik nigde nikoga da zapopi, „[h]oćeš da te zapopim,” reče mi, „barem da znaš da si u Černoj Gori bio?” „Što vam drago”, odgovorim ja, „meni je svejedno ta sad, ta posle.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
“ Jesi me razumija? Jer ste svi gube i pogrde, kakvi’ nema u cilom kršćanstvu! Gori ste od rkaća. — A šta radite više, vrag vas odnija, a? — obrnu se k vozarima, koji živo veslahu natrag.
pa su, pored sve potjere i pucnjave, spasli sebe i sklonili volove; kako su jednom dočekali ličke kiridžije u njekoj gori, te im uzeli novac, iako je Ličana bilo mnogo više i svi oružani...
— Da sam mlađa, dala bi za nj tri careva grada, što se u pismi kaže — veli Maša. — A naći će on prima sebi! Ajdemo gori, u kamaru — dodade pošavši ka stubama. — Sve mi znamo o tebi, Ive. Mi često o tebika razgovaramo.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Čerečili su meso, hitro, ko oteto I zalivali ga vinom, sličnim medu. Dimila se vatra, s travnjaka, u drvoredu. Kao da gori gnezdo: kroz vruće rešeto Izletale su kokice — ko ptice niz sve to — I mešale se sa cvetom na voćki, nalik snegu i
NOĆ JE DUGA Noć je duga: o ja sam pod ljuskom. Tesni mi zidovi uži nego pluća. U glavi mi gori ludi tovar pruća Što se bolno grči za kišom i pljuskom. Postajem pustinja bez hlada i hrane.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Vetar je u kanijama, pa ni on ne zločini. Moram napred jer, rekoh, za mnom i sneg gori. Polazim, a meni, dugonji, korak je kratak. Brzo se širi cvokot leda.
Takvi su im čamci. Preko njene glave upravili kljunove i zamahuju sabljama, i sve kao da gori, sve kao da izranja iz dunavske magle, a ono — gust, beo dim njene cigare. Nikad nije video da duvan tako dimi.
— Vepar gori, ne daj decu, ne daj levog, on je prvi, moj otac će da dođe, uh! Svinja prokleta! — Anđa se pridiže, viče, bacaka po
To dugo traje. Neće i ne može nepotreban da bude. Ni zbog Aćima, ni zbog nje. Kako će mi pogledati u oči? Gori je od Đorđa. Gori je i od Mijata što je pobegao čim je čuo zvona.
Neće i ne može nepotreban da bude. Ni zbog Aćima, ni zbog nje. Kako će mi pogledati u oči? Gori je od Đorđa. Gori je i od Mijata što je pobegao čim je čuo zvona.
U mraku on ostaje sam. U mraku i on je mrak. Sve je mrak. Da je ubije? I tuđe u njoj? Tuđe? Ustaje, bela kaldrma gori na mesečini, Mijat spokojno spava! Njega?
Sama ptica peva, gori mesečina u travi, nebo ne preti paklom, ne opominje zlom i strahom za grehe, samo njemu obećava i nudi sve što želi.
— reče zabrinut Tola. Đorđe se odmače. ...„Kad ga ne daš, biće sluga i moj nadničar. Život će mu biti gori nego što je tvoj.“ I to je bio greh. Čini mu se da ga noć nosi kao reka iver.
Aćim sedi opruženih nogu, naslonjen na zid pored samih vrata, cigara gori u busenu njegove glave, krckanje traje, žiška se miče i podseća na gorenje suve trave.
je koračao i žurio da poznatog ne sretne, žurio da te oči od kojih beži što duže ostanu u njemu, da ne prestane da gori ta Vukašinova mržnja, jer je, sigurno, njegova, jer samo Tošićeva krv može da kaže „bradonja“.
Gde će mu duša što je tako nešto mogao da pomisli? Ni on nije čovek. Jošje gori od Aćima, ne prestaje da ujeda sebe od onog trenugka kad mu je Raka apsandžija cvokoćući rekao: „Moram i svoju rođenu
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Jedva je mogao glavu da digne, ali nije prestajao da brine o svetioniku. — Gori li? — pitao je pomodrelim usnama. — Gori, ne brini!
Jedva je mogao glavu da digne, ali nije prestajao da brine o svetioniku. — Gori li? — pitao je pomodrelim usnama. — Gori, ne brini! — umirivao ga je dečak, ali bura je divljala, a svetionikovo oko bilo sklopljeno.
— Umiriće se more! — pokuša da uteši dečaka, ali nebo je tamnelo, a talasi rasli. »Dobro je što svetionik gori!« — pomisli. »Po njemu ćemo naći put!« Sve do ivice obzorja belele su se kreste talasa kao nekada starčeva kosa.
Ko zna koliko je spavao! Kada je otvorio oči, oko njega je sve bleštalo. Činilo se da u svakom komadiću leda gori po jedna mala sveća. »Verovatno sanjam?
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Ta je legenda bila opasna jer su vremena bila crna: sa svakim danom, Turci su bivali sve gori. Posle Hadži-Prodanove bune pobili su sve što su stigli, i Glavaša.
drugoj obali Save, haralo je zlo i pripremala se nova buna a svako prepodne, u zaleđu manastira Šišatovca, na Fruškoj gori, Višnjić je pevao Vuku.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta! A po gori sva ta lipa pusta! Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić kosi poklikuju; Uz kosove braća
Br. Radičević VIII VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je ka'no lepi dan, Što kroz goru viri. A sa gore, kraj potoka, Stazica se dala; Jedna moma milooka Tu je
se čaša, napev'o pesama, Napio se raja sa mednih usana, Gde je naš'o slasti, tu joj nije praš'to Sad gori l' mu duša - barem znade zašto! J.
L. Kostić XXXIII JADNA DRAGA Vetrić piri, Lipa miri, K'o i pre. Vrelo žubori Po lisnoj gori, K'o i pre. Ja sam mlada Ovde sada, K'o i pre. Sunce bega A'l nema njega Kao pre! Nema sunca milenog, Nema mog!
“ Đ. Jakšić XLVII PADAJTE BRAĆO! Padajte, braćo! plin'te u krvi! Ostav'te sela, nek' gori plam! Bacajte sami u oganj dedu! Stresite s sebe ropstvo i sram! Ginite, braćo! junaci! ljudi!
Milione progutala j' tama, Crna tama mnogih tisućleća, Niko ih se više i ne seća... - Na pogdekom uvek gori sveća! Il' je sveća, il' je ime svetlo, Il' su dela koja se ne gase, Pa redove nedoglednog groblja Svojom zrakom krase.
U prozoru jednom, Kroz vreže ruža, i za zavesama, To gori svetlost. Sred tišine neme, U toploj sobi, krevetu od kedra, I pod jorganima, kud su krizanteme Rascvale bujno -
dok san žudni, mili, Krilom je, mekim k'o paperje laste, Oseni tužnu, umornu, na svili. Sama sveća gori u samotnoj vili. J.
Nad starinskim gradom Mirno podne sipa ognjenijem prahom; I sve gori strašću razbludnom i mladom. Polunaga Naksis o Izosu sanja U to strasno podne antičkoga leta; I, požudna, jednom, kad
Ja znam, vaše srce sada vatrom gori, Moje hladna zima okiva i mori; Vaše oči sjaju k'o dva neba plava, A moje su mutne kao magle sinje; Mladost - ljubav -
V. Ilić CV VESELO JE... Veselo je mlado jutro, Ptice dižu graju, Šuma lista, trava gori U sunčanom sjaju. Na mom krilu započeta Tužna pesma stoji; S belog lista gledaju me Crni jadi moji.
Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
likovi ulazahu u polja nebesna (te grdobe i tijeh izrodah do ja niko voobrazit ne zna), samo što se sveštenojzi gori i mom tronu primać ne smijahu, jer ih moji plameni pogledi sa užasom strašnijem drobjahu.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
A iza njih gori vatra i crta na zidu ispred njih senke stvarnih predmeta koji se pokreću iza njihovih leđa, a oni vide samo te senke i
Iz oba odžaka kuće dizao se lak, beličast dim u vis i pokazivao da su sve sobe kuće dobro zagrejane i da u njenoj kujni gori dobra vatra. Tu je Njutnova majka, uz pomoć svoje starije ćerke, spremala dobar i obilan ručak.
„Pogledajte“, reče mi Lavoazije, „kako ovaj ugalj, najbolji do kojeg sam mogao doći, bedno gori, iako ga moj dobri Maselo svojim dahom potpiruje“.
„Znači“, dodadoh, „da sagorevanje nije ništa drugo do vezivanje tela koje gori sa oksiženom“. „Čudna mi čuda! Lako je razumeti ono što se sagleda svojim očima“.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Imao je slavne pretke, kao i mi, i nije hteo da bude gori od njih. I svestan kako važno mesto zauzima Francuska u Evropi, on je hrabar da je ne ponizi i dovede u pitanje njen
kud, oseća da je gotov da se u onu diskusiju lično umeša kao stručnjak, ali se na njega niko ne obraća i ne obazire. Gori tako Sima od onog nestrpljenja, da izgori kao sveća na vetru, a diskusija sve življa i ogorčenija i interesantnija, pa
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
I te kugle kao da su bile ljepše na vratima sunčane strane: njihova zasićena plava boja čisto je živjela, kao da u njima gori po žižak.
One su i ostalu djecu više privlačile. Vjerovao sam da po opipu razaznajem „desne” jabuke od „lijevih”, one „u kojima gori” od onih „ugašenih”.
Znam da se pričalo da su oca, nasred oceana, mornari ubili i bacili u more zato što je prema njima bio „gori nego pas”.
u ispraznosti i plitkoći salonske atmosfere, etalirajući tamo, sa živim osjećajem bola i vlastite degradacije, gori a blistaviji dio sebe, od čega se samo još jače gusne i skrućava usijano jezgro njihove prave unutrašnje vrijednosti.
Roman se piše samo onda kad kuća gori. Inače je to plitka igrarija, tek radi zabave dokonih. To prepuštam drugima. Ako je čovjek spao na to da piše
A možda još i gori!... O, da, da!... Još mnogo gori! ... Znam ja dobro kako idu te stvari!... A ako želite znati, od toga da ne budem još
A možda još i gori!... O, da, da!... Još mnogo gori! ... Znam ja dobro kako idu te stvari!... A ako želite znati, od toga da ne budem još gori mene je u stvari spaslo
O, da, da!... Još mnogo gori! ... Znam ja dobro kako idu te stvari!... A ako želite znati, od toga da ne budem još gori mene je u stvari spaslo samo to što sam malko šumast. Umjetnik, kako se to u moje vrijeme govorilo. Da, gospodine!...
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Ide sa svojom puškom po zelenoj gori, a sve živo beži od njega... Pravi gorski car!... On se ne boji zvera ni vampira, a ovi naši ovuda gori su od žena...
Pravi gorski car!... On se ne boji zvera ni vampira, a ovi naši ovuda gori su od žena... Jedna bruka, pa to ti je!... Što ne znadoh, barem, dok beše ovde, da ga razgledam bolje...
Ne znaš ti njega: kad se malo ljutne, gori je od kurjaka. — Pa dobro, kad ti veliš tako — odgovori Pantovac, jer je naučio da sluša svaku Vujovu reč.
Pred njima gori vatra, plamen se veselo povija s jednoga kraja na drugi, a oko vatre pršte i puckaju mladi purenjaci, koje jedan od
Pucaj! Odmah zatim razleže se pucanj i više njih prozvižda kuršum. Kao da to beše signal usamljenoj i uspavanoj gori da oživi. Odjednom se sva gora prolomi od vike i pucanja.
— Pucaj ! Ne daj ! Ua! — viču stotine grla. — Gru... gru... gru... — prašte puške po zelenoj gustoj gori. — Levo ! Stranom! Za njima! — viču kmetovi.
Zver!... Zver pred hajkom!... A on je mislio da je tamo sloboda, u nemoj zelenoj gori!... I što mu je trebalo da se još okiva ovom ženom?...
— Znaš... prvi sam te uhvatio, pa sam ti dužan. Kupio sam ti sveću, neka gori danas — i on namesti sveću, prekrsti se i upali je. — Neka ti Bog oprosti! — reče on, pa sede za sto.
— Vala, Mićo, i zadužio te je — veli mu ozgo jedan. — Dosta si mu duvana popušio, prateći ga po ovoj gori. — Da mi je ono jalovica i jaganjaca, što si ih sa njim pojeo, pa da se ne brinem za danak nikad — odgovara mu Mićo.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Tako je dugo išao, sve mu se činilo blizu, kad najedanput dođe u jednu pećinu, u pećini gori velika vatra i tu ima devet divova, pa natakli dva čoveka te ih peku uz vatru, jednog sa jedne a drugog sa druge
“ pa onda dugo po gradu tumarajući, nađe jednu kulu zdravo visoku, i vidi đe u jednoj sobi svijeća gori. On otvori vrata pa uz kulu te u sobu.
Ono je čudovita gora što prekodan sijeva a po noći gori, i ko gođ k njoj pođe da vidi što je, ostane u oni trem mutav i na ono mjesto udurečen.
san, pak se digne, stane na prozor, pa onu čudesnu goru kad vidi, upita je: — Ma, ženo moja, kaži mi što ona gora gori. Ona mu odgovori: — Zaboga, da li ti nijesam još onu večer kazala kakva je gora! — Kako kakva je?
Kad svanu, on uzjaše na svoga konja, pripaše sablju i povede psa, pa se uputi k onoj gori, te kad opazi onu babu, izvadi sablju i nasrne s konjem, a nadrška psa, ne govoreći ni riječi.
Kad li, moj brate, prokopa, ali tamo carska kćer zaspala, pa joj više glave gori svijeća šarena a niže nogu bijela, okolo nje spavaju sluškinje, a na astalu svega dosta.
nečije dvore bili poharali i mnogo blago i ruho i oružje bili zadobili; i kad budu pored crkve i vide unutra sveću gde gori, reknu među sobom: — Hajdemo u ovu crkvu da podelimo svoju dobit.
Pošto daleko otidu, onda reče harambaša: — O braćo, zaboga, mi hodismo po gori i po svakim mestima i danju i noću, bismo se s ljudima, i udarasmo na kule i dvorove, a ni od šta se ne poplašismo do
Aga se pogladi po bradi, pa reče: — Valaj, ko ženu sluša, on je gori od žene, i zato ne valja ženu nikada slušati. Nakom nekoliko doba opet dođe nešto poslom do age i ponese mu malo
Petković, Vladislav Dis - PESME
I svoje srce ne ču kako bije, A noć ne vide pogled što mu gori, I žeđ života pod kojom se vije, S kojom se kao sa osvetom bori. Krv kao savest ne dade mu spati.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Što se tiče veštine i fizičkih napora, ovaj posao je bio vrlo lak. Ali, klima je bila rđava, a društveni život još gori.
Bio je veoma pobožan baptist i ubrzo sam se uverio da je svojim večitim propovedanjem o zastranjivanjima i prestupima bio gori od preobraćenih pijanaca koji su me oterali iz Baueri misije i njene dobre čorbe od pasulja.
Prinston nije bio nalik ni na jedno mesto koje sam do tada video. Čitao sam o Hilendaru, čuvenom manastiru na Svetoj Gori, na Egejskom moru, koji je osnovao sv. Sava u dvanaestom veku.
On mi veoma iskreno reče da moj izgovor ne može biti gori, ali se može popraviti, ako budem vežbao onako kako me je učila moja ”vila” sa delaverske farme.
Kasno popodne brod se približio Karlovcima i Fruškoj gori. Nisam bio u stanju da se otmem starim uspomenama. Ispričao sam mojim srpskim poznanicima moj doživljaj sa studentima
Kasno popodne brod se približio Karlovcima i Fruškoj gori. Nisam bio u stanju da se otmem starim uspomenama. Ispričao sam mojim srpskim poznanicima moj doživljaj sa studentima
Takođe mi je javljala da je Idvor bio strahovito prašnjav zbog duge suše, da je žito bilo slabo, a vinogradi još gori, i da sada Idvor nije prijatno mesto leti za bilo koga ko želi da neometano razmišlja, bez gunđanja mrzovoljnih suseda.
godine bila još tako sveža. Vatru naloženu drvima koja teško gori, moramo češće podsticati da bi se održala. Na isti način treba i plamen uspavane mentalne aktivnosti, s vremena na
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Dijete ne može da već odoli studeni i slaboći, pa uniđe u prvu kuću gde je vidjela da svijeća gori. U toj kući ostala je neko vrijeme da otpravlja sitne poslove, da se prehrani, jer je poočim nije već htjeo ni na oči,
— Ozgo, iza onih brdina, i pokaza lakim kretom ruke prama Crnoj Gori, — odavno me dovedoše dolje... Sreće ti, ti bolje znaš, kako se žive tamo? — upita iznenada živo.
No on, postupice milujući je, sve jače gori od požude, i nehotimice zbliži se, da mu osjeti mušku volju, i šapće joj: —Zaklonimo se u ogradu!
Koliko ljudi ona poznavaše što na školj svraćaxy zabrinuti, u najžešćemu krijesu, da vode potraže; uokolo sve gori, vonj prosušene smole iz borova jako odjelito se osjeća, a žalo i stijenje peku, iz njih vrućina udara i zaslepljuje oči,
No danomice vrućina je sve žešća, gori... ni maestral ne piri, za dva—tri dana uzastopce ni rosa ne pada, a sigurno po cijelome školju nigdje ni kapi vode...
Pa se onda obrati dum—Andriji i kaže mu: —Kupiću kandioce i davaću ulje, neka žižak svake nedjelje gori pred svečevim kipom! Već se suton hvata i svijet se s groblja razilazi. Žižica, Bukalo i Jale vraćaju se sa ostalima.
I čini mu se kao da nazrijeva Isusa gdje kleči u bližnjoj maslinovoj gori i moli se svome velikome ocu.— Biće da je bilo vrijeme tužno i sumorno kao i danas, — pomisli kad začu kriku oronulih
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
U gori drvo visoko, Na drvu lisja široki, Po listom cveće crveno, Na cveće pčelke popale. Štono je drvo visoko, To jeste
To se i desilo u petoj strofi, čim je blaženo majčino mleko spojeno s rekama u gori, koje se takođe, kao i mleko, nazivaju njenim: O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko Ja spavah tako čvrsto kraj
kao i mleko, nazivaju njenim: O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u Gori I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori58 Majka čoveka-vuka koja i
tako čvrsto kraj reka njenih u Gori I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori58 Majka čoveka-vuka koja i jeste i nije vučica, kod koje nalazimo jasne tragove božanskog i za koju se vezuju reke u
Majka čoveka-vuka koja i jeste i nije vučica, kod koje nalazimo jasne tragove božanskog i za koju se vezuju reke u gori, to je već dovoljan skup nagoveštaja da nas povede prema mitskoj majci zemlji.
To su oni srećni časovi kad sam, na primer kao član žirija, morao da čitam romane kao što je Gori Morava Dragoslava Mihailovića, ili da iščitavam poeziju kao što su Četiri kanona Ivana V. Lalića.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
pejzažom: kroz mrak se naziru siluete nekih građevina, druge se gube, i samo u kući već davno udate i oronule Sofke gori žuta svetlost.
nego je „mrka”; soba je velika ali vlažna, u njoj svetluca „mala lampica što je na stoličici blizu sobnih vrata”, a gori „tiho, mlako, šireći od sebe zadah prolivena gasa”.
njemu, gostu, činilo se da - a to kao da gleda obrnuto, kroz sebe i iza sebe - otuda sa njine, Sofkine kuće, jednako gori sveća i osvetljava ovamo ispred njega put”.
tri crte za granicu između stihova i pomoću dve za cezuru: „Namjera ga || pred veče nanese |||na zeleno || jezero u gori”. Ali to nije dovoljno, jer se mora izbeći da cezura padne posred odredbene sintagme „zeleno || jezero.
od svog prideva da bi se u stihu najdublja intonaciona udolinasa mesta koje smo ovde označili „na zeleno ↓ jezero u gori” mogla prebaciti na mesto predviđeno za cezuru, između četvrtog i petog sloga: „na zeleno ↓ u gori jezero.
zeleno ↓ jezero u gori” mogla prebaciti na mesto predviđeno za cezuru, između četvrtog i petog sloga: „na zeleno ↓ u gori jezero.
Stihovi iz pesme Dioba Jakšića glase, naime, ovako: Namjera ga || predveče nanese ||| Na zeleno || u gori jezero. Očigledno je, dakle, da su red reči i intonacija potčinjeni metričkoj shemi i u službi su konstituisanja
smrt: priviđa mu se „most što vodi, nad vidikom, u tešku tamu Fruškog brda”, to jest u tamu groba Brankovog na Fruškoj gori.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Stočarstvo je u Gori uništeno i nastala dotle neznana pečalba. Ne može on ići u Smirnu i Sarajevo da gradi halvu i prodaje bozu.
Vidi to kapetan, pa ga nešto štrecnu. Zagolica ga bezobzirna taština. Prvi je on čovek sad u Gori, u Brodu, mora i njegovo dete u poslednjoj svečanoj povorci kroz selo biti kao knez. U zlatu i na hatu kao valijin sin.
Baš tih dana bejaše došao u Brod bogati prizrenski trgovac Spasa Čemerikić sa punim bisagama zlata i srebra da po Gori otkupi ovogodišnju vunu za izvoz. Došao je na svojem hatu, sa vezenim kuburlucima na sedlu, jer se ovde nije bojao.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
PESMA 127 ZIMSKA 130 ZIMA 133 JELKA 135 PESNIK PRED BOŽIĆ 138 PREDBOŽIĆNA 141 PRETPROLEĆNA PESMA 143 BORA U CRNOJ GORI 145 UDOVICA, SIROTICA, NEZNALICA 148 UDELA SIROMAŠNE UDOVICE 151 RODIO SE HRISTOS!
KO ĆE KAO LjUBAV! Gora goru ne mož’ grlit’, Ne dâ dolina; Dan ne može dan poljubit’, Noć je međ’ njima. Al’ na gori ovde momče, Onde devojče; Ovi će se grlit’, ljubit’ Danas doveče.
1888. NE ŽALIM Imao sam dobru misô (Tako mislim bar), A u meni gorucô je Sa Parnasa žar. Sveća gori, pero spremno, Hartija je tu; E, sad sedi pa napiši Lepu pesmicu.
Pred ćivotom, pred raspećem Srpskoga oltara, Tu još gori kandioce Rodoljubna žara. To s’ kandilo pripaljuje Rad’ spasa i leka, Od kolena do kolena, Od veka do veka.
»Starmali« 1888 BORA U CRNOJ GORI (Slika F. Zveržine) Ako turska puška ćuti, Nađe s’ drugi udes ljuti Koji borcu Crnogorcu Ne da dušom odahnuti Il’
»Srpske Ilustrovane Novine« 1881. OBRAZ Jest’, u Crnoj Gori na koju se rado Podrugljivo smeše naši „prosvetnici“ U zemlji dvoboja (iz pištolja praznih), Zemlji pronevera,
svakidanjih krađa — Da, međ’ Crnogorci, koje grdnjom bede E zlotvor’ma svojim ni nosa ne štede: U toj Crnoj Gori desilo se nešto Što će kusa pera židskih novinara Probeležit’ jedva slovima sićušnim.
Dževerdar opali... svoj život ugasi. Eto to se zbilo. Al’ neko mi zbori: „Ta to retko biva i u Crnoj Gori.“ Retko, al’ ne zato što ta zemlja nema Još mnogo i mnogo ovakih oceva, Već što je daleka od vaših otrova Pa ne
Veseli se tome kao nekom daru: Njena mala senka igra po duvaru. Malena je senka. Ostrag gori sveća. Al’ što bliže k sveći, a senka sve veća. „Tako li je dakle!
bѝstijerna (po lat.), studenac, bunar (u Crnoj Gori). bren (crkv.-slov.), brȅnan, od blata, od kala. bora (tal.), bura, severni vetar. vic (nem.), dosetka.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Krmačo jedna, obezobrazila si se kao vaška! SARA: Fidon! Ovaj je gori grubijan nego prvi. FEMA (đipi): Ta ja neću ovo u mojoj kući trpiti. Ko si ti, šta tražiš ti ovde?
Miljković, Branko - PESME
XII PROPOVEDANjE VATRE Ljubavi moja mrtva a ipak živa Nek u svom danu nedorečen gori Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.
Senko, gde se ta zemlja skriva Gde materija sva od zaborava otkriva Vatru u sebi i dan bez jutra u gori. Kako se zove pre nego se rodimo Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
nužnosti Sve što nema vatre u sebi sagori Što sagori postaje noć Što ne izgori rađa dan Treba zapaliti sve što može da gori Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno Treba u svemu i posle svega pronaći nadu Revolucijo, ono što ostane je
Vratiće te vreme. Klečaće i vlati Ko u Matječi, na gori što pati, Dok te u dubini preuređuju zvezde, Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost Presvislu u vodi bez čari što
koji upoznade Ispražnjen jug i posvećene ruke Sjajem nove zvezde za prastare muke Kad pakao je ljubav i isti oganj gori U zločinačkom srcu i na gori. Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
jug i posvećene ruke Sjajem nove zvezde za prastare muke Kad pakao je ljubav i isti oganj gori U zločinačkom srcu i na gori. Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Prazno ime nade i prelepa žrtva U zidu bez zvezda pravedno se sreću. Tela čistijeg od izgubljenih reči gori Dan posle vremena kojeg se svi boje, Noć niz Bojanu otiče u tvoje Srce prodano nesigurnoj zori.
što je more Ko zna šta je to što treba reći Bos i gorak potucaš se od reči do reči Vatra gorča od dima Pod čelom ti gori Ona će ti pribaviti mnoge počasti Ako ne sagoriš pre vremena Ali ako budeš hteo Da učiniš stvarnim tuđe reči Da
Petrović, Rastko - AFRIKA
koje gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide.
Kao posle kakve bure, beli lik je razoren čežnjama, brigama, apstrakcijama. Ne kažem da je zato belac gori od crnca, naprotiv. Ali je jasno koliko svoju superiornost belac plaća svojom lepotom.
GLAVA ČETVRTA SA JEDNIM ČUDNIM BELIM MEĐ CRNIMA. ŽIVOT JE NjEGOV GORI OD ŽIVOTA IJEDNOG PSA. MEJ IZ PLEMENA BAULE TRUDI SE DA MOJ PUT BUDE UGODAN Od trenutka ponovnog mog stizanja u Boake,
da ono što u njemu nosi tako slavno ime najsporednije je na svetu, a da je ono drugo osuđeno ređenjem da vodi život gori od života psa; danju izmoreno i žedno, noću prozeblo i uplašeno.
Na sve strane gori. Crni pale savanu radi lova i radi đubreta. Evo zemljoradnje u povoju! Poznato je da crnac ne zna za svojinu zemlje.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
) TREĆA SCENA Na istom mestu. Glavaš i Radak. GLAVAŠ: Pa, Rade?... Ima li gdegod što? Po gori mirno?... A po selima?... RADAK: Nesreća! Deset je dana kako putujem Kô senka neka gore zelene.
Vezir nas čeka, more, Sulejman! Pa teško tebi, ako dočuje Da si nam puta trenut jedini U ovoj gori silom prečio! Dete mi puštaj! RADAK: Bogme si, bako, zlo udesila, Al’ takom pesmom vuk se ne plaši.
Triest sam druga onda imao, A pošao sam gorom hoditi, Po mračnoj gori čete voditi. Sjaje se toke, zveče noževi, Na njima gori čoja crvena, Živim se okom ne da gledati...
Sjaje se toke, zveče noževi, Na njima gori čoja crvena, Živim se okom ne da gledati... Onda će reći momče nekakvo: „Danas se ženi Đukić vojvoda!...
ISAK: Tu se sad strašna diže lomljava: Buljuci lete s goli noževi, A okolina grada nesrećnog Kao da gori sva u plamenu, Iglu da vidiš na toj svetlosti. RADAK: Tu, bogme, beše muka odista! ISAK: Te kakva, Rade!
Hajd’ sad, na noge! (Jedan seljak iz okoline ulazi.) SELjAK: U gori sam bio, drva noseći... GLAVAŠ: Ah, brže!... Svršuj!...
Spa... so... Zbo... gom!... ŠESTA SCENA Pred Glavaševom kolibom Glavaš leži mrtav, a u zastavi vidi se kako koliba gori... Turci se skupili oko mrtva Stanoja, s golim noževima. PRVI TURČIN: Moja je glava! Ja ću je mojim nožem srubiti!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
grdnih dušmana, bogorodica ih posekla! Pogledajte, gospodine, šta ga sela gori. Ej jadna Moravo; jazuk (šteta) za ovako lepa sela!« Ja dignem glavu i imao sam šta videti.
A kad Turci staše da frljaju puške (pucaju) a selo da se čuri (gori, dimi), narod si ripnu da bega, ama sve beše sanjivo, brljivo, pudljivo, dečica nabrala stra' pa plaču, žene okaju (viču,
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Al’ već kad si došla u ovu samoću, Vidiš onu hladnu od mramora ploču, Tu ureži tvoje nepoznato ime, Pa dok žižak gori — nek gori pred njime; A ti bež’, il’ leti, ako imaš krila, Zaboravi da si ikad ovde bila.
kad si došla u ovu samoću, Vidiš onu hladnu od mramora ploču, Tu ureži tvoje nepoznato ime, Pa dok žižak gori — nek gori pred njime; A ti bež’, il’ leti, ako imaš krila, Zaboravi da si ikad ovde bila.
Eno, eno, već se gube, Pa se opet vrate, Pružajući oštre zube Na mene i na te. Vitlaju se gori, doli, Od muke i žara, To su moji stari boli, Jadovanja stara. Pobegli su od tvog oka, Pa s’ obziru na te...
Ni reči naše neće Svetinju rušit’ tiju; Čujemo samo jedno, — Kako nam srca biju. LVI Nebo gori, zvezde gore, Sve na zemlji spi, Samo ljubav nema sana, A s nom ja i ti.
Pa čuj šta zvezde poje, Tu radost veliku: Srb ljubeć’ ljubu ljubi Po krstu čeliku. LXXIII U odaji sveća gori Što najbolje zna, Drkće, plamti, nešto gledi — Ko bi znao šta?
nemoći, Na samrtnom času, Na svome ugasu — Oči magla preli, Borba grudi smori, Patnik se isceli — A sveća još gori... Gori u tišini, U pustoši toj, — Takav mi se čini Sada život moj.
Na samrtnom času, Na svome ugasu — Oči magla preli, Borba grudi smori, Patnik se isceli — A sveća još gori... Gori u tišini, U pustoši toj, — Takav mi se čini Sada život moj.
Šapći, luže tihani, Miri, lipo, miri, A lahore lagani, Ti joj miris širi! Priželjkujte u gori Slavujići nujni, Žubori-de, žubori Potočiću bujni!
Ako tada budem imô Živih prijatelja, Setiće se mojih tijo Prošaptanih želja. Lomaču će razbuktati Da gori pošteno, Sagoreće telo moje, Sagoret’ i njeno.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— To „Diži šatore!“ — podseća me kao kad bi neko usred noći lupio na prozor i viknuo: „Gori kuća!“ — Razume se, mi smo se navikli. Ali su ljudi zaista bili umorni... Mi smo izvučeni iz jedne borbe.
Ali izgovorismo se da ne pijemo... — Znam ja Boru. Lud je on kad se napije... — Kosta je još gori. — Radoslav se diže i skide bluzu. — Da se raskomotim. Otvorio bih prozor, ali ući će nam komarci. — Pričekaj...
— Tamo je bio jedan „Neko“, a noćas ih je bilo dve stotine. I ne znaš ko je od koga gori i crnji. — Eto, tako! — mahnu glavom kapetan Radoslav. — Rešili smo da se iselimo i sakrijemo.
Ali bolje da nisu. Stotinama granata sručilo se u tom pravcu i neka šuma počela je da gori. U pozadini se video takođe rumeni odblesak vatre...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Na drevesah ptice pojut skazujući premjenu, među sobom ljubov slavut muško s ženskim prezjelnu; zec u gori poigrava, slavuj dično pocvrkava: O zlatoje proleće!
Priskorbna gorlice! Gde budeš pristati, pomošči iskati? Odvješčaj na sije! „V gori pojdu zapadnija, drugi iskati ravnija, — u njih i pristanu. Priskorbna gorlice!
Za marvu je samo polje, bunar, izvori, Gde padaju s hukom u tavnoj gori, Gdi ptičice poju, eho govori. Eno, dragi, gradska carska palata, Eno na sve strane kule ot zlata, Prama gradu ravni
Gordi jego zraci tmu razgonjajut, Veju vselenuju on zanimajet, vsja ot sna dvižet. Ptici po gori utrenujut s pjesnmi, V dubravah zvjeri s preveliki slonmi, Ribi i kiti v glubinah morskih Den oščuščajut.
Cvet plavetan nek’ te, dušo, uveri Da mi serce ot ljubovi sve gori; Nek te silno opomene Da se sećaš bednog mene Počesto.
Iz svačije povesnice Zna kazati do ižice Sve staro i novo, Samo o svog lista gori Ne zna, kad se o tom zbori, Ma ni jedno slovo.
Vlas se talasa jednoj k’o zlatne povesmo svile, U druge gori oko, sunca elektarska zrak! Rek’o b’ da glediš dva tek razvita pupoljka, Ružice bele jedan, rumene ruže drugi.
Popović ju je našao u Serpskom slavuju II, 1827, br. 22: „to je Velimirova pesma u Sv. Gori”, kaže on: Prilozi za književnost VII, 1927, 283; a preštampana je i u Zabavnoj pesmarici Jer. O.
Matice (u kojem se veliča Gajeva Danica, „kad mi kotarčicu punu mirisnog i raznovidnog hrvatskog cveća, koje na našoj gori raste, u krilo prosipa”), izveštaj se završava ovako: „Po svršetku slova ovog uzvisio je mili paroh naš Čokerljan glas
275). Pesma, patriotska i simbolična, objavljena je u poznatom fruškogorskom dnevniku M. S. Srpkinje (U Fruškoj Gori 1854. od M. S.
Već tada, pesnik je bio teško bolestan: otišao je kući, svome ocu, i umro 1. decembra iste godine, „u Fruškoj Gori, međ svetinjom srpskom”, kako je pisao uzbuđeni Svetozar Miletić.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
NA STRAŽI CRNOGORSKE ČETE SERDARI, VOJVODE I KAPETANI IVAN, sinčić Đuraškov [VUJO, perjanik] Zbiva se u Crnoj Gori. PRVI DEO PRVA POJAVA U kneževome dvoru Jelisaveta gleda kroz prozor.
BOŠKO: A zašto, Vujo, zašt’ baš skršio? VUJO: Mesište mi je, đeco, žilavo, — ne dâ ga bog ni imenjacima mi u gori žvakat... BOŠKO: Ha! ha! ha! gle Vuje ti! Međer i vuk se ume šaliti? BOGDAN: Pa kako, Vujo? De pričaj, kako još?
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Kô belćim: ja sam gerenal, a za mnom ide batalijun... tabor vojske. A udario sam po gori barjake i ostavio razapet čador, nek vide Majdanci da baš ide za mnom vojska, a ja kô gerenalina naprijed izmakô.
Tako to potraja jedno dva-tri dana, dok povikaše: „Eto, veli Turaka Krajišnika na Banju Luku! Eto i', kažu, kô na gori lista!“.
“ A šta ti znaš, vuzle jedno vuzlasto, osim tog carskog čina na tebi?! Zelen si, dijete, zelen kô zelena grana u gori zelenoj. Pisarčić: Glupi su oni, Davide, ka' gluvo doba. Ne znaju oni ništa, ama baš ništa oni ne znaju!
! E, de-de sad kaži, nemoj vrdati! E, moj sinko! Zelen si, zelen kô zelena grana u gori zelenoj. Pisarčić (zacrvenio se): Ja sam kontâ nešto drugo, a i ta ti je na mjestu.
Bojić, Milutin - PESME
Pustoš bez iskre svetlosti što plama Svud oko nas je, a nama se čini Istine zublja da gori u nama I da nas vodi nebeskoj visini.
Kameno mu srce ne oseća više Sunce što obesno gori vrh planina, Sunce što iz voda drhtav uzdah siše I kô paru penje do plavih visina, Sunce što blešteći na zapadu
(1917) SONETI I O, stara je priča da nosimo maske I svi da smo glumci bolji ili gori I za laž da Gospod sam nam idol stvori I arenu punu magline i praske.
Ali, vaj, ja danas spazih binske daske I tamo gde mišljah iskreni su zbori, Gde istine zublja neprestano gori, I s prezrenjem gde se prate svetske laske.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Među glavnim prevodilačkim radionicama nalazili su se slovenski manastiri na Svetoj Gori od kojih je srpski, Hilandar, bio zadužbina Stefana Nemanje, rodonačelnika najznačajnije srpske srednjevekovne dinastije.
dok je Karadžić pisao svojim rodnim ijekavskim govorom, raširenim u zapadnoj Srbiji, u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i među Srbima u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. Ispočetka je izgledalo da Karadžićeve reforme ne mogu uspeti.
Ostaju u gori od proleća do jeseni ("Otišli su o Đurđevu danku,/ Ostali su do Mitrova danka,/ List opade, a snijeg zapade").
Epika bune - kojoj prethode pesme o bojevima za slobodu u Crnoj Gori i koja opeva srpske oslobodilačke ustanke protiv Turaka početkom 19.
vrlo često predstavlja samo iskazivanje zamišljenog zbivanja u čijem se okviru osećanja objektivizuju ("Volim s dragim po gori oditi,/ glog zobati, s lista vodu piti/ studen kamen pod glavu metati,/ neg' s nedragim po dvoru šetati,/ šećer jesti,
istoričar opisao je sve važnije događaje i ličnosti Prvog i Drugog srpskog ustanka, objavio na nemačkom knjigu o Crnoj Gori, sarađivao s nemačkim istoričarem Leopoldom Rankeom u radu na delu Die serbische Revolution, preko kog se evropska
Matavulj je živeo po raznim krajevima, u rodnoj Dalmaciji, Crnoj Gori, Srbiji, a putovao je dosta i po stranim zemljama, što je sve našlo mesta u njegovim delima, među kojima se izdvaja
nove obrasce dijalekatske poezije, pune frazeologizma, koji čuvaju ostatke jednog vida tradicionalne kulture u Crnoj Gori.
Jakšić, Đura - PESME
Ne znam dalje staze, ne znam daljeg puta, U ’vakoj se gori najlakše zaluta. [. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Priča se da je car Lazar hteo preko nje razgovarati se sa nekakvim svecem Grigorijem, koji je blizu Gornjaka u gori postio, pa kako je Mlava onuda tekla sa velikom hukom, da nisu mogli reči jedan drugom razumeti, to je svetitelji
Ne miče se listak, šuma ne šumori, Mrka ponoć preti mrkoj pustoj gori... Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo, Da se ne bi njeno uzdisanje čulo.
Plamen i dim, gori nam lice, Mrki kô vuci dođemo svi — Ali gde beste vi, kukavice, Pudljivci hudi, lažljivi psi?... 1860. PIJEM...
1861. PADAJTE, BRAĆO... Padajte, braćo! Plin’te u krvi! Ostav’te sela, nek’ gori plam! Bacajte sami u oganj decu! Stresite s sebe ropstvo i sram! Ginite, braćo, junaci, ljudi!
1875. KARAULA NA VUČJOJ POLjANI Nasred kule karaule, Oko vatre na ognjištu Stražari se iskupiše... Vatra gori, plamen liže I po tamni duvarovi Gorostasne senke diže, Kô da j’ rada iz prošlosti, U vatrenoj zanetosti,
Nastasijević, Momčilo - PESME
4 Blažen u tebi da zanemim. I od nema mene stena da prozbori gori, gora cveću. I radost naša tebi, darodavče, rumenilom da okadi prostore.
Daj tvoju krv, Omiriši krv, omiriši život. Otrgnuću te od zemlje. Pojav’ se. Pojavi. Vatra me gori, o vatra iznutra. Ulazi u me, probija me Do srži, o mračna vatro. Agni, Agni, kao crveno gvožđe.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Naročito zidovi, redovi ćeramida i više zidova ono iz bašte zeleno drveće, lišće, to sve kao da gori, trepti. A hladovina sve jača. Oseća se kako zemlja nekako sveže, mokro odiše.
[Mladen je uspeo da natera Jovanku da se vrati mužu.] Ponekad se ustumara. Gore, u sobi, gori mu sveća i leže otvoreni tevteri, spiskovi veresije, primanja, dugovanja, a on dole, u bašti, šeta, puši.
A momku, tamo u kući, pokazujući na zapaljene grede, daske po krovu, veli: — Gori, gori! Ne gledaj!... Braća naša!... IX Jedne večeri dođe ranije kući nego obično. Pravo ode u sobu. Sede.
A momku, tamo u kući, pokazujući na zapaljene grede, daske po krovu, veli: — Gori, gori! Ne gledaj!... Braća naša!... IX Jedne večeri dođe ranije kući nego obično. Pravo ode u sobu. Sede.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
U Bosni uzima se ona (pored hrasta) i za badnjak (GZM, 6, 1894, 381; Schneeweіѕ, 17). Na Spasovdan, u Crnoj Gori, prekrštaju svako žito zelenom bukovom granom (ako nema leskove), i kite bukovim granama tor i kuću (SEZ, 17, 181; u
, najzad pred dvorišnim vratima: »Moj suđeniče, ili si u gori ili u vodi, ili si u lugu ili si u ćumuru, dođi noćas da se vidimo« (GZM, 6, 1894 658).
RSA, ѕ. v. bubica, 2, i RJA, ѕ. v. ѕvіlen, b = ѕvіlac›). U Crnoj Gori dud se seče za badnjake (Karadžić, 2 1900, 150); u okolini Đevđelije od d.
Značajno je da se ovi običaji s d. vrše o Badnjem danu — danu duša; d. je, dakle, senovito drvo. U C. Gori veruju da se na crnom d. skupljaju veštice (Karadžić, z, 1901, 188). D.
ZANOVET Geіѕѕklee (cytіѕuѕ capіtatuѕ). Zanovet. Može biti apotropajon. U Crnoj Gori žene, kad noću izlaze izvan kuće, upale z., »jer ona čuva od nevidljive naudbe« (citat u S. Trojanović, Vatra, 238).
, SEZ, 41, 1927, 492, № 22). JAVOR I KLEN Ahorn (acer pѕeudoplatanuѕ i acer platanoіdeѕ). Javor ili (u Crnoj Gori, v. Vuk, Rječn., ѕ. v.) jahor. Feldahorn ili Maѕѕholder (acer campeѕtre). Klen.
U C. Gori ostavi se na Badnji dan komadić pogače, pa se s njim pojedu u martu prve koprive, svarene (SEZ, 23, 152). O prazniku
On se u istočnoj Srbiji obavezno kuva za subotno podušje (SEZ, 19, 252). U C. Gori o Badnjem večeru mora biti kaše od k. brašna (obed na žrtva, Karadžić, 2, 1900, 151).
LOZOVINA Weіnrebe (vіtіѕ vіnіfera іnѕulta). Lozovina. U Crnoj Gori veruju da veštice prave krst od l. i metnu ga na detinje srce pa ga popiju (Karadžić, 3, 1901, 193).
, drugi u oganj, treći u tatulu: »n. vene, ti za mene da veneš; oganj gori, ti za mene da goriš; tatula puca, ti za mene da pucaš« (BV, 10, 364). Sok od istucanog n.
»Da zna majka što j̓ odoljen trava, Ne bi nikad ukopala sinka«, pevala je vila zagorkinja berući po gori lekovite trave (ŽSS, 295; upor. i druge narodne pesme koje kažu ovo isto, Sofrić, 171).
njegove kose i komadić haljine, sve to strpa u jednu ljutu papriku, zatrpa sve to u vatru na ognjištu, »i kao što to sve gori, tako i momak da gori za devojkom« (SEZ, 40, 65). P.
Ćipiko, Ivo - Pauci
A kad me pitaš, pravo ću ti kazati. Onoga časa kad nas vjenča, zovnu mene gori da će mi dati gospinu medaljicu na uspomenu... Predaje mi je u hitnji i — poljubi me tri puta, veli: kao sestru...
Iako nije bilo velike studeni, cijeloga dana u kući gori vatra, da zagrije majku i čedo. Rade je pošao u šumu, nasjekao drva i sanio ih; očevidno nije se bojao lugara kod
Mogli smo kao braća... —Neka, bolan, znam ja što si ti i tvoja pitoma besjeda! Kakova braća? Gori si ti po mene od ikakva dušmanina ... — Ostavimo to! Eto, neka bude kako ti hoćeš .....
— upita ga Ivo. — Malo ću te pratiti do koje masline, pa ću u hlad, dok popusti žega... — Nemojte, čisto sve gori! — odgovori mladić, obrisav maramom glavu. Ivo povije obod na šeširu i uputi se polagano s njima.
U liti se voda ne može pit'... Puti su još gori... Ma ča ću govorit', kad je sve u neredu?... Napokon, u neke sjeti se da ga niko ne sluša, pa mirno sjede i više
— I pruži Ivu pismo. — To je duga epistola. Ko će sve pročitati? A je li mama doma? — Gori je! Ma proštij, nisam sve razumio! Ivo brzo pregleda i protumači na svoju neke stavke koje ni sam nije dobro razumio.
Ivo brzo pregleda i protumači na svoju neke stavke koje ni sam nije dobro razumio. — 'Ajde gori, 'ajde! — dosadi se starome. — Ko zna di je tebi glava!
— Je, uzviče se, ma valja pritrpit'! On se muči za sve nas! — Pa prevrne govor : — A tribuješ li ča? Poj' gori, nać' ćeš sve kako si i ostavio. Ivo pogleda. na vrata. U kuhinji, uza staru službenicu, ugleda Katu.
— Sutra je nedjelja; moći ćete opočinuti! — javi se. — Bi li vjerovali? — prihvati Cirilo, sutra će nam biti gori život. Bićemo ka' slomljeni! — A večeras ćemo isto na bal! — I ja ću s tobom! — javi se Kata.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Mogu da kažem kako sam hteo da ga kao zalutalu ovcu u gori vratim na put spasenja, da ga privedem Bogu pravom stazom, kroz dobrotu, ljubav i praštanje i da ga odvratim od
Mogu da zamislim jedan takav san. Kao stoji on, snevač, kraj kladenca u svežoj gori, svuda oko njega čisto i prozračno, prebeli jagnjići se igraju na livadi, vuge mu na uvo, samo njemu i samo za njega,
Dadara On je ovde! Na padinama Gradine gori zaseok Brežina. Nekoliko kuća zbijenih oko Sušačke kose planulo je pred zoru, u prvo svitanje. On je to lepo izračunao.
Lauš, star i umoran. Odsečeno mu je levo uvo. Lipti mu krv niz žutu kožu i čekinjastu bradu. Vasilije Sunce prži. Gori kamenjar. Slatkasti zadah lešina u raspadanju. Kiša već dva meseca nije pala.
Među samoubicama ću morati da produžim svoj drugi život na onom svetu, možda još gori i neveseliji nego ovde na zemlji. Kada bih mogao, pravo iz leta, otići u rajske vrtove!
Obraz mi gori od njenog daha i što god ga vetar više brije i hladi, sve je vreliji. Rekla je: „Dovedi mi sokolara Andriju“.
Ilić, Vojislav J. - PESME
naivna radost, i naslada skupa, Kratkovečnim vencem rogove mu krasi, I veselo jagnje na žrtvenik stupa, A plam puca, gori - i život se gasi... 1883.
Čuj! U dolini tamnoj zatutnji nedeljno zvona... Jelen se u gori prenu i žurno podiže glavu, I pošto okrete pogled na zračno purpurni istok, On žurno u skoku naže i ode u maglu plavu.
I tuđinac čuje usklik, Sa visova što se hori, I zastrašen dugo bludi Po sumornoj, tavnoj gori. A kroz klance burni Vardar Sa tutnjavom baca pene, I lomi se s mutnim valom O večite, hladne stene. 1890.
Voštanica tiho na stolu mu gori, Oboren mu pehar i vino prosuto... Nalakćen na stolu on je mračno ćutô, Kao tajni užas da mu dušu mori No bezumno ruka
Iz razvaljenih usta potmuli ropot se hori, I grudi široko dižu i kosa njihova gori... Strašno je besneo Azok, gledeći pogibao svoju, I prizva gospodnje ime u ljutom ovome boju.
Noć se klonila zori, S istoka jutarnja zvezda kô iskra ognjena gori, I petô zapeva jasno. Zora se zasija čista Kad kravar podiže glavu, kô Lazar na poziv Hrista, I rosa, što hladni
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
/…“) i naglašavanje radosti i veselja koje svako pokazuje na svoj način („zec u gori poigrava/ slavuj dično pocrkava…“), sa refrenskim usklikom „O zlatoje proleće!“.
slika“ ona je izražena pojavom „crne zmije“ u planinskom pejzažu), a motivi su usmereni na svet prirode („Tice u gori“, „Proletnje jutro“, „Laste“, „Ljubičice“, „Oblaci“ i dr.
Na drevesah ptice pojut skazujući promjenu, među sobom ljubav slavut muško s ženskim prezjelnu, zec u gori poigrava, slavuj dično pocvrkava: O zlatoje proleće!
““ Tako putnik tudi Tici maloj zbori, Po mladi mu grudi Silan plamen gori, Plamen, plamen sveti – Putnik suze roni, Tici da poleti Plamen njega goni.
kada je u samoći Tvoga srca želju čula, Mirisom te duše svoje U milosti zadahnula…“ I još dete mekim glasom Tužnoj gori zborit poče; Al' uzdahnu gora čarna: „… O, siroče! … O, siroče!
Šenica zlatna, jedri joj klas, Rujno se voće smeši na nas, Sunce sve gori, sažiže tle, Al' bistra voda rashladi sve! Jesen nam dođe – sazreo rod, Berimo voće – kupimo plod.
Volim tice Lepo poje, Volim polje Zeleno je. Volim šumu, Njene vise, Listala je, Zeleni se. Volim potok Kad u gori, Kroz pavite Zažubori. Volim reku, Jezerance, Bele ovce I jaganjce. Volim drvo Kad zeleni, Volim nebo Kad rumeni.
Najpoznatije njegove pesme su „O Vidovu-dnu“ („Sabljo moja dimišćijo“), „Pod lipom“, „Napred!“, „Napraviću šajku“, „U gori“, „Šalajdalajdanom“, „Gusle moje javorove“.
). Uzor mu je bio Branko Radičević. Pevao je najviše o Fruškoj gori zbog čega je nazivan „fruškogorskim slavujem“. U njegovoj lirici životni optimizam prepliće se sa melanholijom i
lirici životni optimizam prepliće se sa melanholijom i slutnjom smrti, a motivi su usmereni na svet prirode („Tice u gori“, „Proletnje jutro“, „Laste“, „Ljubičice“, „Oblaci“ i dr.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Oh, Mirone, ne Božji ugodniče već razvratniče, bludniče! I to gori nego obična podvodačica, Naza Ciganka, koja bar hleba radi podvodi, a ti najgori... sebe radi!...
Zbog tebe sam i dočekao da mi sad obraz gori. Dok sam bio u brdima, među svojima, ti svaki dan: »Hajde da siđemo u varoš.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Jedared samo poveri se poslužitelju čitaonice. „Znaš, kad tako čitam o Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, a naročito o onom Sandžaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, osećam da mi nešto iz srca raste,
Pa ostavi sve, zatvori oči i pevuši. Ukućani su pričali: kad počne da pevuši, možeš doći i vikati da kuća gori, ona ne čuje i ne odgovara. I Toša, dobri Toša, kažu da je o tom pričao: „Onda, ovaj, moja Nola k'o da je zaljubljena.
— Nano, kandilo na grobu se gasi i gasi. — Šta ću mu ja. A možda ne palite kako treba. A možda i ne treba da gori; dosta si ti gorela i za dušu i za grehe njegove ovde na zemlji. Da nisi zaborvila: sedam godina! Pogledaj se kakva si.
'Ajd neka pritiskuje; svako svoj pos'o zna i radi. Na grobu Milušićevu kandilo nikako nije htelo da gori. Udovica je menjala i zejtin, i čašu, i celu napravu, ali badava. Zaplamti, zacvrči, i ugasi se.
Udovica je menjala i zejtin, i čašu, i celu napravu, ali badava. Zaplamti, zacvrči, i ugasi se. Ili gori mirno dva, tri minuta, i odjedared se usuli kao da je neko odnekud dunuo u plamen.
Jedan sat su probavili doktor i inženjer na groblju, i sišli su međ svet sležući ramenima: „Ne gori.” Gospojinska i Vaznesenska crkva oživele.
U pekarnici tinja neko malo osvetljenje, izgleda da je sveća. Zašto gori, ne zna se, jer su svi pekarevi legli, pošto ustaju odmah posle dva sata u zoru. Svejedno.
Razdvojene su kći i mati: „da im se malo jezik podveže i smiri”. Pred ikonom krsne slave, u „velikoj sobi”, gori malo kandilo, a prislužuje ga žena koja je „čista”.
Ali što se tiče sobnog uspremanja, bio je gori nego žena, prava nadžak-baba. Muška čeljad je imala da riba podove, jer, „ženske ruke dobro je ako i varjaču drže kako
velika kapija, uvek zaključana; pa, po vojvođanski, dubok „ajnfart”, prohladan i polumračan zbog dubine, gde stalno gori petrolejska lapma; pa onda opet kapija, ponajčešće i ona zaključana, i tek onda ulazak u dvorište.
Zato što su neki konkurenti bivali doista bolji, a drugi gori, ali bolje sreće no on, izveo je Mimić gorak zaključak: da je on gori od svih i svakoga.
što su neki konkurenti bivali doista bolji, a drugi gori, ali bolje sreće no on, izveo je Mimić gorak zaključak: da je on gori od svih i svakoga.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Aetaѕ parentum, peіor avіѕ, tulіt noѕ nequioreѕ, mox daturoѕ progenіem vіtіoѕіorem (Naši su ocevi gori od dedova bili, mi smo od nji, a naša deca jošt gora od nas).
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Razume se da je to bio moj drug, koji je bio još gori đak no ja i sa kojim sam ja, za vreme privatnih časova, igrao mice a na kraju meseca delio honorar.
u kitovoj utrobi, pripremajući se za svoju božansku nauku; za deset zapovedi božjih sam rekao da ih je Juda prodao na gori Araratu, i najzad sam celu stvar završio time što sam, na pitanje: šta znam o Pilatu, rekao da je Pilat sin Mojsijev,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Lukine usnice su pomodrele. Gru-u! Eksplozije se sustižu, i pred nama, u visini pešačkih rovova, zemlja kao da gori. Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prašte, riju granate oko nas.
Drum je zakrčen, i svi stajemo. Stoka malaksala, i jedva kreće. Put je sve gori. Blato je negde do blizu osovina. Te noći nebo je bilo užareno od ogromnih vatri pozadi nas.
Vatra, vatra unedogled kao da zemlja gori, a ljudi gamižu osvetljeni plamenom i zaneseni jarom, kao demoni u paklu... Naređeno je najzad da se ljudi sklone.
— Bog te ubio — smeje mu se narednik Prodanović — zar nisi osetio kako ti gori tur? — Kako... skočanjio sam se od zime! A kad naiđe vatra, ja sanjam kao da se grejem uz neku furunu, pa mi još milo.
Petrović, Rastko - PESME
o mandolina, o mia gіovіnezza! Nekada, ta reč za devica albume, Jutrom Lorenco kliknu mladački gori. Sad stanovnici satiri sećaju me Belih baleta; oh, ballo zažubori: O quant'e cara, cantato: gіovіnezza!
Ne rastužujem. Lorenco juri po gori, Ljubavi mnoge ga podsećaju drumi, Iz manastira ishode bele duvne. Mediči, Loro, ovakve reči zbori: Dі doman sago, sago
opore, travom okvašene tvoje hlače; Kao rosa pašće moja misao po tebi I na usta crvena ljubiću te, Sve dok pijana gori odbegla ne bi: Gde uz hrastova srca tvoja moje srce zalistaće; Čuj, dragi, sa Dvine trube ječe, Ribari se
Proletnja posmrtna lista Sa utehom kao da bi podnosili I ovaj pakao, Kad bi za njim dolazio ma jedan gori. Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Što me mori.
Zbogom. U 111/2 opelo, crkva sv. Marka! Sa utehom kao da bi podnosili I ovaj pakao, Kad bi za njim dolazio ma jedan gori; Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Kad me mori.
željah samo izbeći vreloj vlasti O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u gori I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori.
tako čvrsto kraj reka njenih u gori I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori.
te svetle reke ko zračni izvori; Ko oganj daljni kraj kog spavaju psi čobanina, Ta prva plamena zvezda, na mračnom nebu, gori. SA SVETLIM POLjUPCEM NA USNAMA To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Stanković, Borisav - KOŠTANA
De, onuj našu, staru, mekamlijsku: kako za mladost i lepotinju srce gori i izgori... STOJAN (posrćući, silazi sa čardaka i tare usta): Usta mi izgoreše!... Oh!
Šantić, Aleksa - PESME
'' 1897. MOJA KOMŠINICA Ima neko doba sve me čežnja mori, Sve mi nešto srce uzdiše i gori; Pa ti nemam, brate, ni mira ni stanka, Nego duge noći ja bdijem bez sanka I stišavam srce i njime se mučim, Pa do
Gdje li je rasla ta ruža što gori? Visoko, tamo gdje se jelen krije, Gdje vjetar tiho s jasikama zbori I bistra voda iz kamena bije.
Ja znam: vaše srce sada vatrom gori, Moje hladna zima okiva i mori; Vaše oči sjaju kô dva neba plava, A moje su mutne kao magle sinje...
Gle zraci jutra kako njojzi rone! I svaki dršće, prodire i tone, I rasipa se kô rubin, kô duga... Dok ovdje gori, više njena groba, Trepti i kruži bono, svako doba, Sam jedan crni leptir — moja tuga. 1911. JESENI MOJA...
A tamo, gori, na lazilima zgrade, Zidari rade. Veče na razdrljene njihove grudi I gole ruke i lice vrano, Sve krečom poštrapano,
I jedan oblak, pun tople krvi, Nad njima, gori, lebdi visoko. I kroza nj jedno sjajno i budno Gleda ih oko... Prve zvijezde u suton rone; Sav požar neba tiho se
I dok se suton sve više hvata I tutnji grad I gori, iz modre dubine neba Izbija mjesec mlad: Kô kletva bona, Kô jauk miliona, Ja čujem kako, s visine one, Silni
Mesečine pokrilo ga platno. Moje srce leti, i kliče, i gori, Prostorima kruži i, kô meteori, Po rodnome kraju rasipa se zlatno... 1912.
1918. MEDITATIVNE PESME PLIJEN Noć sjeverna. Konjik stiže, Juri preko stepe puste. Mjesec gori... Prah se diže Kô pramenje magle guste. No gle!
U meni gori jedna sveta vatra, I moje srce sve grli i ljubi... Snagu mi duše nikada ne satra Zamahom kobnim života bič grubi.
Mesec je ljubavnik njeni, On sjajem budi je i krepi, I pred njim otkriva ona Sve tajne nedara lepi'. I cveta, i gori, i blista, i u vis gleda iz dola; Miriše, plače i drhti S ljubavi žarke i bola.
15 Taj svet je glup i slep je sasvim, I svakog dana je gori, O tebi, moje lepo dete, Rđavo sudi i zbori. Taj svet je glup i slep je sasvim, Ne zna te dobro jošte; On ne zna
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Izdajnik domovine odlazi u pakao: Opadô je svoju braću krasnu kod Turčina, sile peksijanske; zato gori lice pod očima.
Jedna žena, koja se odmetnula zbog turskog nasilja, ovako opisuje svoje mučenje u šumi: Hodih mlada po gori zelenoj, pasoh travu za petnaest dana, pasoh travu kakono i srna, i ne viđeh leba zalogaja.
Osvajač je sve nemirnije živeo u našoj otadžbini. Smrt ga je vrebala sa svake strane: u gori, na polu, na putu kod kuće, kad je usamljen i kad je u društvu, po mraku i po danu.
Muja Hrnjicu ubio je iz zasjede u Petrovoj gori pobratim mu poturica Meho Katarica; Omer je izgubio glavu panuvši kraj vrela Korenice u busiju Stojan-harambaše, a
„Oslobodilačka borba u Crnoj Gori“ — kaže B. Pavićević — „započeta crnogorskim ustankom u toku morejskog rata (1684—1699) ušla je na početku XVIII
da bi početkom XIX vijeka ušla u fazu rušenja plemenske samostalnosti i stvaranja državnih i javnih institucija u Crnoj Gori.“ O ovoj borbi govori ciklus oslobođenja Crne Gore.
(Perović Batrić) Šta se b'jeli u gori zelenoj? Al' je snijeg, al' su labudovi? Da je snijeg, već bi okopnio, labudovi već bi poletjeli.
Otidoše kićeni svatovi, odvedoše lijepu đevojku; osta Miloš u gori zelenoj i sa njime tri stotine druga. Kad odoše svati iz Leđani, kralj doziva Balačka vojvodu: „O Balačko, moja vjerna
Tad Balačko spremi bedeviju, pa otrča drumom za svatovi sa šest stotin' latinskih katana. Kad su bili u gori zelenoj, kulaš stoji na drumu široku, a za njime Miloš Vojinović.
Već me ču li, kralju Vukašine! Ti podigni mlogu silnu vojsku, izvedi je na Jezera ravna, pak zasjedni u gori zelenoj.
vrlo milo bilo, pa on diže mlogu silnu vojsku, ode s vojskom na Hercegovinu, izvede je na Jezera ravna, pak zasjede u gori zelenoj. Kad je bilo uoči neđelje, Momčil' ode u svoju ložnicu, pa on leže u meke dušeke.
Lov loviše po gori zelenoj, ni dobiše, ni šta izgubiše, no se svome povratiše dvoru, preda njih je išetao Lazo; care svraća Juga na
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
ići bos IZA PRVOG UGLA Iza prvog ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na životnom putu Pa iza krivine Čeka neka briga Da čoveka brine Tamo gde u
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Kad li taj malo popije pa pograbi šibu i razviče se, gori je od svakog drekavca. Ehe, baš takav i treba za ovu pustopašnu dječurliju.
Zapucketa i planu lišće i sasušena paprat, diže se uvis lagan dim. — Navali vojsko! Neprijateljski logor gori! — kliknu knez Valjuško. Jedan po jedan dječak padali su u šake napadača.
Djed se prepade. — Ama nemoj biti lud. Vidiš da me davi dim, gori mi pod nogama. — I meni gori zbog tvog opasača — priznade Stric.
Djed se prepade. — Ama nemoj biti lud. Vidiš da me davi dim, gori mi pod nogama. — I meni gori zbog tvog opasača — priznade Stric. — Unuče, jabuko moja, pusti me samo gore kod sebe, neću te ni dirnuti!
Izvirujući iznad ivice Gaja, Lazar Mačak povika: — Gori naš logor! Kao po komandi svi dječaci jurnuše prema logoru Tepsiji.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Ostala krstato na vrhu joj dva čapornja, s kojom no je u Sinajskoj gori svoga mu tasta ovce pasao. I onde je video neopalimu kupinu i iz one kupine progovori mu Bog kroz angela, učini mu
Svud je ona ujedno šnjime. Gde god čovek obrne se, kud li hodi, u gori, u vodi, na pazaru, u jelu, u piću, — najviše na snu pred oči donosi ono što je činjeno, svaku havet privodi, plaši i
molimo te da preboravimo ovde u ljudma tima u kojino oganj planti želje bludne i ljutina ih jarostna razždiže na zlo i gori u njima ka u paklu vatra.
A grad već gori. I to njih sam đavo satana onde dovede, a građani jošte za njih nit su i čuli da će doći, niti znadu za njih da su već
Tako povika izglasa narodu: »O, družino, reče, braćo i konšije, odstan’te se sad vatre! Kako gori neka gori, to će se već samo i utrnuti skoro.
Tako povika izglasa narodu: »O, družino, reče, braćo i konšije, odstan’te se sad vatre! Kako gori neka gori, to će se već samo i utrnuti skoro.
Kako gori neka gori, to će se već samo i utrnuti skoro. Nego tamo id'te te gledajte što je gori belaj prispeo na grad i stajte svi redom po bedenu oko svega grada, te se branite od neprijatelja i bijte se šnjima,
Indi što da čini sveti Maksim? Ode prohodati se po Fruškoj zi Gori, pronaći za svoje sedište gdegod prilično mesto. A tadar Jakšićevo koleno vladaše sas Fruškom Gorom, al' njemu oni
Ta mi, zovući se i videći slovesni ljudi, a gori od marve! O UKOPU Zlo je i šalu, smeh li kod mrca provoditi i pjančiti žderući. Golema je to grehota i bezočstvo.
skupa veliko i malo, stramputice hodeći i suproć zakona svašto čineći, svaki rod i uzrast ne zna se koji je bolji ni gori.
Jerno to ovde taj most svakome prehodljivi na volji mu stoji s povraćanjem se sa zla žitka na bolji, s dobra li na gori. Al' golema je u tome eto ovde propast i sasma tvrda. A kako?
Ima luđe od luđega. Mač nad maču. Od zločesta po zločestiji. Muhmelat i ugursuz, jogunice, prkosdžije, inadžije, gori od gorega. Eto, motri se o tima.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Uza zid sa sve četiri strane niski minderluci. U svakoj odaji po jedno skupoceno srebrno kandilo gori uoči nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optočena, a tri kandila gore pred onom najvećom
Pa tek skoči, ne znaš ni zašto ni krošto. Ostavi dućan na kalfi, a on se žuri kući kao da mu gori. Malo posle izleti iz kuće u drugim, opet svečanim haljinama, ali ne onim maslinove boje, nego u onim čohanim gugutkine
„Ako neje istina za današnji sokak-laf, pa će bidne!“ reče Doka. „Ako danas neje, će bidne jutre. I jošte gori rezilak će dočekate!