Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
poljski čuvar pulija — sjajno metalno dugme purenjak — klip mladog kukuruza pusat — oružje pustemica — gađanje rukom; grana koja smeta pri prolazu Radiš — đerdan od nanizanih lešnika, igračka raznost — raznolikost raspedliti se — raširiti
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I sve ću za te učiniti!... Hajdmo tvojoj kući... I krenuše se. Kišne kapi sa ogolelih grana padahu na njihovo ruvo. Kruška je tešio Lazara: — Ne brini! Kad se ja čega prihvatim, ono mora ići.
Dokopao se luga, pa je odmicao. Povio se po konju da ga koja grana ne bi zakačila i svalila... A konj ga je nosio... Pred očima mu neprestano stojaše ponosit lik Stankov; u ušima su mu
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
« veli joj on, a posle tiho zapeva, tako tiho i tužno kao grana zelena kad zapišti na vatri, tako zaleva on njenu milu pesmu: Tebi ljubav javit’ ne smem, Jer tvoj biti ne mogu; A da s
Već čarne tvoje vlasi Od mirte venac krasi, Zelene mirte splet. Kićeni svati viču: Odbi se vita grana Od plavog jorgovana, Odbi se s granom cvet.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
A na polju grozna omorina i mračno, na oluju natušteno nebo mučilo se nad frontom. U menaži, pod hladnjakom od osušenog grana, raskopčani i zajapureni, prepirali su se oficiri, pa se prgavili do besnila što se više, gore nad njima, nebo mračilo
Afrika
Iz sredine one seoske kuće nikla je palma i odnela celu kuću uvis. Od tla zemlje do najviših grana postoji takav gusto zeleni splet lišća, loza, paprati, šiblja, lijana, da je nemoguće i zamisliti da čovek načini korak
što kod nas znači žetvu i hranu, to je klas; ovde, to je bujno zeleno drvo u čijoj se kruni gone majmuni i sa čijih grana vise zmije.
Ovde se žene, koje iskaču iz kola da bi igrale u sredini, dohvataju upaljenih grana i raznose ih po ivici kruga. Nova osvetljenja pokazuju da međ staricama sasušenih grudi postoji poneka mlada žena, čije
U visini se lomi grana od skoka kakvog majmuna, a ćutanje šume ostaje nepovređeno, apsolutno u svojoj veličanstvenoj strahoti.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
kućeraka, ispod bagrenja, a iza Mahale, u zelenilo vrbaka, koje je, ujutru, imalo boju nežno zelenih, mladih, vrbovih grana. Dan je bio topao. Čuo je, u plavetnilu, nad sobom, ševe.
rupčagama, Budim nestade iza njih u daljini, a kola počeše da silaze, lakše, na drum, koji je vodio, dolinom, do Grana. Isakovič je bio zagledan u Dunav, obasjan Suncem, koji ih je pratio, desno, na vidiku, svuda.
Sa celog tog puta, do Grana, Pavle je bratencima pričao samo obične događaje i razgovore, sa Božičem i svojim saputnicama.
Predeo, ispod tog brdašca, bio je blag i zelen, u proleću, opkoljen šumicama četinara i bagremova. Drvoseče, valjda iz Grana, bile su usekle, tu, krčevinu, pored druma – koja je mirisala na šišarke jelovina.
Božičku je neki šokački svećenik, iz Grana, vodio u šetnju, pod ruku. Isakovič se bio sakrio, da ruča, sam. Ručao je ono što mu je bio Trandafil dao, to jest ono
Tako su se satima vozili major Joan Božič i njegova familija. I Pavle sa njima, do varoši Grana. Uskoro ih je, sve više, pokrivala prašina, sa puta, koji je sad išao sred dolina i naseljenih mesta.
Krovovi Grana pojaviše se, ispod tog brdašca, u večernjoj rumeni. Ta varoš, koja je počela da se pomalja iz daljine, bila je, dakle, tu.
Putovali su kroz granje, izišav iz Grana, kroz polja i šumarke, kroz proletnji dan, a Isakovič je morao da prizna, samom sebi, prvi put, da putuje vrlo lepo.
je on bio onako drven, kao molovan Turčin, u travi, i bulkama, onog proplanka, kad su, iz Budima, putovali, do varoši Grana.
Sa tim franceskanima Isakovič je putovao do Grana. Od varoši Gran, do Budima, putovao je mirno. Sam u kolima. Prilazeći Budimu, bio je željan odmora, tišine, posle svega
Imao je duge, bledozelene, grančice, koje su ličile na grivu, a cvet ružičast, visio je, preko cele godine, sa tih grana. Suncokreti, međutim, oko njega, bili su ogromni, ali polomljeni. Grozdin nije često sedeo u toj bašti.
Nego su ličili na oluju, i poplavu. Kao što jesenji vetrovi nose, kad duhnu, svelo lišće, sa drveća i grana, duž puta, pa podižu, visoko, ono, koje je opalo na zemlju, tako su i te gomile iseljenika u Rosiju, iz Bačke i Banata,
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Uzeše zato nekakve dugačke ljestve i prisloniše ih uz veliki orah, iza čijih je grana virilo sjajno mjesečevo lice. — Pridrži ti samo zemlju da se toliko ne ljulja — reče pijani čiča Trišo krčmaru — a ja ću
Ona se grohotom trese od silnoga smijeha tako da s njezinih grana sunu čitava kiša krušaka i poput grada sruči sa na leđa Šarovu.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
U zagrljaju, zatim, bila je gipka i sveža kao mlada vrbova grana, a i usta su joj bila takva: detinjski hladna i sveža mirisala su na bilje. Osetih kako mi kolena dršću. To je to.
Kajsija u dvorištu oko koje se jurio čitav čopor prvoškolki bila je osuta cvetovima koji su iskočili iz golih grana kao kokice na odviše jakoj vatri.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Sagnuvši glavu nad svojom ćerčicom, ćutao je u tom strahovitom prskanju blata i odskakanju od grana, panjeva i džombi, sve dotle dok, zamaknuvši kraj jednog šumarka retkih bagremova, sluga, stojeći sa nogama uprtim u
i kad ugledaše veče u vrtu, što je prilazilo stepenicama terase, svojim dugim senkama, ošišanim drvoredima, zelenih grana i dugih praznih putanja, na kraju sa nekim belim stubovima, oni se rashladiše vetrom koji se jedva osećao, prijatan i
čija je jedna noga bila dignuta daleko od zemlje, iskrivljena i prekrštena preko druge, koja je dodirivala zemlju. Grana o koju beše obešen bila je odvaljena od stabla, za vreme njegovog samrtničkog ropca i sa nje behu kruške pale na zemlju.
Konji su se propinjali, osećajući, pod kopitom, prštanje i krhanje drveta i ljuljanje i povijanje grana, i sluge su imale mnogo muke da ih obuzdaju da ne bi prevrnuli intov.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
¹² Čajkanović smatra da je u starim školama „klasični instrument“ za ovo obredno šibanje bio leskova grana jer u njoj postoji, po verovanju našeg naroda, pozitivna, spasonosna magična moć.
, isto, s. 5. ³⁰ Dimitrijević, Sofija, isto, s. 237. ³¹ Filipović, M. S., isto, s. 398. 32 Frejzer, Dž. Dž., Zlatna grana, knj. 1, BIGZ, Beograd 1988, s. 40—41. 33 Frojd, S., Totem i tabu, Matica srpska, Novi Sad 1986, s. 212. 34 Up.
525. ⁴⁰ Đorđević, T. R., „Mandragora“, u: Naš narodni život, SKZ, Beograd 1923, s. 158. ¹ Frejzer, Dž. Dž., Zlatna grana, tom 1, BIGZ, Beograd 1977, s. 29. ² Đorđević, T. R.
, „Običaji po rođenju i krštenju u Pljevskoj Dolini“, Razvitak, 3, Banja Luka 1938, s. 105. ² Frejzer, Dž. Dž., Zlatna grana, tom 1, BIGZ, Beograd 1977, s. 300. ³ Milošević, M.
305. i 324. ⁶⁵ Bujanović, J., isto, s. 201. ⁶⁶ Frejzer, Dž. Dž., Zlatna grana, tom 1, BIGZ, Beograd 1977, s. 51. ⁶⁷ Dragić, M.
Karadžić, V. S., Srpske narodne poslovice, br. 4936. ⁹⁹ Vukova građa, s. 14. ¹⁰⁰ Frejzer, Dž. Dž., Zlatna grana, tom 1, s. 307. ¹⁰¹ Barjaktarović, M.
171. i 226. ¹⁹⁰ Grđić Bjelokosić, L., isto, s. 209. ¹⁹¹ Milićević, M. Đ., isto, 196. ¹⁹² Frejzer, Dž. Dž., Zlatna grana, tom 1, s. 263—264. ¹⁹³ Bandić, D.
Fortis, A., Putovanje po Dalmaciji (1774), Globus, Zagreb 1984. Frejzer, Dž. Dž., Zlatna grana, BIGZ, Beograd 1977. Frojd, S., Totem i tabu, Matica srpska, Novi Sad 1986. Frojd, S.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
metana, ona voli da se greje uz ognjište gde pastir granjem potpiruje plamen, zemlja društvo čoveka ište, zemlja kao rodna grana voli da joj čovek spusti ruku na rame.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
S detetom on razgovara još od kolevke, nežno, materinski: Taši, taši, tanana, Evo jedna grana, A na grani jabuka Kao molovana.
Doleteće ptičica, Ljuljnuće se grana, Otpanuće jabuka, - Dignuće je Ana. Ova uspavanka kao da je išaputana kraj zajedničke kolevke svih naših
lako i prirodno, a u svakoj reči ovaj ćirilski znak magijski je prisutan, sadržajno bitan, likovno utkan: prečaga, grana, gpeda, podiglo, gore, naglo i uglom ne mogu bez njega!
Evo pesmice: Kao prečaga, kao grana ili greda, G se podiglo gore, naglo se pod uglom i gleda. U ovoj logički besprekornoj rečenici, koja je opis
Milićević, Vuk - Bespuće
I u tome udaranju umrlih grana, on je naslućivao jedan samrtnički ropac. „Dakle i on“ ! rekao je i zamislio se. I još je više zavolio to mrtvo drvo,
Unu o obalu, povijaše kosimice kišne mlazeve, poginjaše pusto drveće i stresaše zaostalo, žuto i samotno lišće sa golih grana i uzburkivaše kroz dimnjak vatru u peći.
Radičević, Branko - PESME
A sa grana one tice mile U popevke divne udarile. Oh moj Bože, tako krasna gora Da li more biti bez izvora? Mileta nam od
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Sad se i ja prenem i osluškujem. Negdje u blizini grebe po krovu gola grana, čuju se i vrapci, a u niziji, dolinom rječice Japre, putuje razliven ujednačen huk najavljujući još jaču mećavu.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Suze mi navreše. — Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?! Odozgo, sa ukrštanih grana guste vrbe, pade kaplja na tvoj obraz. Ti se trže uplašeno.
Ili zimi kad nestane drva, pa nema čime — ne sebe, već dete da ugreje. I drveće što je u bašti, kakva trula grana, lozinka, ne sme da uzme; sve od straha da se to ne primeti, vidi, i počne da se govori kako ona upropašćuje kuću...
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
je tako zasenio oči tada vladajućeg u umetnosti pravca, romantizma, da njegovi ljubitelji pored junaka deseterca i biser-grana lirskih narodnih pesama nisu videli ničeg vrednog u stvaralaštvu masa na čemu bi se valjalo duže i pažljivije zadržati.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
PUTNIK: Ne, ne, moj je lek djejstvitelan. U Senegambiji raste jedno drvo koje ima čudnovato svojstvo. Svaka sirječ grana, ako se u znaku telca odseče, ima tu silu da čovek razuman mora malo svrnuti pameću ako ga ko debljim krajem udari;
Lalić, Ivan V. - PISMO
(4—5. VI 1989) NOSTALGIJA Možda je bio vetar, koji sklizne Čujno, ko napadali sneg, sa grana, A možda pomak plamena što lizne Ivicu lista jesenjeg platana, Il možda duh zalutao u sobu Kroz zaključana vrata praznog
Oprosti mi, i učini da sraste Sa svojom košću kost, sa stablom grana; u srebro ću da skujem svoje kraste, Da slava tvoja bude moja rana; Oprosti prestup moje prolaznosti Koja se čudu kao
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Prožmi, ružo Sentivana, nad Sirigom krst iz Deske! Truse reči s krtih grana kao ljuske s platna freske. Protkaj, potko, i osnovo, sentandrejsko krhko kolo! Put po krugu - nigde znanca.
U toploj vlazi čednog prapočetka žubori Drvo, Tvoriteljsko drvce, što grana razum i veseli srce. (O kakvoj zlobi nigde ni pomenka.
četvrt-trenu, četvrtko od smisla: belutak pun je lepih sadržaja od jednog seva namnoži se trista, te tminin dub se, grana otežalih, u čestar zvezda, s grmljavinom, svali.
sam, istih žudnji kuća, od jedne frule stvorim žubor frulstva a snaga moja činodejstvujuća; iz lake ruke izvire mi grana „U plodnom kraju staroga neznanja“ Kaloper-dušom odišu mi čuvstva.
dvojnog jedinstva, koje me xoće smaći sa kičme nepostojanja rodne blizine, što se rascveta po siromaštvu svakojih grana, tužna u dvoru davnašnjih leta, s čijih se krošnji, orah kad prska, blisko zaplavi šljiva - a srpska.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
II Curica neka jednoga dana kupeći drva u šumu zađe i tako najzad, s bremenom grana, pred malom kućom ona se nađe. Oluja ide, drveće puca, oblak se vuče crnji od gunja, a mala Rada na vrata kuca.
“ A kada leti sunčana žega sa sviju strana legne vrh grana, prlji ga svega, hrastova sena na zemlju sleti, na trn se svije, po njemu leže, čuva ga, krije, dok sunce žeže,
Šta to rade ove zloće? Čika Đura krao voće. Otresao biser s grana Merkurova jorgovana. Na velikom Jupiteru uzimaju mačku meru, spremaju se da ga deru.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
6 A i na što crnog kiparisa grana? Dan pomena stiže, Toga slavnog dana Odslužena biće, što okove kida, Strašna panihida.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Onda poče da pada lišće sa grana sivo i gnjilo il skamenjeno pa zvoni i slaže se u smetove slova i u krike porodilje pa se na mrazu sve spaja u slike
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
prednjaku, vezan kaišem, presamitio se preko ograde, opustio ruke, a glava mu klimata i sam se njiše kao napukla grana... Hvalio se posle kako je izvanredno spavao. Izišli smo iz oblasti gde je gospodario neprijatelj.
Prvi vod zagazi u baru, preko nepravilno naslaganih vrbovih grana, nabacanih na brzu ruku. Konji se klizaju i povode, zastajkuju, onda zapinju, a poslužioci oduprli ramenima o štitove, i
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Iz crnoga pliša, čime je obložena kutija iznutra, zasija skupocena zlatna grana, posuta krupnim kamenjem. To beše doista redak i veličanstven nakit. Zastadoše joj oči na njemu dugo...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
68. Odbi se grana od jergovana, I lepa Smilja od svoje majke, Od svoje majke, i od sveg roda. Vrati se, Smiljo, majka te zove, Majka
Već te boli s triju djevojaka, Koje su ti zarukavlje vezle; Jedna vezla, dvije tebe klele: “Koliko je na rukavu grana, Tol’ko bilo na Jovanu rana! Koliko je po granama kuka, Tol’ko bilo na Jovanu muka!
za godinu, Kad otido da ju vidim, Ko me srete, svak mi reče: “Jela ti se ponijela, Iz vrha ju zlato siplje, A iz grana sitan biser, Lišće ju je žuti dukat, Pod nju sede tri devojke: Jedna beše raspletena, Druga beše sapletena, Treća
“ 213. Muška glava i šušnjata grana — Udri granom po zelenoj travi, List otpade, a grana ostade; Onakva je vjera u junaka.
“ 213. Muška glava i šušnjata grana — Udri granom po zelenoj travi, List otpade, a grana ostade; Onakva je vjera u junaka. Dok poljubi — uzeću te, draga! Kad poljubi — dok upitam baba!
Koliko je na kruški krušaka, On’liko ga ubilo pušaka! Koliko je na jagluku grana, On’liko mi dopadnuo rana! Koliko je na jagluku veza, On’liko mi dopadnuo sveza!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Kad mi na tebi svaki zaglavak vreo od slasti poče da trne raširila si se, i uzdrhtala, ko zemlja ispod grana trulih. U crnom dugom svilenom plaštu po svetu bludim. I svud gde stignem šapatom budim bolan osmeh, suze i maštu.
Markizom, što bleda od uživanja bezbožna, ironična kad se zora javi odlazi ispod grana. I ostavlja draganu za uspomenu dve tri kapi ljubičaste krvi.
Vrtovi boje zapupelih trešanja, puna potoka belih i plavih, nebesa mirisna, što ostaju na duši kao rascvetana grana. Pod njima se stoji, kao drvo na brdu, pun nevidljivog i nečujnog, nasmešeno od bola i slasti, što se menjaju i mešaju u
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
U vrtu, grana granu od snega, nežno, briše. A dvorište je tako svetlo i belo... I sve mu nekako čudno, sveže miriše, Onako...
PUŽ Jedan puž vukao se Za rose, za rose, A spavao ispod grana Za dana, za dana; Teglio je noge bose Za rose, za rose; Mlad list mu je bio hrana Za dana, za dana; Šunjao se
Kad selo, reka, brdo i grad Prilegnu — svako u svoj hlad; Tad vetar duva, al se ne čuje: Grana se s granom poprečuje; I sunce čeka da mu neko Rekne to što mu niko nije reko.
Rakić, Milan - PESME
Mesec se gasi... Svuda nebo sinje, I s golih grana katkad padne inje... Noći, ledena noći, ja te volim, Kao što volim sve kržljave stvore Što samrt nose u grudima golim, I
Ja osećam ipak, ispod svežih grana I kalema novih, da, ko nekad jaka, U korenu starom struji snažna hrana, Neiscrpna krepkost starinskih junaka.
Pandurović, Sima - PESME
Sa šumnom pesmom mladih grana, Kad se od zore u daljini, K’o s plave ravni okeana, Veliki osmeh sunca čini. Ti si mi došla sa tih strana, Na
Ja dugo čamim tih nemirnih dana, Kad proleća prošla olistaju redom Uz mamljivi šumor uzrujanih grana, U sećanju dragom, probuđenom, bledom.
SVUDA JESEN Sto golih grana, k’o sto crnih ruku, U šibi kiše iz vrta se pruža Prozoru mome, gde poslednja ruža U bolnu jesen žalostivo vene,
vetrova, veju Mojim vrtom nada i spomena blagih U jeseni mutnoj mojih želja dragih, Kad spomeni redom, k’o lišće sa grana, Padaju uz tužni šumor ovih dana Što jad i propast i zaborav seju; Kad spomen po spomen, svaki čas odnesen, Pada u
Jer sve je, ipak, samo šaren san! JESEN NA TERASI Ulicama struje oktobarski dasi, Hladan vetar kreće skelet golih grana, I dolaze tužni, nelagodni časi, Kad spomene plave prepokriva slána, Dok u jesen ovu na hladnoj terasi Vene cveće
Pa ipak, kao da je sa svih strána Došao tužan dah jeseni svele, Jer prelivi boja s rascvetanih grana Kao da nikog više ne vesèle. Čuj malih tica bezazleni poj...
Bilo je dobrih, starih dana, Kada je srce moje znalo, K’o jasikovo lišće s grana, Treptati svakad, mnogo, malo, Treptati uvek: u tišini, U burnom vetru, na visini, U mirnom kutu, gde se čini Da
SIMBOLI Novembarski dani kad se naoblače, A s crnih se grana rone kapi vode, Oblaci i magle nebesima brode K’o simboli koji pašu propast znače.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
A danas zar ti je lakše? Nijesi li kao grana odsječena... daleko od svojijeh, u tuđem svijetu, pod tuđijem krovom, drukčiji ljudi, drukčiji običaji.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Skinuo bi s matere božje pokrov. Taj ume i iz vode suv izići. Udaren mokrom čarapom Udarila ga šljivova grana u glavu. Uzjahao na veljega ata. Ujela ga pčela za jezik (tj. opio se). Utočio bi ti krvi ispod grla.
pa se okrene na onu stranu, gde joj je dragi, i drmne granom, govoreći): Ja drmnuh granom, a grana zemljom; zemlja svim svijetom; sav svijet mojim suđenikom: crkao, pukao, dok do mene ne došao!
(Vetar) 217 — Ja sam drvo s dvanaest grana, svaka grana sa četiri gnezda, svako gnezdo sa sedam ptića? (Godina dana, sa dvanaest meseci, svaki mesec sa po četiri
(Vetar) 217 — Ja sam drvo s dvanaest grana, svaka grana sa četiri gnezda, svako gnezdo sa sedam ptića? (Godina dana, sa dvanaest meseci, svaki mesec sa po četiri nedelje,
(Mesec) 253 — Iz doline izlazi, za brdo zalazi? (Sunce) 254 — Iziđe vila iza cerovika i prosu sto grana iz zlatnog ručnika? (Sunce na izgrevu iza brda) 255 — Jedno momče u sobu uđe, a nikoga ne pita?
tala(hi) — turska zakletva: „tako mi gospoda boga“ varka — zadnji deo ribe oko repa vedhe — stare vejka (veja) — grana (biljka) vele — mnogo veseljak — badnjak net — već većil — zastupnik; savetnik; dostojanstvenik vjedogonja [jedogonja;
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Samo se po sebi razumije da je među Jerkovićima najodabranija ona grana od koje je živi fratar. Fra-Vice (1774, † 1793, ††1835), onaj kojemu su „ajduci odsikli desno uvo i koji osta bez uva
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Ali stojimo dugo, a niko da kaže — dosta I uđe u vodu. (Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!) Pokraj nas: grana s načetim lišćem nekud ode. Smišljamo da nam se vraća leto. Ali: varka!
Ćosić, Dobrica - KORENI
čuju Aćimov iznemogao glas, stoje ukočeni, bez pokreta, kao i seljaci zgomilani pod brestom, koji je na nekoliko crnih grana nabo nisko nebo. Stotinak koračaja dale, bliže vojsci no seljacima, oslonjen uz plot, stoji Nikola i posmatra. ...
I iz kuće. Ne bi se opirao, niti bi bio uvređen. Na poljskom putu leži tako neka slomljena grana i gaze je svačija kola i opanci. ...
— Gde si video Milunku? — Čuči uz njena vrata. — I ti si došao do njenih vrata? — Đorđe ustade, grana mu obori šubaru, on lomi grančice, kida lišće što mu se splelo oko lica i ne može da korakne od zaprepašćenja što se
Samo ih je moja mati rasterivala. Po vazdugi dan sedela je ona pod starim dudom, jedva je imao nekoliko živih grana, i gledala muža, licem njoj okrenutog. A on kroz raskrvavljene zube protnuo jezik i ruga joj se.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
U nedoumici, jasenov list odluči da se obrati za savet najstarijoj grani, ali grana nije imala vremena za priče. Nailazila je jesen i ona se za nju ubrzano pripremala.
A jednako, i na ove dole i na onog gore, sunce je bacalo svoje jesenje zrake, dok se vetar lopovski šetao između grana.
ona jesenja, mrazna noć u kojoj su ga sve kosti bolele, a u srebrnoj, lelujavoj struji mesečine otkidali se orasi sa grana.
noći, punoj mesečevog praha, orasi su nepomično ležali na utabanoj zemlji, prošaranoj čipkastim senkama orahovih grana. »Pričinilo mi se, znači?« —pomisli starac i htede da samog sebe utera u san, ali san nikako da dođe.
Da se verovalo kako njihova svirka izvlači pupoljke iz golih grana? Da zveri izlaze iz šuma i kamenjara i slušaju ih kao zatravljene?
— Donesite lestvice! — reče zapovednik potere. Ali, kad se prvi gonilac pope do grane na kojoj su dečaci sedeli, grana odskoči uvis. Morale su biti nabavljene još duže lestvice. Bez uspeha. Bor je rastao sve više, u samo nebo bežao.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana Hoće li vjetri da raznesu šŷmom, K'o b'jeli behar sa procvalih grana, Il' cv'jeće nekad nad našijem humom; Il' će da žive...
J. Jovanović 3maj XXII Tiho, noći, Moje sunce spava; Za glavom joj Od bisera grana; A na grani K'o da nešto bruji To su pali Sićani slavuji: Žice predu Iz svilenog glasa, Otkali joj Dubak do
I svuda Prosuće se miris plavih jorgovana; I pahulje sn'ježne padaće sa grana U naš bistri potok što baštom krivuda. Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom, I svaki će prozor zasuti beharom, Da
Što moje bašte ostaše bez grana I slatka ploda, što riđa i zrije Na vatri srca?... Gdje su jorgovanâ Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?... Vaj!
Sanjam li? Il' bi ovo java bila? Iz rastvorenih listova i strana Prhnuše lake ptice, k'o sa grana, I po sobi mi svud razviše krila... Sve se svijetle!... Sve u bl'jesku stoje!...
A. Šantić LXXXII POSLIJE MNOGO GODINA Grobaru sijedi, pod starosti ledom Što iznuren drkćeš kao suha grana, I noseći inje po svom čelu bl'jedom Što posrćeš ljuto pod bremenom dana, Da li pamtiš?
Al', moga mi dina, Ne šće ni da čuje lijepa Emina; No u srebrn ibrik zahitila vode, Pa po bašti đule zalivati ode. S grana vjetar duhnu, pa niz pleći puste Rasplete joj one pletenice guste; Zamirisa kosa, k'o zumbuli plavi; A meni se krenu
K'o pusta grana, kad jesenja krila Trgnu joj lisje i pokose ledom, Bez vas bi majka domovina bila; A majka plače za svojijem čedom.
a iz svake stope Radnika krotkih, roblja naših dana, Lavori, sjajni, k'o zlato kad stope, Rastu, sviju se, po vrsima grana Poljube crna i znojava čela.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
On se, veselnik, uvek prvi budi. I sa grana žalosno kaplje, a sa krovova teče prljava voda, i kapi stalno dobuju po crnom krovu od smole i zasipaju, prskaju i miju
samo, kad je kiša, sedeli su oni kraj prozora, odakle su gledali u mokre zidove susednih kuća, i kako se sa osušenih grana nad krovovima od ćeramide slevaju kapi kao suze. U onoj gustoj kišnoj magli varošice bi sasvim nestajalo.
je u tom sumraku kao da je bar tu, za varošicu, došao smak sveta, i kao da je, sem mokrih zidova preko puta i golih grana što su suzile, sve ostalo sa zemlje iščezlo i unepovrat potonulo.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
i anticiklona, najzad izleći, i već kao da ćutim na otvrdloj kori svoga debla i na osjetljivom liku svojih mladih grana kako ih s jedne strane zahlađuje prvi slabašni pirak hladne struje što izdaleka nailazi, ili kako ih s druge strane
Ali kad za nekoga nije „zelena grana“, ona će se i pod najmanjom, makar i ptičjom težinom skršiti. Ekloga je potrajala svega nekoliko mjeseci.
u nježnom, još blijedom lišću drveća, među pupovima o koje se lijepi paučinica što putuje bez cilja, u snenim pazušcima grana, živka proljeće. Još jedno proljeće! S proljeća u nama uskrsavaju sva naša minula proljeća. To su godovi duše.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Čuje se jednačito i odmereno njihanje bukovih grana, bruji i tutnji ponosito rašće, šapće i dršće plašljiva breza i jasika...
Petković, Vladislav Dis - PESME
PRVA ZVEZDA Već se gubi svelo lišće s grana, Pesma tica i vedrina stvari: Prilazi mi hod jesenjih dana, I dah tužan obamrlih čari.
I dok lišće izumire s grana, Pesma tica i vedrina stvari, Prilazi mi sen minulih dana, Prazan izgled i poredak stvari.
Već se gubi svelo lišće s grana. Pesma tica i vedrina stvari, Oseća se hod jesenjih dana I dah tužan obamrlih čari. I dok zemlja mirno prima cveće Kao
K'o bolnik kad diše, kiša jedva teče, Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana; Sumorno i mutno spustilo se veče. Ulica je bila pokrivena mrakom, Krovovi i kuće tonuli u tminu.
Gde-gde samo suve senke golih grana K'o kosturi od života, mrtvih dana. Svuda zemlja; vidik pao. Vlažna tama Po zvucima, preko mira, leži, spava.
Još je bilo sunca i zelenih grana, Al' miris proleća vetrovi razneše, K'o i svelo cveće plavih jorgovana. Meni ništa tada poznato ne beše: Ni samoća
Zaborav će sad padati na reči i dan, Na bol što se odvaja, k'o lišće sa grana, Na čekanja, na potrese i na snova stan.
U suncu, noći, u šuštanju grana, U nebu, zori, mirisu i cveću, U onom nizu prirodinih tkanja, Što trepte etrom, što se stalno kreću Putem promena —
Ne ume čovek da bude jak Kad kiše liju sa sviju strana. Nema očiju za dubok mrak. Ne peva tica s umrlih grana. Dobro mi je danas tu, pod tuđim nebom, Al' mi srce trune za mojom kolebom.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Udruženja ujedinjenih inženjera, prema Statutuje da raspolaže poklonom ”u cilju unapređenja inženjerske delatnosti i svih grana nauke i da vodi javnu tehničku biblioteLau.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Pa i sada s milinjem posmatra oko sebe i osluškuje šum zatresenih grana i udare vjetra što se niz goleti ore, a negdje se daleko, gonjeni nevidljivom silom, ozivaju poslednjim tugaljivjpl
Povrh njih neredno viju se galebovi, a krik im se miješa sa šumom mora i hukom zatresenih grana, i sve to huči u njenim ušima, i hita dalje u nepovrat, gdje lagano, u daljini, kao zadnji uzdah ucviljena života i zamire.
Naredi ga lijepo kao muško, i pođe u selo. Uz šum zatresenih borovih grana penje se uzbrdicom, a oko nje sve diše i žive prostotom i prelijeva se u svjetlosti dana.
Srčući toplo mlijeko, osluškuj em harmoniju morskoga šuma i zatresenih borovih grana, i razgovaram sa staricom kao sa smo stari znanci. —Kako ste mogli tako veselo provesti dane iza muževljeve smrti?
Mašem joj šeširom, a ona mi odvraća bijelom maramom. Gledam je prislonjenu uz bor—samac, na udaru vjetra, raskidanih grana, posrnuo, — a pred njom, na vrućemu žalu, ribareva djeca, progorjela kao zemlja od sunca, skaču i usrću u valove; — i
Tako najednom zastade nasred puta ispred zatresenih grana, gleda u osjen oblaka što ga vjetar na mahove putem i po polju goni, dok mu sunu nešto u glavu, ostavi posao i krene
plamen kuću zahvati i dim se diže, čisto njihovi obrazi postadoše svetliji i veseliji, i puckaranje i cijuk naloženih grana ožvi kuću kao ljudskim razgovorom.
U bistroj vodi, što se na suncu bleštala, ogledaju se duge senke vrbovih krivih grana i iskidani krajevi raščešljanih oblaka.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Iz pepela svoga Kosturi se dižu — Strašni sud. Nema više hrama U gradu, u selu, Ni zelena grana, Ni tičjeg pevanja — Sve je u pepelu.
Čini l’ vam se sunce da drukčije sija, Javorova grana mnogo zelenija? Mirisniji vazduh kroz zeleno granje Kô da vam se nudi sam na uzdisanje.
Ljubni stablo, Dojčine mu, Sisni dojku, sine vrli: Svaka grana srpskog stabla Tesli tepa, Teslu grli. Beograd je danas srećan, Rukujuć’ se srpskom dikom, I otkriva srce svoje
Krakov, Stanislav - KRILA
Major je ležao na leđima. Crna grana bagrema mu je zaklanjala zvezde. Nešto se teško nadnelo nad njime. Oči su sijale u mraku. Odjednom se zamagliše.
Iako umoran Duško sa trubačem pođe duž kose. Između razmaknutih grana izbijali su vojnici pokriveni prašinom i znojem. Već pod omanjom glavicom naišli su na veću prikupljenu grupu.
Duško je bio budan i hteo je da misli na baronicu, ali se kroz prozor videla jedna nagnuta grana, i ona mu je menjala misli. Pod svakim drvetom je po neko poginuo. Čak i kuvar Conja.
Isušeno drvo dolapa je puckaralo, a grana drveta je lako grebla o drvenu rešetku prozora. Čupavi pekinški psić tugovao je usamljen u bolnici. Dan je bio njin.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Iz sredine one seoske kuće nikla je palma i odnela celu kuću uvis. Od tla zemlje do najviših grana postoji takav gusto zeleni splet lišća, loza, paprati, šiblja, lijana, da je nemoguće i zamisliti da čovek načini korak
što kod nas znači žetvu i hranu, to je klas; ovde, to je bujno zeleno drvo u čijoj se kruni gone majmuni i sa čijih grana vise zmije.
Ovde se žene, koje iskaču iz kola da bi igrale u sredini, dohvataju upaljenih grana i raznose ih po ivici kruga. Nova osvetljenja pokazuju da međ staricama sasušenih grudi postoji poneka mlada žena, čije
U visini se lomi grana od skoka kakvog majmuna, a ćutanje šume ostaje nepovređeno, apsolutno u svojoj veličanstvenoj strahoti.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
se zaustavi u Banjskoj klisuri, da u zgodnom tesnacu (kroz koji, kao što već spomenuh prolazi drum i iza koga se odmah grana udvoje, te vodi jedan na Aleksinac a drugi na Paraćin) brani prodiranje Turaka na Aleksinac i Paraćin.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
“ HHHIII Tijo, noći, Moje sunce spava; Za glavom joj Od bisera grana, a A na grani Kâ da nešto bruji, To su pali Sićani slavuji: Žice predu Od svilena glasa, Otkali joj Duvak do
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Dobro... Neka se opali još po jedan metak.“ — Mi smo opalili sa ovoga topa. Ali tada nešto puče strašno, i jedna grana od ovoga drveta pade među nas. Pogledasmo na drvo, i zaista, video se svež zasek. — Neko zakuka. Mi potrčasmo tamo.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
se usred gustog hlada, Okruženo sa tri strane kao svodom grada; Odovuda pod zaklonom bistra voda šušti, Tu i onde s grana dole kao kiša pljušti; Ništa se tu vid'lo ne bi — takva je tma mraka — Da dve luče ne ulaze sunčanoga zraka; Okolo ti
turskih glava sruši, Kad Toplica i Kosančić s mejdana U večnoj slavi nađe mesto duši, Ah, i on pade, k’o stablo bez grana, U krvne ruke, život obezduši... I tako, što je obećao javno, To sve, k’o junak, osvedoči slavno. 1843.
Već čarne tvoje vlasi Od mirte venac krasi, Zelene mirte splet. Kićeni svati viču: Odbi se vita grana Od plavog jorgovana, Odbi se s granom cvet. O, vrag’ se, nevo, vrat’ se! Zar nisu seje mile Dosta ti nežne bile?
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Tako je on, kukavac, ostô kô okresana grana sâm samdijan! Jedva su ga digli sa starog kućišta. Baš sam se tukô kad ga digoše. — 'Ajde, stari, prtljaj!
Na stolovima protokoli i nekakve debele knjižurine. David (malen, nizak, suv kao grana lagan kao perce. Lijeva mu je noga malo kraća od desne, te se gega kad ide.
“ A šta ti znaš, vuzle jedno vuzlasto, osim tog carskog čina na tebi?! Zelen si, dijete, zelen kô zelena grana u gori zelenoj. Pisarčić: Glupi su oni, Davide, ka' gluvo doba. Ne znaju oni ništa, ama baš ništa oni ne znaju!
! E, de-de sad kaži, nemoj vrdati! E, moj sinko! Zelen si, zelen kô zelena grana u gori zelenoj. Pisarčić (zacrvenio se): Ja sam kontâ nešto drugo, a i ta ti je na mjestu.
Bojić, Milutin - PESME
Gledaš kako grana za granom se suši I preliva jesen iznad morskih vala Umornoga sunca hiljadama šara I mre tisuć boja šumom četinara.
S polja šumi pesma sa palmovih grana. On huknu, dok ruka požutela klonu, I otvoriv vrata glednu put Livana, Gde prah zvezda srebrom mije vasionu, I
Januar fijuče u sutonskoj studi, Bičevana reka modri se i peni. Jauk golih grana mrtve iz sna budi: Kikoće se vreme u večitoj smeni.
Nastasijević, Momčilo - PESME
Starog modrokrvi naruči starac vina i devojku. O, trikrat suva bi listala grana, trikrat bi oko trulog panja namotalo leta, koliko vinu i njoj. I samo i samo smežurava ruka o dojku.
I uza stamen-stablo vita uz mene loza da prepuzi svoj vek. I tice, krilati stvori, hitro da mi sa grana daljini tvojoj poleću. 4 Blažen u tebi da zanemim. I od nema mene stena da prozbori gori, gora cveću.
No udahni mandragore, kô celov opija. PESMA ŽENA U MAHANAIMU Šumo Efraima, gde kobnih vrana let, Pobrali s grana strašni plod što visio, Tvoj plod, rukom što zgnječili: krvavi plod Za jedan celov moj daće mi ga na dar.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Ne sme se ni grana sa njega odseći, »jer je alovito«. Ljudi koji su pokušali da skidaju sa njega smolu, ili pokupe opale grane, osakatili su
Dovoljno je da se ispred vampira stavi ili makar da mu se samo pokaže g. trn, pa će biti onesposobljen ili oteran. G. grana mora se iza mrtvaca držati u kući makar samo jednu noć (ŽSS, 345).
njeno deblo bacali su oduvek grane, »kao zadužbinu«, i govorili: »Kriva jelo, eto tebi grane, nek me ne bole ni leđa ni grana« (glava?). Jedan je bio zapalio tu gomilu, pa je odbolovao pola godine (SEZ, 32, 1925, 377). J.
U vrlo poznatom srpskom epitalamiumu jorgovan se upoređuje sa nevestom (»Odbi se biser grana od jorgovana, i lepa... od svoje majke«, npr. SEZ, 7, 34). Svatovi se kite j. (SEZ, 19, 143).
KOŠĆELA Zürgelbaum (celtіѕ). Košćela (Šulek, 22 naziva). Kad k. počne da dobija lišće, ako svaka grana bude podjednako zelena, biće rodna godina (ZNŽOJS, 6, 315).
Prilikom svadbe, ako je mladina ili mladoženjina kuća u žalosti, nosila se u Risnu mesto barjaka grana m. (Vuk Pjesme, l, str. 10, i TRĐ, NNŽ, 3, 53). U jednoj skasci iz Levča (o demonu koji krade novorođenčad, upor. ‹ѕ.
pitanju ljudi koji su umrli nasilnom smrću, a ta kategorija duša najopasnija je: i posledica koja se pretpostavlja ako se grana na grob ne baci — naime, oboljenje — jasan je dokaz da se granom doista treba da duši spreči izlazak, jer, kao što
s., 23, 1968, 61). Breza. Brezova grana kao maja (nem. Maіbaum), sa lišćem na vrhu (koje predstavlja falus), pored drugih grana, 1.
Breza. Brezova grana kao maja (nem. Maіbaum), sa lišćem na vrhu (koje predstavlja falus), pored drugih grana, 1. maja, ili o Trojici, ili uoči Ivanjdana ili koga drugoga dana, nosi se u litiji po selu ili se postavlja ispred kuće
U predelu Janj: ko sanja kako padaju s grana zrele kruške, uskoro će prolivati suze (GZM, n. s., 26, 1971, 47). Kukurek. U Gruži, posle Đurđevdana, stavlja se k.
Lovor. Na Badnji dan l. kite groblje (SEZ, 65, 1952, 208, Popovci). Toga dana ujutru zadene se poveća grana l. u zvekir na vratima, i ko prvi dođe na čestitanje stavi grančicu l. na sto, a uveče domaćin unese »balu« l.
na sto, a uveče domaćin unese »balu« l. i somine i rasprostre je po kuhinji; na Božić grana l. zabode se kroz pomorandžu u česnicu (ZNŽOJS, 40, 1962, 497; 499; 503, Boka Kotorska). Ljubičica.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Pod njima, zamoreni, traže hlada, ljube se ispod tih suvih grana, kojima je suđeno da uginu ondje gdje su i odrasle — u lijepoj, cvijetnoj planini...
Neko se sjeti, pa skrši nekoliko suhih grana sa zamrzlih golih drveta pored puta i — naloži. Čeljad se okupi oko vatre.
dosad ćutljiva planina ne osjeti toliki žagor, kikot i veselja napitih seljaka; vična bijaše tek šaporenju potresenih grana, šuštanju prožutjela lišća i Radinu usamljenu razgovoru sa blagom...
Prazna je, vrata rasklimao vjetar, i nad njima visi salomljena grana drveta: vjetar njome zamahuje odmjereno, ujednačeno tamo—amo... —Što ću ovdje? — pomisli, i vraća se istim putem.
Vjetar fijuče oko golih grana, blijedi sunce, i domalo spustiće se zimski suton. Dvorištem razlijega se divlji kikot mladosti.
livadama rasijane težake, odjevene u bijelo; godilo mu je razgovjetno i jasno šuštanje rijeke i daleka muzika vrbovih grana i povijenih zelenih trstika. Izjutra, iza nedogledne ravnice činjaše mu se da vidi more zakriljeno sivom maglom...
Po šuškanju grana zamjeti čeljade posve blizu sebe. On se trže. —Marija, ti si?... — javi se djevojci povjerljivo. Ona ga trenom pogleda
Tu umuknu, pa se lijepo čuje šuškanje lišća i treskanje grana. Djevojka je okretno obilazila stablo, zahvatajući više grane. Pošto bi ih obrala, puštaše ih u jedan mah u visinu.
sve bolje i brže, dok im u sunčevu plamenu ne sinuše išarana krilašca i ispuniše još vlažni prostor između rodnih grana. I vršci viših stabala zasjaše; plod planu crvenije i njihova obličja postadoše veselija i življa...
Ivo pristade za njima. Svakim korakom srce im se cijepalo na dogledu polomljenih grana, rastrganih hvoja i ispresjecana lišća. Po polju naoko pustoš, a po zemlji blato i voda. Svrnuše puteljkom u doce.
I veselije dizaše se dim povrh kuća, provlačeći se između smokovih grana. U jamatvi život i rad življe se javljahu. Mladić se uputi prema mjestu otkuda se čulo ponajviše glasova.
I opet oboje se zamislilo, kao da osluškuju lagani šum budećeg se mora i šuštanje zalelujanih borovih grana. A Ivo svrnu okom na nju i iz njenoga predljivoga pogleda uvidi da bi ga htjela nešto upitati. — A što bi mi htjela reći?
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
To sam iskoristio da bih krišom prisustvovao događaju. Najpre su naložili veliku vatru od grana suvog drveta, na proplanku iznad Barenskoga potoka.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Čedo proletnjih, blagih dana, Jednom sam vidô, cvetak mlad, Pod gustim krovom brsnih grana Što grade dubok, mračan hlad.
1888. NIMFA Tamo gde gusti bršljan šumori s lisnatih grana, I bistro jezero šumi i vetrić uljuljkan spava; Gde divlja ružica cveta, i raste zelena trava, I blagi pokoj vlada U
6. A i našto crnog kiparisa grana? Dan pomena stiže. Toga slavnog dana Odslužena biće, što okove kida, Strašno panihida. 7.
je kalifa nežni, umoran od dnevna rada, Sanjao zavičaj mili i svoja vremena mlada: U jednolikome šumu širokih palmovih grana On je slušao pozdrav mladosti i cvetnih strana, Gde plavi Eufrat teče.
I putnik, s bogatom robom, Iz drevne Basore ide, vodeći karavan sobom. Pod senkom palmovih grana on blagog odmora traži, I strujom valova bistrih poji se i telo snaži. I hladni vâli ga krepe.
17. Pod toplim nebom azijatskih strana, Možda na morskoj visokoj obali, Gde tiho šušti kiparisa grana I klikće galeb i šumore vali Grob njezin stoji...
Pokadšto zastruji vetrić u tami ponoći mirne, I laki proleti šušanj kad grana grančicu dirne, I brzo potone u noć. A ozgo u samoći Bezbrojne trepere zvezde kô bleda kandila noći.
S obale poduhnu vihar... S visokih lisnatih grana Tajanstven i opšti šumor razli se od sviju strana I dah svečanog mira.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
i u prve dve knjige ima, sem spomenutog sistema nauke o kretanju, još značajnih rezultata iz optike, akustike i drugih grana prirodne filosofije.
A ta njena nova grana otvarala je bezbroj novih pitanja i problema za čije rešenje su bila potrebna široka znanja statike i nauke o
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Od pelena gorka Dobio sam jada, Od zeleni grana Dobio sam nada, Cveće mi je dalo Nežna osećaja, Mirni povetarac Suza – uzdisaja; Kad me svoji zraci Prvi put
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Siromah Kosta Zemljotres. Niti je u vreme njegove sahrane drvo bilo ovaj carski orah koji je sada; niti je velika grana baš njegovu grobu htela praviti prisenak; niti je u nesrećnom čovečuljku bilo ičega od zemljotresa.
Kraj starih istorika i međ poveljama, osušio sam se, i osušio bih se da sam bio grana jorgovana. Ne samo da pesme i priče ne pišem, nego ne volim ni naučno ništa da „pečatam”...
ogranku koji se mnogo udaljio od stabla, ili se stablo obali na zemlju, zatruli, ali iz jednoga čvora se izvija divna grana, i treneri, dok se od samoće i treperenja ne umori i ne sasuši. Josif je imao znatan dar za muziku.
Je li to bio otsev straha Marka Vlaovića? Uopšte, nesrećni poslednji Vlaović počeo je da se grana na sve svoje pretke koji su potegli da Vlaoviće ponesu sumraku i zapadu.
Groblje ne laže, pa ni grobar. — Kroničar ostade sam. Tišina. Nečujno su sletali cvetovi s grana šljivova drveta... Deca koja nemaju detinjstvo ili su nesrećni ljudi, ili umiru... Slažu se cvetovi šljive po grobovima.
Pa im je onda zelenilo, i debeo hlad, i ljuljanje teških grana ulepšavalo život. Sećali su se kako je nekada, jedne jeseni, Pantelija prvi put prešao k njima da vidi koliko je roda
— Pa se svi troje zagledaju kao nekuda u mutnu budućnost. A ogromni orah, kao orkestar, na sto grana stotinom načina leluja i šumi nad čašicom ljudskih života koje će nadživeti, zaboraviti.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Nešto se slomata sa strane puta, kao čovek. Verovatno uplašen od mene. Grana me neka ošinu preko lica, i zaplašen od nove mogućnosti da udarim glavom o drvo, zategoh dizgine moga konja.
Još samo da pređemo ovaj šumarak... Oči mi već zamorene, pa, iako je noć, stalno trepte neke iskrice. Svaka grana pričinjava mi se kao puščana cev. Poleteo bih, ali me stid od ljudi.
Ulaze... Ima ih više. — Polako, na prstima! — šapnu komandir. Uzdržana daha, prilazili smo lagano. Nekakva grana mi naiđe na lice. Stisnuh zube, pa je dohvatih i rukama dopratih do njenog pravog položaja...
Petrović, Rastko - PESME
grcanjem i da se snilo, tražismo zacenjeni: O, bolno neko prapotopsko meso; Drhtanju našem kao da si streso U nedra, sa grana svojih mornara Ti, Okean!
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Milionima godina rastu korali, puze rakovi, njiše se koralna grana srasla uz stenu. Čitavu večnost šume talasi, pa šta?
glavu i zagleda se u pesak preko kojeg su klizile senke ribljih jata, a na steni, ne većoj od pedlja, pevušila koralna grana. Mogla bi s njom da popriča: možda zna nešto o oblacima, o cveću? Možda je nekada bila u gornjem svetu?
Lako je ribama: plivajući stižu do površine! Ali, tek što udahnu kaplju vazduha i povratak je neizbežan. Grana, sigurno, zna neki pametniji put!
— Naravno, kad sam već u Gornjem svetu! — odvrati koralna grana misleći na sebe i svoju stenu. Neki drugi svet ,nije je zanimao. Odlasci? Putovanja? Koješta!
Mora se znati svoje mesto i ne odlaziti s njega! Koralna grana seti se koja je, takođe sanjala da ode u Gornji svet.
Šta je s njom dalje bilo ni rak-samac ne zna da kaže, iako svake večeri izlazi na obalu. Koralna grana nestrpljivo odmahnu glavom. Za onoga ko ima svoju stenu nije razmišljanje o odlasku u nepoznato.
Neka se smiri Sedefna ruža. Od prevelikog razmišljanja školjke i korali gube boju, a ništa se njime ne postiže. Koralna grana se pripi uz stenu i ućuta. Sedefnoj ruži nije ostalo ništa drugo do da potraži novog sagovornika.
Čežnja Sedefne ruže za Gornjim svetom izgledala joj je kao siguran znak nekakvog malog ludila. U pravu je koralna grana što na to tako gleda! Ribica je sve ređe dolazila Sedefnoj ruži. Sedefna ruža ju je sve ređe zvala k sebi.
Žbun ga je sustizao, brzinom vetra, a iza njegovih leđa zgušnjavalo se drveće. Dok dlanom o dlan: grana se vezala za granu, lišće splelo. Dečak se oseti kao ribica u gustoj mreži. Stade. Stade i žbun.
A kad nastade godina treća — učini se dečaku da razume govor bilja. Ču Vedran kako jauče grana kada je nehatna noga gazi i doseti se da on to kupinovu vrežu okajava. Tako i treća godina prođe.
Dovoljno je bilo da zasvira, pa da i najbolniji zaborave na bol, najnesrećniji zapevaju, a iz osušenih grana voćki izbije cvet, pa plod. Sviralu, mač i vernog psa—prijatelja imao je mladić, ali njegov je bio svet.
Da vidimo: mogu li ih ili ne mogu ispuniti? — Tanak i uspravan kao vrbova grana stajao je mladić i gledao u devojku. Plamene i žestoke su mu bile oči, oštra i hitra reč.
Šantić, Aleksa - PESME
Sanjam li? Il' bi ova java bila? Iz rastvorenih listova i strana Prhnuše lake tice, kô sa grana, I po sobi mi svud razviše krila. Sve se svijetle!... Sve u blijesku stoje!...
Mi bjesmo u raju, Jabuke slatke berući sa grana... Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju I rasipa se miris jorgovana. No sve je prošlo...
I svuda Prosuće se miris plavih jorgovana; I pahulje snježne padaće sa grana U naš bistri potok što baštom krivuda. Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom, I svaki će prozor zasuti beharom, Da
'' ''Jutros rano ja u baštu, mati, Odoh prve jorgovane brati, Za đerdan mi zape rosna grana, Pa se prosu ispod jorgovana...'' ''A što su ti mutne oči tako? Kô da nisi spavala nikako?
1907. POD VRBAMA Sjaj đurđevske zore rane Padao je preko strana, A ti kradom gazila si U rijeku, ispod grana. Vranu svilu tvoje kose Mrsio je vjetar ti'o; Ja, dršćući kao trska, Pod vrbom sam skriven bio.
Gdje si? Da l' se sjećaš ispod grana tije' Kad gledasmo julsku noć i mjesec sjajni, Kad nam t'jelo prože slatki oganj tajni Pa dršćasmo Dugo kao breze
1904. VODENICA Staro mjesto moje! Pod sjenkama grana Radobolja mrmlja, vere se i prska; Mrke hridi streme visoko sa strana Pune gustih zova, smokava i trska.
Studena me jesen na po puta srela I po meni pada suho lišće s grana. Kô ranjena tica, što bi nebu htjela, Otima se duša iz olovnih dana, Ali kobni vjetar grabi je sa strana Pa se
Što moje bašte ostaše bez grana I slatka ploda, što rađa i zrije Na vatri sunca?... Gdje su jorgovana Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?...
Ja sklapam oči i kroz snove tajno Ja vidim zoru povrh tvojih grana Gdje ruže baca božanski i sjajno... I slušam kako širom rodnih strana Radošću zvoni sa gusala struna, Dok se u
I ćuteći sreću i blagoslov neba, Zguren hamal žudno, uz tvrd komad hljeba, Sluša kako nad njim s grana guču kumre. 1918. OPISNE PESME NA ŽALU Izronio mesec. Ovde blizu seke, Oseća se miris kadulje i smreke.
I u tihoj sreći sve trepti i sija I voda i kamen, džbun i vršak grana, Kao da se nebo bliže zemlji svija I sam gospod hodi preko mirnih strana.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Oba živa oderao brava, pa ih pusti u jelovo granje: grana dirne, stoji dreka jarca, ovan ćuti, ne pušta avaza. Tada reče Kotarac Jovane: „O Tadija, našoj četi glavo, zašto
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
U okolini Niša Bave se bacanjem slatkiša Javite niškom kapitenu Ne mora se bacati po svaku cenu Ima još atletskih grana Slatkiši su sportska hrana ČOBANIN SAM U SELU Imam jednu kokošku Koja zna da broji Svršila je fakultet Ali ne
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Hoću svoju radionicu s tavana da preselim ovamo. Dugajlija Stric hitro se smandrlja s grana. — Dovešću svoje magare. Mogu još noćas. Idem s njim u mlin pa kad se budem vraćao.
Dok je Lazar žurio, spoticao se i pipao kroza šumu, Stric je neko vrijeme marljivo kukao, a kad se pucketanje suvih grana sasvim udalji, on se nešto dosjeti, pa stade iza svega glasa da tuli oponašajući vučje zavijanje: — Auuu! Av-av-auuu!
Kako je magarac i dalje mirno stajao i ćutao, Stric uze da gunđa u velikoj neprilici: — Dobio sam po leđima, grana je tu, prelomljena, a Sivac nema ruku! Šta onda? Ili je ovo neko čudo ili sam ja magarac još veći od Sivca!
— Aha, šta ćeš sad?! — zlurado dočeka Nikolica i sjede pod bukvu zajedno s kujom. — Odlazi odatle! — povika Stric s grana. — Neću! — E, ni ja neću da siđem, šta mi možete ti i tvoja ružna kujetina. — Ja i Žuja pričekaćemo.
Udarili su u zemlju povisoke kočiće i opleli zidove od pruća, a rupe na njima začepili mahovinom. Krov načiniše od grana i guste divlje paprati, a unutra nastriješe paprat i suvo lišće.
Naprijed, momci! Krov je napravljen od jakih zelenih grana s lišćem oborenim nadolje da bi se niza nj slivala kiša. Odozgo ga još pritiskoše suvim ograncima i sve skupa dobro
Tek zadrhti vršak ljeskova žbuna, negdje pukne grana ili nejasna sjenka šmugne iza stabla — možda je to Lunja. A Lunja se pojavi baš u onome trenutku kad već niko na nju ne
Bio je stigao već do prvih grana, kad pristiže njegov djed Aleksa s ljestvama i stade da ih namješta uz drvo. — E, baš nećeš!
zapaljene kolibe sve više rastao i ponesen lakim vjetrom lazio ukoso baš pod njegove tabane, čiča se brzo dohvati prvih grana i pođe naviše uz bukvu, kad odozgo odjeknu zapovjednički glas: — Natrag, dušmanine, jer ćeš dobiti po glavi!
Tek što stigoše na ivicu jaruge, kad se kroz Gaj začu kršenje grana i tutanj nečijih nogu. Nikoletina brzo skoči za prvo drvo i uze pušku „na gotovs“. — Lano, djeco, brzo u jarugu!
On za sobom povuče onaj žbun i tako zatvori ulaz. Ni sam đavo ne bi se sjetio da se iza tih suvih grana krije bilo kakva rupa. Napolju odjeknu puška, a onda, sasvim blizu, začu se dovikivanje: — Ehej, ima li ga tamo?
U dubini Gaja začu se pucanje grana i nejasan razgovor. Svi poskakaše na noge. — Eto vojske! — viknu Potrk. Svi su skamenjeno zurili u pravcu odakle se
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Nijedan sluga ne može dva gospodara služiti. Nova grana kud se prekrivi, onamo i raste. Dobro je vrlo kratko, a zlo je sasma dugačko. Dok smo, da smo.
Jedan što trpko jede, a drugom zubi trnu. Tuđ trun svakoga više bode u oči nego svoja glogova grana u trepavici zabodena. Ako bi štogod u srdce od rečenja ušlo, to bi i u mozgu zdržalo se. Dobar žitak i bolji napredak.
Pred noge motreći, a ne u vis po oblaku se vozeći. Na maloj teraziji centu premerati. Grana na silu previjana ja se slomi, ja pak prućne se na svoju stranu ka i bila — jošte i ruci strekne i ubridi.
i vrlu pamet, i drži se granastoga slatka knjižnoga učenja, kojeno ne vene ni trune, nego sve se poviše u glavi čoveku grana i rascvetava se.
na meri s prekretanjem ili tako stajah ka nizbrdo leteća kišna voda nezaustavno, i s vetrovi na sve strane gibata grana.