Obradović, Dositej - BASNE
Omrknu na polju i nađu veliki hrast, šupalj. Petao se popne na grane, a pas legne u šupljinu za prenoćiti tu. U noći, petao po svojim običaju zapoje.
Nađi pre pravi put, pak onda teci. Ne mlati nedozrelo voće, kad sazre slađe će ti biti. Ne krši grane koje će ti dogodine roditi. 92 Dva putnika i sikira Dvojica putovahu u društvu.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
njegova duga brada duboko u zemlju pušta hrastovo korenje, iščupan, njegov jezik, u nova vremena, iz svake grane izbija ko list, u hrastovoj krošnji s večeri na vetru, nikle iz vode, iz ptica, iz grobova i vukova, njegove
5. Puče kičma zmiji koju mi je brat čvrsto kao uže vezao o vrat i sa grane pljusnuh u pun krvi čun. Bežim. Rog me goni, sačekuje kljun, i u bekstvu, mučen ko lednički cvet, razaznah u mraku
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
” Onda ti dvojica đipiše, svezaše babe za šljive, zagrnuše zubunu, pa golim noževima pljostimke, odsekoše i od šljiva grane: „Kazuj, baba, šta ste jošt čule i vidile?
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Trčao je što igda može, jurio je kao da ga besi gone... Čuo je da puca grane za njim, pa mu se učini da ga neko vija. Beše zaboravio da je kraj njega bio Marinko...
II DEO: OSVETNIK 1. PAUK Napolju tužno jauče vetar kroz ogolele grane i kiša sipi... A pomrčina kao u paklu. Po takoj noći ni hajduk ne hodi; niko koga nevolja ne goni neće maći ispod svoga
I dobaci Stanku onaj drugi kraj pojasa. — Pridignite ga malo! — reče Stanko. Zeka, onako visok, diže ga sasvim do grane. I Stanko priveza pojas za granu... — Sad puštaj!... — reče on. Pustiše.
Dučić, Jovan - PESME
Mir je na sve strane. Dok ponova kucnu: tiho u tom času Jedno gnezdo pade visoko sa grane. No skriveno zvono kad pod svodom lednim, I opet se začu iz topola stari, Sva dolina strahom ispuni se jednim, I
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
u kuću i punih sedamnaest godina, ne skidajući ni dan ni noć s kolena zakačke, bogzna te ne bi i opet došao do zelene grane, ali ga oči počeše izdavati.
u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kada je se kapetan rodio, a koji sada na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i mater, tu prekoputa zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten.
Pa orah u mojoj avliji koji je posađen kad sam se ja rodio, i koji već na svojoj periferiji nosi suhe grane. Pa gospodin načelnik kome se na velike praznike mora praviti vizita i koji uvek za sobom vodi Tijosava pandura pod
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Treba samo da izađe iz kujne pa da vikne: »O Neco, Pero (ili) Rado!« a ono tek polete najpre šeširi a odmah i oni s grane k’o majmuni uz stablo pa pred nju po dva tri tresnu od silne uslužnosti, pa zalarmaju i grabe se koji će pre.
Sve je sada sumorno, i njive i drveće. Po putu nikoga; po njivama nikoga, a dudovi ogoleli, pa im se crne pokisle grane.
— Da se obesiš, je l’...? — Ne — preseče je bojtar brzo, kao da htede pobeći od krive grane — nego da skočim u vodu, jerbo tu mi je, znam, cigurna smrt. — Ti da skočiš u vodu! Gle ga samo kako laže!
, a baš je bilo posle podne. Vrućina beše malo popustila, vetar ćarlija i blago povija grane drveta ispred kuća koje pružahu senke svoje do pola puta, i raznosi miris od bagrema, orahova lišća i mirođija iz
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
A dani prolaze, pa jesenje kiša prska u prozore i vetar nosi žuto lišće i savija grane sve do zemlje, dok Hristić sedi u toploj sobi, izležava se i pomera one čiode.
Bila je jedna od onih tamnih noći, u jeku jeseni, kad vetar, hladan, sav od nekog jezivog jauka, otkida lišće i lomi grane sa onom podmuklom i osvetničkom vriskom koja ledi. Baš kao da smrt vitla kosom unaokolo.
Afrika
„I vi se čudite, kažu mi, što su crnci tako veseli. Evo da ne moraju ni prstom mrdnuti da bi pomogli da ove rađaju, grane im daju hleb, čokoladu, šećer, mleko, voće i cveće koje je hrana za oči!
Stazice, kao tamni hodnici, odvode kroz to zelenilo u kakvu malenu urođeničku plantažu. Džinovska drva sklapaju svoje grane nad drumom, ptice lete po tim živim svodovima kao napuštenim tvrđavama.
Tek kad se pogdegde grane akažua rastvore iznad nas, i sve što je zaparno raziđe put neba, vidi se veličanstveni svod pun zvezda i mesečine.
Oni prelaze sa grane na granu raspinjući se katkad kao paučina. To je jedna sasvim obična vrsta malih majmuna zvanih „rečni“.
Nisam mogao pretpostaviti da je zemlja ipak puna, ne toliko reptilija, koliko mrava, da su grane visoke, nezgodne i čvornovate, ili kratke, i slabe, da je ceo prostor pun komaraca i mušica ce–ce; da urođenici jedu
Danas je Banfora zasađena svuda debelim drvetima čije krune, pune ptica, mešaju i prepliću svoje grane; u čijoj je senci nekoliko kućica za bele; jedan divan vrt pun hladovine i ptičje larme.
Na sredini sela neka vrsta trga okruženog crvenim kortinama ovih zidova i zgrada od zemlje. Grane nekoliko velikih fromažea i baobaba pune su orlušina.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Vidi li on, kapetan, kako se grane, eno, u bašti, dole, od vetra, povijaju. Tako se eto i mi povijamo, a kapetan, čak i u snu.
Što je drum dalje odmicao, od Ujhelja, u brda, lišće je bilo sve gušće opalo i ležalo, na zemlji, uvelo. Šumsko drveće, grane kao neke ruke, sve su bile više isprepletane, u mraku šume, u koji je ulazio.
Ima izgleda da se taj rat nastavi, uskoro. I Horvatove, i Ševičeve, i Preradovičeve trupe počeće, čim proleće grane, da manevrišu i vežbaju. Treba se strpiti.
da Srbi, to jest Turci, nisu zaboravljeni, i da će neki, serbski pukovi biti izvedeni na moldavsku granicu, čim proleće grane.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
slave ljude „koji su odgajani bez kolevke na sestrinim rukama“, one koji spavajući pod drvetom „tako snažno dišu da se grane sa drveta nijaju“, one „koji laki kao jelen mogu stići i uteći“.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Čuvši ovaj tutanj od prezrelih krušaka, jedan stari miš pomoli glavu iz svoje rupe, ali baš u tome trenutku s grane preda nj stresnu mačak Tošo. Miš uplašeno strugnu natrag u rupu i promuca pun jeze: . — Lijepo smo, bogme, počeli!
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
usta zemljom Stisnuću zube da presečem ispilobanjo Da presečem jednom za svagda Staću onakav kakav sam Bez korena bez grane bez krune Staću oslonjen na sebe Na svoje čvoruge Biću glogov kolac u tebi Jedino što u tebi mogu biti U tebi
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Iza kuće, u samom zavijutku mrtve Tise kričale su sarke a u dvorištu se o grane dve patuljaste višnje vešao čitav čopor klinaca između dve i dvanaest.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
uzane reke, kojom je njegovo telo trebalo da otplovi do daleke, druge strane poljane, a nad kojom se nadnelo pruće, kao grane vrba...
Tako je bilo dovoljno da gospoža Dafina pomisli na prve godine svog braka, pa da se pred njom podignu brda, grane što pupe, široke slavonske doline i nad njima igra oblaka.
Kraj sve užasne težine okolnih planina, među jelama čije su grane, izdaleka, jednako se pričinjavale kao raširena krila, sa dubokim strminama pod sobom, činilo mu se sve to vrlo lako i
U širokim, zelenim poljima, u tišini dalekih zemljanih opkopa, nazirao je zid na koji je hteo, još pre no što Sunce grane, da se urlikom baci.
Obešeni o stabla voćaka, blizu zemlje, gde su se račvale grane, visili su nepomično, zavrnutih glava, kao da ludo poskočiše sa drvećem na leđima, iznad tog jarka, punog ustajale
što se strčao oko kola, zaostajući za časak kad bi Aranđel Isakovič bacio, u travu i trnje za sobom, ili uvis, među grane, pregršt novca, razdraživši tim pokretom ruke, svaki put, svoje pse, tako da su napadali na ljude.
Nad tom humkom, bilo se nadnelo nekoliko plodnih jabuka, čije su grane povile se do zemlje, pune sazrelog voća. Uokolo, gore, vide drvene tremove, po kojima su promicali kaluđeri, kao crne
Sneg beše napadao do kolena, zavejao gole grane i stabla drveća. U sivom obzorju graktala su jata vrana. Na mesečini, pojavljivahu se čopori vukova.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
U istom kraju čine i sledeće: u mladu nedelju, pre sunca, uzmu kupinu koja je na obe strane grane u zemlju urasla, stave je na kućni prag, „pa se polagašno pro nje prevede dete“.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
O OBORENOJ CRKVI Ko na vojsci obori crkvu, da se hrtovi napuste za njim, i da se obesi o prvom hrastu. Ako se grane na hrastu slome i odreši se vezano uže, da se grešnom vojniku tome u srce gađa zrnom puščanim.
Kad opazi sudiju carstva, da se ko spava ukraj tuđih staja, kome su strehe gole grane, oseti kao kad stiže proleće koje razapinje šatore na sve strane kao da je pošlo da osvaja.
ZA LOVIŠTA Care Dušane, tražim pomilovanje za lovišta, za načičkane gnezdima grane, za krila kobaca, za neboparne podvige njine, za tetrebovo ludovanje, zaverenički drveća tajac pred čas kad će sunce da
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
belu prašinu i mrvice oštre kao staklo, pa je stara dama plakala što je Božić-Bata poslednjih godina pao na tako niske grane. Ali, setio me se, i to je bilo dovoljno od njega! Onda nas je jednoga dana oslobodio naš rođak, partizan.
Zamahnem dva-tri puta gore-dole, pa posle isečem i klis iz glogove grane. Iskopam rupu, samo da probam, mislim, jesam li još u formi, da nisam slučajno zaboravio da opalim maškom klis u
Matavulj, Simo - USKOK
se stade verati kroz gustiš, preko kuka i rasjelina, čas penjući se, čas spuštajući se, svi pognuti, prihvatajući se za grane i krševe. Nakon tri-četiri stotine koraka, vođ i Pero stigoše vrh puta što vodi od Nikšića u Gacko.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Univerzalne tvorevine postajale su sve ređe i ređe; iz negdašnjih velikih celina počele su se izdvajati grane i žanrovi.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, bacan tamo-amo kao lađa na pučini velikoga okeana, očekujem kada će da grane sunce i pokaže se dan, da uzmakne tamna noć i hladna beda naše nesreće.«2 Ta vremena »teška i usilna« nisu prestajala.
Zatim, njegovo estetičko obrazovanje nije bilo samo ograničeno na književnost no i na sve grane umetnosti, na muziku, slikarstvo, vajarstvo.
Milićević, Vuk - Bespuće
podbočen laktom o prozor, on udiše svjež vazduh, dok vjetrić dolazi od rijeke, udara po licu i, na mahove, povija grane i šušti lišćem.
i zelenom bujnom zobi, vijuga preko polja, s obalama zaraslim u vrbe koje natapaju svoje sjene i povijene, pognute grane u vodi, šumi kroz sjenovite šume i buči razbijajući se o gole, oštre, tvrde krševe i teče brzo, srdito i nemoćno,
Bilo je jutro; sunce još nije bilo ojačalo i padalo je na krošnje šljiva čiji se plod plavio u granju; grane koje su se naginjale prema putu, bile su obrane od prolaznika; prođoše redom krošnjatih trešanja, s napola uvelim lišćem
dolje u hladovinu, pod jednu bukvu, s gustom, neprozirnom i neprobojnom krošnjom i obilatim i bujnim lišćem koje sakriva grane i ogranke.
Radičević, Branko - PESME
Laki vetrić osmenu se, Listak liska dirnu, Beli danak pokrenu se Pa kroz lipu virnu. Lipa brsne grane širi, Šapće danu sjajnu: Viri, dane sjajni, viri, Ali čuvaj tajnu. 1843, 6. dek.
“ Gorom ladni vetri pire, Pa znojavo lade čelo, Iz kamena voda vire, Ladna voda krepi telo, A kad legnem, guste grane Od sunčane jare brane.
— golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče, Ovde, ovde, de krioce malo Prvi put je sretno ogledalo, Iz početka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila
tiče, Dođe tiče pa se tu naviče, Ovde, ovde, de krioce malo Prvi put je sretno ogledalo, Iz početka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja
svijet se raspade, Al' zamalo — pa svega nestade, Grom umukne, nebo se razgali, Pa se uci pređašnjojzi smeje, Sunce grane, pa grejat navali, Te još lepše nego pređe greje.
cvećem divno okićeno, Tu se vode ponapijem dobro, Te pogledim okoline, pobro, Al' stajau stene ponosite, Lipe grane raširile vite, Nigde nikog, debelo zalađe, Blago dragu ko tu drago nađe! Tice poju: Blago li si nama!
Lepo, krasno, divno li je tamo, Avaj brate, kako li je amo! Iz kamena stoji sove huka, S grane suve kukavica kuka, Kukaj, ali prema svoje glave I još glave seje bućoglave!
Sjajan Tale dotle njojzi bio, Al' kraj Srba sjajnost izgubio Kano mesec kad grane sunašce — Uteče joj na oko srdašce: Tek spazila pa Hajka planula, I u srcu svome pokliknula: „Eto meni krasna
bijaše, Vedro nebo, kô juče stajaše Sjajno sunce, kô juče, bez truna, Kito stroma, i zeleni žbuna, Obarajte lisne grane vaše, Jednom ona poda vami staše, Nema više nje sad, nema tuna.
22. Ovako dani gonili su dane, I najteži je nek mi bio rad, Od ljubavi su blagodatni grane Na mene dole slale gusti lad; I jošte su mi ruže odabrane Po znojnom putu prostirale slad, — Al' najedanput burni
Bože dragi, za sanak ti vala, Sanče mili, posle noći dane! Ruka danka vrućinu je dala, Drva niču, šire svoje grane, Od žalosti, svakojaki zala, Te me tako veseloga brane. Sanče, ti mi diže pramaleće, I oživi uvenuto cveće. 59.
9. decembra ujutru VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je kâno lepi dan, Što kroz grane viri. A sa gore kraj potoka Stazica se dala, Jedna moma crnooka Tuje rublje prala.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
To je već bio jasan znak da je država pala na najniže grane. — E, moj dorate, dok je spalo na to da ti kola izvlačiš iz blata, ne valja nam rabota — uzdisao je djed Rade,
de, pobogu si brat, u bijeli svijet, gdje nema ni Bosne, ni svog sela, ni našega govora, ni majke krave, ni šljivine grane. Nije druge nego tući se ovdje, pa jal nadbiti ove naše, jal opet nekako ...
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
počeše leteti sa svih strana, kao zalutale, pahuljice snega i padati na ugnute krovove, zidove i golo drveće čije se grane oštro i crno ocrtavahu. To beše prvi sneg.
Zaobišla i stala tu. Čeka me. Naslonila se leđima o stablo i rukama se pridržava za grane. Pobledela, samo joj usne rumene i nabrekle. — Što se ljutiš na mene? Ne ljuti se, živa ti majka!
— počeh. — Ako hoćeš daj, ako ne... — I pođoh. Ona napreže svu snagu. Nije smela da se odvoji od grane za koju se držala, jer izgledaše da bi pala. Pa, žmureći, pruži mi: i lice, i usta, i oko, sve.
A i do kapije, više bunara, bio je veliki, stari orah. I on, onako razgranat, pola suv, ozgo šireći grane izgledao je kao da celu kuću, baštu, sve pod sobom pokriva, drži. To je sve bilo, drugo ništa.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Puzaćeš se uz drveće i skakati s grane na granu; što vidiš da rade drugi, radićeš i ti, ne znajući rašta to radiš. Živjećeš i ti trideset godina!
Kad se drugi put zatrubi, oni se stanu primicati, ali se ljudi nijesu viđeli nego samo zelene grane pred njima kao gora.
Lalić, Ivan V. - PISMO
2 Ja usnem pored tebe tek kad zora Zapara noktom dno neba kroz grane — Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je, Da li paslika vrta ili mora.
beše val sa slanom penom Mladosti, svetlom strašću usijane; Sada sve više znam da nestaćemo Kao dva pozna ploda s iste grane, Koje zajedno strese krajem dana Odlučna, blaga ruka baštovana.
Šta uroniš u more, lakše biva 3a istisnutu količinu bola, Po Arhimedu; prisilno krštenje Utopljeniku grane pluća skrši, A blagoslov je tog preobraženja Priroda vole što nasilje Vrši, Jer sve je živo samo parabola Nesavršenstva,
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
— Šta misliš, da to štampamo na prvom jesenjem listu koji otpadne sa neke bulevarske grane? —Valjaj dalje! —Vaš životni moto? —“Kilimandžaro je snegom pokrivena planina, visoka 19.710 stopa.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Od teške zveke sjajna nakita pucaju vene, drhti lozica. Ja trošim strasti prosca što skita: s međe mi grane rujna gorčica; kruni se oblak, krune se žita, kruni se u me ruža božica.
Divotna glavo, umnice trupa, kuda te goni, gde li te baca nagon taštine? - Zahvata tama jabuku rodnu s grane postanja: rakoli Zlo se, izvija lozu, hvata se hrasta, korenje žili; slavujno slavi metamorfozu zamisli Prve - račva
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Putuje društvo kroz gore strane, divljinom strašnom bez staze, puta, nad njima šume prastare grane i kroz noć mrku patuljak luta. Ponekad, opet, u osvit siv, niz klanac neki promakne div.
Žarko i Žuća, pjesmica kaže, Crvenog Vrapca po svijetu traže. Sa grane cvjetne pjesma se digla, do Vrapca dobrog ubrzo stigla.
Šireći grane starina hrast srećan je bio i sunce pio, žurno, u slast. A kad bi stiglo nevreme burno i vetar hud, vetar
“ Kolibri šaren, ko leptir bajni, treperi žurno krilima sjajnim, pa ujki javlja začuđen svet: „Pogledaj, s grane pobeže cvet!
Na zidu čuči vrana, važna, sjajnoga vrata, poučno klima glavom, ženama u dlan gata. Sa grane visi majmun sa glavom naopačke, dere se, mami kupce: „Prodajem kape đačke!
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Laku noć, laku noć! Dok ne svane zora plava, Dok ne grane beli dan, Po pučini zaborava Nek nas vodi slatki san. — Mir je. Tiho, k'o uzdasi, Izumiru svetli glasi... Laku noć!
Pa ipak, ja bih do zorice rane, Bludio tako po tišini toj, Slušajuć' kako dotiču se grane, I tiho šire tajni šapat svoj U OSAMI Kad odjekne slavuj-pesma u daljini, I zasija bledi mesec na visini, Kad umoran u
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Crnorizac, dakle. I jedna ptica, tiha, svesna da je neko posmatra odozgo, iznad nas, sa grane. Mislio sam da sam zalutao, no za put sam znao.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
Pa? PROKA: E, vidiš, taj čika Rista imao je četiri sina: Spiru, Boška, Tasu i Miku. To su, vidiš, ove četiri grane što idu naniže. AGATON: Vidim! PROKA: A vidiš li ovu granu što visi od Mike naniže? AGATON: Vidim, pa šta?
PROKA: Jeste, jer ja sam Mikin sin. AGATON: E, ako si ti to što visiš o ovoj grani, onda da znaš, na niske si grane spao. PROKA: Eto, zar to nije jasno kao dan? To su dokumenta, brate!
GINA: Za Prokin račun. TRIFUN: Pa dobro, Proko, a stablo, a grane? PROKA: Ono je, znaš, crtao neki Rus, crtač u Katastru; crtao je svoje stablo, jer je praunuk kneza Beljajeva, pa je
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Desno krilo preskače neku vrzinu, te malo zalomi. Centar naiđe na šljivar. Vidimo kako pojedinci u prolazu lome grane sa šljivama. — Pazi, pazi — govori nervozno komandir — sakupljaju se oko onoga, pa će im đavo biti kriv.
Ko zna... da li su živi. Komandir je skratio odstojanje i šrapneli kao buketi okitiše hrastove grane. Mitraljez umuče... Možda se samo pritajio dok ne promeni mesto. Zmija se ne plaši trnja, već je treba tući u glavu.
Vidimo pešake kako seku grane, pa ih vuku na onu stranu gde se vrši prelaz. Već osećamo miris izgažene i izgnjavljene trave i trske.
Bio je svetao sunčan dan bez prašine. Polja su ležala pusta, a vlažna drveta opustila tužno grane. Lišće je počelo da žuti. Osećao se već dah jeseni.
Suton se spuštao i vetar poče duvati planinom, zavijajući na mahove kroz ogolele grane, kao posmrtna pesma onoj beskrajnoj koloni mrtvih vojnika...
Ne znam kuda pre da gledam, da li tamo gde treba konj da naiđe ili na grane, da me ne zakače. Aleksandru spade kapa sa glave. On ne može da zaustavi konja i čujem kako viče da ja zadržim svoga.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
po mokrom i hladnom drvetu ; streseš se od te nezgode, a za vrat ti padne čitav pljusak sa kakve otomboljene šljivove grane, koja se presamitila preko prošća. Od nevolje udariš sredinom, pa posred blata...
odjednom spade, nestade ga, i on se oseti slobodan srećan; nema više stradanja, nema dosadanjih muka, sve ode, kao kad grane jarko sunce i razagna gustu maglu ... Da se živi !... da se živi !...
Ona opaža samo kako joj proleću ispred očiju rascvetale voćke, nakrivljeno prošće, suhe grane na ponekim šljivama, i ide, korača brzo i uzbuđeno, ne misleći ni o čem...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Trepetljika ne rodila! Uzaman mi trepećala, Od danaske pa do veka!“ 11. Porasla jela do neba, Savila grane do zemlje, Na granju lišće zeleno, Na lišću cveće crveno, Na cveće čele popale.
“ 39. Oj višnjo, višnjice, Digni gore grane! Ispod tebe vile Divno kolo vode. Pred njima Radiša Bičem rosu trese; Do dve vile vodi, A trećoj besedi: “Pođ’
“ 41. Vita, vita jelo Uzvij gore grane Da naši junaci Ne polome perje! 42. Ovi dvori paunovi, A pendžeri đinđerovi, Tu mi sedi mlado momče Nakićeno,
86. O narandžo, vojko plemenita! Tanka li si, visoko li rasteš! Dažd nahodi, tebe kor’jen raste, Vjetar puna, grane ti podvija; Svrh tebe se grad Budva viđaše, U Budvu se mlad Jovo ženjaše, Iz kola mu vila klikovaše; U taj danak, u
118. Oj javore, moj rođeni brate! Puštaj grane do zelene trave, Da se penjem tebi u vrhove, Da ja gledam niz more galije; Sjedi l’ moje drago na galiji, Vije l’
Bor sadila lijepa djevojka, Bor sadila, boru govorila: “Rasti, rasti, moj zeleni bore, Da se uspnem ja na tvoje grane, Pa da vidim na moru galije Sve galije od suvoga zlata, A mog dragog od zelene svile!“ 147.
Da mi čuva vitu jelu, A ne prođe ni godinu Meni Lenka poručuje: “Hodi meni, moje drago, Jela ti se razgranala, Grane svoje razbacala, Hladovinu ostavila, Lenka ti je već odrasla: U Lenke je belo lice, U Lenke su mrke veđe, U Lenke
“ PORODIČNE PESME 216. Visoka jela do neba, Široke grane podvila, Sve ravno polje prekrila. U polju mi je vinograd, U vinogradu džardini, A u džardinu naranča, A pod narančom
255. Diko moja, visoki jablane, Ja ću tebi salomiti grane! 256. Nisam znala, zelene mi trave, Da moj dika ima oči plave. 257.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ja te želim. Ruke mi drhte, ko suve grane, sa kojih nebo jabuke pobra. Ja ih pružam klecajući ulicama malim, tebi, prošla u svili ili krpi, za san si dobra.
Već prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja jurnuh u šume gde upada breg, i grane što pokraj jecahu kao moja duša.
LjUBAVNICI Niko nas neće podeliti više, na dobre i grešne. Tajni smo kao grane snežne, a sve što je staro u ljubavi, plače sve tiše.
Dojke sa pupom kao kap vina na beloj ruži punoj mesečina, sete me smrti. Tada, zalud širim grane na tebe golu. Sve mi se čini zbog tebe je jesen i čim zaspim u ludoj će strasti i bolu iz tvojih cvetova mlečnih jedna
Nego je to plah, isprekidan dah, kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta. U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde. U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde! Uzeše nam čast, ali svetli slast, nebesna, kao ponos, na našem licu!
Tu se do zore orila pesma („Oj, jablane, širi grane!“). Vranicani se ljutio što sam toliko oduševljen balkanskim ratovima, ali oduševljeni su bili, sa mnom, i radnici, i
Ali sam se sa tom Francuskinjom prilično snašao, ne samo u Bodleru, nego i starijim francuskim pesnicima. Kad proleće grane, ja i sad imam običaj da kažem: „Avril, la grace...
Dajte mi čašu da napijem praznicima. Da napijem nedelji, kad se zvona oglase i kad Sunce grane. Da napijem ženama što stajahu nedeljom, pred kapijama.
To me je gušilo, te iziđoh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.
I veseo sam. Zalazim u jednu malu ulicu. Preko zidova puze grane pune blatnog snega. Eto male kućice pred kojom sam, u zoru, rado zastajao i, za pozdrav, skidao šešir.
Ceo moj život bio je vezan za lišće, za grane, koje su mi davale misli, i modre vode, od kojih je zavisilo koliko gde ostajem, i sve što se oko mene zbilo.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
po brežuljcima i njihovim obroncima, po okomcima suroga stenja, među kamenjem; one se penjale na drveće, hvatale se za grane i ogranke i svojim cvetnim, zapletenim vrežama i vrpcama spuštale se dole kao teške, bele zavese i ljuljale se na tihom
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
uređenu čitaonicu, koja mora biti snabdevena dobrim knjigama za ratarstvo, šumarstvo, stočarstvo, pčelarstvo i druge grane privrede. — Seljaci sigurno rado čitaju? — To je obavezno, kao i vojna obaveza.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Deblo joj već orapavilo, po negde nakljucnuto sekirom i tu počinje da truli. Grane debele a kratke, pa popuštale vitke mladice, koje se pregibaju od teškog ploda...
Ne sme više pomoliti glavu, jer bi je opazili. Ali i kroz guste grane vide oboje, i još ne veruje sebi da vidi dobro... Možda to tako samo izgleda kroz granje, a nije u istini ?...
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
— Jedna crvena ptica polagano kroz grane leti, Možda je to sunce koje korača ka zori. Pred zoru, u savani, u seocetu Zlatnom Rogu, Ispod zelenih krošnji, ko
čuj samo škrca i stipsu: Iz gluposti i neznanja priziva Apokalipsu! Da, poslednje je vreme, i spali smo na grane tanke, Kad i ovakvi magarci po novinama pišu članke; Umesto poslednje vreme, tu mora najnovije!
Iz trista grla diže se graja Oko pitanja: ima li kraja Taj svet, u kojem čavke i vrane Drečeći, čekaju sunce da grane! MIŠEVO ROĐENjE Cele večeri su tukli gromovi, Tresli su se Cer i Komovi, Blistale munje poput sabljica.
DRVO U svakom drvetu — tvrdi jedna novija saga — Radi motor od dvesta konjskih snaga, Pa zato, kad vetar zanjiše grane snene, Drvo liči na auto koji se sprema da krene.
U dane pretprolećne, ničije, blage, Koji čekaju godinu da moćno grane, Ona i mrtva nađe snage Da cvećem okiti svoje rane, Cvećem koje neće doneti rod...
spavali; Na neki veliki internat podsećao je depo; Nisu se mnogo razlikovali ni raspoznavali; U dvorištu su šumele grane ko nebo, beskrajno, lepo. Noć kad se spusti bez zvonjave i vike, Kako spavaju tramvaji u svom stosobnom stanu?
Januar je bio, zimsko doba, Ledile su se grane topola. A moja soba — hladnija od groba. Hladnija od Severnog pola.
Što je na zemlji nikad se potpuno ne odmara; Mirujući, potok se na istom mestu toči. Šumore grane: vetar se s drvećem dogovara Na koju će stranu sveta sutra da kroči.
Rakić, Milan - PESME
Ali će, draga, drugo vreme doći, I ostaće mi, kad dan jedan grane, Od te blažene i čedne tri noći Tri razjapljene, ko noć crne, rane...
A posle će tiho, ko lišće sa grane, U zaborav pasti spomeni po redu, I zaboraviću prohujale dane, I negdašnju sreću, i današnju bedu,— Sve, i snežna pola
I u duge noći, sred tišine gluhe, Nad poljima mrtvim punim svetog mira, Kroz predele puste i kroz grane suhe, Samo zvone zvona s tužnog manastira.
Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane Stvara, kosti lomi ko da su od stakla... Smrvljenog me pusti kada zora grane Iz crnih dubina razjapljenog pakla...
i, ko zvezda, Na belom šeširu crna orhideja, Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne, Šaptao je čežnju kroz mirisne grane, Dok poslednja rumen na zapadu gasne, I mir, mir svečani pada na sve strane.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
rasplete, pade kosa do niže pojasa; poče kosu niz prsa češljati, a tankijem glasom naricati, kako slavlja sa dubove grane. Tuži mlada đevera Andriju, mila sina Milonjića Bana, koji mu je lanih poginuo od Turakah u Dugu krvavu.
Pandurović, Sima - PESME
Mesečina. Kroz aleje sane Tuga veje, i šumore grane. Išao sam. Al’ svemirom celim Bled se nemar, tiha tuga širi; Svet sa bolom života se miri; Ruže ćute, pokrivene
Bled se nemar, tiha tuga širi; Svet sa bolom života se miri; Ruže ćute, pokrivene belim Sjajem pune mesečine; grane Šýme, mole milost na sve strane. Svet pokoja večnog čeka dane.
Zaboravili smo posle prve dane Vere i mira; sasekli smo brzo Mladačkih snova mirisave grane; Orkan je strasti dušu nam rastrz’o. Bili smo gluvi, ponosni kad bruja Na istom mestu staro: Aliluja!
Magla se svud slêže. Sneg svetluca; staze zavejane. Na sve strane mračna zima steže. Beli pokrov povio je grane, A ograde okitile rese Lednog mira što se svud proteže. Ni vetrića, da granom zatrese!
Sad mije na sve žao, I teško, teško tako! Život u snu ne buja U ove čase gluve; Večernji dah leluja Umorne grane suve.
Lepi, nesrećni dani. BOLESNO PROLEĆE Nestalo, najednom, zime daha zloga, Prolistale grane svakog mladog šiba; Cvet osuo krune novog, belog gloga, Vetrić svežu travu miluje i giba.
Pri zalasku sunca i zora kad grane, Ostavljen, tužan, u istom je stavu; Jedino crne pohode ga vrane I grakću propast i srušenu slavu.
SUDBINA Zbog dubokog nemira moje duše Ja nisam svoje uživao dane U mladosti, k’o ni sad, kad se grane Mog života polako, tiho suše.
valjda, uvek volim dane Kad oblaci beli plavim nebom plove I bacaju senke na doline one Nemira i suza; kad zelene grane Ljuljane vetrom nemirom prozbore O taštini sviju nada, sviju moći, Kad se čudni vetri u šumama hore Horovima
Davno, dok sam dete bio, ja ga znam. Na njegove snažne i lisnate grane Proleća svakog sletale su tice, Da opet odu u jesenje dane.
Ali, najzad, kada sve polako presta: Kad mu stare grane ostadoše gole, A poslednja tica ne dođe mu više; Kad su duge, hladne udarile kiše Na neznana groblja onih što se
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
kose pa svi poleguši; čas silazi niz nju svaki pognut i oslanjajući se na kundak a lijevom rukom prihvaćajući se za grane i travinu. Tako su išli nekijeh dvjesta koraka, dok stigoše u neku lijepu dugodolinu.
Dogodilo mu se kao onome grešniku u paklu, koji jednako gladan leži nauznak a nad njim se njišu grane sa svakim voćem, pa mu se primiču k ustima, a kad on posegne da uzabere, grane odjednom odskoče.
gladan leži nauznak a nad njim se njišu grane sa svakim voćem, pa mu se primiču k ustima, a kad on posegne da uzabere, grane odjednom odskoče.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Od povoja bez pokoja. — Drvo je drvo, kam je kam, a čovek je i drvo i kam. — Drvo bez grane i čovek bez mane — ne mogu biti. — Vino od loze, mlijeko od koze, čovjek od čovjeka. — Orlovi najradije samci lete.
Teško bratu što ne rodi majka, A hajduku bez Đurđeva danka! Teško vatri od ljeskove grane, Gore tašti od zetove hrane! Teško vezu na debelu bezu, Ogrlici na useđelici, A skerletu na obešenjaku!
Mujo umro, Bojčić oboljeo: Sam Alija vojevat’ ne more. Na dv’je grane nije dobro stati: Račvast kolac u zemlju ne ide.
MILOŠ OBILIĆ Pripovijeda se da je silni car Stefan loveći po Ceru ugledao na jednom mjestu đe se grane od drveća i dolje savijaju i gore uzvijaju.
a to dijete kod nekoliko ovaca udarilo svoju sjekiricu u kladu, pa leglo na leđa te spava: kad duhne iz sebe, onda se grane uzvijaju u visinu, a kad povuče paru u se, onda se savijaju k zemlji.
(Prepelica) 142 — Gujina glava, gospodsko ruho, arapske noge? (Paun) 143 — Dva se bora zavadiše, sve se grane potreseše, a četiri ne mogoše?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Dijete bukvu spopadne i iščupa. Međed mu onda reče da joj okreše grane, pa zametnuvši je na ramo kao kijaču da ide u svijet.
Kad konje pohvataš, pogledaj oko sebe Dok ugledaš jedan ćepariz nasred one livade, korijen mu je mjeden, grane srebrne a perja zlatna; pođi k njemu i udri nožnicom od noža u korijen, i otvoriće ti se silnovite i od svake siže
Kad se drugi put zatrubi, oni se stanu primicati, ali se ljudi nijesu viđeli nego samo zelene grane pred njima kao gora.
” Čoban mu odgovori: „Jere naleće jedno jato čela, pa sve pritište one bukve i jele, ni se viđe grane ni korijena.” Tada veli car: „To je dobro kad toliko doleće čela.” A čoban prihvati: „Valaj nije dobro, no je zlo.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
PROSJAK (spusti se na zemlju): Moja žrtva ispala zaludna, moja dobrota na zlo okrenula! Što je trebalo da mi grane, pocrnelo! Neki repati vetar ujaho u mene ko s lučem u slamu! Za mnom pustoš, preda mnom pustinja!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
rasplođavate, u samu večnost korenje svoje uglubljavate i rasprostirete, i previše samih nebesnih visina stabla, grane i blagorodne verhove svoje dižete i uzvišavate! Slasti! Telesna ugodija i vosprijatija bogatstva! Slave i veličestva!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
“ U naše doba ima desetak kuća Jerkovića, ali se već od poodavna dijele na tri grane, koje se prezivlju: Brzokusi, Zubaci i Krkote.
Čmanjak, najstariji Kušmeljić, gurio se tijeh dana u jednoj pudari, čuvajući stoku. Kroza suhe grane, kojima bješe pokrivena koliba, proticala je kiša, te Čmanjak prozebe, tako da ga čas obuzimaše vatruština, a čas se
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
VIDIK Taj mali vidik — što kroz prozor vidim — I mene motri s hiljadu očiju. Gle: kako grane izdužuju šiju. (Ja im se smešim — hoću da se svidim.
Kroz moje grane da posmatram plavet (I zagonetku ptica usput rešim) Pa da se pred san turobno nasmešim Što sam kroz život prošao ko
PRAZNINA Razbežale se reči sve iz mene: Kao od bata nekog kad za časak Nestanu ptice sa grane zelene (Al ostave u sluhu šum i prasak).
Ćosić, Dobrica - KORENI
su od ugljena, ugarak su osut žiškama što nečujno trne u tišini po kojoj vetar, obradovan snegom, lako i vešto skače s grane na granu, pa se dugim rukama bez zglobova i kostiju hvata za čuperke drveća i ljulja, gibak, uvek mlad i najbrži.
I Elen. Gde li je sada ona? Oči padoše na krevet. Ovu čegru je majka tkala. Bio je na raspustu. Zelene grane. Ugasi šibicu. Mora da se smiri i sredi. Brzo šeta po sumračju od prozora do kreveta.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Na livadu, uz planinu, niz dolinu, i još dalje: velik je i šaren svet! Da je vetar, pojurila bi ulicama, zamrsila grane drveća, poskidala ljudima šešire.
Vraćala se tek kad bi suton izjednačio pocrnele grane drveća s nebom, palila svetiljku i ostajala uz nju do zore. — Šta li to radi noću? — pitali su se susedi. — Da ne vrača?
Nije ni primetio kako prema njemu kroz prozračno plavu vodu počinju da se penju grane korala. Trže ga tek riba koja mu se na dlanu preobrazi u zlatoperku.
A već za golubove i vrapce bio je strah i trepet! S najviše grane uspevalo mu je da skine pticu i rasturi joj gnezdo. Onaj, nekada nežni dečak sada je na sve gledao sa podsmehom.
»San bio, san prošao!« —prošaputa jednoga jutra i zagleda se ka morskom dnu, iznenađen. Prema nemu su rasle rumene grane korala, a kraj najveće od njih stajala je Zlatna kraba i gledala ga.
o odblesku sunca na mokrom pesku video ju je, u oku zvezde treptala je od oblaka belja, od koralne grane ponosnija. Kako da je zaboravi? Kako da ne misli na nju? — Hajde s nama!
Šta sada? Najmlađi svirač onaj što se tek od zemlje odigao, zaplaka, a bor opusti grane do zemlje, i prošaputa: — Penjite se!
— Donesite lestvice! — reče zapovednik potere. Ali, kad se prvi gonilac pope do grane na kojoj su dečaci sedeli, grana odskoči uvis. Morale su biti nabavljene još duže lestvice. Bez uspeha.
Tada se prvi put osmehnu. Ali nije imao vremena da razmišlja ni o dosadi. Trebalo je podupreti grane voćki, obojiti prozore i vrata. Nije imao kad ni da sedne, a plodovi oraha postajali su sve srebrnastiji, sve krupniji.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
– golušavo tiče - Dođe tiče, pa se tu naviče; Ovde, ovde gde krioce malo Prvi put je sretno ogledalo; Iz početka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila
tiče - Dođe tiče, pa se tu naviče; Ovde, ovde gde krioce malo Prvi put je sretno ogledalo; Iz početka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja
Laki vetrić osme'nu se, Listak liska dirnu, Beli danak pokrenu se, Pa kroz lipu virnu. Lipa brsne grane širi, Šapće danu sjajnu: „Viri, dane sjajni, viri, Ali čuvaj tajnu!“ Br.
“ „Znaš u hladu, ispod one grane, Bistri izvor, gde smo bili lane; Kažu da je iz vilinih dvora; Od njeg' bolnik ozdraviti mora“ - „Ozdraviti mora“...
I u duge noći, sred tišine gluhe, Nad poljima mrtvim punim svetog mira, Kroz predele puste i kroz grane suhe, Samo zvona zvone s tužnog manastira... Ja bih da iscrpem dane moga veka Na prečac!
k'o crna zvezda, Na belom šeširu crna orhideja, Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne, Šaptao je čežnju kroz mirisne grane; Dok poslednja rumen na zapadu gasne, I mir, mir svečani, pada na sve strane.
Mir je na sve strane. Dok ponova kucnu: Tiho u tom času Jedno gnezdo pade visoko sa grane... No skriveno zvono kad pod svodom lednim I opet se začu iz topola stari', Sva dolina strahom ispuni se jednim, I
Šume pjesme vrela, I ranim pupkom pupe gole grane. Ovo su časi velikijeh djela Širom oranih, zamagljenih njiva Vide se jaki roditelji sela.
Ne sejte mi iznad groba cveće, Rumen-ružu, mirisni bosiljak; Jer kad grane pravo premaleće, Iz ruže će poniknut’ ostruga, Iz bosiljka pelen procvatiti: Pelen će vam gorke suze mamit’, A ostruga
Popa, Vasko - KORA
na kolena Pred prozorima odbeglim Dvorišta izlaze iz kapija I dugo gledaju za nama 5 Noćima nestaje tama Čelične grane hvataju Prolaznike za ruke Samo nepoznati dimnjaci Slobodno hodaju ulicama Prosečenim kroz našu nesanicu U olucima
na licu zemlje Na tvome na mome licu 8 Na raskrsnicama Podočnjaci dana Sreću nam se modri Ako okrenem glavu Sunce će s grane pasti Sahranila si osmehe U dlanovima mojim Kako da ih oživim Senka mi je sve teža Neko joj vezuje krila Oči
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Pitagora premeri okom dužinu te vrpce, pa reče: „Odrežite od jedne grane pravo parče, dugo tri palca!“ Učenici to učiniše.
li se to njegovo nedostojno vladanje objasniti zavidljivošću koju sam i ja često opazio među naučnicima iste struke i grane nauke?“ „Verovatno da je tako bilo.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Za njim žena: na prsima s prsta debeo zlatan lanac, onda libade, pod grlom broš, na glavi dijamantske grane i tepeluk od dukata, dakle feslika.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
u dalekoj noći i najmanji šum vjetra koji još nije naišao na nj — ali je slijepo); stojim, dakle, tako u noći, raširio grane-ruke kao neka ticala, kao neke antene, i slutim promjenu vremena koja se zavrgla tamo negdje daleko, daleko, nad suhim
Ozbiljno, ili možda samo zaposleno? Dok ovako zapažam, rekbi da još nismo spali na one najniže grane. Ali misao mi se prekida, brzo se zamara, i kao da sve češće zapadam u neke bijele oaze bez vremena.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Najedared, žbun se pred njom zaniha, grane mu se razmakoše, i u onom osenčenom i urešenom otvoru ukaza se on — predmet njenih zanosnih misli...
Veseo i srećan osmeh zaigra joj na licu, kao odgovor na one žudne poglede; a grane, kao da samo to čekahu, sklopiše se i zakloniše sobom sve, što beše tako lepo i tako prijatno... Ona se prenu.
Odjednom se sva gora prolomi od vike i pucanja. Kuršumi stadoše da lete i zvižde oko njih i više njih, otkidajući grane, koje lako padahu pred noge im. Ponegde kuršum lupi u bukovo deblo, i tu se odjednom zabeli vlažno drvo.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Puzaćeš se uz drveće i skakati s grane na granu; što vidiš da rade drugi, radićeš i ti, ne znajući rašta to radiš. Živjećeš i ti trideset godina!
Kad se drugi put zatrubi, oni se stanu primicati, ali se ljudi nijesu viđeli, nego samo zelene grane pred njima kao gora.
Čoban mu odgovori: — Jere naleće jedno jato čela, pa sve pritište one bukve i jele, ni se viđe grane ni korijena. Tada veli car: — To je dobro kad toliko doleće čela. A čoban prihvati: — Valaj, nije dobro, no je zlo.
— Jesmo, — odgovore oni. — E, onda držite se vi čvrsto, dok ja opljunem u ruke da priuzmem za grane, gotov sam ih ispustiti, — pa pusti vrbu da bi pljunuo u ruke, a oni se otisnu svi u vodu te se podave, osim prvoga
Petković, Vladislav Dis - PESME
čovek živi u borbi sa ljudima i samim sobom, Gde bezazlena nevinost večito pati i strada, Vetar potresa ogolele grane nad tvojim grobom.
Jedna deva htede da odmara Svoje telo; jedva da su grane, Dan i nebo, kad kosu otvara, Videli joj lepote neznane. Ona beše slika devičnosti, Bez svog venca, bela i
Kroz prirodu, preko drva, ružno Jesen ide; gole grane ćute. I crnilo obavilo tužno Koru, vidik, vreme i minute. Bol klonuo; magla i bregovi Nose mis'o...
Ja ne poznajem sad ni ona doba Kad ustajahu duhovi iz groba. Istina, ja znam da sve suve grane Proleće nekad grlilo je holo; Istina, ja znam i za one dane Kad sam se nad'o, osećao, vol'o U pomrčini, na dolini
Al' zemlji će sunce veselo da grane, Maj će vedar ići, probudiće goru: Njoj promena nosi proleće i zoru; Jedva čekam veče da i meni svane. 1904.
Opet vam se vraćam, crne noći moje. 1911. CRNA KRILA Gledam tu jesen što ide kroz grane, To lišće svelo, umorno, što gine, Mirno, u blede i maglene dane, U noći bele pune mesečine. Gledam tu jesen.
Gledam tu jesen. Došle boje sure I srce hladno, i lagano prate Padanje lišća, umrle božure I crne grane što na vetru pate.
Sarana leta — vaskrs moje tuge, K'o mrtve ruke grane stare, gole, Uprte stoje predelima duge: Kao da žale i kao da mole.
što u meni raste, Kako me je naš'o baš u ove dane, Kad krovovi trošni dočekuju laste I kad zumbul gleda gde listaju grane. Taj osećaj straha, što u meni raste, K'o s proleća vode, k'o crni oblaci, Da l' krije u sebi smrt što me polazi?
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
kako ih zovu u Americi, koji su bili istinska napast u našem kraju, a ponekad su se pod teretom njihovih tela slamale grane na drveću. Žbunje se crnelo od njih.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Takvih lepota ima i u drugim oblastima nauke i one ništa ne zaostaju iza lepota koje nam pružaju pojedine grane umetnosti kao muzika, slikarstvo, vajarstvo ili poezija.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Oble su i jedre, mrke, smeđe i tamnozelene; gustice, rekao bi sad će iz njih ulje da procuri. Grane im se savile pod težinom. Kupljači jedva odolevaju pobirati ih.
Ali on joj ne pušta ruke, no držeći je za nju, pođe pred njom. Oko njih žamore zatresene grane, a s mora šum se razliježe. Idu mirno naprijed, nikoga ne sretaju, niti su kome na dogled.
Dok vjetar huji preko njihovih glava, u zaklonici je tišina; tek kad jači udar vjetra nasrne na grane drugih tankih žbunova što u pukotinama manastirskoga zida rastu, one se povijaju i prigiblju zemlji, kao da koga k sebi
Na najvišoj ravnici ustavi se i sjede pod stari, posrnuo morski bor što odavna prkosi vremenu i čije grane, svinute od udara vjetra, okupljaju se od strane zatišja.
Dečaci naložiše vatru, krše suve grane i prilažu na nju. A kad se plamen veselo diže u posureli vazduh, poklekoše do nje.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
pesma u kojoj se crkva uzajamno preslikava s prirodom, crkva je drvo jelovito i drvo jelovito je crkva, pri tome su grane što i ozidane strane manastira, listovi na grani listovi su crkvenih knjiga, a crveno cveće, to je crveno vino na
na grani listovi su crkvenih knjiga, a crveno cveće, to je crveno vino na pričešću: Visoka jela do neba Puštila grane do zemlje, Na grani listi zeleni, Na liste cveće crveno.
je kurzivom na uvodnom mestu u prvom izdanju zbirke Buđenje materije) pesme „Slomi sve reči“: Razgrni milovanja grane smeha razgrni Prvi momenat koji čitalac u ovome stihu oseti jeste da ga normalno razumeva sve dok ne dođe do reči
koji čitalac u ovome stihu oseti jeste da ga normalno razumeva sve dok ne dođe do reči smeha, jer odmah posle reči grane zapinje. Upravo zato što je zapeo što dalje ne može ići, on počinje da razgleda stih u celini.
I tada i primećuje da stih ima jednake krajeve, pa ga može i unazad čitati: razgrni smeha grane. Ali i ovde posle reči grane zapinje.
Ali i ovde posle reči grane zapinje. Ovakvo čitanje ne zavisi samo od naše volje, nego uglavnom od sklopa ovoga stiha, koji je pesnik možda nehotično
Nije, naime, signalizovano da li grane pripada levoj ili desnoj simetričnoj polovini (sa ogledalskim obrtanjem), jer su obe tako uređene da možemo čitati
ili desnoj simetričnoj polovini (sa ogledalskim obrtanjem), jer su obe tako uređene da možemo čitati razgrni milovanja grane, pa se onda vratimo na početak potonje reči i čitamo grane smeha razgrni.
jer su obe tako uređene da možemo čitati razgrni milovanja grane, pa se onda vratimo na početak potonje reči i čitamo grane smeha razgrni.
Pošto grane pripada u isti mah obema polovinama, dolazi do pojave koju možemo nazvati „spojena leđa blizanaca“. Kad se leđa spoje,
Signal bi mogao biti jednostavan, u vidu velikoga slova: Razgrni milovanja Grane smeha razgrni Dušan Matić je voleo da pominje muzički termin sinkopa i sinkopiranje.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Odrežimo granu zimzelene jele (Jela grane spušta, ludi nam se sama), Nakitimo granu tankim svećicama, Zapalimo sveće našim dečicama.
S grane neka visi šikosana šara, A između šárâ i pomalo dara; Sad pustimo majku nek’ vrata otvara, Dočekajmo decu s pevanjem
Miljković, Branko - PESME
Bar šum Naslikane grane da pomeri narav Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih Misli u meni, dok bivam sve luđi, Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo
Tu vrsta tla progovori sa grane Zavedena od sunca u nepojamne dane, Kada znam šta mi okružava vid, Al ne znam sunce što ga ispunjava Na ulasku u zemlju
UTVA Daj nesanicu grane s koje slete Zvučno u dane poslednje i tužne Zlatokrila koje ne mogu da se sete Crne šume iza glavobolje ružne.
Krakov, Stanislav - KRILA
Sećao se gde je još do juče štab bio. Sve su češće zviždala topovska zrna, prelamala grane, i prštala po kamenu. Već izađe na usečeni put, kad ču bliski fijuk, pun pretnje... nešto grmnu, i sruši ga na zemlju.
A sve je bilo ludo i pijano, i u onoj strašnoj graji ljudi nisu znali kad umiru. Po drveću su cvilele polomljene grane, kamenje je vrištalo, a nabrekla stabla prskala pomamljeno. Šume su poružnjale i postarile.
Naslonjen na drvenu rešetku prozora Duško je gledao kroz lišće nagnute grane, kako se dva bosonoga dečka čupaju za kose. Čuo je Ivonin smeh n okrenuo se.
Šume se belile pod snegom, pa ipak je sve bilo sumorno. Grane svijene pod belim teretom uzdisale su. Sneg je cvilio pod koracima.
Petrović, Rastko - AFRIKA
„I vi se čudite, kažu mi, što su crnci tako veseli. Evo da ne moraju ni prstom mrdnuti da bi pomogli da ove rađaju, grane im daju hleb, čokoladu, šećer, mleko, voće i cveće koje je hrana za oči!
Stazice, kao tamni hodnici, odvode kroz to zelenilo u kakvu malenu urođeničku plantažu. Džinovska drva sklapaju svoje grane nad drumom, ptice lete po tim živim svodovima kao napuštenim tvrđavama.
Tek kad se pogdegde grane akažua rastvore iznad nas, i sve što je zaparno raziđe put neba, vidi se veličanstveni svod pun zvezda i mesečine.
Oni prelaze sa grane na granu raspinjući se katkad kao paučina. To je jedna sasvim obična vrsta malih majmuna zvanih „rečni“.
Nisam mogao pretpostaviti da je zemlja ipak puna, ne toliko reptilija, koliko mrava, da su grane visoke, nezgodne i čvornovate, ili kratke, i slabe, da je ceo prostor pun komaraca i mušica ce–ce; da urođenici jedu
Danas je Banfora zasađena svuda debelim drvetima čije krune, pune ptica, mešaju i prepliću svoje grane; u čijoj je senci nekoliko kućica za bele; jedan divan vrt pun hladovine i ptičje larme.
Na sredini sela neka vrsta trga okruženog crvenim kortinama ovih zidova i zgrada od zemlje. Grane nekoliko velikih fromažea i baobaba pune su orlušina.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Uh kakvo je ovo čudo oko ovoga drveta: kora na drvetu sva oguljena, grane izodbijane i polomljene, a oko drveta gomila mesa. Koliko li ih ovde leži?
Ah kako se onome creva obmotala oko one grane, a ovde je, gle, još mokro blato, što se napravilo od krvi. Pa kako sve ovo užasno smrdi, kako užasno smrdi!...
i sama šuma, iako je bilo vedro, sveže jutro, izgledala je oparena i klonula, jer je i preko nje prešao vreli dah rata: grane poodbijane i polomljene od granata, kora oguljena, lišće čisto sprženo dimom.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
“ Znaš u hladu, ispod one grane, Bistri izvor, gde smo bili lane, Kažu da je iz velinih dvora, Od njeg’ bolnik ozdraviti mora. „Ozdraviti mora...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Bolničari previjaju ranjenike. Neki su već pomrli, te im tu, pored nas, kopaju rake. Dvojica delju neke grane. Vele, prave krstove. Komandant bataljona vratio se odnekud i pozva nas, komandire.
Stigli smo tamo tramvajem. Pahuljice suvoga snega vejale su. Šetali smo uskim stazama kroz ogolelu šumu, čije su grane bile pokrivene snegom, kao nekim paperjem.
S nestrpljenjem smo očekivali obojica sastanak sa njima. Našli smo se u parku.. Vladao je svuda naokolo svečan mir. Grane borova, opterećene snegom, bile su opuštene. Vazduh proziran i svež. Šetali smo jednom dugačkom počišćenom stazom.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Bio sam ti ukraj gaja s one holma strane Gdi potočić ispodmiva šumarica grane. Jedno mjesto zeleni se usred gustog hlada, Okruženo sa tri strane kao svodom grada; Odovuda pod zaklonom bistra voda
Drugu ću joj pjesnu pjeti kad nadvija grane, Drugu kad ju nagu uzrim s te il' s one strane; I kad pliva, i kad rone, i kad rezno priska, Ja ću svirjel ugoditi
Gledamo tako, mekšega čuvstva svi, Na voćku v jesen, plodov si lišenu; Na grane već bezlisne, suve: Na pamet dolaze senka, plodi.
I na grobu mome, večnom domu mom, Dići će se drvce u rascvatu svom. Raširiće grane, osenčiće ’lad, A njemu će prići putnik neki mlad.
Bojić, Milutin - PESME
(1913) HIMNA POKOLENjA 1. VASKRS Svud jesen mrka razapela niti, Kamenje plače i prozeble grane, A Pokoljenje Suza bolom kiti Grobove svoje još nepokajane.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Srednjevekovne prilike Srpskohrvatski jezik pripada slovenskoj grupi, jednoj od tri najveće grane indoevropske jezičke porodice, uz romansku i germansku.
Jakšić, Đura - PESME
Sumrakovac 1857. VEČE Kao zlatne toke krvlju pokapane Dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, Ta najbolji vitez pade sa bojišta!
Nastasijević, Momčilo - PESME
Zemlje prođoh, noć mi svuda bez svanuća, van sa neba toplo što mi grane tama! Domu dođoh: tuga, jesen šumi, i miriše zreli grozd!
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Ne sme se ni grana sa njega odseći, »jer je alovito«. Ljudi koji su pokušali da skidaju sa njega smolu, ili pokupe opale grane, osakatili su (St. Dim.). Izvesnu religijsku pozadinu ima možda i kletva »bora mi«, i »borme«, m.
izabrali su i nov zapis, a ovaj brest prodali su nekolikim ljudima, ali ga niko nije mogao preseći »Jedan je krešući grane presekao sekirom nogu i jedva ostao živ; drugi je pao glavačke i ugruvao se, a treći slomio ruku još na samom drvetu«
Dafina. U jednoj mitološkoj pesmi »plemenita« d. raste sred raja: grane su joj od zlata, a lišće od srebra; pod njom je postelja posuta svakovrsnim cvećem, najviše bosiljkom i ružom, i na
O ž. v. postoje suprotna verovanja. Prema jednoj skaski, ona je spustila svoje grane da bi zaštitila Bogorodicu kada je bežala sa Isusom, jer se »sažalila«: otuda su joj grane oborene, i otuda se zove
ona je spustila svoje grane da bi zaštitila Bogorodicu kada je bežala sa Isusom, jer se »sažalila«: otuda su joj grane oborene, i otuda se zove »žalosna« v. (ZNŽOJS, 7, 1902, 195). Inače se o ž. v. veruje da pod njom stanuju nečastivi.
dobijaju umrla deca (Karadžić, 3, 136); i u jednoj narodnoj pesmi iz Bosne: »Jabuka je nasred raja rasla, Na pakao grane nadnijela« (BV, 2, 106).
Vuk, Pjesme, 2, 3, 116). J. koja raste nasred raja, a svoje grane nadnosi nad paklom spomenuta je malo ranije. Za zmije kažu da imaju nekakvu zlatnu j.
Reč je praslovenska. Jasen je drvo za koje se vezuje veliko poštovanje. On u sebi ima veliku spasonosnu snagu. Na j. grane vole vile sedati, »jer na to drveće vragovi ne smiju« (ZNŽOJS, 7, 1902, 116). Vila na j.
Uz njeno deblo bacali su oduvek grane, »kao zadužbinu«, i govorili: »Kriva jelo, eto tebi grane, nek me ne bole ni leđa ni grana« (glava?).
Uz njeno deblo bacali su oduvek grane, »kao zadužbinu«, i govorili: »Kriva jelo, eto tebi grane, nek me ne bole ni leđa ni grana« (glava?).
ѕeіne Zweіge ѕcharfe Dornen, und jeder, der іhn faѕѕen wollte, wurde an den Händen gerіtzt« ‹= »stavila na sve svoje grane oštro trnje, i ogrebla ruke svakome ko je hteo da je uhvati«› (Däіhnhardt, 2, 201 id).
Na l. grane rado sedaju vile, »jer na to drveće vragovi ne smiju« (ZNŽOJS, 7, 1902, 116; upor. i GZM 6, 370). S druge strane, na
Ćipiko, Ivo - Pauci
— veli Rade smijući se. —Zagrijala se, a? Čekaj, sada ćeš se ohladiti. Idi samo za mnom! Obima rukama odgrne grane jednoga drveta na dohvatu. —Sagni se! — veli joj i, uhvativši je za ruke, povuče je za sobom u pećinu.
Jeziva, brate, noć, mjesec zašao, a od zvijezda nema vajde. U oči bije snijeg, a nad glavama krše se grane. Ali, što da ti pričam: mećava u planini! — Pravi kijamet! ... Nije druge, već gini! ...
Tu umuknu, pa se lijepo čuje šuškanje lišća i treskanje grana. Djevojka je okretno obilazila stablo, zahvatajući više grane. Pošto bi ih obrala, puštaše ih u jedan mah u visinu.
između zagasitocrvenih višanja što su visile na obilatim dršcima i golicale je po kosi i po obrazu, kad bi se grane zatresle.
Prođe tako čas i oboje beru i trgaju sočno voće. Ništa ne govore, samo što šušte savijene grane. A mladić stao da misli kako bi bilo lijepo cijeli dan ostati kod djevojke, dok se ona čudila kako njemu — neviklu — ne
Kod borovika, što ga je toliko vodio, časom zastane i zagleda se u ustresene grane. Osobit tajanstven šum razlijegao se okolinom. Mladić se sjeti slike nakon što se je povratno sa sveučilišta.
Južina duva, vali se koturaju, naganjaju i na žalu pjene se, a vraćajući se, kotrljaju za sobom pijesak; grane mrkih maslina prigiblju se, tresu, kao da nekoga k sebi mame, a kroz ogoljela smokova stabla i gole stijene huji, zavija
A preko njihovih glava jednako vjetar huče, udar ustavlja se u gustome boroviku i zatresene grane jednoliko žamore o dalekoj neugasivoj čežnji. — Sada da mirno razgovaramo!
Mlaka im je krv. A meni je nikako potriba da mi čovik zapovida ... Iznebuha lahor s brda zatrese lagano grane, i s mirisom ljetne noći nosi sobom svježi šapat zvukova; dotače im se kose i lica; prođe pored njih i požuri kmoru da
Ne spava mu se; već osjeća da ga mlitavost ostavlja i novi mlaz uvježine da mu životom struji ... I sunce grane; isprvice sporo, čisto neodlučno rasiplju se njegovi svjetlaci; časom drhte i zaigraju na pučini, pa požure s drugoga
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Sekli su u podnožju brda tanke duge jasike, okresivali im grane i gulili koru. Posle sam zaključio da prave mnogo lestava i da će njihov sledeći napad biti neuporedivo žešći.
Potom je linulo, bože, kako je samo linulo. Drveće se savijalo, grane su letele kao poludele tamo-amo, šipražje se zamrsilo. Pljusak se stropoštao na zidove, pregrejani kamen je zacvrčao.
između prednjih zuba pljuvačku, bacao kamenčiće u bućkave tišake, gledao kako voda, blatnjava i lenja, pronosi posivele grane, naprezao vid ne bih li kroz izmaglicu ugledao nešto više od nejasnih senki planina, plašio skunjene okisle vrane što
Ilić, Vojislav J. - PESME
Pa ipak, ja bih do zorice rane, Bludio tako po tišini toj. SlušajuĆ kako dotiču se grane, I tiho šire tajni šapat svoj... 1885.
ne. 1888. OMORIKA U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri, Usamljena omorika crne svoje grane širi. Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća.
U žarki letnji dan S Algavre prohladni vetar leluja njezine grane, I ona sneva san: Pod njenim korenom slatkim pustinjski istočnik Šumi Oko nje peščano more i žubor kladenca
U podnožju Vardar šumi I visoko baca pene, I s tutnjavom lomi grane O večite, hladne stene. Al' nad visom štô se diže Parajući magle plave, Živi jedan svedok stari Srpske snage, srpske
Zelene palmove grane, I zveket zvonaca jasnih svečanost kazuje njinu, I dete disaše burno, i u snu zapeva jasno: Osana Davidovom sinu!
Suva kržljava kruška, kô crna ogromna ruka, Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane, Nakazno pružene gore, kô izraz paklenih muka, Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane.
) Suva, kržljava kruška, kô crna ogromna ruka, Sumorno nada mnom stoji. I krive njezine grane Nakazno pružene strše s izrazom paklenih muka, Kô da me poslednjom snagom od misli očajnih brane. 1892.
5. Tamo, gde Drina kroz pitome strane Sa burnim tokom orošava cveće Žalosna vrba gde savija grane, I beo lelek na sprudove sleće Potražih mira.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Posmatrao sam takve koji skaču kao majmuni sa grane na granu, a nigde se ne skrase, one koji se udobno šetaju samo po ravnim i dobro utrvenim putovima, oprezne koji staju
Sa njegova dva sina, Jevremom i Markom, račva se naše porodično stablo u dve grane. Mlađi od njih, Marko, dade svog sina na visoke škole i postade time rodonačelnik gospodske loze porodice Milankovića.
zimu, onda se ona bela kapa oko njenog pola raširi do prečnika od nekoliko hiljada kilometara; a kada na toj hemisferi grane proleće, onda se ona kapica sve više smanjuje, da se u doba leta suzi do stotoga dela svoje bivše površine, a katkad i
Tu, u našoj blizini, lebdi u prostoru jedna planeta, gde sviće dan i pada noć, gde posle zime grane proleće; onde ima - to se jasno razabire - mora i kontinenata, vode i vazduha. Onde ima, valjda, i života.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Volim reku, Jezerance, Bele ovce I jaganjce. Volim drvo Kad zeleni, Volim nebo Kad rumeni. Volim sunce Kada grane, Volim danak Kada svane. Volim ljude Kada zbore, Mudre, lepe Razgovore!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
glava zavaljena, kosa leprša, drzak i samouveren smej izbacuje bele zube, a raširene ruke se povijaju kao dve tanke grane. Gospa Nola sela na stolicu i briše oči. Te noći dugo se nije digla od stola za „računovođstvo”.
To je, i takva je veza s tlom! Ali paviti i grane ne umiru, iako se korenak izvalio. Možda je bezbroj korenaka? Nije.
Jesi li gluv, ne čuješ li to zapomaganje, tu strašnu pisku? — Samo su po ivici šume sečene grane i kupljeni suvarci, i to je bio bezmalo sav prihod Stefanov od „goroseče”.
No, došla je i druga nevolja: tarabe je trebalo svaki čas podupirati i popravljati; deca su domašala rodne grane oraha, koji je u toku godina vanredno napredovao, carski se razgranao.
— Kuću pođonarevu da oduvamo, ne možemo; velike grane da posečemo, unakazićemo drvo i — upada u reč Pantelija — i možda zaseći u život, i, sačuvaj Bože, ubiti drvo!
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
me poterala kakva organizovana porodična hajka, ja bih se kao mačka gonjena psom uspeo na visoki orah, seo bih gore na grane i gađao bih orasima svoje gonioce. Pa ipak se vlast dosetila kako da mi dosadi.
čula našao je u ovoj ljubavi svoju najbolju primenu i, kako je Čiča Ilija čovek koji duboko ceni nauku, kao i sve grane njene, nije imao gde no da, posle ovako matematički ubedljivog razloga, ode kući.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Uviđam to po nesigurnom hodu moga konja. Živa ograda je narasla i osećam kako me grane šibaju po kolenu. Starac kao senka odmiče preda mnom. Zapitah ga kud vodi ovaj put.
Vojnici razgovaraju da li je bolje da prostru ćebe ispod sebe, i da ih bije vedrina, ili da legnu na gole grane, a da se ćebetom pokriju. — Eto — veli kapetan Dušan, onaj „rezervni advokat“.
— Pa spavanje u blatu, spavanje u stojećem stavu, spavanje na konju... Isajlo, baci te grane ovde pokraj vatre — naređuje Luka. Vojnici ležu, dok požarni bacaju sveže grane, koje puckaraju na vatri.
Isajlo, baci te grane ovde pokraj vatre — naređuje Luka. Vojnici ležu, dok požarni bacaju sveže grane, koje puckaraju na vatri. Miris smole već guši, a dim štipa za oči.
Neki zaostaju i uvijaju ranjene noge krpama... Naiđosmo opet na močvaru. Pešaci ćuteći seku grane i stabla, i bacaju na put. Opšta nevolja kao da je pridavila ljude, koji su zanemeli i tmurni kao ovo sivo nebo.
Male rastom prenosili su veći drugovi na leđima. Neki su pokušavali da nalože vatre, da bi se zagrejali. Ali grane su bile vlažne od kiše, a iz drveta se istezao modrikasto žućkast dim, koji nas je gušio. Ljudi su drhtali.
Sklonismo se ispod maslina, ali voda se cedila kroz rastresite grane. Zažališe vojnici tada za svojim gustim šumama. — Ko se kod nas sklanjao još ispod vrba!
— Ko se kod nas sklanjao još ispod vrba! — govorili su jetko ljudi, gledajući iskrivljene grane maslina. Kiša namah prestade. Nebo zaplavi i sunce granu.
Petrović, Rastko - PESME
prva četvrt mesečeva, Rastvoriti grudi ponosito, Pokloniti se na sve strane; Pogledaću nebo žitno visoko: Neznana sa grane ptica peva, Ko srebrom kovano drvo vito, I sve je novo i opet kao lane.
Soneti na vodama Proleća evo, mlade grane listaju, Kopne snegovi, vizije mnogobrojne, Po svoj se zemlji vode nove blistaju: Čovek tad trči na stave neprobojne.
Ko se to igra poljem sa devojkama, Od čijeg su to daha grane zadrhtale, I cvetovi sa voćki popadali, Čije su to stope po travama?
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Nije? Vrbak je ono? Nije? Ugleda Starac na mesečini neko džinovsko drveće, krošnje u nebo poletele, grane kao devojke kose opustile, a lišće se na vetru poput srebrnih ribica ljeska.
Nasmeja se Belutak: šta mu može vetar, šta talasi? U san o planini Belutak uđe, kad začu zapomaganje Koralne Grane. — Pomozi, brate! Spasi! Svi su pobegli, šta da radim? — jaukala je Koralna Grana, a srce Belutka punilo sažaljenjem.
Kako je tiha, kako glatka bila površina vode! Kako blistave i nežne grane vrba, vrhovi trava, let svica! U noći punoj mirisa trava spuštale su se zvezde i poput srebrnih leptirica padale na
»Šta znaju one o očima mladića? Šta o jezeru i o tišini koja kao srebrni labud na njega pada čim u sumrak pocrne grane vrba? Šta o svirali čobanina?
Šantić, Aleksa - PESME
okrečana, Pa ko da su vjetri snijeg nanijeli — Spram jarkoga sunca ona se bijeli, A noću, kad jasna mjesečina grane, Pod širokim dudom sva treptati stane...
šeboj sadi, Do šeboja đurđic i karanfil mio, Uz crven karanfil fesliđen se svio, Pa kad vjetar duhne kroz murvine grane, Marinim cvijećem mirišu sve strane.
'' ''A što su ti mutne oči tako? Kô da nisi spavala nikako?'' ''Negdje slavuj pjevaše sa grane, Pa ga slušah sve do zore rane.'' ''Moja šćeri, moja tugo, jao, A ko Ti je njedra raskopčao?
Opaljen gledaš u olovne dane, I nigdje sunca da se tebi javi, I boli tresu ranjene ti grane. U tvome vrhu u razdanak plavi Ne čujem više ptica pozdrav vreo, No jauk dugi što svu zemlju davi.
vije — Gmiže i puzi i polako griska, Ovdje po dolu i tu po vrhuncu, Travke i cvijet i korjenja niska — Stabla i grane, zametak i truncu Svaku; i gvožđe, zemlju i kam goli...
1911. SRCE Iz doline reke, iz kopalja trska, Putanja me vodi u goletne strane. Noć. Poju slavuji, i na brsne grane Kao sedef bela mesečina prska. Već me evo vrhu. Svuda krš i same Dve—tri smreke šume na rapavoj ploči.
Kako toplo šumi njen kraljevski veo Pun svitaljka jasnih, čeznuća i setâ, I zapinje lako za grane drvetâ I mak crven što se po stazama spleo. Kako li me grli i celuje milo!
1912. LEPTIR U vrhu sela Jela Kozliće pase i sve se vere, Savija grane I s grane bere Lešnjike rane Po bregu. Gle! otkad pahulja snega Na leskovome listu? Nije.
1912. LEPTIR U vrhu sela Jela Kozliće pase i sve se vere, Savija grane I s grane bere Lešnjike rane Po bregu. Gle! otkad pahulja snega Na leskovome listu? Nije.
Preko zida i sad vise grane rotke, S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše; I meni je — kô da kukom navrh motke Snova svijam račve i kradem
Lagano na murve, smokve i granate Ispe se u valu, sva sjajna i draga; Smijući se, ozgo, s jedne grane na te Rujni grimiz izli iz svoga krčaga. A ti u ljuljajci pa se njišeš ti'o, Kô na međi jedan mak crven i mio.
Šume pjesme vrela, I ranim pupkom pupe gole grane. Ovo su časi velikijeh djela: Širom oranih, zamagljenih njiva Vide se jaki roditelji sela.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Vezanih ruku, on je kadar da sedmoricu neprijatelja rastavi s dušom. Od njegovog daha „uz jelu se uzvijaju grane“. Od njegove ruke gine znameniti turski junak Tale od Orašca.
A kad Marko britku prebi sablju, bojno koplje slomi nasedmero, pa ga baci u jelove grane. Uze Marko perna buzdovana, uze njega u desnicu ruku, pa ga baci s Urvine planine a u sinje, u debelo more; pa topuzu
brka, panuli mu po malim puškama, sjaju mu se toke kroz brkove kano mjesec od petnaest dana kad obasja kroz jelove grane; neobična oka i pogleda, neobične slike i prilike. Pa da vidiš, moj brate Mujaga!
brka, i u njeg su pali po puškama, i pokrili puškam’ tepeluke, — sjaju mu se toke kroz brkove kano mjesec kroz jelove grane kad obasja od petnaest dana; oko glave pera i čelenke, devet pera, dvan’est čelenaka, a trin’esto noja tice krilo, pa
vrančiću, crni brci pali do pušaka, sjaju mu se toke kroz brkove kano mjesec od petnaest dana kad obasja kroz jelove grane, neobična oka i pogleda, neobične slike i prilike, ono ti je Petar Mrkonjiću; ono su ti sve braća rođena, svi izginut
pušaka, i pokrili puškam’ tepeluke, sjaju mu se toke kroz brkove kano mjesec od petnaest dana kad obasja kroz jelove grane; oko glave perje i čelenke, devet pera, dvan’est čelenaka, a trin’esto noja tice krilo, pa se krilo na čekrk
Tu ih bješe noćca zastanula; ukaza se jedan oganj živi, pobratime, kroz jelove grane; reče riječ Senjanin Tadija: „Nije l’ mati rodila junaka da otide oganj da uvodi: il’ su Turci ili su hajduci?
“ Skoči Komnen na noge lagune, a uzima pušku po sredini, odvuče se kroz jelove grane. Kad on dođe do ognja živoga, te pogleda iza tanke jele, ali sjede Udbinjani Turci, među njima Hasan-aga Kuna, piju vino
Još nariče Milić barjaktare: „Čarna goro, ne budi joj strašna! Crna zemljo, ne budi joj teška! Vita jelo, pusti širom grane, načini mi zaručnici lada! Kukavico, rano je ne budi, neka s mirom u zemlji počiva!
pod goru jelovu, uvrati se na vodu čatrnju da počine i da vode pije; baci oči pod jelu zelenu, al’ s’ od jele razasjale grane.
Kada junak iz travice dine, uz jelu se uzvijaju grane. Pritište ga Mustaj-beže Lički su trideset i četiri druga, izmače mu svijetlo oružje.
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
i jadan I ponavljao JA SAM GLADAN O SVETO NEBO O MOĆNE SILE BACITE JEDNO PEČENO PILE Uto se javi Gavran sa grane NE DAJEM NIŠTA ZA GOTOVANE DOSTA JE BILO MUFTE DAVANjA PROŠLO JE VREME IZMOTAVANjA PLAVI KAKTUS I KLEKINjE
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Đavoli me oderali, ako prokisne i za najvećeg pljuska! — povika Stric odozgo s grane. — Ja ću čitav dan presjediti pod ovom bukvom, pa da pada ne znam kakva kiša.
— Ajoj, zakla me! — prepade se dječačina, pa se uspuza sasvim u krošnju drveta i ukliješti se u grane. — Aha, šta ćeš sad?! — zlurado dočeka Nikolica i sjede pod bukvu zajedno s kujom. — Odlazi odatle!
Tamo je ona duboka jaruga, ponor gdje uvire potočić, drekavac, uuh! Pažljivo razmičući ljeskove grane, on se šuljao ivicom Gaja, zagledao tragove, tražio nije li negdje nedavno sječeno.
U logoru je bombardovanje pričinilo priličnu pustoš. Nabrojaše četiri duboke jame od bombi. Mnoge grane okolnog drveća bile su polomljene, jedno drvo upola iščupano iz korijena.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
POHVALA ŽENI Kano voćka dobrorodna i domaći sâd gospodski; koren je ona devojački i stablo, deca su grane; radilstvo živo, živu i besedljivu rodu granastu; svetsko s blagoslovom nasporivanje, poslednjim domaćinom spomen i
PRSTEN NA PRSTU U Bogu valja da smo tako izrasli, kano grane na drvetu; š njim tako se držati i boraviti kano nevesta s mladoženjom, ka pčela na cvetu, ka novci u kesi, i ptići u
« Krome sviju, jedan je finik nadvisio drveta svojim uzrastom: List mu je svrha beo, a grane uprave od sred stabla jednako mu do vrha skupljene ošiljasto stoje.
Ozdo, ko korav je i hrapav; grane mu usukate, — Vrlo ga je mučno pokrasti. Mučno da se može ko uspuzati na njega; rod mu je na samom vrhu.
Te eto, mala ona od loze izrastlica, u veliki i vrlo rodan vinograd rasplodi se; tolika širina iz njega bi, da mu grane preko reka prelaze i širi se do mora i hatar mu s hatari sastaje se do kraja zemlje.
Probi šnjime kroz ploču kamenitu u zemlju. Tu ga tako ukoreni oma, te bi drvo i grane na sve strane ispusti. Tadar strag ona trojica stojeća rekoše mu: — Evstratije, samo sebe rad li učinio si to čudo?
I od onoga drveta lomeći grane, svima pomalo razdadoše na blagoslovenje odneti svaki svome domu. DVOR U EFESU Apostol Toma budavši već tamo u velikoj
Kosa smrtna ne probira trave; znajte, slepa je! Ništa nije imao, nego je opao i kroz grane propao. Povećma se lepi smola negoli vosak; pre se mladić svikne zlu negoli kome dobru.
[Hoće] jazavac da bude vuk i miš mačak. U zlobi i osedesmo! Od sveca prelasno slepac bude. Propadne kroz grane i na cedilu ostane. Ko miluje pravdu, taj Boga miluje. S lažom se mešte gubera pokrivamo.
Drugi daje i nasporuje, a drugom se za to zahvaljuje i peškeš mu se nosi. U korenu su i grane s voćem rodnim. Nije po jakosti i kadrosti besedljivca, nego beseda je po razbiranju slušaocem. Pre vode bunar se kopa.
čuvara tome svom miljku da se ne pokrade; ako bih odredio kojih od mojih domašnjih čeljad, to će ga pogaziti teke isto i grane mu polamati i niušto će biti i zapustiti ga.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Crna Tašanoo, — zakuka Taska — crna i trikleta druškeee! Traži si krivo drvo sas dve krive grane, pa jednu za teb’ a drugu za men’ crnu tetku, da se besimo zašto život veće nemamo!... — Što, mori?...