Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
vetar pun sena, moj vranac ne može da spava Čuvaj se vranče da te ona ne pogleda Došla je, s belim šeširom, kroz granje, U zori gde se puši, pun magle, crni stog Pljuskali je talasi klasja, u mračnom nebu iza nje Sevnula munja granata kao
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I on pusti korake... Ali... najedanput zastade... Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide. On diže glavu i vide pred sobom čoveka... Da je smotrio vuka ili medveda, lakše bi mu bilo...
— zapovedaše Kruška. Četa opkoli. Polako, čisto ne dišući, primicahu se oni vatri, koja poče probijati kroz granje... Kad ugledaše jasan plamen, Kruška se prodera: — Niko da se nije makao! Predajte se!
Nego, vala, imaće se kad i spavati, duga je zima... Zaćutaše i svaki se predade svojim mislima. Suvo granje pucalo je pod nogama njihovim.
Gotovo se zastide što brblja tako s ljudima kojima smrt nad glavom stoji. I nasta tajac. Čulo se samo suvo granje kako puca pod nogama. Najedared Stanko diže glavu pa reče: — Stoj! Njegov glas odjeknu dubravom.
— Idi, Stanko!... Eto, i Aleksa može s tobom poći... Vetrić je šuškao zelenim lišćem, granje je puckaralo pod nogama, tice su pevale pozdravljajući beli dan, a kroz šumu se čula huka drinskih talasa...
— reče Surep i iziđe iz kolebe... Napolju se čuo njegov glas kako odjekuje zapovednički. — Ovamo ti! Daj to granje ovamo... Hajde vi, idite i doterajte slame!... Šta si se ti ulenio!... Dede, dede, snašo!... Tako, živa bila!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Gromko se razleže kroz tihu noć, i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suho granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom...
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Lišće opalo, i crni se ogolićeno i pokislo granje na drveću; opao kreč i lêp sa kuća od silne kiše, pa ti izgledaju kuće izdrpane kao red prosjaka pred crkvom.
Tek na nekom vidiš vranu ili parče repa od dečjeg zmaja, koji je bog te pita s koje strane pao i zalleo se u granje sa kojega je lišće davno otpalo, a rep ost’o tu da krasi golo drvo, i stajaće tu sve do druge godine, do leta, kad
Afrika
Duge kolonade palmi, beskrajne i u nedogled, čije su krune zamršene u zeleno lisno granje. Prolaze piroge pune banana; njino žutilo i lepota mladih tela koja, izdužena, upravljaju pirogama, znače vesele i
Boj čeka sa večerom. Kroz stabla i kroz granje čuje se podmukli udar u tam–tam. Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila;
Stojim jedan čas kao hrabreći se u mračnoj sobi i onda se vraćam istim putem, razmičući granje i paprati, koje mi prevlači preko lica svoju zagušnu smolu, svoje lepljive sokove i paučinu punu insekata.
Ona se pomoću peraja puza uz korenje, povijena stabla i granje, da bi brsla zeleno lišće. Kao kod mnogog bilja i životinja u poto–potou, njeno telo fosforiše, tako da je njena evolucija
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Sunce je sad obasjalo ćerku Božičevu, koja stiže – kao neki zlatan prah, kroz granje. A kroz taj prah, zamišljen, Isakovič pomisli da vidi i neku belu sen, koja liči na njegovu ženu.
Putovali su kroz granje, izišav iz Grana, kroz polja i šumarke, kroz proletnji dan, a Isakovič je morao da prizna, samom sebi, prvi put, da
Ukaza im se, kaže, kao što Sunce sija kroz jelovo granje. I druge žene doviknuše nešto Isakoviču. Ali je on ostao, kao omađijan pred tom ženom, sa ćerčicom, koja je pred njim
U sobi, kroz čije je prozore mirisala pokisla bašta, bila je prijatna hladovina. Granje lipa, i kestenova, dopiralo je do prvog sprata, a munje su osvetljavale njenu postelju, kao da je neko, sa oblaka, hteo da
Pod prozorom, u kući, počelo je da žuti tek prvo lišće. Sunce je kroz granje još svaki dan sijalo. Pavlu se činilo da nije na putu u Rosiju, nego da se vratio u svoj mili Varadin.
Nikad se nije pretvorio u pravi, neprolazni, oganj ljubosti, prema sapatnicima, nego je bio kolebljiv, kao što se granje, starih, vrba, lako ljulja, na vetru.
Iza Varvare, desni zid kuće bio je u tamnoj senci, u kojoj je još cvetalo žbunje jesenjih ruža, a u koju je visilo i granje sa drveća, čije je lišće bilo počelo da žuti. Kapci na prozorima kuće, na spratu, bili su širom otvoreni.
gde je, dan pre, opadalo žuto lišće, gde je sve bilo u jesenjem crvenilu, u isprepletanom granju, inje je bilo zasulo granje kao zvezdicama belim i sve je treperelo. Neka bezmerna čistota bila je pokrila svu zemlju.
su blizu, pa je lako shvatljivo da je Trifun ugledao, tu Ličanku, kao neku Lunu, na pajvanu, kao Mesec kroz jelovo granje. On se nada, kaže, da će Pavle izbegavati svađu!
sad svaki dan, toliko je bilo osnažilo bolesnika, da se Petar jednog dana diže, kao što se pokislo, vetrom savijeno, granje, podiže – kao što se ledom bijeno klasje, pridiže. Pa je prohodao.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
može da je provuče kroz mlaku površinu reke što je proticala, ona je svojim telom naslutila i pesak i trske ostrva i granje vrba što beše uveliko zapupelo, i toplotu po vrhovima brda, a uveče, pri svlačenju i leganju, veliko, nedogledno
Sredina Rajne, međutim, nosila je, mnogo brže, neko granje, jasno vidno, dok se druga obala jedva raspoznavala. Među njenim gustim drvećem bili su šančevi Francuza, sa dva topa.
Tada se pred njima videla, jasno, šumna reka što je oticala, lagano valjajući i vrteći panjeve i granje, prebacujući ih katkad na drugu obalu, gde su to Francuzi dočekivali pucanjem iz pušaka.
Topole, jablanove i bagrenje udarao je po žilama svojim kolima, a granje mu je to vraćalo, kačeći se za kola i udarajući ga po glavi.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
⁸² Trudnici je u vranjskom kraju zabranjeno da nosi u skutu trske i granje, jer će dete biti „šupljoglavo“; da rukama testavim (od mešenja hleba) dodiruje svoju odeću, da joj dete ne bi dobilo
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
MAGDALENE Care Dušane, tražim pomilovanje za žene kamenovane, za njine saučesnice, pomrčine noći, za miris deteline i granje gde su pale opijene kao prepelice i šljuke, za njine živote prezrene, za, neudostojene samilosti, ljubavne njihove muke.
Tražim pomilovanje za mesečinu i rubine kože njine, za njene sumrake, za pljuskove kose raspletene, za ruku srebrno granje, za njine ljubavi razgolićene i proklete za Marije Magdalene.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
– Ne prestaješ da se obrazuješ čak ni leti...—govorila je, razmičući nisko poleglo granje. — Stari manastiri, stare tvrđave, stare zidine, staro kamenje, starci... Sve same stare, polovne stvari!
Matavulj, Simo - USKOK
Ponjekad planina zaječi od oluje, granje se povija i krši od bijesnog vjetra, gromovi praskaju, kao šiba. U dijelu planine što pripada njeguškom plemenu,
Milićević, Vuk - Bespuće
Sinoć on stajaše tu, neodlučan, preplašen, ne vjerujući svojim očima da je to njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup šum rijeke, a iz kuće je bilo nešto ledeno, samrtničko; ona stajaše tu
Diže se oko devet sati, rashladi lice vodom i silazi u baštu, gdje leškari u hladu, dok se sunce lomi kroz granje šljiva i jabuka.
I on kasnije sjede blizu nje i oboje gledahu na prozor o koji udaraše i lupkaše kiša. Vidio se komad sivkastog neba. Granje je grozničavo drhtalo. Kroz okvir od prozora curio je mali mlaz vode u sobu.
Jednog dana ležao je u hladovini u bašti, pod jednom starom trešnjom sa ispucanim deblom i gledao kroz granje u bjeličasto plavo nebo; od Une udarao lak vjetar i donosio oštar i jak miris vode i burkanje valova; negdje u daljini
Radičević, Branko - PESME
vuja, Turci stado jaganjaca, Ajduk Veljko kâ oluja Kad u jesen iz klanaca Svati lišće to po gori, Pa obori, Krši granje, pa silena Čupa rasta iz korena — Seče Veljko i natiče, Goni, stiže što izmiče, Seče age posred pasa — „Ala, Ala!
Što li vetrić tako sada piri, Ne kâ pređe slatko, umiljato? Što se njija tako brsno granje? Što me gleda drvo žalostivo? Okle žubor i to uzdisanje, Da mi strepi, puca srce živo?
oko cveće, Pretužne stoje njegove obalice Kô nikad više da se dići neće; Nijedne glasne ne bija evovde tice; Kroz granje sunce slobodno uleće, U oko meni dole ono gleda, No zrak mi s' njegov činja kao od leda. 38.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Veseo jesenji vjetar kovitlao je po vazduhu lišće, slamu i perje, hujao kroz ustalasano granje voćaka i zvao da se pođe nekud, naduvane košulje i zalepršanih gaća — ihaj-haj!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Htedoh duže da ostanem ali poče pucati suvo i trulo granje pod mojim nogama. — Stano! — Viknuh. Ti se trže i oslušnu. — Zove me neko?
Vlaga potoka još više me dirnu. Meka, sočna trava nabujala, a više moje glave sklopilo se granje i lišće. Kroz granje probija mesec te osvetljuje tamnozelenu vodu koja polako žubori, promiče, belaska se i mileći
Vlaga potoka još više me dirnu. Meka, sočna trava nabujala, a više moje glave sklopilo se granje i lišće. Kroz granje probija mesec te osvetljuje tamnozelenu vodu koja polako žubori, promiče, belaska se i mileći preliva se preko glatkih
— — — — — — — — — — — — — — — — — — Slušam kako suho granje pucka, gledam gde mesečina sija, tišina se rasprostire a suv, nekako oštar, i kao star vazduh puni mi grudi, guši me i
Vile su se uza stabla, granje, te činile zaklon, kao kolibu. Bile su to „gavranice“ i „drenovke“. Tu je bila zemlja uvek suha.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Čim je on tu stao, golema neka orlušina doleti i padne na krušku. Sva se kruška zatrese, a silno granje polomi se i padne dole na zemlju. Seljak opali iz puške, a orlušina se skotrlja ozgo i pade pod krušku.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Grad je ovaj prestona ikona, oker platno, lana svetlucanje, samoglasnik blagoga napona, šum minuo kroz lipovo granje... (Krepko pahne tamjan iz priklona.) da se reči čamom ne učame, peruniko, grani s baldahina!
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Kroz granje viri od straha žut i pita: „Bako, nosiš li prut?“ Bakica ruke predano širi, unuka zove, toplo se smješka, a Mjese
Al jež, tvrdoglav, osta pri svom. „Draži je meni moj skromni dom!“ Šušteći šumom jež meri put, kroz granje mesec svetli mu žut. Ide jež, gunđa, dok zvezde sjaju: „Kućico moja, najlepši raju!
Žuća — lovačka zvijezda stara — nema mu para. Gledajte, pored voćara, gdje ćuti pognuto granje, putuju velike stope, pored njih — stope manje.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
MOLITVA Kad jeknu zvona s crkvice stare, Tihano, bôno, kroz noćni mrak, A suvo granje zašušti blago, Ljubeći prvi zoričin zrak — Svetinje puna, duša mi leće Tamo, gde večni boravi Bog, Pa mu se moli
Uokrug mene tišina je samo, Kroz brsno granje bledi mesec sja — Ja bludim dalje... Al' kuda? i kamo? Nit' razum kaže, niti srce zna!
Sve pospalo ćuti, niko se ne budi; Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi. Al' oseća granje, pa se tiho svija, Oseća ga lahor, pa slatko ćarlija.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Zemlji otvaraju okna te vade srebrnu rudu što glavi proročkoj slična je, pa je obese o hrastovo granje. I oblake kad ljudski pokažu lik čakljama svlače i kopljima bodu. Traže moju glavu a nisu ni čuli moju reč.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Ugleda je lijepo Sunašce, Ugleda je kroz jelovo granje — Kol’ko se je ašik učinilo, Triput je se Sunce zaigralo, Pa odvuče lijepu djevojku, Da je uzme sebi za ljubovcu —
175. Pokraj puta rodila jabuka: Sve biserje i drago kamenje. Sve visoko granje polomiše Gledajići na vrhu planine Gde dva brata lova poloviše, Uloviše srnu i košutu, I jelena sa zlatni rogovi,
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Kroz neko granje video sam morsku pučinu, a kroz neke železne rešetke sav Brest. Nisam mogao da se ispravim; kao nad provalijom kad se
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Odjedanput se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mračna noć. Vetar jauče kroz ogolelo granje i čisto seče gde dohvati po goloj koži. Nebo mračno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oči i bije u lice.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
na kraj, a pred njima stoji zvrka mlatača i kukača; snažna muška ruka zacima starku madžarušu i, kao kiša, ospe se niz granje zreo i sladak plod, a vesela družina sreta ga složnim i burnim smehom i uzvikom....
Ali i kroz guste grane vide oboje, i još ne veruje sebi da vidi dobro... Možda to tako samo izgleda kroz granje, a nije u istini ?... Sede oboje, tu blizu nje, na jednoj zelenoj, uvučenoj duboko u šiblje klupi i...
Pandurović, Sima - PESME
Povetarac mek po njima duva, U suzama travu teši svelu; Suvo granje, žuto lišće nija Šum tajanstven noćnih elegija. Ustao sam, da obiđem ruže U svom vrtu, da vidim da l’ tuže Sudbu
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Primorjem (i svuda umnimom) razvijao se listak po stablima; pobrđem, bijeli cvijet okitio granje, pa čak i po planinama, četinjasta gora trunjaše uvehle kite da ih zamijeni svježima.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
(Drenov cvet, granje i plod) 181 — Zvono, a ne zvoni? (Cvet u visibabe) 182 — 3eleni se kao šuma, a šuma nije? (Šumica) 183 — Zeleno se
Stanković, Borisav - JOVČA
Hajde, brzo, odmah! (Silaze levo.) Pauza. STOJNA (vraća se, umirena već, podstiče vatru na ognjištu, namešta granje): I bolje, bolje tako! Inače se već ne može ovako. Valjda će, posle, i on za njima u svet.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
da on dozna po njekome znaku, neće li Brne iskočiti, ali se Dundak opio, pa ne sačeka znaka i još mu zape trska za granje od brijesta pod prozorom.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Prazan sam i beo kao dno krečane. Najzad, crni svete, evo tvoga belca! Međ rebrima smet mi snežno granje zida. Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi. Pun snega, naheren ko toranj u Pizi: Čkiljim kroz zamrzlo okno moga vida.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Ne dam! — Đorđe povisi glas i okrenu lice ocu. Aćim stade uz prozor: kroz ledeno granje crne se jasenovi. — Zbog tebe će moja kuća da ostane pusta — reče kasnije iz osušene, grke dubine. — Jedno mene kole.
Pored njega juri crno-belo, crno i belo, pa se sve smuti u vrelu maglu sivoga upletenog u granje i nebo, što odjednom zaškripa. Kočijaš naglo zaustavi konje, okrenu se njemu i smeškajući se reče: — Tu smo!
Vukašin, sav uvučen u kaput s podignutim astraganskim okovratnikom, zastade pred dobro znanom kapijicom: kroz golo granje dunjâ žutnjikavo je piljio prozor. Uvek je kasno legao, a rano ustajao.
„Visoke je držala glavu i prezirala sirotinju. A sada je pala na nisko granje.“ Svi su oni tako govorili. Dok je Đorđe nije isterao iz kuće, verovala je da je vole.
Isto tako i krava, pa se trže od grešne pomisli i brzo zakorači u jabučar; u očima mu krvav klobuk, a granje ga udara po licu. Oseća sebe pred Bogom, strašnim noćas, nešto se događa, a on ne zna šta će se dogoditi.
Ptica peva iz njega jer se kroz granje otvara nebo, po neka zvezda, a visina beskrajna, kao njegova nada čista i pouzdana; sluge gone velika krda svinja i
Nema šta, primio si se odmah. Prinese sviralu ustima i tanku je protnu kroz tamu i granje ka zvezdama, pevajući o suvoj zemlji pod jabukom u mraku, i šta će sve biti od njegovog, petog sina.
Iz poslednje kuće nariče lampa. Naricanje je isceđena suva komina. Ni kapi žalosti nema u njemu. U mraku, kroz granje, žuti se rasprsla rana lampe. Tamo dale, u selu, nema ni pasa ni petlova. Ne može napred, stoji. Meko krckaju kolena.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Jao zlato, tako t' Boga, Ta kako si moga'?! Br. Radičević H KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje O lakše samo kroz gusto granje!
PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje O lakše samo kroz gusto granje! Tu blizu potok daljinu para, Tu se na cveću cveće odmara, Tu mene čeka ašikovanje O lakše samo kroz gusto granje!
Tu blizu potok daljinu para, Tu se na cveću cveće odmara, Tu mene čeka ašikovanje O lakše samo kroz gusto granje! Pašću, umreću, duša mi gore, Rastopiće me do bele zore, K'o grudu snega vrelo sunčanje O lakše, lakše, kroz gusto
Pašću, umreću, duša mi gore, Rastopiće me do bele zore, K'o grudu snega vrelo sunčanje O lakše, lakše, kroz gusto granje! Đ. Jakšić XI LjUBAV (1-18) 1 Ljubim te, ljubim, dušo, Ljubim te, raju moj! A osim tebe nikog, Do samo narod svoj.
No kad sunce blisne na more i granje, Tad će da se prenu, i izađu tada, Kao crne zmije na svoje sunčanje... J. Dučić XCIII ZVEZDE Sa ostrva Lopuda Visoko
Sve pospalo ćuti, niko se ne budi; Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi. Al' oseća granje - pa se tiho svija; Oseća ga lahor - pa tiho ćarlija.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
On razmišljaše dalje: „Dokle seže ta privlačna sila teže?“ On podiže glavu u vis. Kroz granje drveta video je plavetnilo neba. U njegovoj uobrazilji poče drvo da raste sve više i više, čak do samog neba.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
zemlje i malih, cementom ispunjenih džakova, preko kojih je, da maskira liniju, nabacano već osušeno požutelo granje. Iz tih rovova, kao iz raspuknutih grobova, izvlačili su se, pogureno i jedan po jedan, vojnici mračna, paćenička
Najedanput nešto zašušta kroz granje, i silno udari u zemlju. Ja se okretoh, da vidim, da li je još ko čuo, pa da ga pitam, šta je to? — Sklonite se, g.
Kiša. U ovoj beskrajnoj pomrčini ne vidi se i ne čuje ništa sem kiše, koja zvrca golo granje i suvo lišće. Gde li su sad Arnauti? A gde sam ja?
“ I mi se žurimo podsticani našim starešinama, strčavajući besno u duboke jaruge i penjući se uzbrdo zaduvano. Granje niskih drveta udara nas po očima, a bodljikave loze viju se oko naših nogu, dok nas čičkovi bodu kroz pocepanu obuću.
Oko njega na drveću granje je podrhtavalo poplašeno i bolno. Onda si me upitala ko je on i tako čekajući odgovor moj zagledala se ponovo u ono
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Gledao sam odozdo njene jasne i smirene oči nadnesene nada mnom. Povrh njene glave isprepletalo se mrko granje lovora sa svijetlijim granjem oleandra u cvatu na pozadini prorijetkog proljetnog neba.
mutno i sklupčano, prolijetalo mimo moj pritvoren prozor, nalijetalo na krošnje drveća i nosilo se s njima mrseći im granje u mukloj, mutnoj noći. Ali neće dugo potrajati: sutra će vjerovatno opet biti vedro.
— Takav je pomalo bio i fra-Anđelo. Gledao sam svijetlo limunovo granje i stare grmove rascvalih oleandera u dobroj zaklonici samostanskog trijema.
Na njemu se jedva razaznaje crno i pusto borovo granje. Misao nam odnekud ide na gluhu antidiluvijalnu pustoš kad su na Zemlji vladale velike jezive tišine, tek tu i tamo
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Čim je on tu stao, golema neka orlušina doleti i padne na krušku. Sva se kruška zatrese a silno granje polomi se i padne dole na zemlju. Seljak opali iz puške, a orlušina se skotrlja ozgo i pade pod krušku.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
može da je provuče kroz mlaku površinu reke što je proticala, ona je svojim telom naslutila i pesak i trske ostrva i granje vrba što beše uveliko zapupelo, i toplotu po vrhovima brda, a uveče, pri svlačenju i leganju, veliko, nedogledno
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
tad si trebao da budeš jači od sebe. Trebao si da spodbiješ i svoju i Metovu brzometku, da zavrljačiš u granje, pa s njime zajedno pođeš kroz sela i progovoriš novu reč...“ Ali ne dade se, da bi ovo nastalo. Pobegao sam ovamo.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Čini l’ vam se sunce da drukčije sija, Javorova grana mnogo zelenija? Mirisniji vazduh kroz zeleno granje Kô da vam se nudi sam na uzdisanje. Vidite l’ da potok danas drukče teče, Da je drukča trava, da je drukče cveće?
Pričuh drugo nešto Kroz talaske snovâ, Pričuh kako granje šušti Navrh Stražilova. Da li?... možda... jeste... Na vilinski krili Amo hrli... tu je Naš pokojnik mili.
Krakov, Stanislav - KRILA
Sve je to bilo dosadno i glupo. Opet. Još jedna. Zemlja ih zasu. Granje više njih je bilo pokidano, a komađe gvožđa je tupo kišilo po poderanim džakovima.
Zizi je iskočila iz kola, i potrčala da zagrli Boru. Kroz granje se videla u šatoru plava kosa Ivonina. — Šta ćete vi ovde? Zizi je raširila začuđene oči, i nije ništa razumela.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Duge kolonade palmi, beskrajne i u nedogled, čije su krune zamršene u zeleno lisno granje. Prolaze piroge pune banana; njino žutilo i lepota mladih tela koja, izdužena, upravljaju pirogama, znače vesele i
Boj čeka sa večerom. Kroz stabla i kroz granje čuje se podmukli udar u tam–tam. Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila;
Stojim jedan čas kao hrabreći se u mračnoj sobi i onda se vraćam istim putem, razmičući granje i paprati, koje mi prevlači preko lica svoju zagušnu smolu, svoje lepljive sokove i paučinu punu insekata.
Ona se pomoću peraja puza uz korenje, povijena stabla i granje, da bi brsla zeleno lišće. Kao kod mnogog bilja i životinja u poto–potou, njeno telo fosforiše, tako da je njena evolucija
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Zaiđosmo u sitnu, gustu čestu, taman svrh čoveka na konju. Konji se jedva provlače kroz šibljak, a granje nas svaki čas šiba po licu.
Talasan ovim osećajima naš se lanac živo provlačio kroz gusto šiblje, rasplećući rukama spleteno granje i pavitnjak. Niko nije govorio ni rečice; čulo se samo šuštanje od koračanja po lanjskom lišću i puckanje pod nogama opalih
sve napred... Najedanput... grrr... kao grom turski plotun na trideset koračaji pred nama. Kuršumi zapištaše koseći granje i lišće, neko ulevo od mene jauknu, mi skresasmo puške, dim kao gusta magla napuni šumu (jer se iz: sklopljena zelenog
Vojnici traže drva i lože vatre, da ih, onako umorne, kao što oni vele, ne »preseče« noćna stud. Sekire lupaju, granje i vrljike vuku se. — Hociš li što, Jovane? — Nosim jedan proštac. — A što, bolan, samo jedan?
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
XLV Crna noći, lasno ti je proći, Bela zoro, lasno ti je doći, Lasno j’ suncu prosijati granje, Kad ne znaju šta je milovanje.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Izloženo mesto — reče komandir. Kroz granje videli su se bugarski rovovi, te malo ubrzasmo. Zastajali smo sve češće. Povremeno se čuju pucnji pušaka.
sneg je rominjao. Suve snežne pahuljice vejale su u gustim rojevima, zaklanjale svetlost i šušteći padale kroz ogolelo granje... Neki prozori na kućama bili su otvoreni. Tamo je sada bilo toplo...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Tud se šetaju dvoje, sa momkom samo devojče, Mlade usne zove samo na pos’o mesto. Dalje ideš, u lugu kroz granje beli se nešto; Nestašno tu se momče s mladom devojkom sigra.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Ah, bože moj!.... jest, ja sam list!... Il’ nisam? Ne... ja sam stari bor... A moja deca granje lisnato — Knez Đurđe vihar beše užasni — Pa se sa munjom vihar oženi I na temenu moje starosti Bezbožnu svadbu
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Samo se gdje-gdje kroz razmaknuto granje probija sunce, prosipljući zažarenu svjetlost u snopljastim mlazevima po divljačnoj, mlječikastoj travi.
Jakšić, Đura - PESME
Ta Srbin kipi, kipi i čeka — Al’ ne da đavo... il’ ne da bog! 1861. KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje; — O, lakše samo kroz gusto granje!
Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje; — O, lakše samo kroz gusto granje!
Tu blizu potok daljinu para, Tu se na cveću cveće odmara, Tu mene čeka ašikovanje; — O, lakše samo kroz gusto granje!
Pašću, umreću, duša mi gore, Rastopiće me do bele zore Kô grudu snega vrelo sunčanje; — O, lakše, lakše kroz gusto granje! 1861. LjUBAV 1. Ljubim te, ljubim, dušo, Ljubim te, raju moj! A osim tebe nikog, Do samo narod svoj.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Ali đavo bude brži, i anđeo ne mogadne učiniti ništa. Zato Bog reče anđelu da, kad pojuri đavola, otvori pred njim r. granje, pa će se đavo zaplesti. Tako se i desi. Onda đavo prokune r.
Najzad, tu moć nema samo trnje, nego je može imati i granje uopšte. Kod Tešnja u Bosni ima grob nekakvoga čoveka koga su ubili hajduci, pa ga tu i zakopali.
»Svaki čovjek koji onuda naljegne, baci po jednu granu na taj grob; jer ko ne bi bacio, o tom kažu da će oboljeti.« Granje, očigledno, ima ovde zadatak da zadrži dušu, utoliko pre što su u ovom slučaju u pitanju ljudi koji su umrli nasilnom
Niko ne sme da odseče takav hrast, niti i opalo suvo granje s njega da gori, jer bi se takvome kuća ugasila ili bar bi mu ruka usahla« (SEZ, 20, 1913, 42) — i to, uglavnom, važi
i 388). U Vranjskom Pomoravlju, na Đurđevdan ujutru, »uhvativši se rukama za drenovo granje, visoko prema suncu«, uzvikuju devojke: »Proso sejem, da me prosiv!« a momci: »Proso sejem, da je prosim!
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Pada mrak. Artemije Najednom dunu jug. Sneg je naglo kopnio, potoci su bujali, rovali obale, nosili granje i crknutu živinu, zemlja je postala gnječkavi glib. Strepeli smo od Morave.
Neki nejasni, mutni poriv, možda obična radoznalost a možda i želja da se nekom nađem u nevolji, tera me da spustim granje i potrčim preko čistine.
Ilić, Vojislav J. - PESME
1880. MOLITVA Kad jeknu zvona s crkvice stare, Tiho i bôno, kroz noćni mrak, A suvo granje zašušti blago, Ljubeći prvi zoričin zrak Svetinje puna, duša mi leće Tamo, gde večni boravi Bog, Pa mu se moli molitvom
Sve pospalo ćuti, niko se ne budi; Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi. Al' oseća granje, pa se tiho svija, Oseća ga lahor, pa slatko ćarlija.
Uokrug mene tišina je samo, Kroz brsno granje bledi mesec sja Ja bludim dalje... Al' kuda? i kamo? Nit razum kaže, niti srce zna!
Veče se spuštalo blago... Proletnji danak se skrivô, I cvetno stresajuć granje vetar je hladniji bivô. Od svuda proveja struja tišine, mile i blage, Umornu pojeću dušu melemom ljubavi drage.
Još pesma prestala nije, a strašan vihar se diže, Brsno se zaljulja granje - i Ljeljo na zemlju stiže. Božica podiže oči i grudi pritište jače, Al' nagli podunu vihar i tanku koprenu smače Sa
1886. ELEGIJA Pod senkom drevnih šuma potoci tiho streme. Orošen ljube cvet, I gusto gorsko granje pećine čuva neme, Čarobni čuva svet.
Treperi žalosno granje nad glavom Niobe plačne, Što tupo preda se gleda, bez iskre nadežde zračne, I samrt sumornu kliče I onda kad hladni
Al' ova svečana tuga misao budi mi drugu: Ko beše umetnik otac što svoju opeva tugu, I tuč ožive sobom? A granje treperi mirno... Ja snove čudesne snujem I teško jecanje neko u vrtu daleko čujem. O plači, statuo tučna!
4. No počni, muzo. Hladna jesen vlada, Kroz golo granje vlažni vetri biju; Nebo je mutno, kiša mirno pada, Na pustom polju gavrani se viju, A crna Drina hučno se talasa, Pa
kasno, I već na tavnom nebu sunce se gasilo jasno, Žarki se ispuni vazduh prohladom večeri sveže, Na gusto, dudovo granje umorna živina leže. I žedna, otvrdla zemlja pila je večernju rosu, A nebo svoj tavni veo bezbrojnim zvezdama osu.
Po teškoj potmuloj jeki, Klonula oseti žena sve svoje očajno stanje, A munja izretka blesne i vetar zatrese granje. I ona, umorna teško, sad k nebu podiže ruke, A vetar, u tome času, pronese potmule zvuke, Nalik na zvuke zvona.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Nije badavadžisanje ležati u mreži, razapetoj između dva stabla, pa kroz njihovo granje posmatrati utrkivanje oblačaka i slušati cvrkutanje ptica.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Na kitnjastoj lipi našoj Žuto granje ćuti, drema; Pod strehom se gnezdo roni, Jer u njemu laste nema. „Kud je ot'šla ta crnojka?
POPOVIĆ (ČIKA MITA) Ognjevito sunce Veselo je sjalo Kraj pelena cveće Mirom mirisalo; Zeleno je bilo U gorama granje, Orilo se slavno Slavujsko pevanje Laki povetarac Kup'o se u vodi – Proleće je bilo, Kad se majka rodi.
Zdravo, granje, što mi Pokloniste nada, I gorki pelenče, Što mi dade jada: Zdravo povetarče, Što mi dade vaja, Zdravo, cvetku,
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Gospa Nola ču odjedared kako vetrić dobaci odnekud motiv tamburice. Pa onda stiže i vetrić, zadrma bagermovo granje, senke granja pretrčaše, kao prsti preko harfe, po gvozdenim šipkama velike školske kapije.
Sutradan, Pavle je ležao u postelji, a Branko je morao sam na večeru s maturantima, odnosno studentima. Magla. Golo granje se probada kroz maglu kao strašila. Palanka je sva zlovoljna. Treba drvo nabaviti, treba cipela, treba odela.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Miris smole već guši, a dim štipa za oči. Moj posilni bacio šatorsko krilo na granje i pokriva me ćebetom. Okrenuo sam glavu vatri, ali noge mi se ukočile. Onda se dižem i menjam položaj.
Snage nemam i, čini mi se, kao da propadam kroz ono granje u neku tamu i ponor... U PLANINAMA Onako izbledeli, pomodreli i pogureni, izgledali su ljudi kao teški bolesnici,
Pusti ga! — Tgèѕ žantil — dodaje Hili i netremice posmatra Kostu. Ali Kosta zaćuta i zagleda se negde kroz granje. Zatim se diže i teturajući se iziđe iz venjaka. Onda pođe pozadi i tek tada ugledasmo i mi jednog Engleza gde povraća.
Petrović, Rastko - PESME
U KAVEZU Ne ličim ni na hrast, ni na propeler, drukčije proždiru parobrodi okean, sunčane senke modro granje. Da li ironiju ili osnaženje na život novi, proleće, sad mi donosiš?
preobraženja neodložnog da udara: Jednom kornjačom korom u dno mramorne lubanje, A iznad psećeg sna, koga dogriza senkom granje.
More: ono, ono! svud more! Mi smo se peli uz planine A kroz granje i kroz gore Modra, Strašna - riblja - večera. Čudo bože! ogromnog čuda!
Dragane divne svoje čini Istkaše čežnjom po planini; Kroz granje zvezda sjaj se lije Po putu jezde žar-delije. Gde kopne ponoć rujnog granja Šapuću daljnih reč dragana, S rukom na srpu
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Oba živa oderao brava, pa ih pusti u jelovo granje: grana dirne, stoji dreka jarca, ovan ćuti, ne pušta avaza. Tada reče Kotarac Jovane: „O Tadija, našoj četi
Privuče se Komnen barjaktaru, pokupi im svijetlo oružje, pa zatrpa u jelovo granje, al’ ne može sablje Kuničine, jer je Kuna pritiskô poda se; oko njega tenef presiječe, ispod njega sablju izvadio, odnese
tridest Udbinjana, sve je pjano kako i pomamno, pospalo je kako i poklano; oružje sam njima pokupio, sve zakopô u jelovo granje“. Ne vjeruje Senjanin Tadija, dok ne viđe sablju Kuničinu: pozna sablju Hasan-age Kune.
Pa odoše u jelovo granje, izvadiše svijetlo oružje, o Turcima objesiš’ oružje, oćeraše trojica hajduka, oćeraše trideset Turaka, oćeraše Senju
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Ležeći tako s glavom na rukama, zaklonjen šeširom, Stric je zadrijemao i zaspao. Odjednom se granje na ljeskovom žbunu oprezno razmače i kroza nj se pomoli ušiljeno lisičje lice nekakvog starca.
I uprav kad je bio izgubio svaku nadu da će išta otkriti i umorno razmakao granje na jednom žbunu, spazi pred sobom u travi nekog zaspalog dječaka.
— Ha-ha-ha, nevaljalci, bogme ste... — zlurado poče on, ali neko granje na koje je nagazio odjednom s praskom popusti i poljar se stropošta u kujinu kuću, bubnu pravo u zdjelu s vodom i tek
— Juriiiš! Jur... — još jednom, u trku, prodera se knez, naleti na granje nad kujinom kućom i s praskom propade u jamu.