Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
On, siromah kao zgranovan, ulete u kuću. Svi se zagledasmo šta mu bi sad! Dok, ništa ti bog ne dade — grunu puška kroz jednu badžu, a moj se Uzlović prevrte, baš ni nogom ne mače!... — Ubi ga! — začudi se Pajo. — Ubi, dabome.
Pušku amo! Ne daj! Za njim ispadoše još dvojica iz kuće. Grunu jedna puška. Zarožani nagoše bežati bez duše, samo da izmaknu iz sela i da se dokopaju čistine.
— prihvati Ćebo. — A stanite, lopovi! — ču se ozdo glas Živanov. — Eno ih, Živane! Udri! — ču se drugi neko i grunu puška. — Strahinja, sklonide to čeljade amo za bukvu! — reče čiča Mirko. — Oni se ludaci ne šale!
Dučić, Jovan - PESME
VETAR Prenu se kao ptić u džbunu Plašljivi prvi dah i struja; No tek što siđe brdo, grunu, I oglasi se sav oluja. Na močvarnoj se izvi njivi; On — maločas što se splete U rupcu žene, konjskoj grivi — U
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— U selo! U selo! — ču se sa svih strana. I sve grunu opet Zebićevim šorom. Kroz selo lete ljudi i viču: „Vatra!” „Vatra!”, „Izgorje škola!”, „Izgorje crkva!
Sasusmo čabar vode na njega i gredu i izvadismo ga ispod nje. U taj par cijela škola s užasnom praskom grunu o zemlju i sve se načini kao veliko ognjište. Odnijesmo popa kući.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
47 VI. 52 VII. 58 VIII. 62 IX. 70 H. 76 CRVENE MAGLE I. A u četvrtak jula dvadeset trećeg ultimatum ludački grunu u prestonicu, te sav onaj život u njoj uzrujan, neredovan i napet od atentata, zadobi iznenada neki neobično mučni i
Radičević, Branko - PESME
Ovo reko, proguta me jama, Grunu o tle, začu čudnu viku: „Amo brže, pomozi ti nama!“ Pado, lupi o kamenje dole, Ni se ubi, ni me što zabole, Tom se
Čudotvor se amo živo krenu, Diže pijuk pa udari stenu, Puče stena kao grom da grunu, A iz stene grdna sova munu, Ja pomisli da oće da bega, Ali ona upravo na njega, Nuto sreće!
I sve amo bliže, bliže — Kosa mu se od stra diže! 110. Strašan žubor amo savi, Munja sevnu, a grom grunu, Bura s' diže, vijar zavi, A kroz izbu ledno dunu; A ta vrata zaškripiše — Naše momče jedva diše! 111.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
On spusti motiku i zadrhta radostan. — Pa šta ti je? — Oh ne znaš ti! — grunu ona u jauk i silan plač. — Ne znaš! Jovanu se učini to kao prekor: što je on, ma da vidi kakva je, trudna, opet goni
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Krči mi trba, svrbi me zub!“ U gustoj česti u času tom škljocara stara grunu ko grom, nad morem lišća diže se dim.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Od nekoje strane učestaše pojedinačni pucnji, mitraljez poče da para... Grunu još jedan plotun, najednom učestaše pucnji, još brže, kao da vri, kao da ključa, i prasak se rasu po širini.
Već zbog morala samo... Vojnici se jedva doguraše do svojih mesta i, onako nasumce, u noć, kroz visoko uzdignutu cev, grunu pucanj, i kao da utonusmo u plamen... Pribismo se odmah uza štit. — Artiljerija, pucaj! — viče neko.
Iz njegovih grudi se prolomi krik: — Gospodine potporučniče, moj je brat tamo. — Pomoćnik na njegovo mesto! Top grunu, cev se trže unazad i ašov lafeta se zari u pesak.
Imalo ih je sada na svima stranama. Osećamo skori sudar i laka drhtavica obuzima telo. Najednom grunu plotun dole u ravnici. Okretosmo dvogled niz put... Jedan konjanik zajedno sa konjem ležao je na putu.
Valjda su ih opazili, jer najednom grunu plotun. Zatim se osu brza paljba bez predaha, sa užasnim zamahom, negde poče da takara jezivo mitraljez, pa se pucnji
Razorna tresnu iza zaklona, jedan se povede i pade. Onaj opet viče: popravnik, popravnik... Prvi top grunu, svitnu plamen i iz našeg, čaura odlete. Oko nas kao da gromovi tresu... Opet relej: po tri s košenjem...
Komandir izlete iz rupe i odmah poče da komanduje. Ja onako u košulji, sa bluzom u ruci, pritrčim topu. Uto grunu jedan plotun i sa naše leve Strane ugledah kako se zaplavi poljana... „Na karteč!“ — viknu neko. „Prednjaci brže!
Osetih se posramljen, pa već izbezumljen viknuh: — Hajdemo! — i udarih konja. Nešto strahovito grunu levo. Nisam svestan sebe, a konj juri trkom. Nešto preskoči...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Osećajući to sve jače i jače, zaplaka se gorko, očajnički i pade na uzglavlje... Neko grunu vrata, pokušavajući da ih otvori, zatim se začu glas: — Nije ovde, zatvoreno je, vidiš...
Pirnu hladan povetarac, za njim dođe još jači vetar, pa se odjednom zavitla oluja... Grunu grom, pa se osu i razleže grmljava preko pocrnela neba... Kanu nekoliko krupnih kapi, za njima druge, češće...
O, pa ona strada!... I ona pati !... Pa što je dolazila ovamo... što je došla?... Gojko otrča na severnu stranu, pa grunu pesnicom u vrata, zatim se brzo vrati na prozor i pogleda unutra...
Vuče... Obarač se pokrenu i čini joj se zastade... Ona se spremi da povuče jače... ali istoga trenutka nešto neobično grunu... zadimi se... gurnu je nekuda snažno, i ona se preturi... Stojan se trže, oslušnu...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Videći da onaj motri samo na Ljubišu, Radonja se ispravi, položi oko po pušci i okide. Grunu puška, a onaj se trže i okrete svoju pušku na nas.
— Hej, vina ovamo! — Kaluđeru, kolji jaganjce! — Svirajte, cigani! — Zdravo, družino! — Ura!!... I odjednom grunu orkestar, zahori se pesma, uzvici, vrisak... — Vina!... Kamo vina, kaluđeru ! — Hej, da se pije !
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Sutra, svi moraju biti primerno uredni i čisti Pre nego što u grad kô velika vojska grunu. Trepere sijalice kô tihi pozdravi u noći. Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.
Navlačim ćebe na nos, na čelo; Odjednom: plamen! Plamen! Plamen! Ko da se nečega seti, pustahija, Grunu, van sebe sva, i u besu, Buknuše iverje, drvo i hartija, Sve se zaljulja, ko u zemljotresu; Učini mi se: nožice joj
Sedeh, u čamotinji, sanjiv i bezuv A voz, odjednum, grunu kô Vezuv, Iz svih dimnjaka, oluka, slavina Izli se tutnjava, kao lavina!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
uđe u onu svoju odeljenu kurnu i kad oseti da se iza nje spusti zastor, ona, držeći se za glavu, čisto pade do česme i grunu u plač.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Ovo će se naposletku doznati, pa onda ja nemam kud. Treba iz ranije da znamo šta ćemo. U taj mah grunu puška iza njihovih leđa. Đurica skoči, dohvati pušku i pruži je na onu stranu odakle se čuo pucanj.
— Predaj se! Ne gini! — viknu žandarm s konja. Đurica potrča još brže. U taj mah grunu pucanj, kuršum fijuknu pored njega i odlete u ševarice, sa kojih opadoše nekoliko grančica.
Istoga trenutka nešto grunu na onaj drugi prozor sa dvorišta, ram se skrha i pade na pod... — Predaj se, ne gini ludo!
Sva se kuća zatrese... »Pazi !« — neko viknu pred vratima... Grunu još jači udarac... vrata izleteše, obrtoše se i padoše... Grunuše puške na vrata, na prozore, soba puna dima...
usne se skupile, stegle... kao da se sprema za ranije da izdrži udarce kuršuma... Gleda i čeka... ne diše... Grunu plotun... Zelonobledo lice namršti se... oči se začuđeno raširiše i odmah sklopiše...
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Želucu vam želim snage, Nek’ savlada, neka svari Što mu grunu diplomate I izvesni novinari. Nad stomakom s leve strane Stoji srce — živo bilo!
Krakov, Stanislav - KRILA
Oseća se da će sada desiti se nešto. I tuđe granate sada fijuču i huje. Nemir je u svima. Nešto se događa. Grunu kraj njih pucanj, drugi, treći. Sve se trže, prenu. Baterija kraj njih to otvara vatru.
Sruši se kao presečeno deblo i grunu te lom u mrežu od žica. — Ura—a—a, — ori se tu pred njime i kraj njega. Otvorio je svoje u mraku široke, uplašene oči i
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Turci, spuštajući svoje levo krilo da opkole šanac, zauzmu ovaj rov, načičkaju se u njemu i otud su se spremali da nam grunu s leđa i boka.
Kad su se Turci u rovu već spremali da grunu, naša teška baterija s Rujevice posla jednu granatu u streljački rov, gde su bili Turci.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Okrenuo sam se slučajno. Ostrovsko jezero... a još dalje ravnica, nad kojom lebdi prašina. Trgao sam se. Pred nama grunu razorna granata. Ah, kad ne bi bilo te proklete artiljerije, ratovali bismo pevajući.
Došlo mi da se čupam za kose. No, hvala Bogu, i oni su se pritajili. Valjda i neće. Opet grunu plotun iz njihovih rovova, i sada alauknuše još strašnije: „Ure, ure, ure!“ Bili smo na granici strpljenja.
Kao gladne zveri, kidisali su četnici na bodljikave žice makazama, sekirama, ašovima. Nastade prasak. Uto grunu plotun odozgo, bombe počeše da trešte i na jedan mah... Potporučnik Svetislav uzdahnu i obrisa čelo.
Ali tek što smo zamakli u šumu, kada nešto grunu, ali tako gromko, majko moja, da sam, čini mi se, svest izgubio. Jedan od vojnika se preturi.
— reče tiho. A to isto vele i neprijateljski vojnici. I, prizivajući istoga Boga, međusobno se koljemo. Teška haubica grunu i granate zaparaše vazduh. Kao da čujemo kako od one strane dopire jauk i škrgut. Zvono se više ne čuje.
Naš puškomitraljez poče da štekće. Raznobojne raketle naše i bugarske rinuše u gustu tminu. Merzer grunu. Naš rovovac desno kao da zaurla. Iz objavnice bugarske dopire jauk ranjenika.
Napolju grunu eksplozija od granate iz bugarskog merzera. U meni se javi više refleksni trzaj, te stegoh pesnice. — Još malo, još
— Kupa se. Najednom tamo na desnom krilu, kod pešaka, odjeknu brza puščana paljba. Čuo se i mitraljez. 3a njim grunu naš rovovac. — Šta je ovo sad? — zapitao sam vojnika. — Zakačili se nešto — veli ravnodušno. — Videli nekoga...
U ljudima kao da je nešto pregorelo. Čame u rovovima misleći na svoje, i ginu... Luka se vrati. Tada baš grunu haubica. — A-uh! — uzviknu Dragiša, uvlačeći cigaretu u muštiklu. — Da l’ će ovome doći kraj?
Luka znalački izvio glavu, pritajio se i osluškuje, ceneći po puščanoj paljbi situaciju kod pešaka. Rovovac grunu. — Dobro je. Sad će čika Sava rovovac da uspostavi poredak. Hajdmo dalje. Šta je bilo sa tom ženskom?
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Kad, drugi put, tresak ješče većma zveknu, I ja đipih iz postelji i ot straha jeknuh. Treći ješče strašnjeje grunu po duvaru, I sad se ja nađoh u znoju i žaru.
Bojić, Milutin - PESME
Car dohvativ Psalme triput u njih pljunu I baci ih u dno orgijskoga stola. Sosana i harfi besni orkan grunu, Dok je bela tela, pijana i vruća, Car rezao nožem, da slast loče punu Iz krvavih uda i razdrtih pluća.
Pod oblacima u magli i prahu Zablesnu požar, i s krkljanjem bljunu Vaskrsla snaga i besvesno grunu — Jer u toj stravi vekovi se klahu.
I Pokolenje Krvi tad se rodi. Kô Bog vatreni smrt iz sebe šinu, Bokore krina niz padine rinu I grunu poljem što u besmrt vodi. Pokolenje se Krvi tada rodi. 2.
A Pokolenje Sunca s gora slazi. 5. FANFARE Užežite nam luča svetlost punu, Fanfare zlatne slavu neka grunu, I dajte palu carsku krunu!
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
srama, stida i bola, zgranu se i, pokriv lice rukama, odjednom, mesto da nazove boga, progovori ma šta, on, kao dete, grunu u plač: — Tetine, tetine!...
Suze samo što joj ne grunu i ne zakuka uglas. Pa bar da sme da ga izljubi! Ni to. Eno ga kakav je: strog, nem, kamenit.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
“ Udahnu, njegova surova glasina grunu svom silinom. Bes mu se razli po licu. Telo mu se nape kao struna na luku. „Otišao je onim beslovesnim zverovima koji
Postajao je sve jači. Zviždao je, hujao, udarao o zidove, savijao drveće. Grunu na vrata crkve, otvori ih i pogasi sveće. Ostadosmo u mrklom mraku. Vetar je već bio pobesneo. Neko poče da paniči.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Odjedared je neko vrlo drskim glasom viknuo za njim: — Gle bivšeg našeg tandlerčića, pretvorio se u bankara, čovek! Grunu larma, i oseti se da u razredu ima i prigušeno neraspoloženje protiv Pavla.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Ne predajem se! Grunu kubura kao grom, zadimi se bojište, izleti štap iz čičinih ruku, a poljar, padajući od straha na zemlju, samo što ciknu:
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
za njom, i mimoprolazeći i oni što sede po ćepencima i šiju fustane i pamuklije; samo je pogledaju, mahnu glavom i grunu se u prsa i uzdahnu, pa šiju dalje.