Upotreba reči daj u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

„Kakva muka, brat-Obrade (ocu mi beše ime Obrad), kakva muka, čoveče? Samo daj, bože, zdravlje, a lasno ćemo za to!... Ta kad smo pobedili Madžare na toliko mesta, pa kad je ono Bašahid goreo... He!..

Istina, malo sam se zatrčao, ali ko ne bi?... Opraštam se sa ostarelom namigušom, sa oklepanom cenzurom... ...Daj joj, bože, večitoga mira, Jer u tome groblju ima i vampira. Sad, gospo, znate moju tajnu... E, tako je to!

Ona nešto čeprka po voćnjaku, a on se naslonio na plot, pa je samo gledi, a posle reče: — Jelice, daj mi stručak od vašeg bosiljka! — A šta će ti bosiljak?... — pitaše ga Jelica.

— Otkad mi je babo preminuo, to mi je najmilije cveće. Jelica mu dade stručak bosiljka. — Pa, Jelčice, daj mi i jedan pupoljak od ruže; lepo će pristajati sveže rumenilo uz bosiljak! — E, sad bi i ruže!... A šta će ti ruža?

Obradović, Dositej - BASNE

A neblagodaran ... uvi! je li moguće da je čovek neblagodaran? Ne daj, bože, takoga u rodu! 13 Lav i bik Star lav sretne mlada i jaka bika, i ne uzdajući se javnim sraženijem pobediti

Posle boja s kopljem u trnje! Praroditeljni greh, štono zovu, ništa drugo nije nego neznanje. Samo daj da rasudimo ovo, pak će nam ova vešt jasna biti.

S.: Daj mi barem i taj cekin, i bog da prosti; baš me je danas skupo stao. K.: Ko ti je kriv? Ti dobro znaš da kod mene kojek

Zar 'oćeš da sam gora od zmije?” „Kad ti se ne dopada, da ti dam zle zube i nokte kao u lava.” „I to je zlo, neću. Daj mi što drugo.” — „A 'oćeš li dakle veličinu bika i strašne rogove, da te se svak boji?

Posle ne prođu dva-tri dna: jao i pomagaj! Večne sramote i pokora šta to učinismo? Daj, sazidajmo mu hram, vozdvignimo mu altare! Koljimo sto junaca na žertvu njegovoj pravednoj duši!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

ODGOVOR NA ZDRAVICU Daj Mi, Bože, put ko svilen končić, daj mi brda ko makova zrna: valja meni kroz iglene uši!

ODGOVOR NA ZDRAVICU Daj Mi, Bože, put ko svilen končić, daj mi brda ko makova zrna: valja meni kroz iglene uši! MOLITVA Da namirim ona drva! Da oberem onaj grašak!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

i tamo, nije se hteo privatiti za svu knežinu, no rekne im da oni između sebe kneza izberu; a oni reknu: „A ti nam daj zasad bar Joku iz Rabasa, da nam knezuje.

No posle neki̓ godina reknu oni Hadži-Musta-paši: „Mi znamo da si ti caru veran, a i mi smo tebi verni, daj ti tvoga sina neka nakupi vojske, a mi ćemo svi ići, mi smo bili toliko godina u Vidinu, i znamo kako se lako uzeti

” — A moj otac jednako viče: „Ne daj, Jakove, ne daj pare, ne ostavljaj mi dece pod dugom da robuju. On će i novce uzeti i nas iseći.

” — A moj otac jednako viče: „Ne daj, Jakove, ne daj pare, ne ostavljaj mi dece pod dugom da robuju. On će i novce uzeti i nas iseći.

On će i novce uzeti i nas iseći. Iz ovog sindžira i iz ovi̓ lisica ne misli on nas žive pustiti. No kažem ti: ne daj ni pare, ne ostajte pod dugom, da mi deca prose”. — Međutim i ja se usudim i odem u Valjevo.

Već ti napiši onako kako si meni kazivao, i daj meni ja ću im poslati”. Ništa to; ja ne smem da se usudim. Odem u Zabrežje, i kažem da ću čekati Živkovića, i sutra ću

— Čardaklija kaže: „Ja nemam više nego ovi̓ 11 forinti i ovu pušku, no daj išti jošt ako dadu; ako li ne dadu, da idemo i sa to 250, pak dokle dođemo; Rusi popovima dobro dele, prosićemo”.

Vidiš da kažeš da je novaca gotovo nestalo: a znaš kud si se zaneo i gde si”. Povika Jova Protić: „Gde smo da smo, daj donesite!

” a mi natrag, uđemo u skelu i na desni breg izlazimo. Dotrčaše turski brzokonjici napred, povikaše: „Ej, daj lađu, daj lađu!” — Mi od onoga čoveka doznamo da su Turci krdžalije.

” a mi natrag, uđemo u skelu i na desni breg izlazimo. Dotrčaše turski brzokonjici napred, povikaše: „Ej, daj lađu, daj lađu!” — Mi od onoga čoveka doznamo da su Turci krdžalije.

No izun daj nam, da roblje od puta uklonimo”. — Paša: „A ti pošlji koga, neka se roblje ukloni s puta”. Nađem popa Galonića, pošljem

” Dođe Hadži-Ibraim Valjevac i jošte dva starca. Počeše govoriti: “Prođi se, čoveče; baš kad je za tim stalo, daj momke i da pošljemo tri Turčina, neka hata dovedu, makar se sa Fočićem pobili”.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Jest, dva nazimeta! A ima valjda nedelju dana kako mi mal zatiru, a tebi ni u uvo! — dere se Raka. — Čuješ, Simo! Daj ti njemu četiri vreće pa nek legne ta kavga — reći će Stevan. — Četiri vreće! — dreknu Raka i pljesnu rukama.

To mu je sve stara potra. — Ama vidimo mi to, Simo, brate, ali šta ćeš mu kad je taki!... Molim te, daj mu dve vreće, pa neka ga nosi đavo! — reče Stevan malo tiše da ne čuje gazda Raka ko će ga nositi. — Nek se zajazi!

Što zapovedate? — Daj vina!... Sedi, učitelju, kad si i ti tu, da posedimo — reče jedan od njih nekako važno i rastegnuto.

— A što li su se goveda onoliko krivila po livadama? Sima se uze smejati, pa viknu: — Mehandžija! Daj ovde oku rakije, nek piju ljudi; gazda Raka časti! I odmah se obre oka šljivovice pred njima.

— upita ga jedan, što već beše zabo prst u kaiš, i pogleda Radana. — Nisi pogodio! — viknu onaj što drži kaiš. — Daj cvancik! — Baš si baksuz, Radane! — reče onaj što beše zabo prst, trgnuvši ruku kao oparen.

Sedi toliko zemana u košari!...« Nisi nikud pristao... — Bogme nikud! — rekoše neki.. — Šta ćeš, kud ćeš?... Daj da se zaduži, dase načini makar malo krova nad glavom. Kad al̓ hoćeš... Ne mo̓š iščupati pare da klečiš!

Daju ti, ali po duplo. Najposle zažmurim, pa hajd, onom našem Čivutinu, Uzloviću poganom. »Daj zaboga i pobogu!...« Vidi, gde ti je preša, pa šiša kako on hoće.

Povuci tamo, povuci amo, ne moš maći... Daj da se zaroni. Svuče ti se on lepo, zasuče nogavice, pa zaroni u vir... — Zar gluvo doba, pa zaroni u vodu?

Dok se obre pred njim crn pop! Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu. »Daj mi te bukagije da ti skinem!« — Baš lepo zaiska? — upitaše neki od njih. — Zaiska, jakako!

»Daj mi te bukagije da ti skinem!« — Baš lepo zaiska? — upitaše neki od njih. — Zaiska, jakako! — priča on dalje: »Daj mi«, veli, »te bukagiije!« »Ne dam«, veli Petar. »More daj, nemoj se mučiti... skinuću ti ih!« »Jok ne dam!

— Zaiska, jakako! — priča on dalje: »Daj mi«, veli, »te bukagiije!« »Ne dam«, veli Petar. »More daj, nemoj se mučiti... skinuću ti ih!« »Jok ne dam!« reče Petar i pođe. Popa nestade.

Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame. Okrete se Petar, kad — ali opet onaj pop. »Daj mi, more, te bukagije!« — Ne da on nikako. Saleta tako, saleta... Dok zapeva petao negde u selu... Nestade popa.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Čujem, dragi aga! - odgovara siromah, a sav strepi da se ne bi što izrodilo. — Daj da ijem! — Sad, sad, aga! - viče on i skače, onako izuven, pred nezvana gosta, te mu vrata otvara.

Brate! Čovječe!... Ako to uradiš, bićeš mi brat!... Učiniću te najčestitijim čovjekom!... Hoćeš duhana?... Evo! Daj duvankesu!... Tako!... Treba li ti para?... Čega hoćeš ima u Sulje, i sve je tvoje!... Evo!... Naj!... Beše skočio.

Lazar sagao glavu i ćuti. — Nego, tu i tvoj jaran obleće, a? U Lazaru poče da vri... — Bogami, sinko, ne daj mu da te izbije iz sedla!... Upustiti onaku priliku — grehota je! Lazaru već nabrekle žile na slepim očima.

pa se diže kolu... Mislim se: daj da vidim šta li je ono čeprkao!... Dok tek Lazar projuri pored mene sa pištoljem u ruci.

Sad mi više ništa ne smeta... mogu i zapevati!... Zbogom! Veslaću se češće oko Crne Bare!... Daj mi tvoju ruku!... Ona mu je pruži. On je steže... Srce mu je igralo, da izleti iz grudi... — Zbogom, sane moj...

Evo šta je tu!... Turčin ne može besposlen sedeti, treba mu nešto da radi!... I on veli daj da zavadim ovu dvojicu; zbog njih će se zavaditi i njihovi stariji, a zbog njih opet u selu seljani... Razumeš?

Ali, evo, neću pitati! U ime mojih trideset drugova velim ti: dobro mi došao!... Jovica!... Daj hlebac i so! Jovica Ninković poskoči lako, dohvati jednu torbu, izvadi iz nje čitav hlebac i drven zastrug sa solju pa

Aleksu je ledio ovaj suvi govor i onaj hladni pogled... Ali on napreže svu snegu... — Sedi, oče!... Daj, snaho, malo ra... Reč mu izumre na usnama od pogleda popovog. — Neću! — reče pop.

— Ama sad hoću! — Nemoj! Bole Drugi put! — Ama reci mi: koga si još mislio zavaditi?... Šta si se uplašio? Meho! Daj donesi Marinku malo rakije, neka čovjek dušu prihvati! Na, puši! Marinko zapali lulu i srknu malo rakije. — Pij!

Jovan i Jovica se stadoše praštati. — Sad ćete! — reče Zeko. — Valja nam stići družinu... Zbogom!... Daj bože da se vidimo... — Daj bože!... Oni se izljubiše s njima, dokopaše svoje šare, pa zamakoše u lug.

— Sad ćete! — reče Zeko. — Valja nam stići družinu... Zbogom!... Daj bože da se vidimo... — Daj bože!... Oni se izljubiše s njima, dokopaše svoje šare, pa zamakoše u lug. Stanko se zamislio.

— Dede, sjedite ljudi! — reče Kruška, pokazujući na divan. — Evo i duhana... — To ti meni daj, dragi aga, Ivan ti slabo mari za to — reče Marinko topeći se sav od smeja. — Zar ne pušiš? — Ne palim.

Dučić, Jovan - PESME

I taj jad u duši što te na nju seća, To je jedan njezin zaostali deo. Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.

Na ostrvu je ona postala njegova žena, davši mu svoje telo i dušu. Ali čovek reče: Žena ima dušu, telo i prošlost. Daj mi i prošlost!

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Čudno je živeo s mojom majkom. Nije to da rekneš da je on, ne daj bože, kao što ima ljudi, pa hoće da udari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti

Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin. — Daj još! — veli mojoj majci. Ona stegla srce. Ćuti kao kamen, otvara kovčeg pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u mahramu.

Ali „još ovo”, ,još ovo”, uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći. — Daj! — veli majci, a došao u licu kao zemlja. Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija.

— Brže! — kaže majci a odlaže nogama i rukavom briše znoj. Mati mu pruži. — Daj sve! — reče on. — Poslednjih deset dukata! — reče ona. Ali to ne beše više glas, ni šaput, već nešto nalik na ropac.

— E, znam i ja te vaše filozofije! Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju otideši”! Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto... kako da kažem?... to je strašno pogledati!

” — „A je li krv jeftinija od pite? A kamo onome onde s nogom?” — „A šta me se on tiče?” — „Ha, ne tiče te se je li? daj ovamo, doktore! Jedan, dva, pet — koliko ih treba! dede, seci! Secite mu nogu ovde!

od... Ama šta su ti odvugle ove žigice?... Daj jednu žišku! Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu.

Priča mi Velinka da je sinoć nešto ružno činio. — A šta? — Nemoj ti, molim te, pričati đedi! — Ne daj bože! — Ama Velinka veli: opio se, pa psovao i pretio da hoće da ubije Vilipa Maričića; jer on, znaš... obilazi tamo.

— Ima, bogami, i više! — Ima, hvala bogu! Pa da ako se ona jedina povede za drugom decom! — Daj bože! Na nekoliko dana posle toga kazala je Anoka jednoj svojoj drugarici: „Znala sam ja da sve mora biti po mojoj

Jesam li ti ja kazao ni dela, ni nemoj? — Nisi, ne daj bože! Svemu sam sâm kriv. Đedi ponovo polete brada nosu. On se ponovo ukruti da izgleda važan: — Pa sad ja da

Pop izdiže glavu i pogleda po svjema: — Je li ono teško selu? — Ne daj, bože! — graknuše seljaci. — Ne govori tako, ako boga znaš!

Ne daj bože smrtna slučaja ili kake zadjevice, šta bi ono, siroče, onda?... Nego, braćo, ja bih vas molio da joj za svaki sluč

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Bečkerečki notaroš kad tera kera — obično posle asentirunga — ne može bez njega; odmah: »Daj Sovru — veli — daj, daj desnu ruku našu«, veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na šešir, a Sovra duva za

Bečkerečki notaroš kad tera kera — obično posle asentirunga — ne može bez njega; odmah: »Daj Sovru — veli — daj, daj desnu ruku našu«, veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na šešir, a Sovra duva za onu drugu polutinu

Bečkerečki notaroš kad tera kera — obično posle asentirunga — ne može bez njega; odmah: »Daj Sovru — veli — daj, daj desnu ruku našu«, veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na šešir, a Sovra duva za onu drugu polutinu k’o

No iako je to gospođa popadija govorila, zato ipak ne treba niko da pomisli da su se oni, ne daj bože, mrzeli. Živeli su oni vrlo lepo, kao što, naposletku, i priliči popovskim kućama, koje treba da posluže kao

Onda je još dobar bio i tačno radio, a danas ne možeš ni da ga poznaš, ni onaj ni daj bože. Sad je omatorio pa se prozlio, i poludio; pa se ili usići i na kraj srca je, pa zaćuti kao kakva pakosna

I ona zna šta je »pokenes«! — A on kaže da vole gužvaru sa sirom! — nastavlja Erža. — Pa mora, siroma’! Daj, misli u sebi, ma šta, samo da ne ostane gladan. Bome, piškote mu i neće spremati!...

sam on ore, a paor Švaba dig’o ruke, a upro svoj blagodarni teleći pogled u nebo, pa veli: »O, bože, ovakoga monarha daj da poluči svaka nacija!

— E, e — veli zadovoljno pop Spira — al’ baš dobro kad ste došli. Sido, ’ajde brže daj druge čiste čaše, i drugo, hladnije vino.

Valjda i ti carevi pobesne k’o i paori. Al’ videćete samo da će Baćuška zaokupiti!... Biće, drž’ ne daj! — Bome, ako se umeša onaj naš sjeverni stric, biće povuci potegni; svi su izgledi za to.

— Eno gledam samo na asentirungu: kakve ti ne uzimaju u vojsku. Čisto vele: daj samo nek je više kanonenfutera! Sad im je svaka žgeba i navrta dobra; nema više untauglih!

tada mu je padala na pamet strašna misao: kakva bi to velika nesreća bila da nešto kao pop ostane udovac, da mu — ne daj, bože, — umre takva popadija! Osećao je da to ne bi bio u stanju preživeti.

sve jednako k’o ne znam da je on umro, pa kažem: »A ko će tebe, rode, negovati i po tabanima te češkati, ako se ja, ne daj bože, i po treći put udam, k’o što mi ti, eto sadakana, sovjetuješ!« A on mi kaže: »E, moja Savka, nije meni do žene!

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

To je — corpus delіctі. Sad sve znaš, daj preko pisara prepisati, pa sudu predaj. Tu je i Mica. Kad je sve to čula, skoči sa stolice od radosti.

Zato, ako se gde susretneš, nemoj ga prezirati, daj mu dobru reč kao i ja, i ako nam opet u kuću dolazi, lepo ga primi. Alka umuknu, daje mu za pravo.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Pa kidam i cepam sve sa sebe, gledam svoje golo telo i kao luda tražim, vrištim, hoću tvoje poljupce, tvoja gusta. Oh, daj mi tvoja usta! Bože smiluj mi se!

— Zmijo, grmnu Jurišić kad je ugleda, tu u tvome srcu, tu u sred tvoga srca nalazi se moj ključ. Ključ! Ključ taj, daj mi ga! I jednim munjevitim, ludačkim pokretom on ščepa ženu za grudi.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

To je očevidna prevara. Za takovo što pravedno je da se žena rastavi. — A šta tu treba više razgovora? daj mi što sam donela, pak idem mojoj materi. Živiću kako mi bog da. JANjA: Dušo Juco, što si ti počela?

Znaiš što sum došao? JANjA: Za deset hiljada forinta. DIMA: Malista! Toj edno... Daj go. JANjA: Is kalin kardjan, adelfe; ama znaiš grečesko mudrost: To danion frontidon anapleon. DIMA: Ne si brini, de!

JANjA: Ha, Čivut, Čivut! Ti si poslo Čivut da mi kradi novci i Rošildova obligacija i š nima deliš. Pustaljijo, daj moi novci! PETAR: Šta veliš? JANjA: Si čini gluvo! Novci daj, kad ti kažim lepo! PETAR: Pa plati mi, de, kako znaš!

Pustaljijo, daj moi novci! PETAR: Šta veliš? JANjA: Si čini gluvo! Novci daj, kad ti kažim lepo! PETAR: Pa plati mi, de, kako znaš! Ja sam zadovoljan.

Ali ništa! Ja vidim moje dobro jutro. Nego daj mi bar da jedem štogod. JUCA: Pravo kažeš. Da popijem i ja kafu, dok se nije vratio. (Odu.) POZORIJE 4.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Ujna, kad uđoše, reći će njegovoj majci: Dobro jutro! Dede, Petro, daj nam malo medene rakije! Ded poljubi Gošu u ruku! A i njegova mati povika: Dela, blago meni, poljubi Gošu u ruku!

Kud nas dovede? Gde si, ludaijo? Eto i nas, dike radi, u Rosiju, tvoju. Aha. Aha! Samo daj da negde prenoćimo!“ Varvara, međutim, nije dočekala Pavla, kao u Temišvaru.

Ne daj da te upropaste tamo! – pisao je svom bratu, u Temišvar, sekundmajor Petar Marianovič, iz Kijeva. Za ovu godinu, carica

Sanjao je ženu na samrti. Sa nekim užasnim krikom, ona mu je dovikivala: „Ne daj me!“ A ponavljala, plačući, da je sve bilo isuviše kratko, da je život kratak, da se nisu još ni, jedno na drugo,

A što se tiče Varvare, ne daj, Petre, takvu ženu. Nikom Bog, među nama, nije takvu ženu dao. Slep si kod očiju. Osvrni se i pogledaj, kako je prati

Teodosije - ŽITIJA

usliši danas i nas grešne sluge svoje što ti se mole. Daj nam, po tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i tobom naslednik naše

— Ima jedan opusteli manastir, koji se zove Hilandar, pa ako hoće tvoje Carstvo da učini dobro meni i mome ocu, daj nam ovaj manastir, a mi ćemo ga opet kao Od nas dati Vatopedu, i milošću Carstva ti našim predanjem nazvaće se.

Zbog toga ne daj, Gospode, molitvama prečiste Ti Matere, da mi se zbog želje za propadljivim naruga neprijatelj moj! I ako nije iskušenje

I nemoj ućutati za nas svojim molitvama na Hristu, ne daj na porugu decu i sluge svoje!“ I odmah uverivši se od Boga rečenim od Duha Svetoga u duši njegovoj: „Spas tvoj sam

da ćeš me u Bogu poslušati kao i ja tebe, i kao što si mi rekao da me nećeš ostaviti molitvama, — sada, gospodine moj, daj da prepoznam tvoju očinsku ljubav, da me kao pre telom, tako i sada još više duhom poslušaš, i pošto se s Bogom čedo

pred tobom, svojim roditeljem, ne zatvori od mene otačaskoga milosrđa, ne ostavi me da se žalošću u životu potapam. Daj mi svete mošti svetoga gospodina mojega i oca, da ga prenesem u svoje otačastvo!

Gospode, ne oklevaj, jer gle, u lavljem obličju dođoše neprijatelji moji da me napadnu, pohitaj da me istrgneš, i ne daj zverima dušu slavitelja ti, da se ne poraduju zbog mene neprijatelji moji, niti da reknu: Proždrasmo ga, i odmah

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

i nadalje produžilo, jednog dana ćemo vidjeti Žuću kako juri za kradljivcem Tošom i viče: — Lopove, lopovski, ovamo daj onu džigericu od slona!

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

je to sunčati se naga Ja nikad nisam marila meso Ni mene nisu te krpe zavele Ludim za tobom ovako nagom Ne daj sunce da te miluje Bolje da se volimo nas dve Samo ne ovde samo ne na suncu Ovde se sve vidi koščice draga IV.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Odavde idi u kancelariju kako hoćeš, putuj ako hoćeš pô sata donde, ali na podne, daj mi reč da ćeš na podne brzo, brzo doći kući. NOVAKOVIĆ: Razume se! Razume se! (Na vratima se poljube i on ode.

ANTA: Ta idite, molim vas, kome je u ovakvim prilikama do toga da bude bolestan. RINA (prestravljena): Ili... ne daj bože, mrtav možda? ANTA: Mrtav? Hm, mrtav! Dobro bi bilo, ali u tome i jeste stvar što nije mrtav.

(Vadi iz portmonea i odbrojava pet stotinarki, ia ih stavlja u jedan koverat, koji lepi.) Na, daj mu odgovor kad već moram odgovoriti. SOFIJA (primi pismo i odlazi, ali na vratima zastaje): Jedan gospodin!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Sutra ću ti se javiti opet. Zbog toga mi sutra, a i ubuduće samo očima daj znak da si primila pismo. To je sve što očekujem.

” a Rašida se zakikota. - Pogodio sam - rekoh. - Kuče! Kladim se u sto dinara, da je kuče ili zec? - Daj sto dinara! - Rašida mi gurnu ruku u džep na košulji. - Nisi pogodio. Kornjača! - Bože sveti, Rašida!

Diviti se njoj, isto je što i diviti se zvezdi Severnjači, Rašida! - Onda se divi obema. Meni daj moju Gretu! - Rašida je odgurnula moju ruku, a onda mi je gotovo divljački istrgla zavežljaj s kornjačom i potrčala ne

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Ima već i društva. — Daj, Saro, dvaput kave. — Odmah. — Hajd’, Sofro, sedimo. Šta ćemo se kartati? — Malo nas je, nek’ dođe još kogod.

— Drugo baš ništ’, samo još novac, pa je sve gotovo. — Dakle hoćemo li, Krečaru? — Svršeno je. — Daj ruku. — Evo, ja nosim deset hiljada! — Ja dvadeset. — I ja dvadeset. — Ja trideset. — I ja trideset. — Daj ruku.

— Daj ruku. — Evo, ja nosim deset hiljada! — Ja dvadeset. — I ja dvadeset. — Ja trideset. — I ja trideset. — Daj ruku. — Evo. Gospodar Sofra pljesne Krečarevu, i dogovor je svršen.

— Al’ i jesi jak, šteta što nisi soldat, ti bi i Bunipartu uhvatio. — Daj ruku malo. Čamča pruži ruku. Sofra mu pretisne malo ruku, Čamča jaukne. — Al’ si baš jak ko konj!

Piju kanu. Čamča služi goste. Gospodar Sofra sedne za taj sto. Pozdrave se. — Čamčo, daj kane. Zapodenu razgovor običan. — Kako si, Sofro? — Nemoj me pitati, dobio sam pismo od Šamike, zlo je.

— Ko ti je dao to pismo? Daj ga ovamo! Kočijaš se zateže. — Ta . . . ovo pismo . . . hm . . . nosim frajla-Lujzi. Uzme mu iz ruke pismo.

— Nemoj tako brz biti, molim te. Tu treba promišljenja. Čija je sramota nego moja? Daj mi promišljenja. — Ta, lopov, ubiće vas jedared! — Već sam i onako ubijen. Daj mi mira! Ode Čamči.

Čija je sramota nego moja? Daj mi promišljenja. — Ta, lopov, ubiće vas jedared! — Već sam i onako ubijen. Daj mi mira! Ode Čamči. Još niko ništa ne zna o toj stvari. Šegrtu je zapovedio da se ne usudi kome god o tome govoriti.

Šta da radim? — Ostavi do vraga dućan. — Nikada do smrti. — A ti uzmi kakvog pojačeg kalfu, dobro mu plati, daj mu oružje, pa nek’ puca na lopove. — Pravo kažeš, toga ću se držati.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

oseti da počinje porođaj, ona treba da se leđima nasloni uz kacu i tri puta da šapatom izgovori sledeću formulu: „Kaco, daj mi tvoju širinu, ja ću tebi moju visinu“, pa će, veruju u Požegi, bez muke roditi.

pića oću da pijem u zdravlje mog kumčega Živojina (ili kako mu je već dao ime) da ga Bog poživi na mnogo leta i godina; daj Gospode Bože, da njegovi roditelji dočekaju da i’ odmeni u svakom poslu i teretu, da im bude od svake pomoći, u radosti

“ Gosti, držeći ruke na grudima, poklone se kumu i kažu: „Nek je srećno i dugovečno; daj Bože, daj Gospode!“ Posle ovoga sledi napijanje zdravica, najpre detetu, pa ocu i majci, kumu i kumi, i tako redom.

“ Gosti, držeći ruke na grudima, poklone se kumu i kažu: „Nek je srećno i dugovečno; daj Bože, daj Gospode!“ Posle ovoga sledi napijanje zdravica, najpre detetu, pa ocu i majci, kumu i kumi, i tako redom.

“² U Hercegovini: „Kad djete prvi zub izvadi, treba da ga baci preko kakva drveta i reče: ’daj mi vile gvozden zub, evo tebi koštan zub. Zub kolik zub, a ja kolik dub’.

Zub kolik zub, a ja kolik dub’.“³ U Lici, izveštava Begović, bacaju zub na tavan, pa kažu: „Na ti mišu kosten zub, daj ti meni gvozden zub.“ U Homolju, zubiće bacaju i u reku da bi novi zubi iznikli „brzo kao što je i voda brza“.

(Vuk, br. 10) — Daj mi sreću, pa ostavi me u vreću. (U Crnoj Gori) (Vuk, br. 818) — Bolji je dram sreće nego sto oka pameti (Vuk, br.

M., 1958, s. 528) BLAGOSLOVI U ZDRAVICAMA NA SLAVI — Našem bratu domaćinu i njegovoj braći i deci, rodu i porodu daj Bože lijepo i dugovečno zdravlje! (napijanje za zdravlje domaćinovo) (Vuk, ŽOSN, 1987, s.

(napijanje za zdravlje domaćinovo) (Vuk, ŽOSN, 1987, s. 71) — Daj, Bože, domu ovome sretan podmaldak, najviše muškije glava! (Begović, 1986, s.

71) — Daj, Bože, domu ovome sretan podmaldak, najviše muškije glava! (Begović, 1986, s. 62) — Daj, Bože, brat se domaćin sinovima hranio, s unucima kitio i dičio, kao što se kiti i diči Đurđevdan listom i zelenom

shvatanje ljudskog života vidljivo je ne samo u mnogim narodnim poslovicama („Muka duše ne vadi, no suđeni dan“; „Daj mi sreću, pa me stavi u vreću“), već i u rezultatima našeg istraživanja, dobijenih skalom fatalizma.

„Što mora biti, bit će“, „Daj mi sreću, pa me stavi i u vreću“, „Čovek od svoje sudbine ne može uteći, ma kako i ma koliko se trudio“ itd.). 9.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

žene: one koje su u stanju da zbog vas igraju sporo ili brzo, da izvode različite figure, a da vam nikada ne kažu: daj malo slušalice da i ja slušam! Dok su sa vama, one čuju i bez slušalica najdivniju muziku.

Sin ponovo pogleda novine pa zatim nju, a onda reče da je »dobila samu sebe«. —Daj da vidim! — naredi starica. Sin joj dodade novine sa rezultatima poslednjeg izvlačenja i ona vide da »nije dobila samu

Petkovića, Lončara, Čarapića i Banjaca, u ušima će mu odzvanjati rečenica njegove mladosti: »Daj jedan krug!« Videće osamljene salaše u daljini, videće zeca u trku, videće zadružni dom iz čijeg krova điklja trava.

sudija okružnog suda. Došao i on svojima u goste iz Beograda. – Šta to radiš? — pita. – Igram se klisa! — kažem. – Daj da udarim jednom!

On joj se stidljivo osmehnu i sleže ramenima. —Otišli su da ga zovu... — vrati se Pop. — Daj mi grudvu! —Kad imamo voz? —U šesnaest i četrdeset. —Ima vremena . . . —Kad pomislim samo gde nam deca žive!

Matavulj, Simo - USKOK

Eto ga prije noći! Biće ga izjutra u nas do koljena! Rako prihvati: — Daj bože! E mi nije milo gledati samo bijelu kapicu na Lovćenu, kâ lani i onomlani i ove godine do danas, no mi ga je milo

Svi mlađi, pa i njeke od ženskih zagrajaše: — Zanago i ja!... Zanago svak!... Daj bože!... Pa da ga oženimo! Vele, zgodan je kao đevojka, a od velike kuće!...

Rako šapnu popu: — Osim svega, ovo je i za onu našu dogovornu rabotu taman kako treba, baš po božjoj volji! — Daj bože! — reče pop i krenuše se svi.

— Ne može se, dok se ne svrše naši običaji na večerašnji veče! A to će biti odmah! Svojima viknu: — Milice, daj vidjela! Pohitajmo, vjere vi, prije drugije! Đeco, ho’te za mnom! On, pristav i dječak, svi gologlavi izidoše.

Domaćin unese badnjak i nazva: — Dobar veče i čestit vi Badnji veče! Krstinja zasu žitom njega i badnjak, govoreći: — Daj bože i s tobom zajedno, Badnji veče i svaki blagi božji dan! Knez položi badnjak na ognjište.

Mi tebi hljeba i vina, a ti nama dobra i mira! — Daj, bože! Amin, bože! — povikaše domaći, krsteći se. Knez preli unakrst badnjak, pa srknu i dade čašu gostu.

To nije lijepo! Kad đedo moli da se pomirite, a ti okrećeš glavu! Još ti dariva jabuku! A-nu, đedo, daj meni, ja ću te celiti! — Na, ovi čas daću je njekom, ako grdov ne dođe!

Ti si čuven nadaleko, ali ne vidiš li, bolan, da je ovaj naš uskok još dijete? Daj, Milice, bardak starcu da nazdravi. Pop zapita Ćora: — A ti, Stijepo, jesi li bivao đe i Mrgud?

— Koje bi u našoj zemlji bilo veliko, ja mnim — doda Krcun. — Daj bože vijeka i zdravlja, naći će se način da joj se javiš. — To mi je velika briga, upravo jedina! — reče Janko.

— Studno, gospodaru, ali je nebo vedro! Na zdravlje ti, gospodaru, Nova godina, da bog dâ! — I s tobom, Milo, daj bože! Plamen u odžakliji buknu, momak zapali dvije svijeće na nastrešnici odžaklijskoj.

Osuđenik gledaše za njima, pa kad i pošljednoga nesta okrete se vladici: — Vladiko sveti, daj mi tvoju desnicu i blagoslovi me.

— Sanjah! — E, biće lakše crnoj Stani Serdarevoj! Vidi se da je sudba bila! A sad pomozi, bože! Daj, bože, da iznesemo našega mrtvaca! Ti si mlađi i jači, tebi glava! Hajd, u ime božje!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MATI: To su prosioci. Ja ne znam kakva si. Svaki dan čitam i govorim da čistiš ljudski, a tebe ni briga. Daj ovamo tu metlu! Gle, kako ti vise peškiri! (Uzme metlu i paja po sobi.) Šta si tu stala? Ajd’ u drugu sobu pa se obuci.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

To izgleda nesrećno i nategnuto, i liči na simuliranje igre: Ruka ruku mije ... Daj mi, čile, jednu ruku Da ne tražim dalje, Prozborih kroz svoje tek izrasle malje, a i odgovor je takav: Na brzu

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

»O Bože moj, piše on, veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije!

»O Bože moj, piše on, veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije!

Sremac, Stevan - PROZA

— A što — čudi se Jova — zar bez saslušanja? — Uzmi kapu pa ćuti, pa kaži: berićatversun! Ne daj, bože, gore! — Ja ću se tužiti! — hrabri se Jova i plaši šefa. — Ne guli kore, da ne bude gore! — veli mu šef.

Ja tošla — smeje se dobroćudni Švaba, pa se zacenio od smeha što ga Jova nije odmah primetio. — Dede, daj, Nasto, pedeset i dve table i dve karte.... Ovaj... ’tedo’ reći: pedeset i dve karte.

»Kajo, viče Jova pa sve krešti, ako si mi vjerna i ako me voliš, daj mi čašu!«, a ona mu otima i ciči: »Jovo, ako me voliš, ne lupaj fine čaše; to je prezent od kuma!

Iščupaj, priko, malo vune pa zapali, da vidiš da nema varancije. — E, pa taku mi ženu daj, priko! Ona sve to zašporovala, paru po paru, da odene svoga sokola. Ona mi skuva, namesti, opere, ušije, upegla.

— Ded, Kajo, daj mi odande onu mjenicu iz onog Poljoprivrednog kalendara. — Možda će sad ko, začuđen, zapitati: otkud sad Jovi

Šta si se splela, kao da banket spremaš! — viče ljutito gazda Radisav oštreći »federmeser« o tanjir. — Daj šta ima, ma i ne bilo sve gotovo!... Ne mogu više da čekam. — Ama još nije gotovo! — viče iz kujne domaćica.

Ne mogu više da čekam. — Ama još nije gotovo! — viče iz kujne domaćica. — Daj, kakvo je da je! Znam ja tvoje ujdurme!.. Opet zbog onog »tvog princa« što se zadocnio. — Nije, boga mi!...

Znam ja tvoje ujdurme!.. Opet zbog onog »tvog princa« što se zadocnio. — Nije, boga mi!... — Daj amo kad ti kažem — oseče se domaćin. — Ne čekam ja više pa da je moj venčani kum, a ne tvoj balavi sin!...

Radičević, Branko - PESME

„Jao mamo, udavi je, Odnese mi ticu, jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica!

„Jao mamo, udavi je, Odnese mi ticu, jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!

Amo, sele, a za Boga, Vidiš e sam iznemogâ, Tako, zlato, tako, tako, Sad je kolo igrat lako, Amo, čedo milooko, Daj da t' ljubne braca oko.

vatru svaki prospe, Pa za gvožđe — kuda koji dospe, Dim i para i pušaka cika, A uz puške ta junačka vika: „Ne daj, ne daj! udri, seci, tuci!“ Crnogorci kolju kano vuci. Pa kad vojna tu pogodi zrno, Plače l' ljuba što se nije vrnô?

svaki prospe, Pa za gvožđe — kuda koji dospe, Dim i para i pušaka cika, A uz puške ta junačka vika: „Ne daj, ne daj! udri, seci, tuci!“ Crnogorci kolju kano vuci. Pa kad vojna tu pogodi zrno, Plače l' ljuba što se nije vrnô?

Bogom brate, kad rodnoga nemam, Ne daj samac da se na put spremam, Hajde sa mnom, jer bez bratskog drusta, Veruj, veruj, zemljica je pusta.

puške, čuju jalakanje, Pogleduju nebu ka istoku, Pogleduju onoj gori čarnoj: „Bliže, goro, noći ne upuštaj, Ne daj maha zori ni vidjelu!“ Tako zbore, unapredak hite — Al' što puške ovo umukoše, Što li puške, što li jalakanje?

Al' kada je veće tuna, Daj da okušamo, Da vidimo kud će pući, Tamo oli amo. Tad odvrati svoje lice belo, Manu rukom da s' uklonim otle, Al'

Al opeta eto zmija Sastavi se i ožive, Naže k nama, šiče, zija, Da proguta tiće sive. Knićanine, amo sada, Ne daj guji da zavlada! 44.

Jest zlotvora i presila, Ma junačka smrt im mila, Ta jedanput doći mora, A mogla bi doći gora. „Aoh udri, ne daj, brale!“ Poklikuju, puške pale. Boj se bije, Krvca lije, Ali de je čedo belo, Kud se ono jadno delo?

se lepo oprostio, Domaćinu jošte govorio: „Zdravo mi je Cveta omilela, Draža mi je i od danka bela; Oh dajde je, daj je, oče, meni, Da mi majku na domu zameni!“ A on na to dugo ne odgodi: „Doved' svate, svom je dvoru vodi.

Izdaj, puško, maču, salomi se, — Ti, desnico, samo ne daj mi se! Dok je tebe, biće i pušaka I oruža svetla svakojak!“ Tako zbori Srbekanja ova, Pa oprema praa i olova.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Bogami, djede, znam. Znam ga i naviti pa da ide. — E, e, laži samo. — Daj vamo pa ćeš vidjeti: Moljakao sam, ulagivao se, aja, nije pomagalo.

kume, prije i naše raskvocane tetke i ujne s torbicama punim darova: oraha, jaja, suvih krušaka ili bar krastavaca — daj što daš!

— čudi se djed. — Četvrta, peta, ne znam ni ja. — Kako šta mi treba! — diže glavu Petrak. Samar mu pravim, a ti ...Daj ga dovedi, vjere ti. Djed se poslušno diže i dovodi okretna konjička.

Oho, opet je počelo nekakvo neobično koškanje između djeda i samardžije! Daj da se prikučim bliže da mi štogod ne izmakne. Evo, već se pominju i konjski tabani, tu smo. — Ih, paripina!

— Pa sjediš pored njega i neka te tvoja tuga poduzme, a on te gleda i samo što ne kaže: ostavi, bolan, Petrače, daj ti da mi po jednu zapalimo. Ih! Ja već i ne znam gdje sjedim. Konj koji puši! To bi bilo nešto.

— Đede, nema ga. — Dobro je, evo ga u mom džepu. Eh, u džepu! A meni zbog njega promače dobar komad. Daj da bar čujem šta je dalje bilo. Uzalud sam se motao oko njih dvojice, starci su mramorkom ćutali.

toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nađe se pobuđen da ga uruži: — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo.

— razočarano se vajkao djed. — Greota jedna — nesmjelo se javnu Sava. — Greota i sramota. Ne daj bože da još čuje onaj hodža iz Potkalinja, tuđa vjera, ne bi se živo od bruke ostalo.

Najzad se svelo samo na gorko mirenje sa sudbinom: — Eto ti ga, pa mu daj ako ćeš čitavu kuću u šake, stariji si. .

Svi su ga smirivali i mitili: — Daj bolan, ne rondaj više. Pusti na volju starom čovjeku. Vidiš da je bolestan i da neće još dugo.

Sjedi on sam naprijed, švićka kamdžijom, a na metar ispred njega ljuljaju se sjajne okrugle Marijanine sapi. Daj sad zini i zapjevaj, majčin sine, u ovoj tjeskobi, kad se pred tobom, nadohvat ruke, izazivački poigrava Veseličina

— Hajde, daj mu tu sliku dok Rade nije izbio od mlina. Bradonja otvori svoj nerazdvojni blok, pronađe novoustoličenog sveca i pruži

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

bez pola zuba, šesta dlakava ko muškarac, sedmoj se belo navuklo preko oka, osmu babica poslednji put okupala! Daj šta daš! Posle četiri meseca u ovoj pustinji, učinile nam se kao sultanije! A on u njih ko u roj muva!

Hajde, smiri se. Sećaš li se: „Neka je selam vama zato što ste bili strpljivi”? To si možda zbog ovog časa učila. Daj da se držimo onoga što nam je jasno. Više i ne možemo.

Kola nose i nevidljivi točkovi... Ali daj bože da si ti u pravu... HASANAGA: Možeš li ti meni neku činjenicu, nešto kao nož, bakrač, konopac, lonče, da ja to

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— Hajde, ’adžike. Daj ako ima što da ti ponesem. — Pa nema ništa, Marijo. Sve sam poslala. Ali hajdemo, možda ćeš mi uz put što zatrebati.

— Sedi. Odmori se. Hoćeš duvana? — Pa mogu. Daj! — I, obzirući se, polako sede, skrsti noge i uze da savija i puši duvan, ali nevešto i brzo.

— Nemoj. dosta je, dosta, slatki Stojane... — šapuće ona i krije lice. Dosta... videće ko... oh! — Još, još. Daj! — grca Stojan i sve je više stiska, grli i ljubi gde stigne. — Ta dosta... Oh, baš si ti?! ...

— Kako? Zar hoćeš drugi da kopa grob? On se diže. Ja mu iznesoh malo rakije. — Ne, ne, oku mi daj, oku! — I poče da uzmiče. — Posle, Stanojo. Sada je ovo dosta. Opićeš se, pa nećeš znati. — Ne, ne! ...

— I da bi me uverila, poče prstima da skuplja rasturene suze po obrazu. — Neću! ... Daj mi da te poljubim! — rekoh odjednom, i sam ne znajući zašto. I počeh da se tresem.

— Ne, ne... — mucala je, a jedva se savlađivala da glavom ne odriče. — Daj mi! — M-m-m... — mucala je. — Neću silom, neću! — počeh. — Ako hoćeš daj, ako ne... — I pođoh.

— Daj mi! — M-m-m... — mucala je. — Neću silom, neću! — počeh. — Ako hoćeš daj, ako ne... — I pođoh. Ona napreže svu snagu.

gledam ga. I jedva dočeka ovo, moju ponudu, i zgrabi s kolena jednu razvijenu cigaru: — Daj, čičin... I poče da je pali, ali nevešto, grizući je, žvaćući, trepćući očima, čelom, celim licem, od pesme koja

A nama on ništa neće da kaže. Ni „bolan sam“, ni „oh“, ni „ovde me boli“, ni „ovo mi se jede, palo mi na um, daj mi, majko...“ Ništa, ništa, sinko! Samo tako ćuti. Sramuje se od nas i ništa, ništa neće nama da kaže.

mu ponude, spravljajući mu ih, možda, sigurno i plakala za njim, valjda pomisao na to učini te se on reši i reče: — Daj! — I na to željno, halapljivo zagrize krušku. Marika skoči od Aritona.

Kostić, Laza - PESME

»Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda. jezdi!!« Kao smeli moreplovac drevnih priča i vremen

— i Birona — — Šilep — Geta i Tenjira — Danta — Tasa — — Kalidasa — — Tako mene zvuci gone, a za svakim reči zvone: »Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda jezdi!

Pa reci, nagov'jesti, daj Mi znak, što vidiš otud, svjetlost ili mrak? Vidiš li vraga, onog starog, tvog? Jedva ga vidiš, slomio ga bog.

” „Čuvare bedni,” zbori sužanj div, „čuvare budni slepog jada mog, daj amo gusle, amo lucanj kriv, nadapeste l' im odrezan mi vlas? Al' donese l' mi drugi kakav glas? Je l' živ moj narod?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Gdjekoji pomisli: „Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?“ a gdjekoji: „Daj barem jedan da ponesem!“ Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje: onda oni koji nijesu

Ovaj uđe unutra kod njega, onda mu onaj čoek reče: — Daj učini jedan sevap, te mi daj jednu maštravu vode da popijem, i znaj zacijelo da ćeš od mene za to dobiti na dar jošt

Ovaj uđe unutra kod njega, onda mu onaj čoek reče: — Daj učini jedan sevap, te mi daj jednu maštravu vode da popijem, i znaj zacijelo da ćeš od mene za to dobiti na dar jošt jedan život.

Ovaj odgovori: — Ja se zovem Baš-Čelik. Carević pođe ka vratima a ovaj ga stane moliti: — Daj mi i drugu maštravu vode, pa ću ti pokloniti i drugi život.

onamo te se razvale oko jezera, ali koji god čoban tamo otide, onaj se više ne vraća natrag: zato, sinko, kažem ti, ne daj ovcama na volju kud one hoće, nego drži kuda ti hoćeš.

ne daj! A psi skoče te za njim, pa ga stignu, i odmah ga rastrgnu, ali iz vepra skoči zec, pa nagne preko polja, a carev sin pu

ne daj! A Hrti za zecom te ga uhvate i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati golu

Onda najstariji sin reče ocu: — Daj mi blaga, jednu galiju i nekoliko momaka, pa ja idem da tražim tu vodu, da ako je nađem.

Onda pristupi drugi sin k ocu pa mu reče: — Kad brat moj toliko ne dolazi, daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, pa idem ja da tražim taj grad i tu vodu.

Najposle iziđe i najmlađi sin pred oca, pa mu reče: — Šta ćemo raditi? Ni jedan od moje braće ne dolazi natrag. Daj i meni blaga i galiju i nekoliko momaka, da idem i ja da tražim vodu. Može bog dati te ću naći i braću i vodu.

A carev mu sin odgovori: — Hvala bogu, našao sam. Car se vrlo obraduje pa mu reče: — Daj da vidimo, je li ta voda taka. Pošto se car okupa u onoj vodi, postane zdrav i mlad kao da mu je to dvadeset godina.

propade carstvo! A on odgovori: — Ko je tome kriv? Nego daj mi konja i šta treba da idem toj carici. Otac ga odmah spremi i pošlje carici.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

— Kad izdaš kakvu zapovest, budi postojana, niti se daj zaplašiti psovkom ili pretnjom. SOFIJA: Ja to niti oću, niti smem, braca.

Dosta. Što god vidiš, da si dobro uradila, ostani pri tome postojana; rečma i pretnjom ne daj se poplašiti, dokle i sam ne uvidi, da je krivo imao. Dvaput, triput tako, pa će se odučiti.

“ (Višim glasom, podražavajući ženi): „Ti si orjatin, ubio bog i onaj čas, kad sam te poznala“. (Peva): „O samo daj mi mir!

Ti si moja zlosreća, to ja znam. SOFIJA: Budi jedanput i ti čovek. MAKSIM: To jest, daj se pod papuču metnuti, pa srećan čovek.

Čest i poštenje svakome, bio otkud mu drago, poštenom i česnog srca čoveku, a nečesnom i nevaljalom, bože daj bolju pamet i poštenije srce. POZORIJE 2. (ŠALjIVAC I PREĐAŠNjI) ŠALjIVAC: Dobar dan, gospodin doktor.

) 1. VUČKO (stupi) VUČKO: Ja! „Vučko, trči tamo; Vučko, peri sudove; Vučko, daj jednu Vatru; Vučko, peci jednu kafu; Vučko, nosi ovo pismo; zovi šnajdera; idi u dućan“ — sve Vučko; a da se odmori

NEŠA, STANIJA, PREĐAŠNjA NEŠA: Evo majka! Ovde ja sedim. STANIJA (priđe k portretu, pa se prekrsti): Pomozi bože, daj svako dobro i sreću! LjUBA: Hi, hi, hi! STANIJA: A što se ti smeješ što se ja molim bogu? LjUBA: Kakva je ikona...

STANIJA: Kafa se ne jede, nego se pije. LjUBA (smeje se): Probaj samo. STANIJA: Ne mogu ti, kjerko. Nego daj mi kafu, ako oćeš. LjUBA: A ti donesi, Vučko, crnu kafu. VUČKO; Jes’, i ta ne valja. LjUBA: Kako da ne valja?

LjUBA: Pa ti sediš. STANIJA: Više sam ti se umorila, nego da sam išla vas dan. Nego daj mi da sedim ljucki. (Uzme jedan jastuk iz kreveta.) LjUBA: Šta ćeš to, majka? STANIJA: Da sednem, umorna sam ti.

STANIJA: Sve je u vas sramota. — Nego, kjerko, osuše mi se usta od muke. Daj mi neko slatko. LjUBA: Čekaj, majka, da ti dam nešto, što nisi nikada jela. — Vučko! 7.

Daleko su i doktori doterali. Šta je to homeopatija? Omiopatija. Isto s istim. Ako te stariji izbio, daj se nanovo istući, pak će te proći, to je homeopatija. Ako si pokvario želudac, nanovo se prejedi, pak ćeš ozdraviti.

Ali još nešto. Črez tebe sam mog magarca izgubio i jošt tri dukata. Nije pravo da i ular izgubim, zato, dečko, daj mi to natrag. Ja mislim da ti nisi ulara imao, kad si magarcem postao. JAKOV: Nisam, čiča; zato evo ti ular!

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Znaš li zašto sam te zvala? PELA: Ja ne znam. SULTANA: Da obučeš moje aljine, a meni daj tvoje. PELA: Milostiva gospođo... SULTANA: Ti ne znaš tko sam ja tebi? da nijednu reč ne čujem! Ja znam što radim.

SULTANA: Ah! (Peva.) Ti, serce, ne muči me, O, samo daj mi mir, Jer ljubiti ja ne smem Nit kazati ja smem. SRETA: Ti, ženo, ne muči me, O, budi pametna, Jer Sreta nema

) SRETA (peva): Jer Sreta nema šale, On oće da lupa! Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Daj mi ovaj kalup. (Sultana mu donese, pak opet sedne.) SRETA: Pelo! SULTANA: Čujem.

(Izvadi kaši.) Gospodine, vi ćete mi dopustiti da je pred vami malo prokaišam. SULTANA (trči kod Trifića): Jao, ne daj me, ne daj me, Trifiću. TRIFIĆ: Ostavi je, Sreto, vidiš da nije pri sebi.

) Gospodine, vi ćete mi dopustiti da je pred vami malo prokaišam. SULTANA (trči kod Trifića): Jao, ne daj me, ne daj me, Trifiću. TRIFIĆ: Ostavi je, Sreto, vidiš da nije pri sebi. STEVAN: Gospodine, biće ono što sam ja kazao.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

„Gle kako Miodrag liči na dedu i baku, i obratno! Maco, promeni mu pelene! Haj de, Miodraže, daj pusu dedici! Šta ćeš biti kad polasteš, dušo, a?“ Kako jedanput ne ukapiraš da me ti fazoni savršeno ne zanimaju.

Bilo je, recimo, oko pola devet ujutro.Šta uradi sluga? Baci korpe i kao bez glave otrči kući: „Gospodaru, daj mi brzo konja da bežim u Samaru!“ rekao je. „Šta je bilo?“ — pita gospodar. „Video sam Smrt i ona me smrtno uplašila!

Odlučih da nađem zaposlenje, bilo kakvo, svejedno, daj šta daš! Sedoh najpre da napišem oglas. Šta bih mogla da šljakam? Sve.

(Kao da uopšte postoji i neka prljava filozofija!) Kazao mi je da je Predstavnik duša od čoveka, sa principom: živi i daj drugima da žive!

Osamdeset i pet, kaže Dule, a što? Pa, kaže Drnda, daj da ti povedem kevu do Trđe, kaže, i njoj banja, videće sveta, kaže, a i meni, kaže, zauvar, otkupiću joj oni tries

ofarbane stranice američkog modnog časopisa, sve dok ne shvati da ga, u stvari, najviše nude travom, kao da je, ne daj bože, kunić, a sasvim malo sirom i jajima!

izjutra, neki dasa opaliti posred srede levog uveta onim čuvenim glasom direktorčine ili pomoćničine direktorčine: „Daj mi Vasu!

Samo: „Daj mi Vasu!“ Posle izvesnog vremena, utvrdila sam da je taj ludak, Vasa, bio glavni u ANEX-MANEX INTERCONTINENTALU!

Nije da sam snob ili nešto slično, ne daj bože, ali ne znam šta bih sve dala da na jedno pet-šest sati iščezne onaj olinjali monstrum od kredenca iz kuhinje, koji

Ona ti za tortu torta od gipsa! Sve kaširano, sve lažnjak, samo njih dvoje su pravi, te ti ona: daj šta daš, pa ti se tu izvataše na mrtvo ime i prezime, nisu ni čekali novu godinu koja je u tom trenutku bila između

Drugima je ostalo jedino da se grebu po sistemu „Daj jedan dim!“ Uperili smo puške, puškomitraljeze i ostale rekvizite prema putu i naklatili se da čekamo šta će da ispadne

“ — na što sulence sa Ade odgovori kao iz topa: — More, kakav alkohol na prazan stomak! Daj mi kiselu vodu! Ne mogu a da vam ne istrkeljišem i slučaj Zokijevog stana, koji su jednoga leta hrabro čuvali gosn

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Okreće se bolnica. - U plamenu šarlaha talasaju jecaji: Daj-nam, maj-ko, kaj-ma-ka! ČITAJUĆI DANILA, SVETI MARKO I Čitajući Danila (knjiga Bašta pepeo gde se suđe pominje,

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Jes čuo, Batiću, ja sam tebi Jelicu obećao, i ona je tvoja. Ali ako želiš da dobro živite, ne daj joj nipošto da ove vraške knjige čita. BATIĆ: Ja ću gledati da se slažem s njome. MARKO: Svuda, svuda, samo ne ovde.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Smije se baka vedra ko dan, ostavi oblak, i skoči van. „Unuče dragi, sila si, znaj! Ovamo brzo, ruku mi daj!“ Trže se Mjesec, bake se plaši, sada će misli, početi boj, pa brzim skokom niz nebo praši, a za njim sipa

Na koncu evo suroga miša, i on bi dio, a torba prazna. Zacvili mišić: Zakasnih vaj, makar mi torbu na poklon daj!

“ Nji-nji Kobilić to putem grabi, a trn i njega pa za rep zgrabi! „Ti nemaš vune, al daj mi strune, na vetru Ćira hoće da svira.“ Prođe i seljak, starina neka, napola gluh, a Ćira njega cap!

Ta meni, starcu, nije do šale.“ Ne sluša Ćira što starac priča, već viče, preti: „Daj kožuh čiča! Ja sam činovnik staroga lika, sakupljam porez od prolaznika. Nikoga tako ne puštam lako.

To ti je slon. On trubi gromko: „Ujkice, znaj, gladan sam jako, ručak mi daj! Dosta će biti pola vagona i povrh svega jedna bombona.

Na jednoj se skija nozi i sa sobom kuću vozi, na čelu strše rozi. Luda srećo, daj pomozi! BAKA, ON, ĐAK I SLON OGLASI „KUPUSNOG LISTA“ Evo novina „Kupusnog lista“, ovde se piše istina

Evo novine! Novine evo! Dvije mi banke daj, tako ćeš priči, živio čiči, najzad saznati kraj. Pitaš se, znam te, beše li meda, nosorog, Vujo il druga beda?

A drugovi! Kome prvom prići, dok okolo spomenari kruže? Tihim glasom jedva progrgućeš: „Daj mi šapu. Doviđenja, druže!“ Okreneš se, dok suze uminu, stariji se činiš za godinu. A sa kim se pozdraviti neću?

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Na taj glas treba u najblažem pomirenju podići zavesu druge svetlosti. No pre tog suđenog i časnog nestanka daj nam da zrelost zemaljskog života dostignemo, daj nam da u stvorenom stvaramo ne bi li mir u nestvorenom našli, roka

No pre tog suđenog i časnog nestanka daj nam da zrelost zemaljskog života dostignemo, daj nam da u stvorenom stvaramo ne bi li mir u nestvorenom našli, roka nam daj za pripremu nebeskog puta da

da zrelost zemaljskog života dostignemo, daj nam da u stvorenom stvaramo ne bi li mir u nestvorenom našli, roka nam daj za pripremu nebeskog puta da stranputicom u polusnu ne naselimo provalije hadske, jer pre dugog premišljanja u smrti

se puši kosovska rana i tu smo začeli novo pleme koje reče onome odozgo dosta tih ideala koji van ovoga sveta vode daj nam zemaljske hrane putovanja Renesansu eh da me nije prozro!

*** O gornje žiće sad ima još malo molbi od naše strane koji se ne nađosmo usred neke bitke daj nam jedno parče hleba i sitnu mudrost da se ne počine novi gresi u ovom poslednjem času u žurbi ko na putovanju kad

da ne beše nijednog zla koje nas ispunilo nije a više niko ne očekuje naša dela sad nam ozari lica praštaj i daj malo svoje svirke! 1972-3. TO SLOVO 1.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: Jesam i, verujte, ne bih nikad ja to učinio. Gde bih se ja ogrešio o zakon; ne daj, bože! Ali, vidim, uselila se gomila u kuću, a nema ko da održava red, i onda šta sam mogao?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Bilo ih je iz raznih komandi. Neki se na usputnim stanicama skidali. — E, zdravo braćo! — rekoše kad voz stade. — Daj Bože da se opet vidimo. Debeljko se izmigolji iz jednog ugla i dobaci: — Slušaj, druže, piši kad stigneš!

Pojavom svojom unese neku vedrinu. — Mitraljezac, daj koji trupac... Kakvi ste, bre, ljudi, dođu vam gosti pa ni da ponudite. A šta — namignu na Aleksu — došao majčin sin.

A kroz puškarnicu vidimo čitave stubove zemlje kako kuljaju u visinu. — Udri ga tobdžija sad, majku mu njegovu!... Ne daj mu da trepne! — viču pešaci. Skratili smo daljinu još za dvadeset i pet metara.

Ali tamo pozadi topovi još žešće biju... Oko dva časa počeše i nas da tuku. — Daj bre, tobdžija, jednu pilulu, da ne pomisle ljudi kako nas je artiljerija napustila — zavapi očajno kapetan Danilo.

— viče jedan pešak. — Dockan si se setio... Mi odosmo, a ti škljocaj. Kuršum zviznu. — Drž ga bre, ne daj!... Uhvati ga!

— zakuka neko iza naših leđa. Na zemlji je ležao Jankulj i držao se za glavu. Kroz prste njegove ruke ugledasmo krv. — Daj brže zavoj! — Skloni ruku, da vidim! Ali on pritisnuo glavu i ječi. — Jaoj, ubi me...

Znaš... zbog zaraze ona su obustavljena. Uostalom, pitaću komandanta... Posilni, daj mi sablju i rukavice. Komandantov stan je bio u blizini našeg. Pođoh sa komandirom.

— Kada sam ja bio mlađi, padao sam, i nisam znao za sebe. — On se okrete svome seizu: — Sjaši i daj konja gospodinu potporučniku, a ti se vrati.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Grudi se nadimaju od žudnje, srce kuca jače i veselije, a ti u sebi uzvikuješ: Kamo rad? Daj da se radi!... Ulazeći u školsko dvorište, Ljubica opazi kako se Gojko nešto ustumarao pred svojom kućicom.

— He, bratiću, kad bi ono znalo šta ti misliš. Nego ono k’o veli: daj da bacim krivicu na drugog, ako se može; bolje neka bride tuđa leđa nego moja.

Nema nikakve bojazni !... Daj da se živi !...« A Velimir se nagnuo Gojku pa mu šapće: — Kamo ti nove, lepe haljine, nesrećniče!...

A ja ovde od opštine, kupim porezu, pa mi Bogosav reče da ste došli... Daj, velim, da se upoznamo. Ljubica se osvrtaše, zbunjena, pogledajući češće na Gojka, koji se smrznuo tu na mestu, pa ni

Treći dan dolaze tri čoveka u srez, javljaju se kapetanu. Komisija! Dajte ovamo Petra pisara.. On se već sav ohladio. Daj ključeve!... Zapečate kasu, pa daj račune... Udri, udri, drži, pa kroz nekoliko dana gospodin pisar u zatvor...

Komisija! Dajte ovamo Petra pisara.. On se već sav ohladio. Daj ključeve!... Zapečate kasu, pa daj račune... Udri, udri, drži, pa kroz nekoliko dana gospodin pisar u zatvor... posle već bude osuđen na robiju i tako...

— Šta je... umorio se čovek, viknu Velja, namršteno. Sedi ovde... Sipaj, domaćice... Ah daj prvo tanjire... Posle ručka vođaše se među drugovima živ razgovor u učionici.

Lice sve krvavo, kose razbarušene, počupane, vise čitavi bičevi iščupani iz korena. — Stojane, daj mi vode da se operem, prošapta ona, videvši Stojana kako je gleda nemarno.

— Ho, brate... Ovaj mi švrća veli: oženio se naš Gojko i priča vazdan tamo... Daj, velju, da vidim našu »mlâdu« kako izgleda kao muž, govori Vlajko, zdraveći se sa Gojkom i gledajući ga ozgo sa visine,

— Zagledala se... kuda ?... uzviknu on, gledajući je u oči. Ostavi sve, zaboravi... daj da bežimo, daleko.... daleko, u beo svet... u Ameriku, hoćeš ?... Kaži samo...

Ali šta je, šta je ?... Užas, treba bežati... daj da se beži!... Ne mogu noge da se pokrenu... Ona obori glavu i zamisli se... Prognaše deca čopor goveda na pašnjak...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Rano rani đevojčica Na veseli Spasov danak; Nešto pred njom rosu trese, Boga moli đevojčica: “Daj, mi, Bože, da ja vidim Svako zv’jere s očicama, Razma zmaja planinskoga!

Ne daj se, devojko, Mlada prevariti. 35. Ovde nama kažu Momče neženjeno; Il’ ga vi ženite, Il’ ga nama dajte, Da ga mi

36. Zaspala gospođa Pod žutom nerandžom, Gospodar je budi, U oči je ljubi: “Ustani, gospođa! Kraljice su došle; Daj, da darujemo; Ne ćeš mlogo dati: Kralju vrana konja, A kraljici vence, Vence i oboce, Mladom barjaktaru Svilenu

ovaca: Rogozom joj snoplje povezao, Od leske joj ladak načinio, I doneo lađane vodice; Pak besedi lepoti devojci: “Daj, devojko, što si obećala!“ Al’ devojka polukava bila, Pak se onda mlada odgovara: “Id’ odatle, mladi čobanine!

“ 139. Hoda, hoda preko polja Mlado momče i đevojče; Stiđe momče neg’ đevojče, Ispod stida momče reče: “Daj, đevojko, jedno oko.“ A đevojka milostiva I iz srca žalostiva, Dade njemu i obadva. Ljubi oči željno momče. 140.

se podlomila, Nema niko da je bere, Nego momče i devojče; Stidnje momče, neg’ devojče, Ispod stida progovara: “Daj, devojko, jedno oko.“ Ona kučka milostiva I na srcu žalostiva, Pak mu dade i obadva. 208.

pade te Morava dođe, Te poplavi Bogdanove dvore, A u dvore bolan Bogdan leži, Viče Bogdan ostarelu majku: “Ne daj, majko, voda me odnese, Odnese me na dno u virove!

“ Iskaše ga i danci i noći, Iskaše ga al’ ga mati ne da. “Daj ga, daj ga, car da se nazivlje.“ “Nejako je vojsku da vojuje, Nejako je konja da vi jaše, Nejako je sablju da vi paše.

“ Iskaše ga i danci i noći, Iskaše ga al’ ga mati ne da. “Daj ga, daj ga, car da se nazivlje.“ “Nejako je vojsku da vojuje, Nejako je konja da vi jaše, Nejako je sablju da vi paše.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

MILUN: To će se viđeti! Još traje uviđaj na licu mesta! Još ni leševe nismo iznijeli! (Vraća se Gina) GINA: Evo, daj mu ovo! I, molim te, kaži mu... Šta da mu kažeš? Kaži mu da ništa ne brine! I kaži mu... kaži, da će ga brzo pustiti!

Policijski službenik ne može da poništi dozvolu vrhovnog vojnog zapovednika! MILUN: Daj da vidim tu dozvolu! (Vraća se Sofija) VASILIJE: Video je gospodin Majcen! MILUN: Daj da ja vidim!

MILUN: Daj da vidim tu dozvolu! (Vraća se Sofija) VASILIJE: Video je gospodin Majcen! MILUN: Daj da ja vidim! JELISAVETA (s verande): Zašto mu ne pokažeš, neće je pojesti! VASILIJE: Evo...

GINA: Nego vazna? BLAGOJE: Oslobodiću se i ove flaše i tebe! GINA: Mene možda i oćeš — i daj Bože! — ali te flaše ne možeš nikad, ni doveka! BLAGOJE: Ne mogu? Gledaj kako ne mogu! (Baci flašu daleko u reku.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Nije za život tvoj pogled ohol, nego za slast i san i bol. Ne daj da naše duše padnu i nastave ljubav našu jadnu, naš gorak nesrećan zagrljaj, nek bude svemu u tebi i meni grob i kraj.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Ali, ne daj bože da već, po nesreći, i dotle dođe! — reče ministar, pa obori glavu skrušeno i uze se krstiti, šapćući svojim

— reče ironično i udari u smej, a zatim se prekrsti i sleže ramenima, a rukama uze otresati kao da veli: „Ne daj, bože, nikom takve bruke!

Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu! Nigde vetrića... DANGA Snio sam strašan san.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Dobro veče!... Živa bila, živa bila, branim se ja, al' ne pomaže. — Ama daj, Boga ti, nemoj da se.... protestuju one i čine što su naumile. — More, šta me ljubite, kad sam još mlad....

— O, belaja, Boga mi ja bih volela sedeti u sobi na klupi, samo da mi nije rada. Daj, dijete, visoku stolicu i jastuk. — Daj mi tronožac, molim te; ja najvolim uz ognjište na njemu sedeti.

Daj, dijete, visoku stolicu i jastuk. — Daj mi tronožac, molim te; ja najvolim uz ognjište na njemu sedeti. — E dobro, dobro, ali bez jastuka ne dam.

živo se seti, kako ga ruka majčina pomilovala, toplo se Bogu moleći: »Bože, poživi moga Moju (tako mu je tepala), daj da odraste i stekne dobrog druga«... I eto, odrastao je, a druga nije stekao. Da li je uzalud prošao majčin blagoslov?

« — pomisli on. — »Eto ovako, niže... niže.. pa — bup!... Umeo bih se dobro pretvarati, a to bi mi sigurno pomoglo... Daj da probam«... — Henrik, sinko, Henrik II... no? — poče starac.

— Ne, ne, Vi bolje čitate, — brani se ćata. — Dijete, daj učitelju još jedan polić, pa neka nam čita, — veli gazda Mitar, koji se više od sviju zainteresovao čitanjem.

pucala bi bruka na sve strane. — More lako ćemo za paragraf, gospodine, — veli čiča Stojan, — nego daj da nađemo lolu, pa ćemo mi da mu sudimo...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

(Sam sebi.) Svi oni sutra vraćaju, nego... (Razmišlja.) Može mi on sad i zatrebati. (Piše na drugoj strani kese.) „Daj mu!” (Daje kesu šegrtu.) Na, nosi ovo kalfa-Joci. ŠEGRT: A uvraćao u dućan i gazda Jovica, pitao za tebe, gazda.

'Ajde, reci mi? Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj ovamo Sretu; ako treba da se pokvari kakav politički zbor, daj ovamo Sretu; ako treba da se falsifikuju izborni

Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj ovamo Sretu; ako treba da se pokvari kakav politički zbor, daj ovamo Sretu; ako treba da se falsifikuju izborni spiskovi, daj ovamo Sretu; ako treba žalba na izbore, daj opet Sretu.

Sretu; ako treba da se pokvari kakav politički zbor, daj ovamo Sretu; ako treba da se falsifikuju izborni spiskovi, daj ovamo Sretu; ako treba žalba na izbore, daj opet Sretu.

zbor, daj ovamo Sretu; ako treba da se falsifikuju izborni spiskovi, daj ovamo Sretu; ako treba žalba na izbore, daj opet Sretu.

SRETA: Ama, de, ostavi, tako je kad ti ja kažem! E, pa lepo, kad je tako, otići ću njemu pa ću mu reći: deder, daj kantar da izmerimo to tvoje narodno poverenje, pa da ga se ti, brate, pred tvojim biračima odrečeš u korist

pa onda... JEVREM: I već piju na moj račun! SPIRA: Pa dabome!... Neka je sa srećom, Jevreme! JEVREM: Daj bože, Spiro, brate! (Potresen grli ga.

SVI: 'Ajde, 'ajde. Neka je sa srećom, daj bože! PAVKA: Mladene, otrči odmah kum-Stevi i kaži mu... JEVREM: Čekaj!...

Da ih vidim, te školovane, kad dođe tako velika vatra kao što su izbori. Svi oni izmaknu pa daj Sekulića napred! A ja, bome, izađem pred narod pa „mirno”!... „Narode, razbroj s'!” (Smeje se zadovoljno.

XVIII JEVREM, MLADEN JEVREM (gunđa): Kô da nismo ni razgovarali! Daj mi familiju, pa onda: kao da nismo ni razgovarali! (On sad tek vidi da drži još pod pazuhom crvene plakate.

Pa pošto sam imao dva glasa, gospođica me okupila pa kaže: jedan daj za oca, a jedan za zeta... JEVREM: Ama, kog zeta; čijeg zeta? Nije on ničiji zet, more!

Zar ni sad nećeš da se setiš dućana? JEVREM: Dućan?... I to je istina... (Posle izvesne borbe.) Daj mi ključ, Pavka! NAROD: Živeo! Živeo! IVKOVIĆ (pojavljuje se na prozoru, i narod kliče, a muzika mnogo burnije svira.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ovo više ne može da se živi, gospodine. Država te fatila za plaćanje; pa te ne pusta kako pavuk mušicu. Sve daj, daj, a ti samo plaćaj, a kmet ti otima pazar i ališveriši mušterije, putnici i pašažeri!

Ovo više ne može da se živi, gospodine. Država te fatila za plaćanje; pa te ne pusta kako pavuk mušicu. Sve daj, daj, a ti samo plaćaj, a kmet ti otima pazar i ališveriši mušterije, putnici i pašažeri!

Krsti se čiča Milisav, pa se čudi čovek šta ga je snašlo. Ne može čisto da pozna svoje seljake; ni oni ni daj bože! U svakom trećem-četvrtom broju novina tek čitaju neki dopis ili protiv kapetana ili protiv predsednika.

Ni oni seljaci i susedi, ni daj bože! Mrze se kao da nisu, bože me prosti, jedna vera. Jedan drugome ni boga ne nazivaju.

— A dobro ga trpio svet! — reče začuđeni Krsman. E, pa zlo se trpi dokle može; svet veli: ne daj, bože, gore! — pa trpi kukavac sinji.

A ljudi ka’ i ljudi, trpeli dok se moglo, to njegovo tirijanstvo; sve ka’ vele: ne daj, bože, gore! E, pa i njima jedanput dogore do nokata, pa vele — tu Mića zavali fes — vele: jedanput se živi, jedanput

— džapa se i otima ćir Đorđe, koji je obično menjao narečje čim se naljuti malo više. — Ama, molim te, daj; ti dvesta, a resto ćemo iz kancelarijskih troškova dokusuriti. Eto, ti dvesta... — S pare šala nema!

što je toj za ćir-Đorđeva kuća!! Ćorava posla! — Ama, pa ti si čovek bogat — veli Sreta. — E, dobro, eto, daj ti sto pedest dinara, a resto ćemo pokupiti.

Vi se zabijete u kovanluk, jal’ u svilene bube, kao da smo sve već posvršavali! Političke slobode daj i izvoluj ti narodu, a slobodan narod će ono vaše i sam naći kad mu zatreba.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Šou-biznis, Avala- film, Sava- Centar, Radio-Zenica, Daj mi padeže, i reci šta je tu pridev, šta imenica! — Grmi Todor, koji voli uglednike da kalpi: Nije geografska imena,

Prijatelju, mnogo pričaš! Daj-de, Za pojas zadeni šuplje gajde, I ne zamišljaj da si zublja Savremenoga čovekoljublja!

” „Desnica, pak, ne zna za ideale Ni Serjože, ni Jože — ne daj Bože! Ali zato, kao od šale, Podseče levici nokte do kože, Voli red i rad (kao šef sale) Al sebi da podreže nokte

Rakić, Milan - PESME

Miriše Ko cvet sasušen, uspomena jedna, U knjizi što se već ne čita više. O daj mi, draga, da na krilo tvoje Položim glavu umornu, da sada Slušam.

PESMA Upij se u mene zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo, nek se smrvi, I daj mi poljupce za kojima žednim. Kao Hermes stari i s njim Afrodita.

Upij se u meni zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo, nek se smrvi, I daj mi poljupce za kojima žednim...

— Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu Da, živ, zaboravim da sam živ, da svuda Vidim samo sreću i dobrotu krajnu, Da spokoj

— Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu Da, živ, zaboravim da sam živ, da svuda Vidim samo sreću i dobrotu krajnu, Da spokojan budem i tih kao

tajnu Da, živ, zaboravim da sam živ, da svuda Vidim samo sreću i dobrotu krajnu, Da spokojan budem i tih kao Buda! Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu!

Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu! Jer osećam stalno raspadanje bića, I dok pokraj mene mre priroda mlada, Nečujno, u samom početku

ŽELjA Kad i meni dođe čas da mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar, u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba.

Neka, žudno sreće, čovečanstvo prene U čekanju strasnom. Budi prava mati, Diži, stvaraj, ruši, ko da nema mene, I daj sreću koju ja ne mogoh dati'', — Ja bih tužna srca i pognuta čela Rek̓o bolnu tajnu što me davno kolje: ''Ja znam

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Pa čak i onda kada bi je lice možda izdalo, ipak je Sofka bila uverena da je ne može nikoja nadmašiti. I, ne daj Bože, da do toga dođe. Sofka je osećala da bi onda bila u stanju sve da baci.

| Ali ona ga pozva. — Daj ruku! On joj pruži slobodno ruku sa ispruženim i raširenim prstima, i to levu, jer mu ona beše bliže njoj.

— Pa koliko možeš, Tone. A za više daće Gospod! — Daj Bože, daj Bože, snaške! I svakome neka dâ što želi. A kako je bata Mita? Čujete li što za nj?

— Pa koliko možeš, Tone. A za više daće Gospod! — Daj Bože, daj Bože, snaške! I svakome neka dâ što želi. A kako je bata Mita? Čujete li što za nj? — Jutros mi dolazio trgovac.

Kada odoh kod nje, ona me jedva dočeka: „Sedi, Magdo! Od kad se nismo videle!“ I onda daj rakiju, daj ovo, daj ono, i odmah ovo parče mi nudi. Čak je bila odavna spremila, odavna uvila u peškir. „Na, Magdo!

Kada odoh kod nje, ona me jedva dočeka: „Sedi, Magdo! Od kad se nismo videle!“ I onda daj rakiju, daj ovo, daj ono, i odmah ovo parče mi nudi. Čak je bila odavna spremila, odavna uvila u peškir. „Na, Magdo!

Kada odoh kod nje, ona me jedva dočeka: „Sedi, Magdo! Od kad se nismo videle!“ I onda daj rakiju, daj ovo, daj ono, i odmah ovo parče mi nudi. Čak je bila odavna spremila, odavna uvila u peškir. „Na, Magdo! Ovo je za Sofku.

Iziđe u kujnu. Kada je na svetlosti od ognjišta i sveće ugledaše, tetka joj samo promuca: — Kuda, Sofkice? — Daj mi šal! Idem do kuće, nešto sam zaboravila.

To ovde... Tako... Daj još... Sve donesi!... Pošto namestiše sobu i pošto je Marko još jednom pregleda, čizmama utapka, naročito krajeve, |

I to ne toliko sebe, koliko Ahmeta pobratima, jer za Jusufčića zna se da mora biti mrtav; ali, daj Bože, da se na tome zaustavi, a da ovi njegovi i samoga Ahmeta sa kućom ne unište.

— Daj, da okusi štogod. — Ko? — pogleda ga u čudu aščika. — Sofka! Zar dete da ne jede ništa, da mi je gladno. | — Posle ć

Otvori, i uzmi. I sve... Ti ćeš od njega ključ imati. Ti šta hoćeš, kome hoćeš, kako hoćeš, čuvaj, daj, rasipaj... Sve je tvoje. — Znam, znam, tato. — Ali jedno samo, Sofke, Sofke.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

To je sve dogovorom bilo i očekivalo se. Uđoše, pristaviše pecivo, pa posjedaše oko ognja. „Daj, čoče, da skvasimo pusto grlo!“ reče serdar svojima. Milica mu prinese bardačić i kupu. „A, gle!

No ti se molim, Gospodaru, daj mi kartu na kneza, neka me čojak pričeka do jeseni; prodaću nešto sitne stoke, a i izmučiću što, pa ću ga podmiriti.

„Ujače, evo ti mladoga domaćina; do sad ga nijesi gledao!“ reče Stana, donijevši maloga Miluna. „A jabuko moja! daj mi ga amo!“ reče starac, pa uze dijete u naručije. „E očeva lijepa glava — da ga Bog poživi!“ „Serdareva tazbina!

“ reče Petar. „To je lako ispričati!“ odgovori Pejo. „No prije da skvasimo zlo grlo, još po jednom. Daj, Stane, sokole posluži!

U to i ljudi svi u gomili, dođoše iz pregrade. Mali je Milun išao pred njima noseći luč. „Daj, Spasoje i ti Luka, rastaknite, pa da se sječe!“ reče serdar.

I on tobože hoće da se krsti a ne umije, pa mrsi prstićima po grudima. Pošto se „odužiše Bogu“, posjedaše. „Daj, Stake!... Popu najprvome!“ mignu serdar. Djevojka mu podnese čašu rakije.

“ „Milo svima, bogme!“ prihvatiše ostali. „Daj, ženo,... kamo to? Daruj mi popa!“ Joka predade već priručeni dar, nazunke jedne. „A sad zbogom!“ reče pop.

Pismo će moje, s njegovim zajedno, stići u Kotor na tvoga prijatelja Adolfa B* koga se i ja sjećam. Daj Bože da ovo pismo nađe moga brata u životu i u zdravlju i da on posluša strika i svoju nesretnu sestru.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

); iz Biblije (Neverni Toma, Judin poljubac, od Pontija do Pilata); iz molitava (ne daj bože, bože pomozi, bože me sačuvaj, sačuvaj nas bože i anđeli božji itd.

Prvu, srednju i poslednju (čašu). — Odgovori se kad ko pita: koliko si čaša popio? Sveži, likom, pa ne daj nikom. — Odgovori se u šali onome koji kaže da ga što boli? Sit veseo, gladan plakao.

— Vrana vrani očiju ne vadi. — Vuk na vuka ni u gori neće. — Zla šivalja dug konac udeva. — Daj zlu što možeš, za ne dat’ mu što i ne možeš. — Zlu dobra ne učini, da te zlijem ne plati.

— Ko dobro čini, bolje dočeka. — Čini dobro, pa i u vodu baci. — Ne gubi se dobro, kad je dobru dato. — Sto put daj, a jedanput ne daj, nisi nikad dao. — Brat mi nije kog mi mati rodi, nego koji mi dobra čini.

— Čini dobro, pa i u vodu baci. — Ne gubi se dobro, kad je dobru dato. — Sto put daj, a jedanput ne daj, nisi nikad dao. — Brat mi nije kog mi mati rodi, nego koji mi dobra čini. — Sebi pomoć krati, tko je drugom niječe.

— Pametan misli što govori, a lud govori ono što misli. — Pametan polako ide a brzo dođe. — Ne daj umlje za bezumlje. — Muka uči pameti. — Šuplju glavu vetar nosi. O NAUCI — Nauka je jedna muka, a oduka dvije.

— Nema zime dok ne padne inje; ni proleća dok sunce ne sine; ni radosti dok ne deliš s kime. — Daj ti meni plačidruga, a pevidruga je lako naći. — Ako mi je brat, ma mi nije drug. — Vjeran je drug najbolji brat.

— Za obraz daću svašto, a obraza ni za što. — Obraz nema sto rala. — Sve daj, a čovještva ne daj. — Više valja prst obraza, nego svijeta blago. — Blago dobrom činu i svetlom obrazu.

— Za obraz daću svašto, a obraza ni za što. — Obraz nema sto rala. — Sve daj, a čovještva ne daj. — Više valja prst obraza, nego svijeta blago. — Blago dobrom činu i svetlom obrazu.

— Ko beži od prve sreće, poslednja ga rđa bije. — Bolji je dram sreće, nego sto oka pameti. — Daj meni sreću, a znanje komu ti drago. — Daj mi sreću, pak me baci u vreću. — Srednja je sreća najbolja.

— Bolji je dram sreće, nego sto oka pameti. — Daj meni sreću, a znanje komu ti drago. — Daj mi sreću, pak me baci u vreću. — Srednja je sreća najbolja. — Sreću moli da te isprati, a nek’ te ne pričeka.

se kako se lisica bila ufatila u gvožđa, pa na svaku ruku obidovala da bi se oslobodila, te najposle rekla: „Daj da malo zaspem ne bi li me u spavanju prošlo!“ a u to prispije lovac i ubije je. Moja kuća moja sloboda.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Eto Turčina, da te posiječe; već daj meni tvoju kapu, a na tebi moju, pa bježi uz brdo tuda oko vodenice.“ Vodeničar, videći Turčina đe trči na konju,

5. Bijelo je, sir nije; repato je, miš nije; so liže, vo nije. b. Bjela bjelu ćera preko b'jela polja: daj mi, bjelo! b'jela ljeba ispod b'jela skuta. 7. Božje sazdanje, ljucko stvorenje, zmija osedlana. 8.

” Na to mu čoban odgovori: „Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti s Bogom ostaj! meni drugo ne treba ništa.” Pa pođe da ide.

molim te! umreh od žeđi; daj mi čašu vode.” Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu.

Za tim opet izađe glas iz bureta: „Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode.” Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč.

Po treći put iziđe glas iz bureta: „Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode.” Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti

sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao „Daj baba glavu.” Baba mu ovo sve pokaže, pa mu reče: „Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu, pa nisu mogli kobile sačuvati.

” Onda baba iziđe na polje a carev joj sin reče: „E baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili.” Baba mu odgovori: „Sinko, što je pogođeno ono valja da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš.

Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš.” A on reče babi: „Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi.

” Ali on | jednako ostane na svome govoreći: „Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno.” Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa

vrlo joj je bio mio, jer je danju bio prsten a noću lep momak, pak joj govorio: „Kad dođe vreme da me uzmu od tebe, ne daj me nikome u ruke, nego udri mnome o zemlju.

” Domaćin na to odgovori: „Brate, ako imaš taku zverku, daj je ovamo, ja ću ti napuniti galiju samoga srebra i zlata, samo ako je istina što kažeš.

Sveti Sava - SABRANA DELA

2, 4) ne ostavi mene poginuti! Jer znam da je milost tvoja velika na meni i sada molim te, Vladiko, daj mi ovaj put okončati! I ovo rekavši, posla po bogodarovane mu sinove.

Da, već slušao sam kako si blagoslovio nasledstvo svoje, ali i sada svoj poslednji blagoslov daj im!“ A on, podigavši ruke, poče sa suzama govoriti: „Trojice Sveta, Bože naš, slavim te, i blagosiljam te, i molim te

Otežanog dremanjem varljivim podigni me svojim zastupništvom, mati Božija, ne daj me da usnim u grehovnoj smrti, predstatelja te i nastavnika svojemu životu svi imamo!

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Novine opet o letećim tanjirima! CMILjA: Misliš da ima ljudi na drugim planetama? STAVRA: Daj Bože da ima! CMILjA: Što daj Bože? STAVRA: Za nas bi dobro bilo ako ima! CMILjA: Ne znam zbog čega dobro!

CMILjA: Misliš da ima ljudi na drugim planetama? STAVRA: Daj Bože da ima! CMILjA: Što daj Bože? STAVRA: Za nas bi dobro bilo ako ima! CMILjA: Ne znam zbog čega dobro!

CMILjA: Meni se bogme ne bi smučilo, ja bi to drukčije! IKONIJA: Svako misli da će drukčije! Daj te škembiće! I ne moraš uvek palac dumočiš! Rekla sam ti iks puta!

Znam jedan takav slučaj, bekrija, ženskaroš, a posle ženidbe svetac! Ni daj si Bože onaj čovek! IKONIJA: Samo bi mu još to falilo!

ANĐELKO: Imaš li neku baterinsku lampu? IKONIJA: Nemam, imam sveću. ANĐELKO: Daj šta bilo! Ostavi vrata, vako, otvorena, da pada svetlost! Pa, ako ne može, majku mu, podupri stolicom!

Ajde, ne boj se, ja sam! Fala Bogu dok boli, a kad prestane... Pa poduvati ga, majku mu, nisi bogalj! Daj da ga sklonimo s ove kišetine. CMILjA: Gde ćeš s njim noćas? IKONIJA: Gde ću, nego u kujnu!

Gledaju oko sebe sa velikom opreznošću.) TANASKO: Otišli su, goskapetane! MANOJLO: Daj mi vamo tu bateriju i sekciju! Zauzmi položaj iza one bandere!

Sumareni? Kažete baš tako: sumareni? Je li to nešto na japanskom? Sve smo pobrkali, daj da se prvo sredimo! Mozak bolje radi s punim stomakom! Alal ti vera, vojničino, tako i treba: kašiku na gotovs!

Jednoj ubici? IKONIJA: Samo još i vi okrenite na svađu! I koji je tebi andrak danas? Daj da se malo založimo, kako nalaže običaj! Crna moja Gospava, crna Gospava! Ajde, poslužte se!

Moram da stignem, biće prozivanje! IKONIJA: Meni pričaš! Ti i sastanak ogranka! Stavi taj lonac u tu šerpu! Daj mi to vamo! Pomozi mi ovu veš-korpu da ponesem! Sastanak ogranka! Nakreni vamo taj kišobran!

Stanković, Borisav - JOVČA

I kada znaš, bar ti ćuti. I idi tamo, dole, ako sad ovi, familija i rodbina naša, dolaze, zadržavaj, ne daj da se ovamo penju, larmaju. SAUGA (odlazi levo). MARIJA (gleda oko sebe da li je sve u redu.

VELA (spušta legen na stolicu koju joj namešta sve krva). JOVČA (izlazi. Pruža ruke ka legenu da se umiva): Daj! VELA (poliva ga). MARIJA (Sofiji, pokazujući na sobu): Idi i otvori prozore.

Ja tebi lepo govorih: Gledaj, gledaj dok bata Jovča nije došao, steži ga, ne daj mu da se toliko pronevaljali; ali ti: Ne mogu, šta mogu ja? On je već veliki, već domaćin, svoj gospodar...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

o, svemogući bože, dajući, care svetu, po|daj im i duh Petra Velikoga! „Poznajte drvo od ploda njegova, — govori sveto jevanđelije — ,,neplodno drvo seče se i na

I meni ovako daj, bože, provesti život! Po protečeniju ove tri godine nađe se u mojoj kesi oko sto venetski[h] cekina.

gdi ja moje cekine držim, govoreći da nije „ѕenza rishio”, to jest bezbedno, „da i[h] sa sobom kojekuda nosiš, no daj da ti i[h] sačuvam. Ja, već na to priugotovljen, kažem mu u koga su.

Kiprijan Kritski, Maksim Larisiotski - nikada nisam na ove ljude pogledao da ne pomislim: „Ovakove, večni bože, daj hristjanstvu episkope!” No, mučno će od nji[h] koji tamo doći, jer k tomu oni zanata ne znadu, a neće da ga uče.

” „I ja ću s tobom“, otveštam ja, „navlastito da bi črez tebe k većem soveršenstvu jelinskoga jezika postigao.” „Daj ruku!” „Na!” A kad ovo našim Hormovicem obznanimo, srdečno se vozraduju.

A bedni i udručeni hristjani od kaluđera! No šta će im ovi kazati kad nigde ništa drugo pod nebom ne znadu nego - daj milostinju, daj sve, što god imaš, a ti umiri od gladi, i mrzi i proklinji sve ljude na svetu koji tvoje vere i zakona

No šta će im ovi kazati kad nigde ništa drugo pod nebom ne znadu nego - daj milostinju, daj sve, što god imaš, a ti umiri od gladi, i mrzi i proklinji sve ljude na svetu koji tvoje vere i zakona nisu!

knjige svaki dan sastavljaju, pišu i na svet izdaju, žalost napadaše na mene kad bi[h] god pomislio kako kod nas viču - „Daj nosi knjige iz Rusije.” A kakve knjige?

davati, kao da sam svemu Beču dužan, i sve pogledam, kad na desno, kad na levo, da me ko za vrat ne ščepa i ne vikne: daj plati što si dužan! Pak da me dlanovi ne svrbu? Čudim se što mi koža s mirom na leđi stoji!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Kamo vam ostala dica? — Srame se, pa se sakrila iza tare — veli domaćica. — Ajde večerajte, živi bili! Stipane, daj da se i mi založimo. I ti ćeš sa mnom večerati, Jerolime!

— Taa-a-ko! A oćeš li dati braći da skvase grla?... Jeste li večerali, ljudi? — Jesmo, jesmo! — Taa-a-ko! Pa daj da piju! — Vala! vala! Kušmelj uze bardak ispred djece, pa krenu put bačve, ali ga Rkalina ustavi.

Tako je trajalo sve jutro. Najposlinak Jere tijaše da dâ, ali mu Bakonja reče: „Ne daj, ćako, jere sam se ja prikrâ kad su se razgovarali, pa sam čuja di govore da je vino po drugim selima skuplje od

“ — Bakonja izvadi iz torbice njeko pismo zavijeno novinama. — Daj amo! — viknu knez. — Odma daj amo tu knjigu! — Ma šta može biti to? — reče Kenjo s malom dušom. — Šta može biti?

“ — Bakonja izvadi iz torbice njeko pismo zavijeno novinama. — Daj amo! — viknu knez. — Odma daj amo tu knjigu! — Ma šta može biti to? — reče Kenjo s malom dušom. — Šta može biti?

— Daj, dite! — viknu opet knez. — Ja ću odma Kenja svezati i odvesti u grad, kad već ima leporat. Šta da gubu štedimo...

— viknu opet knez. — Ja ću odma Kenja svezati i odvesti u grad, kad već ima leporat. Šta da gubu štedimo... Daj, Barice, konop. — O Isuse slatki! Divice pričista! Jozefe pravedni! — kliče Barica ustavši.

? — uzviknu Barica, pa koliko je bila vesela natoči čašicu rakije i ponudi Kenju. A knez se uputi k njemu, viknuvši: — Daj krunaše odma! — Šta? Da vratim?... Knez ga ščepa i naredi Barici da izvadi talijere.

Prvi pristupi đakon Čimavica, te cjeliva gvardijana u ruku, rekavši: — Na zdravlje vam mlado lito. Daj bože da i’ mnogo doživite!

— E, pa u ime toga da ste mi zdravi! — nastavi Trtak. — Za zdravlje ovi vridni dijaka i njiove lipe mladosti. Bog im daj da dožive ono za čim iđu! Sluge poustajaše i skidoše kape.

Dopadoše svi. Vrata razvrnuta. Uljegoše svi zajedno. Krava nema. — Ajme meni, nema ih! — reče govedar. Dundak poče: „Daj mi kavu s mlikom!...“ — Nema mlika, šjor!... „A zašto nema mlika?...“ — Zato što su prikovođani poveli krave, šjor!...

— Natrag, pasji skote! Niko da se odavde makâ nije, nego da me svak sluša... Nožić mi daj kogod i vode donesite! Ta ne vidite li da je čovik pri smrti! Brzo, dvojica donesite štramac (dušek) iz njegove kamare.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

JE BUDILA MIR 2 RUKE BOLA 3 OTVORI SVU TIŠINU 4 OPROSTI KAMENU ŠTO ĆUTI 5 O VRATI SE 6 BUKET 7 O DAJ MI 8 PESMA I SMRT 9 JEDNO SIGURNO VEČE 10 TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM 11 USNULI KAVEZ 12 NITI 13 KAMENA

Zar nije crno ko flor? I pesma: da l plavi vir? Ili kap pala na zid? Samo je budila mir. RUKE BOLA Daj reči guste ko smola I reči kao krv neophodne Za naše prazne ruke bola Podignute u svetlo podne.

RUKE BOLA Daj reči guste ko smola I reči kao krv neophodne Za naše prazne ruke bola Podignute u svetlo podne. Daj onu strašnu reč što tone Još neprobuđena u mrak mesa Od koje grudi muklo zvone Kao negledana kap nebesa.

Daj onu strašnu reč što tone Još neprobuđena u mrak mesa Od koje grudi muklo zvone Kao negledana kap nebesa. Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko čelo Naći u svetu razbijeno.

Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko čelo Naći u svetu razbijeno. Daj reči gorde ko mač topola Za naše prazne ruke bola.

Pod očima trava mirno veje. Žuta se lala u njoj zlati I klati i tako teku sati. O DAJ MI O daj mi uspavanku od slapa U budni san što obara I svet nepoznati otvara Kao raširena mapa.

Pod očima trava mirno veje. Žuta se lala u njoj zlati I klati i tako teku sati. O DAJ MI O daj mi uspavanku od slapa U budni san što obara I svet nepoznati otvara Kao raširena mapa.

Ako za reč već nema spasa O daj mi bar uspavanku bez glasa. PESMA I SMRT Ova pesma nema oštrih zuba, Sve je u njoj golo ćutanje i mir I spori dolazak

Ćosić, Dobrica - KORENI

Aćim se strese. Ja više ne postojim. Ja sam iščupan, htede da vikne. Po njemu zveči suv, izlomljen lavež. — Đorđe, daj ovome pet stotina dukata, i da ga moje oči više ne vide u kući. Gubite se, neću isti vazduh da udišemo.

Đorđe je ne ču i nastavi: — ...Osilila si se, pa hoćeš i s jedinim bratom da me posvađaš. — Dobro, Đorđe, daj mu sve, nemam pravo. Ti si muško. — Sve da mu dam?... Pa sve ću mu i dati! Moram sve da mu dam.

Poješće svinja, ne daj! Izgoreće... — bunca, pridiže se sa slamarice na podu i baca da ih zaštiti, uvek na suprotnu stranu od korita sa

— Vepar gori, ne daj decu, ne daj levog, on je prvi, moj otac će da dođe, uh! Svinja prokleta! — Anđa se pridiže, viče, bacaka po slepljenoj,

— Vepar gori, ne daj decu, ne daj levog, on je prvi, moj otac će da dođe, uh! Svinja prokleta! — Anđa se pridiže, viče, bacaka po slepljenoj, pocepanoj

Vidi ga, Đorđe, kakav je rutavko. Taj će biti veći gazda od tebe. Za trice će da te kuli. — Juri vepra, ne daj, teraj ga iz kuće, Tole... Zbog tebe, nesrećnica, pati. Ukleo si je. Osušio se, jalovak si. Ne rađam ja tebi sluge.

Do pod miške nabio bih te u zemlju. Čekaj dok svane, sutra ću ja tebe! Anđu malo popusti groznica. — Daj mi da ih podojim... Tola joj prvo pruži „desnog“. — Što si manji od brata? — reče.

Stresa me... — Naložiću, usijaće se odžak. U Prerovu ima dosta plotova. Sve ću ih noćas počupati. — Uzmi ovoga, daj mi „levog“. — Koliki je! Odakle se izvuče, boga ti? Hajde, vuci, šta čekaš. Još neki mesec pa ćuja tebe rakijom.

— Od podne mu nije Dobro. Zovi sutra popa da mu očita molitvu. — Ne treba njemu molitva. Spava mu se. Daj mi ga. Tola spusti dete u korito, pomisli da im je zima, skide gunj sa sebe i pokri ih.

Rat su nekom objavili... Đorđe se namršti od gadne i mutne pomisli. — Još donesi! Daj svima ovim oklamišima nek piju! — Viknu i pokaza rukom na lude u kafani. — Nek piju dok mogu!

Vojske su ništa. deca su ništa. Stranke su ništa. Žene su ništa... Očevi su ništa. Vi ste ništa! Iko, daj im rakije dok ne pocrkaju! Vidiš li da čuče oko mene kao kučići? — Đorđe ispi čašu Do dna. Grč mu nagrdi lice.

stečajem izvuče se ispod stola, podiže šubaru i, držeći je prstima, nežno mu je stavi na glavu, šapćući mu u uvo: — Daj mi banku! Đorđe ga ne ču od pijane dreke koja zali kafanu.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Ne daš se? — svađao se s nekim koga ona nije mogla da vidi. — Pa, i ne daj! Da vidimo ko je jači! — pritajivši se, ona ču kako se dečak s panjićem svađa, ulaguje mu se, kune ga, hvali.

« pomisli i sav pretrnu kad žabac Troglavac progovori ljudskim glasom, ali tako gromovito da se celo nebo treslo: — Daj vode! Dečak se od straha okameni. Svuda oko njih titrala je vrela nebeska plavet. Gde tu da nađeš izvor? Da nađeš reku?

Dečak se od straha okameni. Svuda oko njih titrala je vrela nebeska plavet. Gde tu da nađeš izvor? Da nađeš reku? — Daj vode! — iskolači Troglavac oči velike kao bundeve. — Ili ću te ovoga časa progutati!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

— Pa daj, Jovane, daj odmah! Sve treba, a škole ponajpre! Ali kada je Dobrača, nešto kasnije, sasvim ohrabren što su njegovoj

— Pa daj, Jovane, daj odmah! Sve treba, a škole ponajpre! Ali kada je Dobrača, nešto kasnije, sasvim ohrabren što su njegovoj želji podjednako

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

dižite škole, Deca vas mole! „Skini mi, babo, s čela oblake; Ne daj me, babo, u prosijake! Ne štedi, babo, rad dobra moga, Smiluj se, babo, tako ti Boga!

J. Dučić LXXV ŽELjA Kad i meni dođe čas da mreti treba, Bože, daj da umrem u jesenje noći, Nasmejan i vedar u mladačkoj moći, Pod raskošnim sjajem septembarskog neba! Smrt je tako laka.

O pobedna silo, čista jalovosti! O žalosti opšta, - žrtvo, sestro, drugo, O krinom venčana kneginjo, oprosti! I daj da u krilo to položim usko Ovo ludo srce što prestaje biti, Što ga vihor strasti vekovima pljusk'o, Al' što osta časno,

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Kralj se podiže sa svog sedišta i viknu: „Ukradena četvrtina zlata? - Hulja, lopovčina! - Tako da mi podvali! - Daj ga, Erazistrate smesta uhapsiti i predati dželatu u ruke!

Kad se taj gnev u njemu pomalo stiša, reče on svom rizničaru: „Daj mi prsten, a krunu vrati u riznicu!“ Kad Erazistratos ode, obrati se Hijeron Arhimedu: „Kako misliš, rođače, o ovoj

„Dobar oklop, dobrome junaku! Imaćeš ga, boljeg no što ga je Orlando nosio!“ - Don Alfonzo će ponizno da me zamoli: „Daj mi, Mardohaju, para!“ - Daj mi, done, dobar zalog, a je ću ti izbrojati zlatnike na dlan!

Imaćeš ga, boljeg no što ga je Orlando nosio!“ - Don Alfonzo će ponizno da me zamoli: „Daj mi, Mardohaju, para!“ - Daj mi, done, dobar zalog, a je ću ti izbrojati zlatnike na dlan!

Kopernik prouči pažljivo katalog knjiga, pa reče: „Daj mi, molim te, Veliku Sintaksu Klaudija Ptolemaja“. Đirolamo ode do jedne od polica i donese mu odande jedan osobito

Njegov sused potapša ga po ramenu. „A što si se tako skljokao, dragi Oto?“ „Daj Bože da bude tako kao što naš hrabri komandant govori!“ Falkenbergu ne umače ovaj razgovor.

On me pogleda dobrodušno, očinskim pogledom. „Ali - ne daj Bože da na sebi iskusite - život je teška borba. Tako stoji napisano u knjizi sudbine!

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

A čim nastupi zamor na maršu, onda zapišti komandant bataljona: — Resimić, daj takt! On počine da se sprema: udešava tovar, namešta doboš, popušta kaiše da lakše diše i otpetljava maljice.

A šegrti, ispred dućana, zadevaju ga: — Ej, Sekula, popiše ti bozu. — Sekula, daj dve čaše za marijaš. On polako otvara oči, gleda oko sebe, trepće i izgovara jednu jedinu reč, gadnu i nepoznatu van

“ Sećaš li se?... Pita se čovek, nego šta! Nema tu samo: daj život. Hoću da mi kažeš zašto da ti ga dam, jest, zašto da ti ga dam, čime si me to zadužila, ti bezdušna otadžbino?

Nego, kažem ti, taku ženu ti men' daj k'o moja što je. Jedared, boga ti... slušaj ovo da ti pričam. Odem u Beograd za espap, neku meku robu da uzmem, znaš.

Zagrli me, idi, idi brzo, uberi, brzo beri one ljiljane pune ruke, moje ljiljane ... sve, donesi mi, ljubi me, daj mi, zakiti se, ukrasi me, okiti sebe, molim te ... sve moje ljiljane, diši, udiši jako, živi, raduj se, živi!

„Čim“, veli, „ovom sitom i besnom Beogradu ponestane para, a on daj neko slavlje, izmisli tek ma šta bilo, to oni jadni i blesavi deputirci, otud iz naroda, pone si i potroši svu onu, s

— I ja sam, braćo — reče seljak. — Čujmo; čujmo! — zaori se sa svih strana, i svi se okretoše od Ivana Ilića. — Daj Bože! — prekrsti se onaj seljak. Pa ga podigoše na jednu tezgu. — Hoćete li da čujete? — reče on opet.

I da je samo toga dana, on, ne daj Bože, popustio na Bukovoj Glavi, nesprečen, neprijatelj bi se baškario u Nišu, a mi danas ne bi bili pobedioci.

Dakle, jedan glas iz publike (i to nekakvoga Joce Vijakera) dobaci Lepiru ovako: — Drž’ se, veli, Lepire, ne daj se!

Pa čeka ona dokle on prilazi blagajni i traži: — Daj nam, — veli — Vasiću, rođače, dva prva mesta. I vadi kesu iza svilenog silavae, odmotava, odbrojava, i plaća nešto

— E nije, zdravlja mi, i para, e nije očiju mi, e nije, velju, tako mi... — De, de, dobro, — popušta on — ne kuni se, daj mi tri groša, džaba ti para!

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Oh, što je Masno--o-o! — povika Mitko, lupajući nožem o panj. — Daj prečnjake ovamo! — viknu neko ispred kavane. — Molim, ja sam se pre abonovao — odgovori apotekar.

— Pa vidiš, valjad’, da pristajem... moram! — Dakle, sigurno? — Sigurno! — E, daj ruku! Đurica pruži svoju hladnu kao led ruku, koju Vujo dohvati i steže svojim koštunjavim prstima.

Sreten pođe uz nju. — Ja, znaš, obilazio pšenicu, pa vidim tebe da ideš ozdo sa sudovima... pa velju, daj da pričekam... Znaš, onoga... pšenica mi mnogo dobra : biće sto krstina.

Videći da je Vujo raspoložen, on lupnu o sto. Prljavo slušče sa masnom zapregačom pojavi se na vratima. — Daj nam Darvina!

Šta rade tamo, traže li me? — Ne brini za to, nego daj da spremamo to oružje. — Sve sam pregledao, počistio, naredio svaku kao sat.

— Ne brini za to, nego daj da spremamo to oružje. — Sve sam pregledao, počistio, naredio svaku kao sat. — Daj — der ovamo — reče Vujo, i uze jednu po jednu pušku, te ih pregleda i, našašvi sve u redu ostavi ih. — Tako, sokole!

Pa sad otvori oči. Uči se od njega, jer je vešt, pusnik; ali mu ne daj da kolje i seče. Što god nađete novca, da uzmeš sve ti, pa da doneseš pravo meni.

Ja ću se posle sa njima nakusurati po našoj pogodbi, ali im ti ne daj ni pare. — Jesi li i Radovanu kazao to za novce? — Jesam.

— Zar nećeš čekati, tajo, da se ispeče pogača? — More, daj što bilo. Imamo posla. Žene se požuriše, a Miloš ode u podrum, te donese ocu pljosku s rakijom.

Đurica pogleda Sremca, a ovaj odmah otrča u kuću, i naskoro zatim deca se umiriše. — Brže pare daj, nemamo kad da razgovaramo s tobom! — viknu Radovan i opet podiže nož.

Vuju ne bi pravo, ali odgovori običnim glasom: — Je li dosta dva dukata? Babi ne treba više. — Daj mi, zasad, deset. — Hm... da li će biti... Ja ti nisam ni kazao kud sam šta razdavao.

— Što će ti sad pare? — Bez njih se ništa ne može, to znam. A ja ih moram sad bacati na sve strane. — Pa dobro, daj da gledamo koju priliku još ove nedelje.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Koliko ćeš novaca? A starac mu reče: — Ja novaca neću, da me ko za njih ubije, nego daj mi onu staru kabanicu iza vrata. A vrag mu reče: — Bolji bi ti bili novci.

A sveti Petar reče: — Dobro, pa što tražiš za njih? — Načini mi — reče starac kulu do nebesa, i daj mi u njoj svega dosta, i da živim devet stotina godina, pa ćy ti onda dati.

Ali se starac naljuti pa reče: — Bogme neću još, nego mi produlji još trista godina, ili mi daj moje ovce. Kad to čuje sveti Petar, otide pa kaže gospodu, a bog reče: — Pa neka mu još i to bude.

Na to mu čoban odgovori: — Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik; ako li mi to ne daš, a ti zbogom ostaj! Meni drugo ne treba ništa. — Pa pođe da ide.

snage, reći će jedan dan materi: — Vala, mati, sramota je da mi prosimo kada sam ja, hvala bogu, poodrastao; nego daj da mi prodamo ono malo baščice pa da kupimo konja, mogao bih ja već drva goditi pa se oboje hraniti, a da drugome ne

Ako ćeš mi dati što, daj mi prsten s ruke, a ako mi prsten nećeš dati, ja ti neću ništa drugo. Car mu je davao šta hoće drugo, samo ne prsten,

Kada su toga jabandžiju pred dara izveli, car bez suvala, bez dževapa osudi jabandžiju na smrt. Badža će na to caru: — Daj, care, meni dva dželata, pa ćy ga pogubiti.

Nego, care, daj mi dva pouzdana i jaka druga, koji će me nositi, jera ja kao sakat ne bih mogao otići. Car mu odmah dade, i oni ga

jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno, pa iz njega iziđe glas: — Zaboga, brate, molim te, umreh od žeđi; daj mi čašu vode. Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu.

Zatim opet iziđe glas iz bureta: — Zaboga, brate, umreh od, žeđi; daj mi još jednu čašu vode. Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč.

Po treći put iziđe glas iz bureta: — Zaboga, brate, umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode. Carev sin uspe još jedinu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure rasapadne, a zmaj

sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao: — Daj, baba, glavu.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

A i mi svi smo sitna riba! Grke mi daj, daj mi Homera, Pindara, Demostena, Platona, Praksitela, Fidiju, Sofokla i stotine drugih koji su govorili jezikom

A i mi svi smo sitna riba! Grke mi daj, daj mi Homera, Pindara, Demostena, Platona, Praksitela, Fidiju, Sofokla i stotine drugih koji su govorili jezikom bogova i

Njih mi daj, a na čast ti tvoj Morze, Makormik, Houv, Erikson i ostala vojska materijalista koja je učestvovala na izložbi u Filade

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Dvije cedulje za me i za ovoga, — i pokaže na sina. —Kuda ćeš? —U O... —Daj novac! — i pruži ruku. —Koliko? —Dvije krune i dvadeset! Daj, brzo! Žena se skanjiva.

—Kuda ćeš? —U O... —Daj novac! — i pruži ruku. —Koliko? —Dvije krune i dvadeset! Daj, brzo! Žena se skanjiva. Najposlije smisli se, razveže maramu i pruži mu krunu. — Ča? 'Ajde k vragu!

— Eto sve! pregori se Cveta i istrese novai u njegovu ruku. Agent brzo prebroja. —Još dvadeset helera. Daj! Ala! —Nemam više! —Onda što zanrvetaš, beštijo! — i utisne joj silom novac u ruku. Drugi nahrupiše da potpuno plate.

— I, uozbiljivši se, smišljeno nadoda: Da bi' ja i htija, neće mali puk!... — Ali, čovječe, daj se razlogu! Niko vam ne kreće u sveca... — Onda ča je bilo i potriba metnit drugoga na njegovo pristolje?

Ko vam je uzročan što ne znate da u O č e n a š u govori: „Daj nam ga i danas!“? A vi hoćete da uštedite od zalogaja i istrgoste se od rada, kao da znate što vas sutra čeka!

— Čuješ li zvono, Morača? Prijeti, opominje...Daj mi ruku! — Što će ti moja ruka? — odvrati navlaš prezrivo žena od njega. — Idi gdje si dosada bio! — Morača!

Rastanimo se barem u miru! Čuješ li zvono? —Idi kažem ti! —Kad hoćeš, idem... Ali mi ruku tvoju daj!... Daj mi tvoju ruku.... Idem! — reče u suzama paron Zorzi kad se žena srdito odmače od njega.

Rastanimo se barem u miru! Čuješ li zvono? —Idi kažem ti! —Kad hoćeš, idem... Ali mi ruku tvoju daj!... Daj mi tvoju ruku.... Idem! — reče u suzama paron Zorzi kad se žena srdito odmače od njega. Polako silazi niza stuba.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Ona ne daje ni prste ni ruku dok joj otac malo ljutito ne rekne: „Ajde, ajde, daj ruku. Ja sam te dao njima, i ti odsad njima pripadaš“.

Ja sam te dao njima, i ti odsad njima pripadaš“. Tada devojke pevaju ovu tužnu, pomalo i jezovitu pesmu: Ne daj me, male, ne daj me! Pade mi magla na glavu. – Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je magla na glavu.

Tada devojke pevaju ovu tužnu, pomalo i jezovitu pesmu: Ne daj me, male, ne daj me! Pade mi magla na glavu. – Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je magla na glavu. Ne daj me, majko, ne daj me!

Pade mi magla na glavu. – Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je magla na glavu. Ne daj me, majko, ne daj me! Pade mi soko na ruku. – Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je soko na ruku.

Pade mi magla na glavu. – Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je magla na glavu. Ne daj me, majko, ne daj me! Pade mi soko na ruku. – Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je soko na ruku. No ti je prsten na ruku.

Pade mi soko na ruku. – Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je soko na ruku. No ti je prsten na ruku. Ne daj me, stara, ne daj me! Pade mi zmija na noge. – Ne boj se, dušo, ne boj se!

– Ne boj se, ćerko, ne boj se! Ne ti je soko na ruku. No ti je prsten na ruku. Ne daj me, stara, ne daj me! Pade mi zmija na noge. – Ne boj se, dušo, ne boj se! Ne ti je zmija na nogam, No ti su žute papuče.

Kojoj od ovih knjiga ste u ovom trenutku najbliže? Ili su vaše namere bitno drugačije? Daj bože da bar jednu od tih triju mogućih knjiga napišem. Svaka od njih, međutim, zahteva dug i sistematski rad.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

SAVKA: Eh, to... na to nemoj ni da računaš, gde bih ja to dirala! Jedva sam skupila da mi se nađe ne daj, bože!... ŽIVKA: Bože, tetka-Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti.

Kako da se smirim, smirio se on dabogda nikakav! (Plane.) Vaso, daj mi pušku; čuješ li, pušku mi daj da ubijem skota. Pušku mi daj... ili nemoj... VASA: Pa dabome da neću!

Kako da se smirim, smirio se on dabogda nikakav! (Plane.) Vaso, daj mi pušku; čuješ li, pušku mi daj da ubijem skota. Pušku mi daj... ili nemoj... VASA: Pa dabome da neću! ŽIVKA: Idi, idi mi kupi mišomor.

(Plane.) Vaso, daj mi pušku; čuješ li, pušku mi daj da ubijem skota. Pušku mi daj... ili nemoj... VASA: Pa dabome da neću! ŽIVKA: Idi, idi mi kupi mišomor. Čuješ li šta ti kažem, idi mi kupi mišomor!

Jer, vidiš, ovako, bez toga, mogu oni njemu reći: „Brate Simo, ti si ceo kabinet obrukao, pa da spaseš ugled kabinetu, daj ti, brate Simo, ostavku!” ČEDA (još ushićeniji): Ala bi to divno bilo! VASA: Koje? ČEDA: Pa to!

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

A nama on ništa neće da kaže. Ni 'bolan sam', ni 'oh', ni 'ovde me boli', ni 'ovo mi se jede, palo mi na um, daj mi, majko. . . ' Ništa, ništa, sinko! Samo tako ćuti”.

Neka kao primer posluži sledeća zapovedna rečenica: „Daj sestri svoju svesku”. Prvo, jače se može naglasiti svaka od četiriju reči (što obeležavamo kurzivom), i to je

(što obeležavamo kurzivom), i to je povezano s delimičnom izmenom smisla (na šta upozoravamo rečima u zagradi): (1) „Daj sestri svoju svesku” (a ne olovku); (2) „Daj sestri svoju (a ne bratovljevu) svesku”; „Daj sestri (a ne bratu) svoju

s delimičnom izmenom smisla (na šta upozoravamo rečima u zagradi): (1) „Daj sestri svoju svesku” (a ne olovku); (2) „Daj sestri svoju (a ne bratovljevu) svesku”; „Daj sestri (a ne bratu) svoju svesku”; (4) „Daj (a ne da je zadržiš) sestri

rečima u zagradi): (1) „Daj sestri svoju svesku” (a ne olovku); (2) „Daj sestri svoju (a ne bratovljevu) svesku”; „Daj sestri (a ne bratu) svoju svesku”; (4) „Daj (a ne da je zadržiš) sestri svoju svesku”.

svesku” (a ne olovku); (2) „Daj sestri svoju (a ne bratovljevu) svesku”; „Daj sestri (a ne bratu) svoju svesku”; (4) „Daj (a ne da je zadržiš) sestri svoju svesku”. Različno naglašavanje zapravo je premeštanje ekspiratornog pritiska.

Pauzu obeležavamo zarezom: (1) „Daj sestri svoju, svesku”; (2) „Daj sestri, svoju svesku”; (Z) „Daj, sestri svoju svesku”.

Pauzu obeležavamo zarezom: (1) „Daj sestri svoju, svesku”; (2) „Daj sestri, svoju svesku”; (Z) „Daj, sestri svoju svesku”.

Pauzu obeležavamo zarezom: (1) „Daj sestri svoju, svesku”; (2) „Daj sestri, svoju svesku”; (Z) „Daj, sestri svoju svesku”. Treće, može se menjati red reči, što takođe korelira sa promenom smisla.

Treće, može se menjati red reči, što takođe korelira sa promenom smisla. Evo, samo nekih mogućnosti: (1) „Sestri daj svoju svesku”; (2) „Svoju svesku daj sestri”; (Z) „Daj svoju svesku sestri”; (4) „Svesku svoju sestri daj”.

Evo, samo nekih mogućnosti: (1) „Sestri daj svoju svesku”; (2) „Svoju svesku daj sestri”; (Z) „Daj svoju svesku sestri”; (4) „Svesku svoju sestri daj”.

Evo, samo nekih mogućnosti: (1) „Sestri daj svoju svesku”; (2) „Svoju svesku daj sestri”; (Z) „Daj svoju svesku sestri”; (4) „Svesku svoju sestri daj”.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Lekovac je on. A od Lekovaca neki su već muftije i muderizi, pa i oni što se krste — daj, Bože, da postanu vladike, a on će da hajdukuje!... Stočarstvo je u Gori uništeno i nastala dotle neznana pečalba.

Dok njeno dete iskraj ognja iznenadno i izbezumljeno ne vrisnu — Turčin!.. Ne daj, dado!.. Turčin!.. Na detinju vrisku Bogdana se plahovito prenu i spazi nadno kuće, nedaleko od vrata, svojega muža.

Ali gost... Radi ovoga praga i đeteta!... Pričekaj... Zatvori vrata... Razgovorićemo... Daj mi da pogledam svoje dijete! — Kuku meni, što nas ovako ojadi!

— Što da ne, ako je Bog dao, Bogdana!... To mi zakon ne zabranjuje... E, Vino i krmetinu samo ne spominji... Daj donesi da popijemo po koju!...

Tur-čin, ženo, do vijeka i amina, ako ti oči pomažu!... Zakameni, pa samo daj rakije!.. Bogdana se uzdrža, jer vide da ga rakija još nije potpuno osvojila.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Ta što buncaš! Budi svesan! Gle, krvav si, modar, bled. „Ujeo me golub besan, Pa mu puštam krv na med.“ Daj mi ruku da opipam Žilu kako bije. — „He! Nemam ruke: njome sipam Belu kletvu povrh nje.

“ »Orao« 1891. U SVATOVI JEDNE SRPKINjE koja polažaše za tuđinca Daj ti, Bože, dobru sreću! — Ali svati tvoji ćute. I na tvome bledom čelu Oblaci se neki mute.

— Ali svati tvoji ćute. I na tvome bledom čelu Oblaci se neki mute. Daj ti, Bože, dobru sreću — Al’ meni se teško diše. Ruzmarine sluga deli, A ruzmarin ne miriše.

Daj ti, Bože, dobru sreću — Al’ meni se teško diše. Ruzmarine sluga deli, A ruzmarin ne miriše. Daj ti, Bože, dobru sreću! — Ali kolo ne hvata se. Sumorne su tvoje drýge, Ne čujemo slatke glase.

Daj ti, Bože, dobru sreću! — Ali kolo ne hvata se. Sumorne su tvoje drýge, Ne čujemo slatke glase. Daj ti, Bože, dobru sreću! — Blagoslov ti otac daje, A mali te bratac gledi Kao da te ne poznaje.

Daj ti, Bože, dobru sreću! — Blagoslov ti otac daje, A mali te bratac gledi Kao da te ne poznaje. Daj ti, Bože, dobru sreću I zakrilje od svih zala — Al’ da j’ živa tvoja majka, Grozno bi se zaplakala.

Sad ga nose... a ja klečim pred tom slikom dragom. Duni, vetre, sada duni celom svojom snagom! Ne daj svetlost da se spusti u mračno mestance, Razbi kovčeg, kao što je on razbio lance, Kovčeg razbi, pepeo prospi pa u

»Neven« 1882. BOGATAŠ I UBOGI LAZAR (Uz sliku) „Glad me mori, daj mi jesti, Ako ti je duša draga!“ A bogataš pir piruje — Prezire ga, ne sluša ga.

“ A bogataš pir piruje — Prezire ga, ne sluša ga. „Glad me mori, daj mi čega; Nevolja mi pregolema!“ A bogataš svega ima — Al’ milosti samo nema.

„Glad me mori, daj mi čega; Nevolja mi pregolema!“ A bogataš svega ima — Al’ milosti samo nema. „Daj mi samo mrve one Što sa stola padnu tvoga!“ A bogatiš ima toga, Al’ je srca kamenoga. Neću dalje...

Kad već mora biti boja, Bar takvog nam ne daj, Bože, Kakvog boja među braćom Tek im dušman želit’ može. Kad se mora mnogo zgazit’ Na megdanu bratskog trenja,

Pa kako je lepo pio, Lepo plati, Pošô j’, al’ je preumio, Pa se vrati. „Daj, krčmaru, bokal vina O ponoći! Da ne moram, veli, sutra Opet doći.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Kravi sena, uh! uh! (metne maramu na nos) ala smrdiš! Ančice, Ančice, daj malo vatre da se okadi soba. Idi ukraj, ne mogu da trpim smrad od tebe.

Ančice, Ančice! (ANČA donese vatru, i počne kaditi.) FEMA: Ah, Ančice, kako mi je zlo, poduzima me muka. Daj malo sirćeta pod nos. (Anča joj donese.) FEMA: Tako, sad mi je već lakše.

FEMA: Uh, uh! Idi, dok nisam sve povratila. Ančice, daj sirćeta! JOVAN: Nemojte, sad ću ja sam doneti. (Pođe.) FEMA: Gurbijan, bezobraznik, ti si za svinjara a ne za

(Grli je). EVICA: Ja ne znam ništa, gdi su ti novci, i otkuda su VASILIJE: Gdi su mi, otkuda su mi? Daj samo reškontu, pak ćeš videti. Do po sata pune tri kese dukata doneću ti. EVICA: Al’ ćedu biti žuti! Blago Nama!

Do po sata pune tri kese dukata doneću ti. EVICA: Al’ ćedu biti žuti! Blago Nama! VASILIJE: Sad daj reškontu, ne mogu više da čekam. EVICA: Kakvu reškontu? VASILIJE: Zaboga, reškontu, ja sam je kod tebe ostavio.

EVICA: Nisi ti meni nikakvu reškontu dao. VASILIJE: Kako ti nisam dao kad je ostala u tvojoj ruci? daj ovamo, nemoj me toliko mučiti. EVICA: Ti snivaš, ja ne znam ni za kakovu reškontu. VASILIJE: Ha! Eto ženske vernosti!

VASILIJE: Ha! Eto ženske vernosti! Evice, to je lepo? Tako li ti mene miluješ? Daj reškontu, zaboga nemoj me ubiti! EVICA: Ja ne znam šta si ti poludio. VASILIJE: Poludio. (Plače.

To je lepo da ubiješ siromâ momka... Evice, ja znam da se ti šališ, samo oćeš da me namučiš; daj reškontu, da primim novce, pa onda uzmi koliko oćeš. EVICA: Ubio me bog ako znam o kakvoj reškonti!

MITAR: Bre govori ljudski, zašto ako te okupim, nećeš se znati ni ti, ni tvoj jezik. Reškontu daj ovamo! RUŽIČIĆ: Da pretvoritsja v kamen moje tjelo, ašče znam za kakovu reškontu.

Miljković, Branko - PESME

Oh, gipka sliko varke, varko živa, kad kamen vida njeno lice biva. Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva.

Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim. Vrati mi sličnost da usnim, dok strava Tišti mi čelo i niče na stolu.

Preselili smo cveće pod rep zmiji, A ipak nam je duša nade puna. Daj lobanju praznu za preživele laži; Neizbežni dodir sna i praha traži Imena posna trostrukih odraza.

UTVA Daj nesanicu grane s koje slete Zvučno u dane poslednje i tužne Zlatokrila koje ne mogu da se sete Crne šume iza glavobolje

Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje, Svet više iza nas negoli u nama. Da bi čeznuli i pevali daj manje Nego što nam treba.

Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje, Svet više iza nas negoli u nama. Da bi čeznuli i pevali daj manje Nego što nam treba. Padaj kišo tamna! Ružu nutrine nude bezazleno Promuklom dodiru dana da ga svlada.

isto Biva: ljubav koju još pesnik ne reče Jarki cvete kojim vrtovi se leče Iz probitog nerva rasteš bolno i čisto. Daj mi da vidim svršetak tvog leta Mir tvoga kretanja što mi nemir snio I nepokretnost moja kad sam mrtav bio Sam u svom

Krakov, Stanislav - KRILA

Htede podići ruku, koja beše olovnom kuglicom probijena. On to nije čak ni osećao. — Daj... ruku... — prošaputa krkljajući.

Video je samo krvavu penu na usnama toga lica kraj sebe koje beše crno kao nekog davno pogrebenog. Sklopio je oči. — Daj toga sa nogom. — Lakše, oficir je. — Šta mari, ima ih danas mnogo ovde.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

„Kolac mi daj!...“ Poviče on... Za koga kolac taj?... I čij’ ću onde čuti uzdisaj? „Tiče l’ se roba to? I rob da zna? Ha, ha, ha!

Ako je možno, još druge noći; Svaki čas može Hadžija doći... SPASENIJA: Brata mi pazi, Ne daj krvniku da ga obrani, Ako do loma dođe s tirani... (Svi odlaze.) TREĆA SCENA Na dunavskoj obali.

(Klekne pred njime.) RADAK: Ne benavi se, beno matora, Već čamac daj! JANjA: Al’ je utopljen!... Sasvim zaronjen! Od njeg’ ni đavo nema pomoći! RADAK: Kô da vas ne znam ja!

Šala je... STANA (dolazi k sebi, viče trogavajući): Sina! Sina!... Oh, sina moga daj! TREĆI TURČIN (uplašeno): Ćut’, babo!... Sad će ti doći sin!... Eno ga, ide! Ćut’, čuće vezir!...

(Glasno.) Mahnita je!... Odlaz’te svi, Da joj nameru bolje iskušam. (Turci odlaze.) STANA: Sina mi daj! O, silan pašo, moći vrapčije, Što tvrdim kljunom krade useve, Birajuć zrna klasju bogatom — Ali u stanju nije

Oh, sina, pašo, sina, sina daj! SULEJMAN: Dobro!... Dovedi kćeri!... Na smrt je meni, veruj, ne vodiš, Život je čeka, kao huriju!...

Pa gde je sad?... STANA: Oh, sina, pašo!... Sina, sina daj! Grudi su moje suva obala, Dole je na dnu stege hrapavo, Plamen ga žeže dana žestokog...

SULEJMAN: Dakle, moćan sam, Kad sam od vode pep’o stvorio?... STANA: Sina mi daj, A verovaću da si stvoritelj! SULEJMAN: Dovedi kćer!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

izgleda kao da svaki i nesvesno sluti važnost današnjega događaja. Daj Bože da se ova tišina zameni doveče pesmom i veseljem u slavu dobivene bitke.

Daj Bože da se ova tišina zameni doveče pesmom i veseljem u slavu dobivene bitke. — Daj Bože, ali misli li vaše visokoblagorodstvo da ovu tišinu može doveče zameniti borba na ovome samom mostobranu?

Po vas dan dugi iz topova tuče, noću bombardira, Ne daj care (pomagaj), propade ti sirotinja! Po Šumatovcu ozgo dim se poklopio, Za po sata hiljadu topova pukne!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

HHII Vidiš, sad sam došô k tebi, Da mi sine rujna zora, Al’ zaludu, duša j’ moja Otrovana od sumora. Ne daj meni svoje ruke, Kud ćeš u mrak srcem golim, Okreni se, stegni srce, Zaborav’ me, ja te molim.

Viš, ja nisam nikad plakô, Ja sam gutô suze svoje, — Gorke suze, bujna reka, Potopiće nas oboje. Ne daj meni svoje ruke, — Malena si, nevina si... Meni dođu strašni časi, Dan mi smrkne, svet s’ ugasi.

HHIH Daj mi ruku, da je vidim... Ova ruka, ova mila, Kol’ko je već krasna cveća U moj život posadila. Daj mi ruku, da j’

HHIH Daj mi ruku, da je vidim... Ova ruka, ova mila, Kol’ko je već krasna cveća U moj život posadila. Daj mi ruku, da j’ osetim... Jer kad umor čelo smuti, Pod ovom je rukom duši Najmilije odahnuti.

Daj mi ruku, da j’ osetim... Jer kad umor čelo smuti, Pod ovom je rukom duši Najmilije odahnuti. Daj mi ruku, da je stisnem... Jer kad stegne smrtna muka, Kad zatišti ljuta rana, Melem biće ova ruka.

A ja sedoh, da u pesmi Stvorim lepši dan, — Mladu ženu uz kolevku, Zavarljivi san. Daj da čitam onu pesmu Što je pisah tad, Pa da s’ slatko nasmejemo Na tadanji jad.

? Aoj, Bože svemogući, Molim silu tvoju jaku, Daj i meni — mojoj duši, Površinu barem taku. L Molio sam Boga krepko, Što ga moljah Bog mi dade, Te mi s’ čini duša

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

„Ah!“ — izusti kaplar i ispusti pušku. Toga Bugarina dotukoše kundacima. Razležu se povici: „Udri ga!“... „Ne daj da beži! „ „Jaoj!“... „Predavam se, bratko!“ U njihovim rovovima ostali su mrtvi i teško ranjeNi. „Sanitet!

— veli kapetan „Fikus“ skidajući kapu. Maramom je brisao znoj i duvao preko gornje usne, da bi se rashladio. — Gazda, daj flašu konjaka! Pera „Đevrek“ pričao je tada o nekom lovcu, koji je pošao u lov na lavove. —...

— duva „Fikus“. — Teška s-služba. — Onda se obrati Sergiju: — Dorogoj brat Serjoža Nikolajevič... daj pocelovać ćebja... Ti moj brat... vsja, ti i moja „Ruža“.

Kad nestane, nek prestane“. Baš me briga. Sto godina neću živeti. — Inače, kako živiš? — Kao car. Ne daj bože gore. Komandanti me ne obilaze... Jer znaš... ovde je vuna, vuna. Na sedamdeset metara su Bugari, pa neka izvole.

U sanduku, pri vrhu, nalazi se spisak mojih stvari. Ostaj zdravo. — Zdravo se vratili! — poželi mu posilni. — Daj Bože! — i komandir odlučno pođe. Jedna za drugom, raketle su bleštale. Treperava svetlost zasenjivala je oči.

— Stoke jedne! — vikao je da svi čuju. — Uležali se ovde kao veprovi. Ali propištaće im majčino mleko!... Seiz!... Daj konje! Kad su se odmakli malo, on se obrati Kosti: — Dede, molim te, pričaj mi još nešto o toj svojoj ženskoj.

Naskoro se vratio Radoslav sa dve flaše crnog vina i stavi ih na sto. — Pozajmio sam ovde. Daj one vinske čaše. — Ne treba, ne treba! Mi ćemo iz čaša za vodu — veli Bora. — Kakve vinske čaše! — čudi se Kosta.

— Strašno!... Iz dana u dan topimo se kao sneg u proleće. Vratio se Vojin. — Ti nisi ništa pričao?... Posilni, daj onu flašu sa konjakom. Gde smo stali? — Pričao mi Luka o sirotom Protiću.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

O, pravdo božja i istino sveta! Daj stablom da narasti takva klica, Da sve to lepše peva srpska vila! Već stari Latini su međutim znali da nije dovoljno

Vidiš, moj cvet ljubezni, kako vremja sada: Zavist, gordost carstvujet, krotka ljubov strada; Čuvaj se, ne daj se lako prevariti, Hrani se, nemoj ti drugom poveriti. Pita l' tebe tko za mnje: „Znaš li ono tko je?

veselju, Ne pokazuj nimalo k mene dobru volju, Nit' sesti kako ćeš do mene ti gledaj; Ištem li igrati, ruku tvoju ne daj.

Da s' živila v' vremja to kad su žertvovali, pred oltarem tvojim sto žertvi bi su dali. Daj mi ljubov tvoju dar, serce budet mi oltar, žertva budu sam.

Vostani, Serbije! Vostani, carice! I daj čadom tvojim videt tvoje lice! Obrati serca ih i očesa na se, I daj njima čuti slatke tvoje glase. Vostani, Serbije!

Vostani, Serbije! Vostani, carice! I daj čadom tvojim videt tvoje lice! Obrati serca ih i očesa na se, I daj njima čuti slatke tvoje glase. Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi i Serblje vozbudi!

Ma kad mi jošt nevjeste naznačila nisi, Iako mi život moj na končiću visi, To mi daj poslednje v žizin blagodenstvo, Najveće na svetu, pervoje blaženstvo, Da ja skoro kući dođem, u moju otčiznu (Ah, ovde

Neka zaspi s pjesnom mojom, dosta za krat prvi, Ovako ću zadjeti joj mreža mojih vrvi; Te daj danas, te daj sutra, — serce mi se nada, Neće proći ni pet dana da se mnom oblada; Da pitoma tako bude, da ju svirjel

Neka zaspi s pjesnom mojom, dosta za krat prvi, Ovako ću zadjeti joj mreža mojih vrvi; Te daj danas, te daj sutra, — serce mi se nada, Neće proći ni pet dana da se mnom oblada; Da pitoma tako bude, da ju svirjel mami, I kol'ko

„Ja bih rekla, on je dobar, — ne daj mu odavle!“ Druga na to u svom sercu: „Zaljubljen si, Pavle! Ja sam ček'o do najposle to slovo odavno: Što sam takav,

Vjeruj vjeri: Boli me Što te tuđom viđoh ja; Već mi hodi lijek daj, S mnom li u grob lijegaj. 1817. Sima Milutinović Sarajlija RAZVRAT Šta je slava i junaštvo, Šta je

Tim joj ti, mene, Naroda Genije, Navek učini: mudrost nam dolazi S Olimpa. Daj kazuj pod pero Pravila polezna; put ko sreći Otvori. Čujte! „Narod će s’ rodit iz Vas serpski.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

VLADIKA: Bog daje blagoslov I oproštenje greha svakojeg... (Svi ga redom ljube u ruke.) KNEZ ĐURĐE: Daj i ja, oče, da je poljubim, Blagosiljala j’ mene grešnoga...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

O Bože moj veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad

O Bože moj veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom

oštre i jezive kô svjetlice božje, i tirjanima nerazumljive kô što je nerazumljiva sfinga egipatska rodu čovječanskom. Daj mi te riječi i obdari me, Gospode moj, tijem darom svojijem velikijem i milošću svojom neizmjernom, jer će mi srce

Sve se izrodilo i nekako asli preokrenulo. — Bogme je tako, Simeune! — uzdahnu neko u mraku. — Mićane, Mićane! Daj svijeću — prokapa kotô! Kotao prokapa, Simeun otpoče: — Pa baš 'oćete da vam pripovjedim?

— Daj mi kaži, Mićane! — trže se majstor Glišo kao iz dubokog premišljanja, primače se vatri, istrese lulu o dlan, pa je opet n

— Daj mi kaži, Mićane, moreš li ikako znati što Simeuna ne zakaluđeriše? Eto, rećemo, služiš već puni' trideset godina kaluđe

Naši carevi, štono vele, biše i preminuše. Nego sam načuknô da mi, Srbovi, imamo jednog kralja i jednog knjaza. Daj mi kaži, tako ti carskog kruva, a vidim pametan si i učevan si: bi li se ikako, ikako mogô od tog našeg kralja i knjaza

Bojić, Milutin - PESME

Aj, u nedra tvoja mračna i beskrajna Sav bol svoga ništa najslađe je skriti. O, Gospode, daj mi one ljude vere Kojom David negda verovaše u Te! Gospod ćuti.

O, sunce, o, noći, vama ispiveni Udovi se grče, bez krvi i soka. Kao urma što se večito zeleni, Daj mi moć da sišem jezera duboka Ispod vrela peska. Moja duša plače I plamene suze teku mi iz oka.

O, sotonom me, o Bože, nazovi I daj mi moći da snagom sve većom U grehe tonem i da stremim paklu. (Bez datuma) XLII KOMEDIJA LjUBAVI Umoran sam, draga,

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

tek vidiš — u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke. E to je, vidiš, domaćin čovek, takvog zeta daj, a ne Boku. ANĐA: Šta ću, šta mogu, kad ga ona ne trpi, kaže: liči joj na petla. JEROTIJE: Rotkve njoj strugane!

) VIĆA (ponavlja): „koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma”... JEROTIJE (uzima depešu): Daj i ja da pročitam. (Čita.) „koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma”... (Vraća mu depešu.

JEROTIJE: Aha, gospodine Vićo, ovo nije plava riba i svastikin but? Ovo je važna i ozbiljna stvar. A? Daj ovamo tu depešu! (Stavlja je na dlan i uznosi kao da bi hteo da joj odmeri težinu.

A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo. A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim... MARICA (ščepa mu pismo): Dobro, dobro, dobro!

VIĆA: Pa znate kako je... bio žandar u Beogradu, pred ministarskim vratima. JEROTIJE: Daj ovamo da vidim! (Uzima kartu i čita.) „Aleksa Žunjić, sreski špijun”. (Govori.) Pa je l' on lud?

ANĐA (jednovremeno sa Maricom na vratima): Šta je? JEROTIJE: Daj mi kačketu i pištolj! ANĐA: Šta će ti pištolj, čoveče? JEROTIJE: Daj mi kad ti kažem! MARICA: Ama, što nam ne kažete..

JEROTIJE: Daj mi kačketu i pištolj! ANĐA: Šta će ti pištolj, čoveče? JEROTIJE: Daj mi kad ti kažem! MARICA: Ama, što nam ne kažete...? JEROTIJE (razdere se): Dajte kačketu i pištolj, strogo vam kažem.

ŽIKA: Došao za pravdu. Kao da sam ja pekar pa pečem pravdu. Ti misliš tako to, dođeš samo na tezgu pa: daj pravdu, a ja otvorim fioku pa: izvol'te, molim lepo! MILADIN: Pa ja velim... zakon.

ŽIKA: Bre, pa ti kao da si išao da iscediš krpu u Atlantski okean. Već sam i zaboravio za tebe. Daj ovamo! (Uzima krpu i obavija je sebi oko glave.

Nego je kazao da počneš ti isleđenje i bez njega. VIĆA: Vala i ne treba mi, i volim sam da rukovodim celu stvar. Daj mi, boga ti, gospodine Milisave one spise nađene kod optuženog.

VIĆA: 'Ajd', daj mi te tvoje građane! ŽIKA (zvoni). JOSA (na vratima). ŽIKA: Nek uđe gazda Miladin i kaži apsandžiji da mi dovede

KAPETAN (skoči kao oparen): Depeša? Daj ovamo! (Ščepa mu. Josa se povlači. Nervozno otvara i čita potpis.) Ministar!... Uh, presekoše mi se noge!

Nastasijević, Momčilo - PESME

Al’ gnjilu moju, evo, rastočila put. Iz tri što zadadoh rane, prozrem, već lopiš u mir. daj da za kapljom tebe žeđa me bez utola na veki, za bol, za greh, za blud.

O, Bože, daj im bar videti to, ne ona, ne ona, stoput proklet ja! MARINA PESMA Jadna moja Majko, kameni, kameni nedužna!...

Om. Zovem te i zaklinjem: Iziđi iz crnog bezdana Šeola, Vrati se u hram sa devetoro vrata. Pojav’ se, pojavi. Daj tvoju krv, Omiriši krv, omiriši život. Otrgnuću te od zemlje. Pojav’ se. Pojavi. Vatra me gori, o vatra iznutra.

Srce mi plam, srce mi plam. Zapevaću za Gospoda. O dane, de preni, slavo moja, Leute daj tvoj zlatni zvuk I pevaj Večnoga Što nebu gre uvis. V Večni Bog je moje videlo beskrajno. U srcu našto strah?

VI Milost, o milost, Bože moj, I sažaljenje tvoje mi daj. Briši u meni prestupa trag, Speri me do u koren moga sagrešenja, Očisti me od greha mog. Milost, o Bože moj!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

sinom, ogledala se ona predosećanja matera prema svojim prvencima, ona slutnja, bojazan, što su oni ti koji će, ne daj bože kada im muževi, domaćini, umru, biti domaćini, hraniti ih, čuvati, brigu o njima voditi.

I to Mladena najviše zgranu, to što je video da čak njima, ni babi, ni materi, sada, kada bi — ne daj bože! — ona ostala kod oca, pa sa Mladenom počela da živi, ne bi to bilo krivo.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

ili petka otkinu granu od bršljana na koji je pao poslednji zrak sunca, saviju je u venac i kažu: »Sunašce na zahodu... daj da u snu vidim svoga suđenika«.

i GZM, 4, 162). Uopšte, s pomoću r. vrača se da menstruacija bude uredna (»ružo rumena, daj ti meni tvoje crvenilo, evo ti moje belilo«, ZNŽOJS, 7, 187). Da bi porođaj bio lakši, pije žena cvet od stoliste r.

u slovačkoj narodnoj pesmi obraćaju devojke (pošto su se rano pod njom očešljale da bi im kosa rasla): »Vŕba, vŕba, daj mі muža...« (Andrej Oelicherčík, Slovenѕký folklór, Bratíѕlava, 1959, 62). Glog.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Jedan od dvojice pruži pero Vojkanu da „postavi križ” potpisaše. — Daj mu robu, — zapovjedi gospodar onome dućanskom momku, a njih napoj rakijom!

Ljudi ne pitaju za cijenu, tako su navikli; samo daj, kad je potreba, pa kao da si darovao! Platiće na jesen, pošto gazda zacijeni. — 'Vala ti, gospodaru! — veli Vojkan.

—Nije te briga znati, pitao si. —Prevario si se! —Ništa zato, bolan. I javi se Vasi: —Nemoj zaboraviti Ilije, daj mu koliko hoće! —A što ćeš ti, Vojkane? —Što i drugi ljudi, gospodaru. —Eno ti Vase.

De! Ilija smisli se, pa, kao da se pregorio, izreče naglo: —Trinaest stotina talijera daću... —Malo je... Daj šesnaest stotina ..... —Čudo je! Popusti! —Ne mogu ... Vaso, poći ćeš .... —Evo četrnaest stotina.. .

Daj šesnaest stotina ..... —Čudo je! Popusti! —Ne mogu ... Vaso, poći ćeš .... —Evo četrnaest stotina.. . —Daj petnaest stotina talijera...Uhvati me u besjede, jer, nećeš li — nema već govora...

— Pođi, Cvijeto!v veli Ilija. Cvijeta se priljubi majci i, obgrlivši je, veli: Ne daj me, rođena... izgubićeš me!... — i zajeca.

— Evo, daj Marku novac, i fala ti! Uzmi! Pa, uzevši iz Mašinih ruku đerdan, dade ga Božici: —Na, tvoj je! Bud' što moje propada,

— Gledaj! Niko kusa i ne pribire mrave, a puna ih jizbina... — Daj ti njemu samo da se naždere! — rugaše se jedno momče iz društva. —Ča je, Cirilo, a?

Nisi na vrime posadio, daj mu iz drugoga vinograda onoliko koliko bi bilo moglo bit' na ledini. Počeo se otac dužit'...

Čeljad, bijući se u prsi, ponizno se prigibala k zemlji i vapijala u jedan glas: „Bože, zemlji tvojoj dažda daj!” Taj vapaj mnogima ostade usađen u pameti, i kada iziđoše iz crkve na sunčevu žegu, nehotice im naviraše na usta... .

„Bože, zemlji tvojoj dažda daj!” — to bijaše općenita molitva što se je selom mišlju raznosila i jošte uljevala nade u ucviljene i ojađene duše.

Selo u nevolji, nerodica, pritisli kamatnici, a brzo će se i crkavat' od žeđi, i — ne daj bože — skapavati od gladi,a vi što ste na upravi trošite tuđ novac, k'o da ga je na pregršte...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Gospode, daj mu snage da otrpi. Ulij mu je u danima njegovog iskušenja, ne dozvoli da taj mladi dečak potone pod naletom sopstvene

Ilić, Vojislav J. - PESME

Do vraga s njome! Zanos taj Studenim zrakom sjaje O, Hebo moja, vina daj! Zaborav ono daje. Kroz ovaj mili poljski svet Lahora bledo krilo, Šireći nemi, blagi let, Leluja cveće milo.

“ „O Gospodi, silo jaka! Otkud meni pamet taka? Daj mi, care, roka ti, Za nedelje samo tri!“ „Tri nedelje? Daću, eto, Al' neka je kao sveto: Ne budeš li spreman,

I kmet oseti ovo, i pošto po krčmi glednu, On, zbunjen, othuknu samo: „Daj, veli, donesi jednu.“ I pođe rakiju piti.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Ovo moje mišljenje saopštavam samo Vama. Ne daj Bože da za njega doznaju naučnici koji veruju da im duh ima krila. Pesnicima čast i poštovanje; njihov duh sme uzjašiti

Tiho sedi, duboko zamišljen. Iznenadno, kao iz sna probuđen, on se obrnu svom pratiocu: „Daj mi, molim te, horoskop koji si noćas sastavio.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

A mačka se za njim spusti Pa je za vrat jadnu ščepa. „Jao, mama, udavi je, Odnese mi ticu,jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica!

„Jao, mama, udavi je, Odnese mi ticu,jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Sal ni ti još jedno kotliče daj. STANA (odsečno): Nema, i sada ste već pijani. SELjAK Pa i ludog Paraputu napojiste i naraniste, a nas, čivčije,

Znaš ti njih, oni kad god dođu i donesu berićet, onda da im je samo što više da jedu i piju, i jednako traže: »daj kotliče, daj kotliče«. TAŠANA (ravnodušno): Neka ih. Je li dolazio ko? STANA Niko, snaške. TAŠANA Ni otac?

ti njih, oni kad god dođu i donesu berićet, onda da im je samo što više da jedu i piju, i jednako traže: »daj kotliče, daj kotliče«. TAŠANA (ravnodušno): Neka ih. Je li dolazio ko? STANA Niko, snaške. TAŠANA Ni otac? STANA A, on?

A sada i ja idem. (Spazi posluženje): A, ja! Daj, Stano! STANA (mu prinosi). HADžI RISTA (stojeći ispija kafu i uzima čašicu rakije i spram svetlosti, na zraku,

Pa, ako, ne daj Bože, umreš pre, da onda zbog te tvoje zadužbine nikome ne može padati u oči: zašto sam jednako na tvome grobu, i

MIRON Ne, to... TAŠANA Zašto, dedo? Kad god hoćeš, u svako doba, samo dođi i kaži: »Tašana, teško mi je, daj mi tvoju ruku da metnem na svoje čelo«. I uzmi je, dedo, drži je koliko hoćeš.

I znam, kad je umirao, da sam ga zamolio: »Pobratime, kardo, daj i ostavi meni Tašanu«, da bi mi te on dao, kao što bih ja, kada bih umirao i imao takvu ženu, samo je njemu ostavio.

(Otvori): Izvolevaj, dušice slatka. Ot tebete pobolji seftedžija nema. SAROŠ (mračno): Daj dva momka. KAFEDžIJA (viče): Kostaći, Ristaći! KOSTA i RISTA (spolja, iza kelneraja): A?

Trza se, vraća nož.) KAFEDžIJA Sag će, sag će, moljem. Sakaš li taze raćija? SAROŠ Daj! KAFEDžIJA Aha, eve gu. Ja! Čista, suza, ak prepečenica, ama ladna, bolan da gu piješ!

REŠID BEG Oh, mnogo je ubav život! Mnogo je sladak! (Čočecima baca novac.) De, bre, de! (Kafedžiji): Daj nam rakije! Nek je sve veselo, pijmo. Veselo, veselo!

TAŠANA (razrogačeno, preneraženo): Pobegao, ostavio me! (Pruža ruku ocu): Daj otrov! MLADEN (izvan sebe od sramote i besnila): A, dakle, ti si ga i volela... nije on tebe na silu, iznenada?

I ja ne dam, ja te čuvam! PARAPUTA (smiruje se, kleca, hoće da padne). TAŠANA (pridržava ga da ne padne, Jovanu): Daj vode! JOVAN (odlazi u trem i donosi testijicu vode i sipa Tašani u šaku).

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ne mogu ja, Nano bez dosta beloga hleba i bez dobrih konja!” Pa se smeje kao lud. — Daj Bože da salaš držite svi zajedno, ako ja sutra umrem.

I onda počne da se smeje ružnim smehom bezumlja i pakosti. „Daj Bože, da i ova Julica ne poludi kraj njega”, govorili su ljudi. „Već je i celoj varoši dodijao!

Iscuri čoveku na suze sva snaga, i ostane kao krpa. Jesi primetila: žene se isplaču, a posle slatko zaspe... Ne daj se! I ne dam te ni ja... Brige moje su sve veće, sestrice, potrebna si mi, imaš da podupreš gde ja ne stižem.

ako Bog da. — Gospa Nola se uhvati za glavu i jeknu. — Krsno ime se u ovom svetu ne zna! Gospode, ne daj mi s pameti sići...

— Dakle opet novac! I dokle samo to! — Pa odjednom planu s prezirom i sa srdžbom. — Dakle i ti sad nož pod grlo: daj i odma'!...

Prekrsti se pred ikonom i pomoli Bogu ovako: — Gospode, daj mir duši Todorovoj i Boškovoj... Gospode, smiluj se deci mojoj, nikoga sasvim rođenoga nemaju, a to je strašno,

Sad znaš sve što imaš da znaš o drugu našem, koga treba mnogo da volimo... A ja se, bogami, uzbudih dobro... Daj ovamo tu tvoju matematiku, i zeleno mastilo, da se ohladim. Neki dan kasnije, u palanci velika senzacija.

Pa se pratnja još stančala, a Milanu glas popeo u grlo s puno grčeva. Ne daj, Bože moj bore, (hor: moj bore) Ne daj, Bože, do zore, (hor: do zore) Ne daj, Bože, brže umrijeti...

Pa se pratnja još stančala, a Milanu glas popeo u grlo s puno grčeva. Ne daj, Bože moj bore, (hor: moj bore) Ne daj, Bože, do zore, (hor: do zore) Ne daj, Bože, brže umrijeti...

Ne daj, Bože moj bore, (hor: moj bore) Ne daj, Bože, do zore, (hor: do zore) Ne daj, Bože, brže umrijeti... (hor: umrijeti) Klavir i violine popevaju, brač kida ritam, muške grudi uzdišu.

Za tri meseca dana sam u Italiji više sazreo nego u Beču za godine, i nego otkad uopšte za knjigu i školu znam! Rim, daj mi Rim, Gospode Bože! pa makar otsad pisao na italijanskom jeziku samo... Eto vidiš kako je čovek ličan!...

Gospodin Toma je stekao klimanje glavom, a izgubio siguran prav hod. — Svejedno, daj štap. — Posle je gospodin Toma isto to kazao i kad je nekoga dana morao da uzme dva štapa.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Samo srčan i slobodan budi i ne daj se da te kojekakve žene plaše.« Ovo izrekavši, predstavi mu kako tisućama ljudi na njega idu da ga zarobe; so tim skine

— Često se vraćam postelji, vikajući: pritiskivali smo te dvoje, krevete, daj dvoje! — Kud se znam okrenuti? Mogu li ocu od žalosti?

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Stoga ja i ne beležim ta kreštanja kao prve reči. Prva reč koju sam, svestan njenoga značenja, rekao bila je: „daj“ i od toga doba, pa kroz ceo život, tu reč kad god izgovorim, izgovaram je svestan njenog značenja.

Kada smo se idućeg četvrtka sastali, prvo što sam je zapitao bilo je: — Jesi li naučila ono? — Jesam! — Daj da te slišam! Divno je znala, od reči do reči, napamet.

Ta su mi se tri predmeta tako prikačila, tako prilepila da, kada bi nešto, ne daj bože, u nas bilo plemstva, ja bih slobodno mogao iz njih kombinovati svoj plemićki grb.

– Ja sam samo hteo... – htede da se pravda Paja Adamov. – Pa hteo si, ali eto, zapeo si kao Sremčeva Gabrijela. Daj nekom drugom reč, predsedniče! – brecnu se Bora. – Evo ja bih rekô ako ćete čuti!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Komandir zastade. — Čije mamuze zveckaju? — Podnarednika Svetomira — reče neko. — Daj mi tvoju pušku!... Marš, životinjo jedna! — izdra se komandir kroz stisnute zube.

— Otkači zadnjak! — Na rukama guraj! — Vraćaj nazad! — čule su se šapatom razne komande. Voda je šljaporila. — Daj konopac! — Može li da se prokopaju rampe, pa da pregazimo? — pita komandir. — Smetaju stubovi.

— naređivao je glasno Luka da ga svi čuju. — Gospodine poručniče, ramlje mi konj — požali se jedan komordžija. — Daj ovamo jednog komandantovog konja...

Onih dvadeset zategoše konopac i top osta viseći zajedno sa onim vojnikom. „Drži“, „Ne daj“, „Spasavaj“, „U pomoć“, „Jaoj, braćo“ — zavikaše i oni koji su bili vezani konopcem i onaj što je visio.

pomagaj... — U pomoć... — Ne daj... — Ljudi, pomozite! Potrčasmo na tu stranu, saplićući se o noge onih koji su ležali.

— Ovaj baš revnosno izigrava našu savest! — ljutnu se Toplica. — Posilni! — viknu Živadin. — Daj vino. Toplica ga kao teši, i pomalo podbada: — E, nije vajde, imaš ukusa... Živadin popi naiskap čašu.

Ali ordonansi rekoše da posilni poručnika Luke, Isajlo, neće da uzima, već baca hinin. — Daj ga ovamo! — naredi Luka. — Što ti bacaš hinin? — Gospodin poručnik, ne mogu da progutam. — Kako ne možeš?!

Gomila splasnu. Prvi voz krete. Ali kamenje se osipa i konji, nemajući oslonca, padaju. — Daj poljske konjušnice! Vezuj! Vuci! — čuli su se glasovi. Među nas se sjuri četa pešadije. — Hajd sad! Napred! Napred!

Tu su oni održavali kao neki ratni savet. Kada su nas ugledali, obradovaše se. — Takvu mi, brate, daj artiljeriju, koju mogu da smestim u rov.

— Šta ćeš... Služi me karta... A ti, molim fino, sigurno imaš golog keca, i to onu krstaču... — Daj mi tri. — Jeste li videli?... Jednu auf!... Ha!... Ha! — Opa, đoko! Sad ćeš videti tvoga boga... O... o... o!...

— Evo, imam kartu — upade potporučnik Svetislav, i zavuče ruku ispod jastuka. — Daj ovamo — reče kapetan Radojčić, uze kartu i razape je na Svetislavljevim grudima. — Evo ga!

Je li tako? Ona dvojica ćutala su i posmatrala ga zamišljeno. — Daj kartu!... Ovo je Crna reka... Ona skreće. A u uglu koji pravi nalazi se Kajmakčalan. Razume se, povučen malo unazad.

Petrović, Rastko - PESME

Prosjak prosi: daj mi paru, Tako ti očnjeg vida i ljubljene ti dečice! Veruj dragi, užasno je - manometar - srce moje Zatreptalo; i plakalo,

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ali, Zlatokosa ne uzmače. Tvrdim i oštrim glasom, nagnuta k mladiću, zapovedi: — Rekao si da ćeš mi želju ispuniti. Daj sviralu!

— Pa, dobro! — nasmeja se prezrivo. — Moja treća želja je srce tvoga psa! Izvadi i daj mi ga! Nije ono vrednije od svirale i mača. Šta se trzaš?

Kunu i mole da im vrati marame, ali se Varalica samo smeje: u njegovoj je ruci moć — sto koraka je pretrčao! — Daj mi maramu, ljudska dušo. Daću ti tovar srebra! — moli prva veštica, ali Varalica odmahuje glavom.

— Daj mi maramu, ljudska dušo. Daću ti tovar srebra! — moli prva veštica, ali Varalica odmahuje glavom. — Daj mi maramu, ljudska dušo! Daću ti tovar zlata! — moli i ona druga, ali Varalica odmahuje rukom. »Kakvo zlato!« misli se.

— Glavni Čistač sumnjičavo zavrte glavom. Gomila radoznalaca stisnu se oko dečaka i njenove metle. — Daj da je vidim? — reče jedan besposličar. — Pih!

Ali, čistila je. Čistila! Dečak prkosno podiže bradu, a metlica mu šapnu: — Ne daj se! Ne daj me! Jedva da je metlica i prošaputala svoje upozorenje, a nečija se ruka ispruži i izvuče metlicu iz

Ali, čistila je. Čistila! Dečak prkosno podiže bradu, a metlica mu šapnu: — Ne daj se! Ne daj me! Jedva da je metlica i prošaputala svoje upozorenje, a nečija se ruka ispruži i izvuče metlicu iz dečakove ruke.

Venac okupljenih ljudi uzrujano se zatalasa. — Daj mi je, daj! — povika nekoliko glasova. — Hoću i ja isped svoje kuće da počistim!

Venac okupljenih ljudi uzrujano se zatalasa. — Daj mi je, daj! — povika nekoliko glasova. — Hoću i ja isped svoje kuće da počistim!

Svi su stajali i gledali u dečaka, kao da očekuju nešto, sve dok jedna žena ne reče: — Pa, daj mi je, dečko! Očistiću bolničko dvorište, da bi bolesnici mogli da otvore prozor..

Stanković, Borisav - KOŠTANA

STOJAN Ruse, meke, još ne zamršene! KOŠTANA (peva): Mirjano, oj Mirjano, Imaš ruse kose, Mirjano! Daj da gi mrsim ja, Daj, Mirjano, daj, daj! Ulazi Mitka, vodeći za sobom konja. MITKA (Marku): Je li toj Hadži Toma, bre?

KOŠTANA (peva): Mirjano, oj Mirjano, Imaš ruse kose, Mirjano! Daj da gi mrsim ja, Daj, Mirjano, daj, daj! Ulazi Mitka, vodeći za sobom konja. MITKA (Marku): Je li toj Hadži Toma, bre?!

KOŠTANA (peva): Mirjano, oj Mirjano, Imaš ruse kose, Mirjano! Daj da gi mrsim ja, Daj, Mirjano, daj, daj! Ulazi Mitka, vodeći za sobom konja. MITKA (Marku): Je li toj Hadži Toma, bre?!

KOŠTANA (peva): Mirjano, oj Mirjano, Imaš ruse kose, Mirjano! Daj da gi mrsim ja, Daj, Mirjano, daj, daj! Ulazi Mitka, vodeći za sobom konja. MITKA (Marku): Je li toj Hadži Toma, bre?!

) Na, Dorčo! Na, sinko! KOŠTANA (peva na čardaku): Mirjano, oj Mirjano, Imaš čarne oči, Mirjano! Daj da gi pijem ja, Daj, Mirjano, daj, daj! STOJAN Dado, umreh ti!

Na, sinko! KOŠTANA (peva na čardaku): Mirjano, oj Mirjano, Imaš čarne oči, Mirjano! Daj da gi pijem ja, Daj, Mirjano, daj, daj! STOJAN Dado, umreh ti!

KOŠTANA (peva na čardaku): Mirjano, oj Mirjano, Imaš čarne oči, Mirjano! Daj da gi pijem ja, Daj, Mirjano, daj, daj! STOJAN Dado, umreh ti!

KOŠTANA (peva na čardaku): Mirjano, oj Mirjano, Imaš čarne oči, Mirjano! Daj da gi pijem ja, Daj, Mirjano, daj, daj! STOJAN Dado, umreh ti!

Oh! KOŠTANA (silazi za njim; i brižno oko Stojana): Bolestan si? Da ne sviramo i ne pevamo više? Ho ćeš, a? STOJAN Daj da te ubijem! KOŠTANA Zašto? STOJAN Zato... zato što te volim, a ne smem da te volim.

(Sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu.) Evo ja... ja ću tebi da dam. STOJAN (grcajući): Usta mi daj! (Privlači je.) KOŠTANA (trza se, odriče glavom): Ah, ne! STOJAN (rukom za njena prsa): Grudi!

(Prilazi pobožno i seda za sofru; strogo.) Hajd, daj, ali brzo! MAGDA (srećna podmeće mu jastuk, nudi ga jelom, vinom): Uzmi, gazdo. Okusi što Bog dao!

onda je to teško... (Koštana polazi): Koštana! (Prilazi joj grcajući.) Koštana, kćeri, sine... Daj bar... (Saginje se i miriše joj prsa.) Koštana! Lepoto!... Oooh! DRUGA SLIKA Mitkina kuća. — Bašta ispred kuće.

Šantić, Aleksa - PESME

Ja za njom ginem! Njoj me duša vodi! O, daj mi ruku, ja ću s tobom poći U goru, u tvoj zavičaj! O, hodi, S tobom ću biti i dane i noći!

Ja znam, ništa više za me nemaš tamo, Ali jednu želju ispuni mi samo: Pod granama tvojim o daj mi grob jedan. 1913. BALADA ''Kaži mi, dete, što si se pokrio Zemljom i travom? Zar ti hladno nije?'' ''Ne, mati.

Ti me mrziš, posve mrziš Tako tvoje usne zbore: No daj da ih ljubim samo Pa me mrzi i još gore. 13 Ne kuni se, samo ljubi, Laž je kletva žena svije', Tvoja reč je

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

torbu na lijevu ruku, od zobnice jedne te do druge, dok je svoju punu napunio; pa on ode tražit mehandžiju: „Mehandžija, daj da pijem vina!“ Mehandžija njemu odgovara: „Id' odatle, crni Bugarine!

Tad se prođe srama i zazora, pake moli svoga gospodara: „Ne daj mene, dobri gospodaru, da me mladu u grad uzidaju!

Zašt' ustreli pobratima moga? Daj ti bilje onome junaku, jer se nećeš nanositi glave“. Sta ga vila bogom bratimiti: „Bogom brate, Kraljeviću Marko, višnjim

Sta ga vila bogom bratimiti: „Bogom brate, Kraljeviću Marko, višnjim bogom i svetim Jovanom, daj me poštaj u planinu živu, da naberem po Miroču bilja, da zagasim rane na junaku“.

podaj im tri tovara blaga; i pusti mi staroga Toplicu, i podaj mu tri tovara blaga, jer je junak mlogo dangubio; i daj mene tri tovara blaga, što sam moga mučio Šarina; iza toga, dženeralovice, eto tamo Miloš od Pocerja, pa vi s njime kako

“ Njoj govori Miloš od Pocerja: „Ne boj mi se, dženeralovice! Daj mi vranca Vuče dženerala, što ga jaše jednom u godini, kada ide u Tekiju crkvi, opremi ga kako g' Vuča sprema, da

ga jaše jednom u godini, kada ide u Tekiju crkvi, opremi ga kako g' Vuča sprema, da poigram preko Njemadije; i daj mene od zlata karuce, i u njima dvanaest vranaca, što ih preže Vuča dženerale kada ide od Beča ćesaru, da m' odnesu

karuce, i u njima dvanaest vranaca, što ih preže Vuča dženerale kada ide od Beča ćesaru, da m' odnesu staroga Toplicu; daj mi ruho Vuče dženerala, što ga nosi o Vaskrseniju, da obučem mojega Toplicu“.

Al' besedi Musiću Stevane: „Božja pomoć, moja seko draga! Gdi si, dušo, na ograšju bila? Otkuda ti klobuk svile bele? Daj mi, seko, klobuk svile bele, da ga poznam koga je vojvode; a tako mi sretna puta moga, nevere ti učiniti neću!

Veli njemu Ture Mustaf'-aga: „Be, ne luduj, kaurine Marko! da ti možeš dobit agaluke, najprije bi sebe izvadio; već daj amo sablju okovanu!“ Manu sabljom od Prilipa Marko, skide glavu Turčin-Mustaf'-agi.

skide, sede kod kadije, pa izvadi dvanaest dukata, te kadiji meće pod koleno: „Efendijo, eto ti dukata, ne daj Marku pravog sindžilata“.

Ali Marko turski razabrao, a u Marka ne ima dukata, već buzdovan meće preko krila: „Čuješ li me, efendi-kadija! Daj ti mene pravog sindžilata, jer vidiš li šestoper pozlaćen: ako t' odem udarati njime, neće tebe melem trebovati, mešćemu

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Drži ga! Drži gaaa! — Aha, ne daj tamo! Dok je namršteni Paprika sa školskog praga ljutito zurio za njima, gonioci se brzo izgubiše u lisnatu ljeskaru

Jedan preplašen zec iskoči ispod niska žbuna i jurnu nekud udesno. Stric se nadade za njim. — Eto ga tamo! Drž, ne daj!

— Šta da sad radim s ovim čudom? — zabrinu se dječak. — Lazare, ti si majstor, daj pomozi. Kad si znao popraviti zemaljsku kuglu, umjećeš i ovaj šešir za moj „globus“.

Tek sad su mi se odsjekle noge od onoga straha od maloprije. — Daj ruku, ja ću te povesti — protepa dobrodušna Lunja. Mačak frknu kao pravi mačor: — Zar mene žensko da vodi!

— To je sigurno onaj prokleti uhoda, opet je došao — namršti se Jovanče. — Lazare, daj-der tu kuburu. — Bogami je mene otac jutros nekako čudno gledao — zabrinuto reče Đoko Potrk.

— razdra se Potrkov otac. Istog trena, kao odgovor na tu viku odjeknu iz logora Jovančetov oštar glas: — Ne daj se, družino! Udrite krompirima!

— De ti, de, Nikola, samo ti buni. Mogao bi se kajati. — Oho-ho, plašiš mečku rešetom! — graknu Nidžo. — Daj brzo puštaj te dječake pa da se ide kući. Nijesu djeca ni ručala. Hajde, razvezujte!

— Ranjen je, ranjen! Daj ga ovamo da mu pogledamo ranu! — zabrza Jovanče, uplašen i zbunjen, i prihvati dječaka za ramena, ali se Stric ljutito

se pravila kao da ništa ne čuje, ali kad iziđoše na zaravan, blizu prvih kuća, ona kao da se nešto prisjeti: — Zbilja, daj da vidim taj tvoj šešir. Jesu li to baš ozbiljno puknuli u nj?

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

ISTOČNIK VEČNOGA ŽIVOTA Daj nam tu vodu da ni žednimo više, ni pak da se povraćamo dohodeći ovamo, k bunaru doboku, k pristrastiju zemljnomu; iz

Ja tebe prosim da dođeš na moj izvor, a ti mene, kako neznana, iz daleka umorna putnika iz tvoga studenca napoj. Daj ti piti meni piće svoje, i od mene prihvati moje.

Milosrđu, otvori nam svoja vrata Zašto mi na ovom velikom i širokom Prazdnom moru U svojoj tugi ginemo. Daj nam tvoju pomoć da nam odlagne Ot staranja srdce naše.

Kade svašto živo držiš i hraniš, to daj i nam koju god pažit. Ka nečistim, daj nam skote nečiste, kojeno se po blatu valjaju, — zakaži nam da idemo u svinjsko

Kade svašto živo držiš i hraniš, to daj i nam koju god pažit. Ka nečistim, daj nam skote nečiste, kojeno se po blatu valjaju, — zakaži nam da idemo u svinjsko stado.« I eto, već oni pasu.

I tadar već on svome caru bratu na jave prosto iskaza što on prosi od njega, te mu reče: »Daj mi onu tvoju polatu što ti je gore na nebu.

Ni pak ovča koža kurjaka može zatajati i skriti. Kako ovnovi s rogovi u duvar. Ne daj umlje za bezumlje. Kosa smrtna ne smatra šišu ni golišu; Jednako sve kosi i u jamu snosi. Podaj hasuru da uzmeš Aliju.

Ukazuješ grožđe, a kamo mu čokot i loza? Pitaš posejanu pšenicu, a kamo daj i seme? Hvališ cveće, ukaži mi od njega koren i sršljiku.

Uzmi si s ovim i ugovor, te mi slovo daj, vnimaj tome što ti tvoj praotac David veli... I što već devojka k angelu odgovara?

A sad sam evo, ni živa ni mrtva, ne znam od brige što od sebe činiti. Molim te, daj mi malo mira, dok se bar prosvestim što da činim, kud li da idem.

Gleda gore, gleda dole, vidi nebo i zemlju. Vidi gore i vode; veli pomozi, daj mi ruku, prihvati me! Zakon iznemože, duša je ogrdila, greh je skljusi, ja se odvodim neznanim putem, a zločinstvo

Toliko ujedno sa mnom bojcem Bogu moli se i gledaj gotova posla i s verovanjem daj mi tvoju ruku znati mi pored koga ustajem borenjem. Imam vrla tri oblutka kamena. Što ću šnjima iz praćke zgoditi?

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

što pljušti, časti mi, ne bi’ — veli Milisav — ni pogledao na milion, nego bi’ rekao: Aman, brate, šta će mi milion? Daj ti, brate slatki, meni kišice; pa kad ima naš ’ranitelj, naš geco, — imaću i ja.

Daj ti, brate slatki, meni kišice; pa kad ima naš ’ranitelj, naš geco, — imaću i ja. daj jednu kišicu, daj božji blagoslov onom veselom gejaku...

Daj ti, brate slatki, meni kišice; pa kad ima naš ’ranitelj, naš geco, — imaću i ja. daj jednu kišicu, daj božji blagoslov onom veselom gejaku...

I što će nam onda sve to?!... I pošto je ona čorbadži-Zamfirova, — onda daj policiju i žandare, trči po kućama p vinogradima, vraćaj je kući, zamaži oči svetu da ne vidi bruku, i zapuši mu uši