Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Neće ona biti Lazareva dok mi živimo! — reče Zeka uhvativši ga za ruku. — A kako si ti to saznao? — upita Nogić Devu. — Eh, kako!... Ja moram znati!... Čuo sam!... Sve na belom svetu, sve što ova moja usta kažu, ja ili čujem ili vidim!
A sad, zbogom! Ako vam ustrebam, potražite me kod moje kuće; a ako me tamo ne nađete, vi prizovite Devu i pripitajte. On svakad zna gde smo mi. Zbogom!... Rukova se s njima, pa polako i oprezno kao mačka dohvati se luga.
Ne brini!... Tvoga ćemo oca iščupati! — reče Surep. Kad stigoše do Starače, Surep zapovedi da stanu. Onda zovnu Devu na stranu, pa se stade nešto s njim razgovarati. Zatim Deva ode. — Je li, Surepe, a šta mi čekamo ovde?
— Vi tu očekujte, a Stanko nek pođe sa mnom. Stanko naredi Nogiću da sa družinom sačeka tu ili njega ili Devu, pa se s Devom krete. — Kuda ćemo? — Popovoj kući. Tamo su svi; i otac ti je tamo.
Najedred banu Deva. Stanko je sedeo na jednoj kladi i razgovarao s Nogićem. Čim smotri Devu, on skoči. — Baš mene tražiš? — Tebe! — reče Deva, a osmehnu se. — Je li što dobro? — Čućeš.
Deveto jutro osvanu Deva u zbegu... Neka čudnovata sila diže Stanka na noge. Zaprepašćenim očima gledaše Devu, ne smejući ga zapitati šta je bilo... Pametno oko Devino smotri to, pa da bi ga umirio, reče: — Ne brini! Dobro je.
Ti ne znaš da me ovo bolje leči i od tvojih melema!... Pa, veliš, sve ste rasterali? — pitaše opet Devu. — Sve. — I više nema turskog uva u Mačvi? — Nema. Još mi Stojan reče da će vratiti narod iz zbegova kućama...
— Pozdravio?... Hvala mu! — I odmah, sutra, eto ga na Drenovu Gredu da vas obiđe... Žene ponudiše Devu rakijom. On se malo napi, pa se diže. — A kuda?... — Da prođem malo zbegom, ne bih li koga svoga našao. — Tu su!
Šta smeta Nogiću! — Njega možeš! Poznajem ga! — reče Jakov. — Siguran je kao oštra sablja. Stojan pozva Devu pa mu reče da ide malo prileći, i da mu pošlje Nogića. Deva ode. Ne prođe nekoliko trenutaka a dođe Nogić. — Nogiću!
Sve je ćutalo. Zavrzan se okrete I smotri Devu, naslonjena na zid od šanca. — Manj Deva da ide, drugi niko neće!... — A što ja da idem? — upita Deva.
Teodosije - ŽITIJA
A na drugoj — višu od nebesa, koja mu se javila u snu, neizrecivu Goru Božiju, svečistu caricu, Devu i Mater toga samoga Hrista cara i Boga našega.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
BIVO U SRCU Sadržaj LEGENDE, BESEDE, PESME 2 CRNI BIVO U SRCU 4 CRNI BIVO U SRCU 5 PISAC ZAZIVA PRESVETU DEVU DA BI MU POMOGLA SAMU SEBE HVALITI 6 PUTOVI 7 MORE 8 SION 9 SVOJOJ DUŠI 10 SEJAČI 11 HVATANjE SENKE 12 MOLITVA ZA DUŽI
PISAC ZAZIVA PRESVETU DEVU DA BI MU POMOGLA SAMU SEBE HVALITI Dubinu velika veliku dubina zove U širokom tvom glasu.