Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— dere se Raka. — Čuješ, Simo! Daj ti njemu četiri vreće pa nek legne ta kavga — reći će Stevan. — Četiri vreće! — dreknu Raka i pljesnu rukama. — Kakve četiri vreće, ljudi! Imate li vi pameti, imate li duše?... Ovolika grdna potra!...
tek zaviju na stotine zavijutaka ono njihovo dugačko: »mnogaja ljeta«, a virauni počučnu kao orlušine oko strvine pa tek dreknu iz petnih žila: »zoooort! zort! zort! zooort!« i zagrebu onaj već svakom poznati viraunski tuš.
— Šta kažeš? — Ni'edna vrlika nemat na čajir! — jedva izgovori momak koliko se zaduvao. — Ama šta reče ti, šta? — dreknu ćir Trpko, podboči se rukom i čisto sav se nakostreši od iznenađenja. — Odneo neko sve vrlike s naš čajir...
»Aha! Zato li su onolike devojke bile kod nje?!« dreknu i učini: »Huj!« Posle malo ćutanja poče: »Ček, koliko sam ono puta prošao?
Kiša pljušti kako bog hoće, čuje se gde čitavi potoci teku ulicom. »Hej, hej, dvadeset pet!« poče opet Mojsilo, pa tek dreknu: »E, baš neće biti dvadeset pet!...
U tom hodanju poče brojati u sebi koliko je puta prošao. Nekoliko puta prebrojava, pa tek dreknu: »Jaoh meni, pa tek je sad ravno dvadeset peti put!...« I doista, malopre sve je grešio, te nabrojavao više jedanput...
— Vucite toga napolje! — viknu Nikola na sluge. — Mene napolje? Sram vas bilo... — dreknu Pupavac već očajnički... — Ja toliko potrošio!... To je moja devojka!... — Napolje!... — viknu Nikola i diže stolicu.
Stade lupati i njemu na vrata. Sava zarkao, pa baš ni u uvo. Marjan lupa još žešće. — E, e — ko je? a! — dreknu Sava iza sna, pa skoči te otvori vrata. Marjan, kako beše navalio, umalo ne pade na nos preko praga. — O, o! Drž' se!
— Bež', Strahinja! — vrisnu Radojka, pa pobeže k ovcama u stranu. — Kući se vuci! — dreknu Živan na nju, pa polete k Strahinji cičeći kroza zube: — Stani de, lolo, stani!
— odgovori Purko. — Dede vikni ti, Ćebo!... Hvala bogu, najgrlatiji si u Zarožju. — Mirjana! — dreknu Ćebo što igda može, te se i psi poplašiše i zalajaše negde iza kuće. — Oj, sinko!
— Oj, sinko! — odazva se baba Mirjana polako i diže malo glavu. — Znaš li ti nekog Savu Savanovića? — dreknu opet Ćebo. — Šta veliš, sinko? — upita baba polako. — Znaš li ti nekog Savu Savanovića? — podviknu Ćebo.
— reče baba polako, pa se kao malo promisli šta su je pitali i odgovori: — A koga to, sinko? — Savu Savanovića! — dreknu Ćebo i sav pocrvene od teška napora. — Znam, deco! — odgovori baba. — Jedva ga pamtim. Bio je to opak čovek!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— reče. Ona beše nešto ljuta, pa ga samo pogleda popreko. — Peci cicvaru, bre! — dreknu on i zamahnu binjedžijskom, trostrukom kandžijom, te je ošinu.
Kao kakav čoban što čuva svoje stado, tako on čuva svoje Crnobarce... Još će mi i Ivana vratiti!” — Nećeš, pope! — dreknu najedanput. — Ne dam!... Pa mu dođe u glavu da prizove Miloša Sevića. I učini mu se da će to moći... Udari dlan o dlan.
Nož sinu nad njegovom glavom, a odmah zatim on oseti kako mu se to oštro gvožđe zari u grkljan... Dreknu što ga glava donosi, pa se sruši s divana. Njegova dreka uzbuni sve u kući.
Gust dim pokulja u kuću... Kad to spazi Ivan, on dreknu kao da mu kožu deru... — Ti hoćeš da me zapališ?! — To sam već učinio!... Gledaj!...
On oseti kako ga svest ostavlja. — Puštajte me! — dreknu i pojuri. Ali ga Zekina snažna ruka opet baci natrag. — Zatvorite vrata i pazite! — zapovedi Stanko... Zatvoriše.
Turci se skamenili... Šajke su tonule, a oni ne imadoše kuraži baciti se u nedra te ale što tako huči... — Jao! — dreknu đedo, i nestade ga u valima. — Što to bi!? — upita preplašeno jedan. — Meni se učini da ga njetko svuče.
— Što to bi!? — upita preplašeno jedan. — Meni se učini da ga njetko svuče. Na drugoj šajci dreknu drugi... Vazduh se poče prolamati od piske i jauka. Čudnovato se sve to mešalo sa hukom talasa...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
U očima mu nešto strašno, da te svega jeza podiđe. Bilo nas je koji smo pomislili da je pomjerio pameću. — Vodu! — dreknu on. Rekao bih hiljadu kotlova se sasuše u plamen.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Onako k’o Šanika, apotekarski kalfa... — Kakav »kalfa«, paorušo jedna! — dreknu gđa Persa. — Ne zove se on kalfa, nego »gospodin asistent«!
— Mâmo, ’oću l’ da podgrijem večeru? — pita je ponizno Jula. — Jao, i tebi je još do večere! — dreknu gđa Sida, pa stala pa je gleda. — Ta druga na tvom mestu drekala bi: »Otvori se, zemljo, pa me progutaj!
— He, he! Tu sam, tu — ponavlja Šaca. — Sram vas bilo! — dreknu Jula na nj, sklanjajući zbunjena bujnu kosu svoju pod plavu cicanu maramu kojom je povezala glavu. — E, lepa parada!
— Pa i biće i rata i batina! — dreknu pop Spira ljut kao zver, i polete na protivnika... Šta je odmah sledećeg sekunda bilo, doznaćete čitaoci odmah u
— S drage volje! Izvol’te unutra — reče Pela i pođoše obe. — Juf! — dreknu gđa Gabriela uplašena od zveketa lanca. — Idi, Milo, oteraj zeljova pod ambar — viknu Pela šegrtu — znaš da ne trpi
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
— Što? Kako? — Rđav je znak, kažu. Čije nema neogodini, ne sastavi godinu. On se ukoči, naježi, zguri, pa dreknu: — Gde je moja senka? Gde je moja senka? — Sinko! Sinko! — Veštico! Gde je moja senka? — Besmislica!
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Trifun se trže, kad mu žena dreknu, pogleda za njom, kad ona otrča, kao što se u jesen za lastavicom pogleda. A zatim, ljutito, zavrte glavom i opsova,
Otkad je to carski befel da se žena pita za ajduka? Nije toga bilo ni pod Turcima. A kad Pavle dreknu, da ih je sve unesrećio Peja, i da će im Temišvar i decu olovom zasuti, i ona dreknu – da se Peji rušila kuća, a ne
A kad Pavle dreknu, da ih je sve unesrećio Peja, i da će im Temišvar i decu olovom zasuti, i ona dreknu – da se Peji rušila kuća, a ne može biti carski befel, da se ruši kuća nad živim ljudima.
Što ne čekaju pomoć od Rusa? Na to ponova nasta graja. Bajevič ga prekide i dreknu: otkuda? Pale ih, palež ne čeka, a ne nadaju se više, ni Austrijancima, ni Venecijancima, nikom iz Hrišćanstva.
Kad su trebali da na Turke krenu. Narod zato veruje Vasiliju! Kajzerling na to dreknu, ljutito, da tom čoveku, obešenjaku, nije dosta, što se potpisuje Mitropolit Černogorski, Skenderijski, i Primorski,
Počela je, kao neka njegova žena, da ga ljubi. On se nasmeja u prvi mah, ali je odmah zatim odgurnu i dreknu: „Ti si suludnica! Đe ti je muž!“ Ana je prva istrčala za Varvarom, kad Varvara izlete. Ona je videla te poljupce.
Aha! Aha!“ A kad Pavle uzviknu da to još nije svršeno, i da mu on nije kriv, Petar se durnu i dreknu: „Dockan kukaš, dugonjo! Aha! Aha!
Bio je ženu, tim, kao skamenio. Sedela je razrogačenih očiju. Ana vrisnu i dreknu na Petra. A Đurđe je bio ustao i stao pred brata, da mu nešto kaže.
Tek što je to izgovorio, a Kajzerling tresnu pesnicom po hartijama i dreknu da njemu ne treba, od kapetana, saveta! Nego mu trebaju gola fakta!
Ko zna zašto se, posle tog razgovora, izbezumila? Trifun smatra da je Pavle Đinđin ubica! Čestnjejši Isakovič na to dreknu: „Da?“ A Petar onda, kroz smeh, dodade: „Aha! Aha! Ti, apostole, ti!
Nego da sad siđe u arenu. Da pokaže kako sirmijski husari jašu! Iako je to Isakoviča iznenadilo, on dreknu: „Slušaju!“ Zatim reče da moli samo da mu se dozvoli da jaše onog crnog pastuva, ili onu kobilu, boje kulaša.
Iako taj udarac nije bio jak, nego uzgred, u trzanju, Petar dreknu, pa se zatim i onesvestio. Konjušari, koji su bili pritrčali, morali su da ga odnesu.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Bijeli miš omače se iz svog sanduka i upade u sam džak! — U pomoć! — dreknu njegov gazda i poskoči pola metra uvis, a okolni radoznalci pomisliše da se to lav izvlači iz džaka i začas prsnuše na
— Predajte se lopovi! — dreknu on, pa iz sve snage raspali toljagom po medvjedu. Kruškotres Kukuruzović skoči iza sna i prije nego što je stigao da
Nušić, Branislav - POKOJNIK
NOVAKOVIĆ: Ko vam je rekao? LjUBOMIR: Ko? (Pruža mu listove.) Eto, pune su novine. SVI (dreknu): Novine? (Razgrabe mu i svako otvara po jedan broj.) ANTA: Au, ala su krupni naslovi.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Kad Berenklau dreknu na njega, njemu se smrče i učini da sanja, videv koliko se zlo događa zbog njega i kako baš on sve unesrećuje.
žalostan, k grobu približihsja, vinovnik žalosti moje nije ćesarka carstvujušča, nego črevo moje bolestno Poidite“– dreknu na njega, okrenuvši mu leđa.
Francuzi ih sve dotle ne behu primetili. Tek kada se Isakovič i nekoliko vojnika pojaviše na gudurama obale, dreknu jedan od neprijateljskih vojnika preneraženo.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
— Nisam platila... — promuca Nina, očekujući pomoć bar od ćopavog kelnera. — Gospojca oće da plati! — dreknu momak i kelner se istog časa stvori iza njegovih leđa. Ravnodušno je zapisivao u blok cene jela i pića.
Milićević, Vuk - Bespuće
Gavre Đaković se zaprepastio i postajaše nervozan. — Kakav je ovo nesrećnik! — dreknu u njemu jedan glas. - Upropastiće me. Izgubiću i ovo malo pameti.
Sremac, Stevan - PROZA
— Kako nisam, oprala sam ih! — brani se gospoja Kaja. — Nisi, kad ti kažem — dreknu Jova — eto su od zejtina. Gledaj, i ne poznaje se da je bilo vina u njima! Gledaj! — E, tebi je sve do šale! — Hehehe!
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Okreni-obrni, dok ti istom Veselica podskoči s mjesta kao da ga ubodoše šilom i dreknu: — Evo ta — Marijana! — Kakva Marijana? — Marijana, čujete li!
Uzalud se ovaj otimao i nogatao. — Jovašu, brate! — Aha, Jovašu, je li! — dreknu momak zlurado. — Jesam li te ja zvao u partizane, a?
— Eto, tako ti je to — zaključi delija. — I sad tamo, u Prnjavoru, usred najžešće bitke i tarapane, neko iz naše čete dreknu: orasi, bog vas mazo! Evo ih, puni džakovi! — A vi, navali po njima, a?
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
—Odakle ti odlikovanje? — dreknu na mene. —Od deda Gavrila... — procvileh kroz plač. —Pa zar Karađorđevu zvezdu s mačevima na lanac? Gde ti je kuća?
— Prekosutra imam zakazanu jednu Žurku, pa ne znam oću li stići da se vratim? — Mirnooooooo!!! dreknu naš privatni general Paton. — Ne govori iz stroja! Ovo je ratni zadatak. Napred, ma.a.a.a.a.a.a.rš!
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
gazda kroči, al u grlu riječ mu zape, zgrabiše ga oštre šape, oštrije su nego kosa, zguliše mu pola nosa. Dreknu gazda, maglu hvata, u tom Žuća iza vrata, otisnu se kao bura, otkide
“ A kad je stigȏ nadomak mlina, iz trave skoči, zalaja: „Stoj!“ Prenu se Toša u snu zatečen i samo dreknu: „Sada sam pečen!
“ Poskoči Žuća i gromko lanu: „Živele zeke, miševe briši!“ A mačak nato žestoko dreknu: „Nećemo zeke, živeli miši!“ U mlinu starom nastade svađa, zaori lavež i mačja dreka. „Živele zeke! Živeli miši!
“ Na mlinu u tom škrinuše vrata, evo ti Triše, veselog dede, ugleda kosti pa istom dreknu: „Bez mene, je li, riba se jede?! Ovamo kolac, ovamo prut, ovamo pušku, strašno sam ljut!
“ začu se šapat nečiji mekan. „Ta nisam ni ja toliki zvekan!“ — dreknu bolesnik uz pokret nagao — „To sam ti samo babe lagao, pare dizao gde sam stizao!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Onda je upravio prst na jednoga i zapitao kako se zove. — Vučko Stojković — dreknu onaj iz stroja. — A kome se ti obraćaš?... Onoj štali ili drvetu?... I jesi li ti vladika, ili mitropolit?
To ga je konj njuškao po leđima i, kad namirisa jabuke, dohvati Tasu za košulju i razmahnu levo i desno. Dreknu Tanasije i pokuša da se skloni, ali konj drži košulju, i jabuke i šljive rasuše se iz njegovih nedara.
Narednik ceni odoka i obrati se meni: — Mislim... hiljadu i četiri stotine metara... — Gospodine kapet... — Ćut! — dreknu narednik. — E, moram da te bijem. Ko ti je kazao, stoko jedna... Sada kaži: hiljadu osam stotina metara.
— Gde je, bre, točak? — dreknu narednik, a žile na čelu odskočiše. Stisnutih pesnica priđe dežurnom i unese mu se u lice.
— Stoj! — dreknu stražar. — Stali smo! — Ko ide? — Devetaci. — Vođa napred! Svi priđoše. Ta znaju se oni odavno: iz istog su
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
— Ha, pijanice jedna, ti li si to ? Marš s puta... dreknu ona, pa gurnu pijana Bogosava iz sve snage. On se povede, povede i sroza se u prašinu, a ona protrča kroz vratnice i
— Ovo, sve ovo... tužbu ministru prosvete... tamo o Ljubici, a?!... dreknu on grozno i lupi drškom od kamdžije po aktima.
Pisar mu priđe, zgrabi ga rukom za rame i privuče k stolu. — Ovo... ko je ovo, a ?... dreknu još jače u neobuzdanoj jarosti. — Ja...
Umrla!... Kâ svaka stoka, i bez sveće i bez ispovesti... — Šta govoriš ti !... Ko je umro ?... dreknu Gojko razrogačenih očiju, stegnuvši starca za rame, gledajući zažarenim očima u njegovo lice, da bi otud još pre
— Ne mešaj se ti, brate, u tuđ posao, dok nisam i tebe... onogaj... — Marš odatle, bezobrazna životinjo! dreknu Velja i stade se osvrtati da nađe svoju batinu. — Hoćeš li da ideš ti, učitelju ?
viknu Velja, idući k njima sa batinom. — A, tako li se dočekuje vlâs’!... Bunt!... Komuna !!... dreknu pandur, uskoči na konja, pa kao strela odlete u sresko mesto.
Uđe kapetan, ljut. Gojko skoči, iznenađen, i umalo ne dreknu, jer se beše sav zaneo u mislima. Kapetan mu onako s nogu reče blago i prijateljski : — Idite, gospodine Gojko, kući,
Pre venčanja je po neki put i otrpeo, ali sad... kad treba ozbiljno živeti i raditi. — Ho, ljudi!... dreknu on iz sveg glasa, ne dadu mi odmora ni u mojoj kući!... pa gotovo istrča u drugu sobu, zaključa se tamo i leže.
A dole na podu beli se onakaženo, slabo lice, iz usta teče krv... — Bratiću!... Braćo!... Pomoć!... dreknu on i istrča na sokak, vičući po selu iz svega glasa. A sunce treperi i blista se...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski... — Dole s tom matorom rđom! — dreknu predsednik. — Dole s njim! — viču jedni. — Matora kukavica! — viču drugi.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Ko to dirka ćasu? viknu Blagoje. Pero se ućuta i poče da srče iz svoje čaše. Srknu dvaput pa dreknu: — Uh, pos' mu njegov, ko je ovo?!.... Nekoliko njih stadoše se smejati. — Daću mu nadnicu, ako mi kaže koji je ovo...
Kao munja jurnu on k palici, dokopa je u obe ruke, izdiže u vis i dreknu nekim neprirodnim, životinjskim glasom: — Za Hrista Boga i svetu Trojicu! I Spasoje beše dočepao motku i pošao napred.
teraš me! Obarač se omače... njemu samo zakipe nešto u grudima, pojuri u glavu, obuze ga svega i on dreknu, zakrešta, jer ga već izdadoše glasne žile: — Napolje!...
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— »Smir’te se!« — dreknu i otpoče ćata deklamaciju. — Kuku, ćata, anatema ga bilo! — ču se sa više strana od iznenađene publike.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Najslađe mi je zaklati... Ali, daj oče, svituj, pomozi,... ja sam grišnik, ali, ali... — Šta je... št’! — dreknu Brne klisivši sa stolice, jer Pivalica silno škrgutnu zubma i izvrati očima, a ruka mu pođe k jataganu.
— Šta to znači? — pita ih, mrdnuvši glavom na više. — Saranili smo Dundaka — reče Beljan tužno. — Šta? — dreknu Bakonja. — Umra Dundak! I već je saranjen! Šta je to bilo? — A jeto vidija si ga juče kakav je bija.
Bakonja zateče Brnu u naslonjači; oborio glavu i uhvatio se za trbuh. Kad diže glavu i ugleda sinovčevo lice, Brne dreknu i u mal’ se ne obesvijesti. Pa onda poče šapatom: — Ti si odma vidija na meni da...
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ja vidim torbe sasvim nove, a vi kao da ste iz apsa ili ropstva. — Kumrija — dreknu trgovac — ja moram prestupiti. Ali, srećom i na naše iznenađenje, savlada se, pa mereći studenta od glave do pete
On je još nešto hteo da kaže kad Nikola dreknu: — Tačka, klevetniče! Cigani ustuknuše prestravljeni, polupijani ljudi pogledaše u Nikolu, a čičica je nervozno mrvio
Ali odmah zatim namršti se, pogleda me potajnički i po treći put pruži mi čašu. — Ispij, bre. Ja se ustezah. On dreknu: — Loči! Uvek si bio izrod. I tebe ja poznajem. Uobražen. Poniženje mu da pije. Pa se okrete Ciganima: — Sviraj!
Pardonnez, op vouѕ pardonnera! Pa, savršeno tačno podražavajući Nikolu, dreknu: — Tačka! Jedan debeljko iskrivljenog vrata navaljivao je dobroćudno. — Jednu od Vojislava Mlađeg, Mikobere, molim te.
Na samom zavijutku u sporednu jednu ulicu neko dreknu: — Ko ide? Pa onda lakše, slabijim glasom: — Sredinom, druže, svud je vojska.
Ostavite tog čoveka, pustite da produžimo put. — Da produžimo — dreknu on — jeste li vi poludeli? Vraćamo se u varoš.
“ Baš kod ovih reči predsednik se zacrvene, pa sa one svoje stolice poskoči i prosto kao pomaman dreknu na Đorđa: „Ti“, veli, „ovde sa sudom komendiju teraš, je li? Ti se“, veli, „ovde sa svima nama sprdaš?
— Ama ko je taj čovek? — dreknu referent inženjerije. Ovo je naš čovek, Srbin, gavaz u poslanstvu u Prištini. — Pa zašto govorite arnautski?
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
trenutka iskoči, kao zver razjareni, Pantovac u svom strašnom naličju i, pruživši pušku pravo u grudi mehandžine, dreknu: — Dole!
— Ko je to ? — dreknu jak muški glas i umuče, jer Mitar napipa rukama usta i steže ih, pa se naže na uho Jovu i prošaputa mu: — Da nisi
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Zato dreknu, na svoje drugove: — Pijte!.. Što se se smrzli?.. Ako smo izgubili državu, povratićemo je opet. Pet stotina godina
Krakov, Stanislav - KRILA
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Nešto se teško ruši, tutnji, riče, grmi, gazi. Prigušeno dreknu zgaženi oficir i skoči. Krilo od šatora zamotalo mu je glavu. Očupa ga od sebe. Zacvokota od užasa.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Kao da Bugari odstupaju. Vojnici se neprestano migolje, naročito oni koji su se okrenuli prema reci. „Eto ih!“ — dreknu jedan, i bez moje komande prolomiše se pucnji. Na susednom brdu ugledah ljudske prilike. Zastadoše zbunjeni. Neki padoše.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Uleti sad za njim i majstorica i drekne: „A gle otkuda Ristina narav!” Majstor Kosta, što nikada, dreknu takođe: „Ja sam dobio tu narav od njega, pseta sandžakliskog, a ne on od mene.” Majstorica udari u plač.
Leksa jednom pokuša malo stroga da bude, ali brat je odgurnu nekom strahovitom snagom, i dreknu glasom iz kojeg je siktala zloba. I onda opet utonu u ćutanje i nemicanje i nejelo.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
se oznojio, pocrvenio, digao jednu nogu i uvio je oko druge, pa najzad, kad doču reč koju su drugovi dobacivali, on dreknu: — U avliju! — Tako, sad je pravilno, sad možeš ići! — veli profesor. — E, sad je dockan!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
A onaj trči ogradi... Konj zapinje kao pobesneo... Ali se baterija vuče kao crevo... Čini mi se čuh da neko dreknu iz porte: „Serb“... Svitnu plamen... „Ura, ura!“... Konj se u mestu okrete... Sudarih se sa komandirom... Neki konjanici.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Radoznalico prokleta, svud ti moraš prva zaviriti! — dreknu iz lijeske ljutit glas i na put s praskom iskoči glavom i bradom — Stric. — Ehe-he, jeste li se prepale?
Kad Mačak stiže do žbuna za kojim se krio Stric i poče okolo njuškati, dugajlija iznenada sko- či preda nj i dreknu: — Pis, macane! Lazar prestrašeno odskoči u stranu, ali se brzo pribra i borbeno naroguši. — Hoćeš da se biješ? Čik!
Šta onda? Ili je ovo neko čudo ili sam ja magarac još veći od Sivca! — Ti si magarac, i to najveći! — dreknu Mačak isakačući iza bukve.
— Aha-ha-ha, došla za budalom, veliš! — Ko li je ta budala, ej Striče? — Ja sam budala! — odjednom dreknu Stric, munjevito priskoči stablu i dok se još dječaci nisu ni snašli od iznenađenja, on se već okretno puzao uz bukvu.
Kvrc! — odjednom pećina iščeznu u potpunoj tami. Mačak dreknu: — Ajoj, pali lampu! Tišina. Iz gluve vječne tame nikakva odgovora. — Jovanče! Jovanče, gdje si?! Opet ni glasa.
Odjednom se ono pretvori u pravu galamu. Neki ljutit glas dreknu visoko iz krošnje drveta, na desetak metara ispred njih: — Ako to bude istina, oderaću živa Lazara Mačka!
Trgnuta iza sna, Žuja obnevidjelo skoči prema neznanu gostu i zgrabi ga zubima za torbak. — Drekavac! — dreknu poljar i tako luđački đipi kako nikad u životu đipio nije, dograbi se rukama za ivicu jame i poput zeca iskoči napolje i