Radičević, Branko - PESME
Bogom brate, kad rodnoga nemam, Ne daj samac da se na put spremam, Hajde sa mnom, jer bez bratskog drusta, Veruj, veruj, zemljica je pusta.
Tamo de se dola vije, Ne bi l' bilo ugodnije? Sred seoca ubavoga Bilo b' drusta veseloga, Bilo b' šale, razgovora I ljubavna dogovora; Ali tako čudne ćudi Kao da se kloni ljudi. Ma zarašta...
nije; Sad poznade, kraj njeg' evo Stoji čedo krčmarevo, I okolo glavom manu, Glenu na tu, na 'nu stranu, Al' od drusta nemiloga Na oprezu nijednoga, Sve pospalo, popadalo. To s' na čudan smej mu dalo: „Dakle ti si straža moja?
Pa je njemu govorio 'vako: „Ti ćeš doma ostanuti jako, Dosta amo još će biti drusta, Pobratime, sve sokola pusta, Divnu pomoć pokreni za nama, Da zlotvoru udvojimo muku, Da udrimo tim orlušinama,
Al' eto ti amo Liman-paše, Na Bajka se zmija nagonjaše, Žao mu je predivnoga drusta, Što stamani ova sila pusta, Pa se amo junak zaletio, Ne bi l' braću kako osvetio. Kuda, pašo, kuda li zabrava?