Radičević, Branko - PESME
zađe, a spušta se tama, Na nebu je večernjača sama, Nebo vedro, a reka se čista Tamo, amo u prugama blista, Oj Dunavo, o ti reko silna, Ala si umilna!
svojom zadržati lednom, Ta kad ono u Vodi neuka Dovatila ta samrtna muka, Kad se voda nada mnome sklopi, Oj Dunavo, ti me ne utopi, Ti me diže, privati obala, Zato tebi do nebesa fala, Reko onda pa ću i svakada, Ali zbogom ostaj
“ Al' skočiti u Dunavo ladno, Tu povrnut svoje zdravlje jadno, Zametnuti šetanu na pleći Pa u goru u lovak poteći, Tu vas grdna spopade
Još ljubnu kule divna Beograda, Pa onda zađe od golema jada. Al' uz Dunavo jedan plovi čamac, Na sredi sedi jedan momak samac, Pa gleda tužno onamo nazada, Okle ga evo izagnaše mlada.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
S krovnog venca, uz brujeve, reč čamala u nekretu niz Dunavo pusti ždrala. Vrh oblačja slapovitog Blagovesnik arhanđeo uzdigao haljine je: prozaruje stopalima ono što je usud
Tek devojka rumen s puti slije u Dunavo mlečnogolubije. Zatvori se u slik mesečina, pa on sjaji - čuje mu se boja.
Ne mirujem niti plovim. Letim s vilom brodaricom, uz Dunavo, niz Dunavo a dan lebdi, senčen pticom, i modri se posustalo. Živo, ruko, šaraj slovo, sentandrejsko krepi kolo!
Ne mirujem niti plovim. Letim s vilom brodaricom, uz Dunavo, niz Dunavo a dan lebdi, senčen pticom, i modri se posustalo. Živo, ruko, šaraj slovo, sentandrejsko krepi kolo!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
88. Prispi čare na mačare, na panje dekanje, na senje dupore. 89. Prođe ban jerban s mora na Dunavo konjskom vriskom, junačkom vikom; malo ga ko viđe, svatko ga ču. 90.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
“ A tako se ne zvao imenom svetoga Porfirija, ako te uoči same mesopusne nedelje ne bacim u mutno Dunavo, pa neka onda raci tvojim poganim mesom pokladuju!... JANjA: ’Ma, ćuti, bedo!... Što si se, vraga, tako napsio?...
JANjA: O, bože moj! (U sebi.) Tri su se smrti grozno složile: Jedno su Turci, hajduci drugo. A deset leta čeka Dunavo Da mi sa vetrom strašnu končinu Obali nemoj hučno otkrije...
Ilić, Vojislav J. - PESME
Po dolinama pustim Umukô ljudski zbor. Samo Dunavo šumi u mraku i samoći, Il' katkad odjekne zvučno protegnut, jasan glas; To ribar ribara kliče po tavnoj dubokoj
U majski vedri dan, Kad vetar leluja vreže il' šumi u veče tavno, On živi leluja pokrov i krepi večni san. A dole Dunavo bruji i gusti šumore luzi, I smeh, i pesma grmi, i život treperi mlad...
Plavo Dunavo, sećaš li se mene, I da li čuješ poznanika stara I vi, obale, cvećem pokrivene, I vi, kolibe ubogih ribara?
Mnogi borac za slobodu, u mukama nečuvenim, Skončao je dane svoje pod visokim krovom njenim. Tu Dunavo hladno šumi, i u šumu mutnih vala Jecanje se čuje noću s mračne kule i obala.
) U tvrđavi beogradskoj stara kula jošte stoji, Što vremena tok sumorni u mrtvome miru broji. Tu Dunavo hladno šumi, i u šumu mutnih vala Jecanje se noću čuje s mračne kule i obala A s bedema porušenih, gde kržljava zova
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Šarina, za dunavom skela dogodi se: dvaput Marko skeledžiju viknu, pa ga više ni čekati ne šće, već našera Šarca na Dunavo, ode pravo gradu Varadinu, pod Varadin u pole zeleno.
sve sedam dahija, potegoše nadžak od čelika, te razbiše od stakla tepsiju, baciše je niz bijelu kulu, niz bijelu kulu u Dunavo, od tepsije nek potroška nema!