Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kad bi okrenuo glavu od nje, Pavle bi susreo tamni pogled očiju gospože Evdokije. Ona je sve to gledala i slušala, nepomično.
Gorela je samo jedna. Isakovič nije nameravao da učini posetu, koja mu je bila ponuđena od strane gospože Evdokije. Stajao je kod prozora, zagledan u baštenski mrak, u koji je padao samo tanki mlaz svetlosti te jedne sveće, pored
Nije voleo da čuje sovu iz mraka. Bio je još uvek zaprepašćen bestidnošću gospože Evdokije, koja ga je pozvala, a bio je, uopšte, umoran od tog batrganja do Vijene, od kockanja i pijančenja pri večerama,
Plač gospože Evdokije, zbog te Črnogorke, u lazaretu, koje se slučajno setio, i koju je, slučajno, ni sam nije znao zašto, pomenuo, bio mu
umeo, za života, dovoljno da voli, bila je sad prisutna, i u Božički, u Božičkinom šapatu, u zagrljaju, u očima gospože Evdokije.
Hteo je da se gospože Evdokije otrese, oslobodi. Nadao se da će ta oluja, letnja, luda, dok se sa puta vrati, proći. Da će ga gospoža Evdokija
Iako se bio, dopola, obukao, ponavljao je sebi da bi najbolje bilo otići, bez zbogom, izostaviti tu posetu kod gospože Evdokije, izbeći nesreću, sramotu, suzu. Čemu da ide, uoči puta, toj upaljenici? Bilo mu je bolje dok nju nije znao.
Pa dosta. A ako je on ne sluša, znači da njemu nije stalo ni do njene matere! Nije njemu stalo ni do Evdokije. Sav je on sazdan od laži i pritvorstva. Slabotinja, koji je slab pred ženama. Udovac, koji ne ume da vlada nad ženama.
Ona ga na to zagrli, obema rukama, i poče da ljubi, kao da je u gospože Evdokije učila. Isakovič je odgurnu i htede da otvori vrata. Ona je stajala prebledela i zadihana.
A sad će imati, i sa majkom, da se, oči u oči, pogleda. Svađa nije između nje i njenog oca. Nego između nje i Evdokije, oko njega. Ona oseća da u toj svađi sa rođenom majkom, milosti nema. Jutros je bila tako sretna i vesela.
Ništa nije pitao. Isakovič se beše sakrio, pod crne, kožne, arnjeve, kao da se bojao da ga oči gospože, Evdokije, od koje je bežao, ne sagledaju, s neba.
susreo, Isakovič je, prilikom svog prvog odlaska iz Vijene, u Mitrovicu, početkom avgusta 1752, otišao, od gospože Evdokije, bez zbogom. Krio se od nje, i kad se vratio u Vijenu.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
podignem, iziđem pred vrata kelijska, metnem je na jedan karučni sanduk, a ja sednem dole i počnem čitati žitije svete Evdokije, prvi dan marta meseca. Prama ovima stvarma, koje u ovoj knjigi nađem, ostanu prolozi za ništa.