Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Glava je ostala kod Fočića na čardaku. No neki Živan Jerotić iz sela Blizonja, koji je onde posluživao, noću je ukrade, metne u nedra, sklopi gunj oko sebe, i tako glavu u
Zatim ga zapitam: „A gde je Živan buljubaša, Raonić i Živko Dabić?” — „Otišli kućama”. — Opet mu ja kažem za glavu da ćuti.
Kad se oni bukači rasture, i kad novi knez Peja ode u donju vojsku, počeše meni opet dolaziti buljubaše: Živan iz Kalenića, Arsenija Raonić iz Loznice, Vasilj (Pavlović) iz Bajevca, i dovedoše vojske.
I opet vam kažem: eto nas do pet dana, ako Poreč-Aliju među vama uzdržite”, — i rastanemo se. Vratim se ja i Živan buljubaša, koji smo tu na sastanku bili, i nađemo gde nas čeka stari knez Nikola Grbović.
” — Buljubaša Živan reče: „Oboje nije dobro; ali je opet bolje reč pogaziti, kad je ne̓otice, nego braću svoju izdati”.
Kazao sam da smo na Vračar izišli s vojskom 1804. godine, 6. maja. U našoj vojsci bio je Živan Petrović iz Kalenića koji je bio kako moga oca Alekse, tako i naš glavni buljubaša; i svagda se uklanjao ispred
kako moga oca Alekse, tako i naš glavni buljubaša; i svagda se uklanjao ispred Karađorđa, jerbo je znao Karađorđe, da je Živan iz sela Kalenića, gde je on u ruku ranu dobio. Povrati se Karađorđe iz Požarevca.
Kad to vidi stari buljubaša Živan, a on se poplaši, misleći; kad Karađorđe otera Mitrića malog buljubašicu, koji je samo izbacio pušku preko zapovesti, a
Pomisli̓ i friško zapitam otkuda Turci dolaze. Živan kaže: „Neme Turaka, nego Karađorđevi momci oteraše buljubašu Manjenicu. Danas njega, a sutra će mene, da pizmu pokaje.
jedno zato što smo imali dva topa, a drugo što je u nas valjevske vojske od sviju najviše bilo. A kad vojsku Živan pobuni, ja vide̓ kakvo zlo i propast hoće da bude; stoga povičem: „Stoj, buljubaša, ja ću sad Manjenicu dovesti!
običaju dođe Karađorđe i Katić i ondašnje nahijske starešine, i posle božestvene liturgije sednemo pod ̓lednik; tu je i Živan buljubaša.
” Živan: „Od strâ, gospodaru, skrivio sam jošte kad je knez Aleksa zapovedao.” — On se osme̓nu malo: „Ta koji se boji, onaj beg
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— govori Smilja, a sve odmiče. U to vreme beše u sreskoj kancelariji neki Živan, prvi pisar. Taj je Živan počeo u srezu služiti kao »besplatežni«, pa je dugom službom doterao do sreskog starijeg
— govori Smilja, a sve odmiče. U to vreme beše u sreskoj kancelariji neki Živan, prvi pisar. Taj je Živan počeo u srezu služiti kao »besplatežni«, pa je dugom službom doterao do sreskog starijeg ćate.
Naposletku mu je naručio da samo sitnije poslove svršava, a krupnije ostavlja dok on dođe... Jer čim se Živan prihvati kakvog krupnijeg posla, onda — diži ruke!
Onda ti on ne zna šta radi ni šta govori; onda obično učini ma kakvu ludoriju. Taman se Živan sprema da ide na ručak, kad eto ti birova iz Nemenikuća, donese mu pismo od kmeta.
Taman se Živan sprema da ide na ručak, kad eto ti birova iz Nemenikuća, donese mu pismo od kmeta. Pročita Živan kmetovo pismo i zamisli se. Šta će sad da radi?
Dugo se Živan premišlja, pa najposle naumi da pričeka do sutra. Dotle će valjda što izmisliti. Svu noć Živan nije zaspao.
Dugo se Živan premišlja, pa najposle naumi da pričeka do sutra. Dotle će valjda što izmisliti. Svu noć Živan nije zaspao. Prevrtao se, mislio. Sećao se svega što je u svom veku čuo i čitao o čudnovatim zverkama i divljim ljudima.
Uzgred budi rečeno, Živan je bio prilično plašljiv. Kad čuje da se gde javio lopov, ili kurjak ili hajduk, pa makar to bilo bogzna gde daleko, on
Kad stiže u Nemenikuće, ljudi se već roje oko sudnice; ali sve malo podalje obilaze oko apsane. Živan se zdravi s njima po običaju.
Zapitkuju ga ima li odista divljih ljudi, mogu li doći čak i ovamo, ima li ih i repatih. Ćata Živan već poče da se spleće.
Naposletku navališe da otvore apsanu, te da pokažu ćati kakvog su čudnog zvera ulovili. Živan okleva, zagovara još, ali, nema se kud, mora videti kad je već došao.
Odvoji se nekoliko ljudi, dočepaše što god pade šaka, pa hajd' u poteru. I ćata Živan pođe s njima, ali nekako sve zaobilazeći podalje i govori pandurima da se nađu pobliže.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ono što je Isakoviče, najviše, zabolelo, bilo je, da im je rečeno da im je to njihov rođak, sekundmajor Živan Ševič, udesio, koji je, u odsustvu svog oca, đenerala, komandovao, u Kijevu.
Bolje da je nogom, Garčulu, u kesilku! Pavle nije znao šta je kesilka, ali nije pitao. Petar onda ispriča, kako mu je Živan Ševič pomogao da sastavi protokol, i kaže, šta je sve u Austriji video i doživeo, pa se i sam čudom čudio, koliko je
Serbske oficire predstavljao je sin đenerala Ševiča, Živan, derući se glasno, imja i čin. Vitkovič je želeo da Kostjurin, Isakoviče, primi lepo.
Vitkovič je želeo da Kostjurin, Isakoviče, primi lepo. Živan Ševič trudio se da ih prikaže, kao lole, i bećare, i glupake.
Razgovaraće sa njima, kad budu na idućem raportu. Živan Ševič je, očigledno, želeo da Kostjurin obiđe Isakoviče i nestane u gomilu oficira, koji su još čekali u hodniku.
Pogotke je beležio i javljao, vičući, veselo, Šejtani. Sekundmajor Živan Ševič, međutim, nije se od Kostjurina odvajao.
Bili su obična pogranična straža. Sekundmajor, Živan, koji je zamenjivao oca, đenerala, bio je duboko uvređen, što se Pavle u Kijevu javio u puk Preradoviča, a ne njegovog
Nudi mu opkladu: Ako padne s konja, Ševičevo je sve što ima. Ako uzme preponu, da ga Živan, pred ženom, poljubi u vrh čizama. Zatim mu okrete leđa. Poče da skida sedlo sa kobile i da joj nešto mumla.
Trifun – koji je ćutke slušao, kad je Živan Ševič pričao, kako Kostjurin uvek hoće da se napada – prodera se sad: „Ataka!
“ Tako je to pričao Živan Ševič Isakovičima.) Tek pri kraju egzercira, kad se Kostjurin spremao da ide i da ruča – podne je bilo davno prošlo –
su mu, dok je posmatrao odlazak tih novih trupa, „čudo“, i „čort“, bile stalne uzrečice, koje je dovikivao Vitkoviču. Živan Ševič, koji nije voleo konje, ulizica, uslužan, drzak, zavidljiv, projaha na svom konju, prav, strog, ponosit, sa sabljom
I njihove žene. Živeo je u kući, koju mu je Živan Ševič bio ostavio, u Kijevu, kod neke gospože, udovice, kapetana, koja je imala mladu, vrlo mladu, ćerku.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
⁸¹ Druga bi, opet magijski, trebalo da učine da dete ostane živo: Živko, Živoje, Života, Živadin, Živan, Živojin, Živorad i sl. Isti zaštitni magijski smisao imaju i imena: Trajan, Trajko ili Postoja.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Obojici kao da nije bilo mesto ovde. Malo dalje ctojao je komandant šanca, kapetan Živan Protić. Upitam ga da li zna gde je kapetan Sirovacki. — Hije ovde i ne znam gde je, odgovori mi on.
Vladana, koji su sedeli u jednom zaklonu, za bedemom, na dva koraka preda mnom pade kapetan Živan Protić, komandant šanca. Pade ničice, i tako osta nepomičan — niti se okrete, niti reče jao, ništa.