Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Haj, čujte i počujte, taka je od vezira zapovest!” Sad moj otac dozove odma buljubaše Živana [Petrovića] iz Kalenića, Arseniju Raonića iz Loznice, Đukana iz Orašca, Vasilja [Pavlovića] iz Bajevca i Koju iz
” — Pomozi Bože, pomislim ja, kad ovaj stari tako govori, koji zna kako je vojevati. Odma ja odatle pošljem Živana iz Kutešice u Suvodanje Miliću Kediću (koga je Fočić oknežio, i koji je takođe kod Birčanina bio buljubaša), i pišem mu
Sad ja zapitam Živana buljubašu: „Šta ćemo sada? Mi sinoć dadosmo veru za pet dana da nećemo udarati, a oni bez dogovora udariše i zapališe
Čuje to moj otac, pošlje im svoga buljubašu Živana iz Kalenića, popa Petra iz Takova i kmeta Vesu Velimirovića iz Ljubinića, da ga pozdrave: da odma iz nahije izađe i da
Mi svi prisustvujući onde skinemo kape i blagodarimo na oproštenju i pročaja. Opet Živan i Karađorđe. Posle je ovoga Živana Karađorđe vrlo ljubio i u 1806.
došao u Valjevo, da idemo na Bratačić pred Hadži-bega, onda na Kličevcu sednemo da pečeno jagnje ručamo, — on zovne Živana: „̓Odi, Živane, da ručamo!” — Živan: „De-te vi, gospodaru, ručajte; ja danas postim ponedeljnik.” — „Ha, ha, ha!
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Primi Tiosav pare pa ode gunđajući sam: »Lepo meni veli Živana: ,Ne svraćaj, more, onom Cincaru!' Aja, ne dade meni đavo! Baš, ako će...
bila je u nekog Živana dušmana, kmeta u Ovčini, začudo lepa kći. Neki je već počeli i prositi; ali Živan ne da ni pomenuti.
Strahinja naumio, pa ga ne možeš nikako namoliti ni odvratiti. Ona se isplaka, što nikad dotle; izjada se Strahinji na Živana: reče da se možda neće ni udavati kad joj nije bilo suđeno da za njega pođe; oprosti se s njim, zahiti vode, pa ode
Ti su ga ljudi veoma zapazili otkako se vratio iz majstorije. Doduše, Strahinju su sad voleli svi i po Ovčini, osem Živana i još nekih, a i po obližnjim selima. Samo su mu neki pomalo zamerali što je »propalio« duvan, a još momak.
Mogu ti kazati tek da mi malo odlakne. Ti valjda znaš našeg kmeta? — Živana Dušmana?... Znam, jakako... I kumovi smo neki... Lane ste ga tamo okmetili. — A znaš i njegovu Radojku? — 3nam...
I ovde se već zuckalo... Pa Živan, boj se, ne da? — Ne da... Baš uoči Ivanjdane zamolio sam čiča-Sredoja da ode do Živana i da mu tek pomene. — Pa šta bi, dobar čoveče? — Ništa!...
Savanovića, a posle će već gledati da mu kako god isprose Radojku, kad je toliko zamilovao, pa makar je i oteli od Živana. I u tom razgovoru stigoše gore do pred kuću.
— Već ako ovde u Ovčini da upitamo... — reče čiča Mirko. — Pravo veliš, bogami! — prihvati Purko. — Ima u mog kuma Živana. Vaš mogu uzgred sad svratiti da zaištem... Daće mi valjda. Vi idite kući, pa zovnite ljude da se dogovorimo šta ćemo.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Susret sa Pavlom, posle nekoliko godina, činio mu se kao nesreća, briga, bruka. Pavle je Živana Ševiča znao, iz detinjstva, iz Varadina, iz Temišvara, ali je sad mislio da ima pred sobom čoveka, podlog, bez srca,
Među oficirima Ševiča, prvi je došao na red Petar. On je, pred husarima Živana Ševiča, dojahao pred tribinu. Bio je vrlo lep na konju.
Petar onda obode konja – neku, nemirnu, ludu, artiljerijsku, kobilu – pa pokaza nekoliko egzercira u švadronu. Ljudi Živana Ševiča – koji je bio strog – izvodili su pokrete, kao da ih Petar vodi na neku šahovsku tablu.
Dovikujući mu da ostane među njima (Ostavatsja! Ostavatsja!). A Živana Ševiča su zadržavali i pitali, je li to poslednji Srbin egzercira.
Petar je, u puku Živana Ševiča bio označen, na mesto, koje se inače kapetanu daje. Đurđe je imao da ode u Mirgorod, u Ševičev puk, kao
Matavulj, Simo - USKOK
Domaćica mu, Živana, bješe mu sušta suprotnost, visoka, suha, bolešljiva. Odatle njih dvojica otidoše ka Ćorom veseljaku, uz koga se smijahu
Ćosić, Dobrica - KORENI
“ I kad se Đorđe rodio, ona je jatagan stavila u njegovu kolevku i tri je noći prespavao na njemu. A jedva se rodio. Živana se dva dana porađala.
Nije ni dolazio iz vodenice da vidi unuku. Tri nedelje je živela. Živana je plakala dok je rasedlavala njegovog konja. Vraćao se iz trgovine. „Neko zlo u kući?“ ulitao je. „Uze nam ga Bog.
„Od njega ništa biti neće. Jedva je došao na svet“, odgovorio mu je Aćim, a babe su govorile da Živana neće preživeti porođaj. „Te što će da misle i svete knjige čitaju, majke mučno rađaju.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Videći je onako začuđenu, devojke to protumačiše radoznalošću, pa joj ispričaše svoju kob sa Đuricom. — Okupila me Živana pljuskati — poče Jelica — te iskočih iz vira... Kad đernuh okom kroz šiblje, a on ide, pa sve gleda u nas i smeje se.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
ČEDA: Ama, kako da se ne smejem? Čitaj, molim te! (Daje joj vizitkartu.) DARA (čita): „Živana Popović ministarka”. (Govori.) Pa šta? ČEDA: Kako pa šta? Otkud se na kartama piše „ministarka”!
Ili misli možda da svoje vizitkarte rastura po narodu kao proklamacije? DARA: A, vidiš, napisala Živana. ČEDA: Pa da, gospa Živka joj je prosto, nije ministarsko ime. A gde je ona, boga ti, od jutros?
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
On još seđaše s dr. Vladanom i Komarovom nedaleko od mrtvoga kapetana Živana. Đeneralu su drhtali obrazni mišići, bio je jako uzbuđen, pogledao je u Živana, a oči mu se zamutile od suza.
Đeneralu su drhtali obrazni mišići, bio je jako uzbuđen, pogledao je u Živana, a oči mu se zamutile od suza. Sednem i sam pored Komarova. Vladan me upita: — Šta je? kako izgleda?