Upotreba reči živi u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Nepravda!...“ Kao što vidite, gospodine, njega nema!... Ah!... Živi ga ne mogu više drugom nazivati, on se sad sa mrtvima druži...

Tu u Zemunu beše malo življi svet, činjaše se kao da bolje živi nego kod nas u Banatu; videla sam trgovce, majstore, pa i proste ljude gde se smeju, pa sam i sama bila malo hrabrija,

Sa ovim bi se mogla svršiti pripovetka o jednoj običnoj ženidbi; čovek dođe, zaprosti devojku, prstenuje, venča se i živi s njome, dokle ne umre on ili ona... Ali kod moga pobratima beše, kako ženidba, tako i život buran i neobičan...

— Oh, kako bih voleo da... Ne! Ne! Milisave, dete moje, živi ti i budi srećan!... Posle toga se okrete od njega, a glavu je zaronio u jastuk, duboko uzdahnuvši.

Obradović, Dositej - BASNE

Prostak i dete od svašta se prepadaju, i malodušan čovek u vsegdašnjem živi strahu kao zec. Jeja kad gdi zaviče, plaše se bake, jer to znači da će ko umreti. A gdi se ljudi rađaju a ne umiru?

Ali bih ja hteo da on potom sve po mojej ćudi živi, i za moj atar da laže; ako li neće, a on je neblagodaran. Nipošto!

Naravoučenije Valja znati da je krokodil jedna strašna zver koja živi u vodi i na suvu. Po vidu podoban je gušteru, ali je užasno velik. Neki su trideset nogu dugački.

nekih ljudi, ne valja im se više uveravati, baš ako ćemo ih viditi da se osuše od posta i pokajanija i, štono reč, da se živi posvete.| 55 Petao, pas i lisica Petao i pas veliki putovali su skupa. Omrknu na polju i nađu veliki hrast, šupalj.

Zdravi razum i pronicatelno rasuždenije blagorodni je i prekrasni dar božji, o kojemu smo dužni dok smo god živi starati se u soveršenstvo ga dovoditi, i bez njega niti misliti što ni tvoriti.

I tako odveć slastima predat čovek rad bi kao Metusal živiti, samo da se više nasladi. Razuman se hrani da živi, a bezuman bi rad živiš samo da se hrani i goji. „Bogatstvo ašče tečet, ne prilagajte srca.

Lenivac se nije rodio da živi, nego da trune i da gnije jošte za života. Ako se ubog rodi, prosjakom misli skončati se, niti je opštestvu, niti je

Zec, dok ga ko ne uhvati, on živi, pase, skače po međama ili po snegu i plodi se. Uhvati li ga ko, tu ti mu je i konac, zato je zec, i baš zato je

” Naravoučenije Čuvati se valja onoga koji sa svojima lepo ne živi. 89 Lonac i tendžera Lonac se uklanjaše ispred tendžere, a ova mu reče: „ŠTo me se bojiš?

„Ostrov Rodos u Arhipelagu, to je ostrov! He, moja braćo, zaludu ste živi kad ostrov Rodos niste vidili! Ko ostrov Rodos nije vidio, niti što zna, niti je vidio!

Treće, on je zdra|v, dobro se plodi, sa svojom zečicom u krajnjej ljubavi i soglasiju živi, zimu i mraz ne tokmo lasno snosi, nego i po snegu skače kao pomaman.

Hoćeš li znati, vele naši dobrodjeteljni stari, kakav je ko: ne pitaj nadaleko, gledaj samo kako s komšijama živi. U egipetskomu otačniku stoji napisano da u livijskoj pustinji nahođahu se dva pustinika, jedan nestorijanin kaluđer,

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

zvezda veče se spušta među grobove ovde počiva tiosav saranjen sa sviralom ovde počiva mrtav tiosav koji je hteo da živi makar pretvoren u žabu bože prosti makar pretvoren u drvo zeleno pripev joj uleće oblačan vetar u maglu toplih

od sveg srca, već mu se lice od napora krivi, gubi dah, zastaje, prediše, više ne može, i pada mrtav umoran, a mi živi.

Vešaju nas brzo, vešto i lako. Visimo tako obešeni do mraka, vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi, svi nas tuku i psuju; ali ako.

mi izađemo iz dima, kraljica pada u nesvest, a kralj trlja oči i gleda nas zaprepašćen: Sunce vam vaše, pa vi opet živi! Rastržu nas konjma na repove, raspinju nas na točku, seku nam glave, ruke i noge - strašno!

Pa opet na nas: te topuzinom, te topom, te vešaj, te seci, te kolji! A mi živi. Nije tu nešto u redu, šapće narod, to neko štiti sudije od greha!

Despot kraj Dunava smišlja, u sobi piše, i na državnom saboru u dvoru objavljuje Zakon, koji, ko živi muž, svakoj udovici u Donjem gradu, o!, u vreću sipa žito, u slanik so!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

julija 1815. godine; tu je onda koje poginulo koje sa pašom živi’ u’vaćeno oko 600 Turaka. — Moj otac i mati imali su jošt više dece, no ja ii’ upamtio nisam, a čitulja je izgorela,

Moj otac imao je više sestara i braće od koji’ samo najmlađi njegov brat Jakov jošte živi, koji je u vreme Karađorđeva rata bio komandant valjevske nahije, a posle došao na moje mesto u Sovet srpski, a ja odem

Njegovo ime naći ćete često u mojim rukopisima. On živi sada sa svojim sinovima i pročom porodicom u Rusiji, u Hotinu.

dovedi kneginju i ono malo dete (pokojni Sima bijaše malen), pak da ja tebe i sve što je tvoje u Nemačku preturim, te živi jošte koju godinu u miru.

Zato ti ukratko kažem, da četiri dahije dokle gode nama u ruke ne dođu mrtvi ili živi, nikakva mira dotle nema, niti o miru govori! I zbogom!” — Vezir Bećir-paša uplaši se, i reče: „Beg-Đorđe, otur! otur!

da ćeš, čestiti pašo, jošt bolje urediti nego što mi ištemo; kako to knezovi narodu kazaše, sva vojska uglas povika: da živi naš sultan Selim i naš vezir Bećir-paša!

po sobi, te ti onaj ćumur udari u glavu moga Čardakliju i Teodora, a oni s klupa popadaju na zemlju kao pijani i malo živi, i jedva se sete oda šta je, te s velikom mukom izvaljaju se napolje, pak sedi u sneg i premeštaj se s mesta pak na

Dok jedno jutro dođe moj poočim, kapetan novski, brzo ide i naglo povika: „Muštuluk, muštuluk, pope: živi begovi!” — „Ta ja znam da su živi, no kamo i da dođu, da se i oni i ja kurtališemo briga.

” — „Ta ja znam da su živi, no kamo i da dođu, da se i oni i ja kurtališemo briga.” — Kapetan: „Be kad su oni živi, sad mi nije brige, a ni tebi,

” — „Ta ja znam da su živi, no kamo i da dođu, da se i oni i ja kurtališemo briga.” — Kapetan: „Be kad su oni živi, sad mi nije brige, a ni tebi, makar kad došli.

A ja odsad prvoga čujem da rekne, da će svome bratu Srbinu pizmu ili osvetu učiniti, ja ću deset Turaka živi̓ pustiti, a pizmedžija Srbinu glavu ću odseći.

na to i na pervašnje pismo u ime njega, da i̓ uverim da je nadežda dobra, i da će biti spasenije, samo neka mole Boga da živi Imperator Aleksandar.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Ni oda šta ti vajde nije... Radi, skapavaj, gledaj pa podaj drugome neka ti izede, a ti opet živi kao skot!... — A zar je on malo njih upropastio, moj Radane! — reče jedan. — Dabogda da i ti čitav ostaneš.

« On se, opet, navikao pa tako živi, sastavljajući kraj s krajem, i gde može što zaraditi — zarađuje. Ele, Sreja svira, a kolo se zavilo veliko i

A on je ispuni, namesti u sobi, pa uvede đake i zanosi se vazdan s njima, kazujući im: kako ta tica živi, kud se seli, šta radi, kako se zove — i šta ti im još neće kazati!...

Sava je bio živi đavo — veseljak, i govorljiv, i šaljivčina, a Nikola više ozbiljan i ćutalica. Obojica mladića oko svojih 25—26 godina, na

Odmah ti tu oni zaturiše razgovor. Kapetan se žali: kako je teška služba, kako se mučno živi, kako ga neće da unaprede. Đoša se, opet, žali: kako rđavo ide radnja, novac ne pada, mušterija nema.

To se čudo raščulo nadaleko i već se niko živi nije smeo najmiti da bude vodeničar. Ima nekoliko nedelja kako se Zarožani muče i petljaju sa samom vodenicom, meljući

— Bilo pa prošlo! Što to zapodireš? — Taja kažem samo... — poče kmet. — O kani se, more! — prihvati Đilas. — Živi se ljudi kašto i sporečkaju, pa i pobiju... Ljudi su, čudna mi čuda! — Jest, jest!... Tako je!... Batali, kmete, batali!

svratio sa svojim stricem, starim Jezdimirom, pa posle razgovora o svemu i svačemu, reći će snasi: — Vala, svak ti se živi čudi kako se dajaniš... Jesi vredna, jesi pametna. Samo si nešto sludovala... — A šta to, dešo?

— drveni sud za hranu sa zaklopcem zauvar — od koristi zahira — hrana, zimnica, zbrana letina zvonac — ptica što živi pored vode zbuhać — vidovit čovek; besan, nemiran vo zeman — vreme zemlja potakša — zemlja slabijeg kvaliteta zenđil

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Svega, zar svega da se odreče?... Živi plamen goreo je u duši njegovoj... Srce ga je bolelo za tim mirnim i tihim životom... Znoj mu oblio čelo...

— A je li?... Da nisi imao kakvih gostiju ovo dana? — Nisam. — Da ti nisu Turci dolazili? — Nisu. Niko živi nije svratio u moju avliju ima mesec dana... Jova opet poče hodati.., On ne znade šta da misli...

veselje; ljudi i žene prilaziše njihovom pragu s poštom; oni su odlazili svojim komšijama i bili dočekivani srdačno: niko živi nije mrzeo na njih niti oni na koga... Veselje, radost, žalost... jednom rečju, sve deliše oni sa svetom i svet s njima...

neću te poslušati!... On mi je sve!... Još mi je bog dece dao — neka su živi i zdravi! — ali on mi je odvojio!... I on, onako blag, onako dobar, on sad luta šumom... bije se od grma do grma!...

Oči joj postaše živi izvori. Ona zajeca... dođe joj da iz glasa zapeva... I da bi to ugušila, onda stade sve dublje roniti glavom u jastuke.

— Dobro došao, harambašo! — Bolje našao! — Bogu hvala, svi ste živi i zdravi! — Hvala je bogu! — Da te obradujem, harambašo! — Čime? — Prinovkom.

Kao da je grad potro... I sad jadaju i kukaju. Niko živi ne čuje tugu njihovu; niko ne veruje da oni nisu ništa krivi. — Oh, Lazare!... Lazare!... Valjda ima živa boga!...

Lazar hoće, Ivan hoće, Turčin hoće!... I ona mora biti Lazareva, manj da umre!... — Dok Stanko živi, ona neće biti Lazareva! — reče on i ustade.

I sve je tu, i ona opet nije njegova. A nije njegova samo zato što Stanko još živi... Zažude mu duša da ga nađe. „Samo da ga vidim!... — mislio je.

Ivan i Marinko isto tako. — Ja sam bio mučenik! — nastavi Kruška. — Da sam pao u postelju, niko mi se živi ne bi našao!... Siroče od malena, ja ne znadoh ni za oca ni za majku. I onda... ja zavađao!... Ko se s kim zavadio?...

Da li sam ja poludeo, što li? — riknu on. — Zar ovaj nečovek počinio tolika nevaljalstva, pa mu još dati da živi!... Zbogom, harambašo!,.. Hvala ti na očinskoj pažnji!... Hvala ti na hlebu i soli!... Ali... ja ne mislim tako!...

— Šta? — privikaše sa sviju strana. — Voda kulja!... I zbilja, na nekoliko mesta izbijahu živi vodeni ključevi na šajci. Zamalo i voda potopi dno i osetno se moglo opaziti kako šajka tone...

Dučić, Jovan - PESME

Svaki udar srca, smrt nečeg što živi! Svaka želja strepi da će nešto strti! U ovaj novembar čamotni i sivi, Ne postoji Život drugde neg u Smrti.

Sve je što živi na dnu tmine S prokletstvom nemim na svet palo — Sve što ne gleda u visine, I nije jednom zasijalo!...

što je prošlo, s puno vere neme, Kroz sve dane dugih stradanja i menâ: Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme Kad se živi samo još od uspomena. Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno — Našto samo suze, našto boli samo?

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi; Tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti; Tvoja ravnodušnost, da može da živi Gordost očajanja i gorki čar zlosti.

Znaće da je samo ona zemlja svetla Gde nikad još nije pala suza srama; Gde su deca na mač ime oca metla Što živi u himni i u molitvama.

Svojih rešenja i ideja, Svojih načela imate i vi — Kad god se nekom ruši streja, I gasi sveća gde ko živi. Sve se kupuje i sve proda. Uvek ste tačni za pazare: Kad je na trgu i čast roda, I trijumf nov i slave stare.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

A nana? Tek u taj par on ugleda onu staru ženu i potrča joj ruci: — Hvala bogu, samo kad ste svi živi i zdravi! Kad je sve dobro! Stara žena briznu u plač: — Daleko smo od dobra, moj sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.

— A šta će njima dvoma dobro? Ni kučeta, ni mačeta! Dok su još živi, biće im dosta, a poslije — narodno je i bilo. Poodavno je već kako pop ne može da mahne kosom, ni da zakopa motikom,

Prokleću i vas i sve inadžije i ubojice onim putirom ondje, pa onda živi ako možeš. Poslušajte me, pošljednji vam put kažem; vas ste četvorica svemu zlu kolovođe.

Ti si pravnik, ja lekar — šta nam je stalo što će se skrhati jedno srce? — nek živi rezon! Mi smo moderni ljudi, pošteni ljudi.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika. Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a najviše zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Švabica, koja se tu našla i bila na usluzi

Tu će svaka svoga videti, a sve će videti Timu, notaroševog pisara, koji u selu živi kao mali bog sa svojih trideset forinti mesečno.

Frajla Jula je mogla u pauzama da živi, ali ih frajla Melanija nije trpela, i zato ona poče: — Pa kako vam se dopada, gospodine, ovo naše mesto?

Ljulja se lastar i drveće i cveće. — Gle, gle! Bože, baš k’o da su živi! — veli Jula i gleda slatko i nasmejano na cveće, na rodin kljun i ružu, kako se jedno drugom klanja i približuje i pada

i cvećem im grobove zasadili, a njih spevale paorske devojke: kako su se voleli, i kako jedno bez drugog nije moglo da živi na ovom svetu. A tek onaj san o Šaci kako joj je živo ostao u pameti!

Niko živi ne ide više sokakom. Izumire polako i bahat ljudi i topot konja i tandrk kola i torokanje žena. Jedna po jedna klupa ispre

A ja je jednako umirujem; jerbo ne volem, znate, svađu: volem svaki sa svakim da lepo živi... Molim vas, slatka, ja sam se već obezobrazila, al’ vi ste krivi što umete tako slatku dinju da izaberete...

— Pravo kažete — potvrđuje gđa Soka. — Jest, bo’me! Pa opet ljud’ma sve nešto tesno dok su živi! Gledam baš našu gospodu parohe, pop-Ćiru i pop-Spiru samo; the, a šta ćete! Jedno, što kažu, tesno, a drugo besno!...

— A Proka Cikanov? — Izešćete se živi ako ga pogodite. Pipav je do zla boga, zato su mu i izdenuli ime pa ga niko u selu drukčije i ne zove nego Proka

— Fala, gospodin-popo. Bog vam za to platio. Pored vas sirotinja može da živi! — reče bojtar i uze ispred pop-Spire i Pere rakiju i popi. — Pa još za dva sata puta stićete.

Pa je lako bilo i mililo se čoveku onda popovati! Nego popuj ti sad kad je sve taksirano i po nekoj tarifi, pa ’ajd’ živi ti sad ako možeš. — Ne valja, ne valja! — veli pop Spira.

« — »A, neće naš Šandor, ako bog da, brijati nikoga; nije, fala bogu, spao da od toga živi!« — »Nego?« pita Soka grkinja. — »Pa ići će u Beč da študira hirurgiju i zubni doktorat!... da namešća zube i vilice...

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

gore, na nebu, puštaju tada s neba te da onako željni, gladni, siđu u svoje grobove i iščekuju da im toga dana njihovi živi, dođu na grob, prepoju ih, okade, zakite cvećem. I to mnogo.

Dosta je njima posle samo pomen i molitva. I zaista, na taj dan, njihovi, živi, dolaze im. Iznose im jela, pića i razdaju. Na taj dan, ma da muški ne idu na groblje, i čaršija je zatvorena.

— Lalê, lalê! Bilje, travke, lalê! Živi tamo, gore, više Markova Kaleta, među papratom i zdravcem jednako čekajući da nađe „raskovnik“...

Pored toga gledao je, pogađao po borama lica i čela, ko koliko ima godina i koliko će da živi. Pitate ga: — Koliko imam godina? On počinje da vam se stidljivo unosi u lice i smešeći se, ponizno da zagleda u vas.

četrdeset i pet godina. Toliko, nema više... — Samog sebe uverava. Tako isto i za život, koliko će koji da živi. I, kao drugi prosjaci, on niti prosi, niti šta traži. Ako mu date što — dobro, ako ne — on ode.

Takav je uvek. Niti ga ko zna od, čega živi, gde stanuje. Samo onako ispružene glave, gegajući, ne gledajući u nikoga, ide, vuče se tako po čaršiji skupljajući oko

Iz očajanja. Ne znaju šta da rade. Što više stari, raste, tim gori. Niti živi, niti mre. Dugačak, bled, a bez krvi snaga, nežna mu, nežna... više mrtva.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Šušnuo mu je čika-Gavra da u varoši M. živi jedna udovica, zjelo bogata, a drži pod svoje jednu devojku, koju je dala lepo vaspitati, i daće je za trgovca.

Onde se nauče baronskom životu, pa kad dođu kući a one se zbune, ne znaju živeti kao što se kod kuće živi. Baroni ne dolaze da ih uzmu, jer baroni i baronski miraz traže, a ne nekoliko hiljada šajna.

— Ne pitam te za talenat, već za sostojanije. Vaša mati, moja prijateljica, ima kćer, treba da se živi sa ono što ima, kao i ja, udove smo; dakle, sostojanije i vi sami znate da znači imanje, pa imate li kakva imanja?

Srećno je sve teklo, srećni par lepo živi. No, šta će Alka devojka, drugarica Micina, sestra Markova? Oko nje jednako baje Jefta Ćirković, a mati ga dobro

Rogozić živi za posao, a Svilokosić mu je područan kao kakav advokatski kalfa. Već se i Svilokosiću dosadi biti mator jurat, pa

Svilokosiću nije milo bilo, ali nije na ino, prvi mu je prijatelj Marko, njemu sve mora žrtvovati. No, on dobro živi I sa Ćirkovićevom kućom, pa može od strane Alke kivnju na se navući. Ipak nije tako opasna stvar.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

i četiri sata, upamtite ovo što kažem, za dvadeset i četiri sat a, mogu da pregaze do Valjeva, samo njihovi ulani, živi bili pa videli, čuveni su njihovi ulani. Jedna parada i kraj.

I svi tvrde da sve one konce diplomatske drži u svojim rukama ministar predsednik, koji sad nije tu, i da niko živi ne zna njegovu politiku.

dužnost; sve to nezapamćenom snagom provale i u jednom jedinom značenju: potražiti smrt zato što se želi i xoće da živi, odavalo je sliku anarhije kojoj nije bilo ravne.

Nit' živi jadno, nit' mre. Sad zapomaže i moli za oproštaj: ne žali, veli, pare, ako Boga znaš, idi kod sviju lekara.

Zakopani tamo u onoj zemlji i slepi za ovaj život kojim se živi u pozadini, mi smo gotovi da poverujemo čim se žena, sa onom njenom urođenom moći da obmane, stane prenemagati.

koji ne zna ne sluti i ne oseća da neko ogromno jači stoji nad njim, niti sanja u kakvoj se smrtnoj opasnosti nalazi I živi, miče se, muva tamo-amo i šeprtlji nešto dole pod mojim nogama.

'' On je u ratu, veli, udario temelje, pa je posle samo dodavao ciglu po ciglu te sad može da živi kao čovek i da se nikad ne uznoji. Znao je on šta radi i svaki pametan čovek zna šta treba da radi.

Dakle, sve neka ide kako ide na ovoj pegi dole na kojoj se miče i za ovu sekundu za koju se živi.“ Tako je mislio Jurišić i sedeo na svom krevetu u zemunici, pošto je one mrave iščistio.

Jer ta smežurana babetina živela je nekad i bila mlada a ovaj njen unuk tek ima da živi. Samo ja nikad nisam osetio ono što je život u životu, nikad mlad nisam bio, i sam sam sebe negde davno izgubio.

Afrika

On je otkrio jedan nov insekat koji mimetira cvet jadnog drveta na čijim granama živi. Kako insekat nije uspeo da savršeno mimetira cvet, cvet je od svoje strane počeo mimetirati insekat, dobio neku vrstu

pa da se razume otkud onoliko nesvesno ogorčenje kod tropskoga belca na veliku nebesku zvezdu od koje u stvari sve živi.

Tada bodlerova poetska slika, da je šuma živi hram, pretvara se u fantastičnu stvarnost. Svako gigantsko drvo u ovoj prašumi je ogromna građevina koja živi i raste

Svako gigantsko drvo u ovoj prašumi je ogromna građevina koja živi i raste u svojoj arhitektonskoj privlačnosti. Kako se ne uzbuditi onda tim!

I spomenici su džinovski crveni mravinjaci, tvrđave miliona termita, živi gradovi sa tornjevima i kulama, vidni još izdaleka.

U sredini su žitnice, dvorišta, tremovi. Svaka porodica živi izdvojeno u pejzažu tropskog bilja, buketima zelenog rastinja i žute savane, kao na ostrvcima.

One imaju izgled čudnovatih krtih kula koje su povezane između sebe zidovima, tako da svaka porodica živi za sebe kao u nekom gradiću.

Ostatak dana provedoh crtajući Kauru, koja je neobično živopisno selo. Pleme koje u njoj živi, iako nago i primitivno, pomuslimanjeno je pre nekoliko vekova, kad je San–diako pobedio fetišerskog poglavicu

Ne uvevši me u grad urođenika, crnac šofer doveo me je pred zgradu u kojoj živi njegov gospodar. Zgrada pripada predstavništvu jedne moćne trgovačke kompanije čije je središte u Parizu i koja nosi

obraslim gustim biljem i debelim drvetima, koja imaju oblik naših vrba i puštaju iznad blata i vode korenje kao pipke, živi riba koja na mesečini izlazi iz vode.

Njegovi sinovi rasturili su očevu slavu i bogatstvo povikavši se u plemena. Jedan od njih, Bature, musliman i marabut, živi kao što je počeo njegov otac i kao što žive Đula: odeven u plavi ogrtač i trgujući slonovačom, gumom i koriteom.

Kad čovek živi sa belima on više ne primećuje koliko ljudi i žene žive udruženo, kao parovi, kao ljubavnici, kao porodica i kao društvo.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

MIŠIĆ: No, čujem da u kući lepo živi. JUCA: O, manite ga, molim vas! Ako ima što sira ili putera, on donde čuva i jesti zabranjuje, dok se ne pokvari i ne

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Ova podunavska landmilicija, što još živi po zemunicama, i kolibama, sa svojim ovcama, svinjama, i ženama, ima da ide u kameralne teritorije.

Posle toga, iz njegovih ruku, protivnika niko živi više nije mogao da otme, dok ga Đurđe ne odbaci, unakaženog. Kola kirasirskog puka, velika, teška, crna, približila su

Jest, jest, uobrazio je, kaže, da u njemu Bakićeva duša živi i da će je u Rosiju, sa sobom, odneti. A narod, tamo dole, u donjem Sremu i Slavoniji, pita za cara Lazu.

Mesto da živi, kao i ostali oficiri – a mogao je da živi kao što imućni ljudi žive, veselo – ovaj Isakovič se potuca, eto, i luduje,

Mesto da živi, kao i ostali oficiri – a mogao je da živi kao što imućni ljudi žive, veselo – ovaj Isakovič se potuca, eto, i luduje, kao da je nešto prokleto popio.

Da neće da se ženi. A što se tiče naciona, nigde njihov nacion ne živi lepše, nego u Vijeni. Zašto se i Isakovič, tamo, ne preseli. Živeo bi lepo.

Da li i kapetan misli tako? Isakovič joj, brže‑bolje, reče da ima krasnog, junačnog, čuvenog supruga, i divnu ćerku. Živi u prestonici. Sretna je, očigledno. A lepa je, toliko, da se ljudi moraju okretati za njom, gde god stigne.

Pas će da trči, opet, veselo. Trčaće i ako mu jedne noge nema. Pacov živi i kad mu drugovi odgrizu jednu četvrtinu tela. Bika može da ubije jednom britvom u leđa. Traje tri sekunda.

Za neke se više nije znalo ni da li su živi. Nestao je bio dakle, zauvek, onaj njegov sveg, otkud je pošao, u kom mu je sve bilo poznato, gde se njegovim, maternjim,

se oni, preko pisama, već poznaju, a da Kopša zna, i lično, njegovog poočima i rođaka Vuka Isakoviča, obersta, koji sad živi, ostareo, i invalid, u Sremu.

Isakovič je nije nikad pominjao. Doznao je, slučajno, jednog dana, od kapetana Padovanija, da ona živi opet u Beču i da je u nekom teatru, koji plaća neki grof Duraco.

i na bečku Hauptwache odvedeni, a za neke se već pričalo da će u Grac, na Šlosberg – a to je značilo da će biti živi sahranjeni. Iz tog zatvora, u tvrđavi, na bregu, iznad Graca, retko se ko vraćao.

Teodosije - ŽITIJA

I govorahu: — Zavolevši da živi s nama, došao je! I svi su želeli da ga vide. A kad je došao praznik Blagoveštenje presvete Bogorodice, prvi manastir

nije utvrdio noge poslušnošću na korenu prvoga stepena opštežića dotiče vrha ćutanja i usamljeništva, i da pre vremena živi po svojoj volji. Ni po vremenu ni po uzrastu tebi ne priliči da nešto takvo sada išteš, jer sve treba u svoje vreme.

Ostavivši oca da caruje, i zemaljsku slavu n sve krasote prezrevši kao nepostojeće, siromaštvo Hrista radi i da živi zajedno s nama zavole, i evo, kako vidite, Bogom poslan obilazi pustinju i pocećyjyći teši one koji Hrista radi

Poslaše mu i zlata, više nego prvi put, a priložiše zasebno i manastiru Vatopedu, gde je sin njihov odlučio da živi, zlato mnogo, a crkvi svete sasude, zlatne i srebrne, i časne zavese, zlatom izvezene.

— I opet dadoše u manastir mnogo zlato, i kupiše od manastira osam adrfata, da se svakog dana dok su živi daje, da oni koji k njima dolaze, i strani i ništi koji dolaze, kupljeni hleb jedu i vino piju.

U početku rekosmo koliku ljubav, koliku želju imađaše sveti da se od svega oslobodi i da u samoći živi u ćutanju, ali mu iguman (u stvari Bog) zabrani To zbog rane mladosti.

Jer gde se ustanovi ustav čovečje prirode, da živi mrtvima pišu, ili da njima nešto govore, ili da mrtvi žive slušaju, i zapovesti njihove vrše?

Ko zna da li ćemo biti živi! Položivši nadu u Boga i pristupivši k daru, reče: — Kao svima, i nama Bog želi spasenje: otac moj i ja iz zemlje

a mislim da je bogoljubivim dušama koje ovo slušaju i sada poučno do suza. Jer kao po nekoj saglasnosti živi sa mrtvim dogovarahu se, i ovaj kao bogoslovnim jezikom apostolski sve poučavaše, a drugi, točeći miro iz svetih

Jer ne dade se blagodat Svetoga Duha jedino apostolima nego i svakome koji živi po blagodati. Jer apostol Pavle kaže: „Svakom pojedincu od nas dade se blagodat po meri Dara: Hristova“.

Dogovorivši se sa svima svojim velikašima da ispuni molbu njegovu i da živi u miru i ljubavi sa kraljem srpskim, i svi utvrdiše reč, zajedno sa kraljem dođoše ka svetome i klanjajući mu se i hvalu

Ne prisiljavam te da meso jedeš ili da se oženiš. Ostani i živi kako hoćeš, samo mene ostavljaj! A on, smilovavši se pa razdirano srce materinsko, i mnogim suzama njenim tada zadržan

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Glavne psihičke crte. — Celokupno dinarsko stanovništvo, pravoslavno, katoličko ili muslimansko, živi ili je doskora živelo patrijarhalnim životom, koji je u znatnoj meri uticao na njegovu karakterističnu fizionomiju.

Devedeset od sto dinarskog stanovništva živi od zemljoradnje i od stočarstva. Procenat seljaka je veći no u ma kojoj drugoj južnoslovenskoj grupi.

Procenat seljaka je veći no u ma kojoj drugoj južnoslovenskoj grupi. Najveći deo dinarskog stanovništva, dakle, živi u stalnom dodiru sa zemljištem i prirodom, sa stvarnošću života.

Društvena i ekonomska organizacija. — dinarsko stanovništvo živi poglavito u selima razbijenog tipa sa rasturenim kućama.

U nekim krajevima postoje i plemena koja se dele na bratstva, kolena ili trbuhe (naraštaje). U zadrugama živi u zajednici više potomaka koji vode poreklo od istog pretka.

Osećajnost i simpatije — Izgleda da se duh koji živi u zadruzi i uopšte dinarska međusobna pomoć mogu objasniti emotivnim karakterom i vrlo živom sklonošću za simpatijom

kristal jasnim mislima: hoće slobodu i samostalnost svih zemalja za koje zna da su bile deo njegove države i da u njima živi „sirotinja raja“.

Pod ovim imenom on razume svu onu svoju braću, koja ne živi u granicama Srbije i prema tome nemaju potpunu moralnu i intelektualnu slobodu.

često preovlađuju tužni tonovi; ali katkad iz sentimentalnosti i tuge izbijaju i energični tonovi, sve energičniji, živi i strasni.

dinarskih brđana, homogenom u tom smislu, što nije izmenjeno migracijama, što govori istim dijalektom i što živi od istih zanimanja, ipak ima psihičkih razlika.

Roditelji ne znaju za žalost i tugu, ako su njihovi junački poginuli. Oni znaju da se teško živi u njihovoj siromašnoj zemlji, ali se mogu počiniti slavna dela, umreti divnom smrću i biti opevan u pesmama.

Ovo je oblast u kojoj se teško živi i od čijeg zemljišta treba uz velike napore otimati mršave plodove. U ovoj se je sredini razvio čvrst, gotovo čeličan

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

„Ovde živi poljski miš Živko Brkić sa familijom i sa hromim ujakom Cijukalom.“ Što su se primicali bliže čiča-Trišinom mlinu,

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Ali sam odoleo, jer sam drugu voleo. BABA ROGA Ima jedna pećina stroga u kojoj živi Baba Roga. A ja sam, valjda razumete, jedno veoma hrabro dete.

u sivom dvorcu, pored sive rek, tavorio je svoj zmajevski vek. Jednoga dana stao je na ob, rešen da više ne živi ko rob. Pa skoči u reku, i već tome sl, a nije znao uopšte da pl.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

gospodine, recite vi meni, šta meni smeta sad, kad sam već ušao u samu tajnu, da bacim jedan letak: „Mrtvi su ustali, živi se spremaju da ih ponovo sahrane”. SPASOJE (preneražen): Nećete valjda?!...

SPASOJE: I sad razumete valjda zašto se ja bunim protiv vaše izjave i zašto ne mogu priznati da ste živi. PAVLE: Razumem, da, razumem, ali šta ćete, teško je naći ma kakav izlaz koji bi za vas bio podesan.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Jedno koje nije znalo da hoda devojčica je držala u naručju. Upitah je da li još živi u kući kraj rampe. - A gde bih? Matori je železničar!

Sada su stajale s očuhom kao jedan jedinstveni živi blok koji me je odbijao. Mama se još nije bila vratila iz prodavnice.

mi je bilo devet ili deset godina, obećao sam majci da ću kad porastem postati bogat i ona neće morati da radi, niti živi u kući druga direktora. Živećemo, samo ona i ja, u šumskoj kući, a jeleni će u suton trčati kraj nje.

- Baronica živi sasvim sama. - Pretpostavljam. Ali, ovaj put su s njom bili: prečasni otac Lavrentije, gospođa njena majka, mali

da se proigra: ona nema ni zlatnog zuba u glavi, a i da ima, ne bih mogao dozvoliti sebi da pljačkam nekog ko više i ne živi u našem svetu. Što se Melanije tiče, pusti tu stvar na miru! Zapleli smo se dovoljno i bez traženja!

” potapšah po ramenu samoga sebe i nasmeših se na način na koji se smešio jedan ženski živi rahitis koji je pre dve godine, sam Bog zna kako, uspeo Vladi da upadne u registar. - Keziš se kao idiot!

Šta je moj oklop? Promatrao sam Gretu kako mlatara nogama po vazduhu i odjednom mi se učinilo da ogromna većina ljudi živi pod oklopom. Za svakog je taj oklop različit, ali je svejedno oklop, teži ili lakši, šareniji ili manje šaren. Oklop.

- Otkrio sam nešto, Rašida! - zaplivam prema sredini reke zanošen podvodnim strujanjima. Otkrio sam da pola Karanova živi pod oklopom kao kornjače. - Otkrio si Ameriku! Budalo! - Rašida uze vazduh u usta i zagnjuri se.

One dve mačke bile su profesorke iz škole u kojoj je Stari predavao. Ako ste videli ono što se zove živi rahitis, onda znate kako su izgledale.

Dalje sam morao da izmišljam, ali kraj priče mi nije padao na pamet. Nisam znao da li da ga pustim da ode i živi sa konjima koji su na onom stupnju evolucije na kome je on bio pre nego što je rešio da se konzervira, ili da ga

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

VIII Sutradan u deset sati je već štatarijalna komisija tu. „Štatarijum” je već bio objavljen. Živi lopovi povezani su za kolje: njih devetorica; četvrti, ranjeni, pred zoru je umro. Probude putnike pa i njih na ispit.

Najzadovoljniji je Čamča. On sa njegovim umerenim profitom sad će opet veselije da živi. Čamča je izredan trgovac, nadmašio bi sve, no nema strpljenja; sad se hvata za jedno sad za drugo, pa je „bon vіvant”,

trgovac, nadmašio bi sve, no nema strpljenja; sad se hvata za jedno sad za drugo, pa je „bon vіvant”, lepo hoće da živi. Čamča je sve ispričao šta im se dogodilo, pa sad kod njega puna kavana, i jednako pripoveda.

Ako se koja dopadne, pokudi ovaj ili onaj, ili živi ovaj s onim u neprijateljstvu, pa je stvar pokvarena. Šamika lako bi našao koju, ali čuje mati ili otac štogod, pa onda

Pera tek katkad obilazi oko kuće, da vidi kako je tamo, zapitkiva mlađe. Nema prave gazdarice. Katica živi u prvom katu sama za sebe, u dućan nikad ne ide. Ona već ima dvadeset i osam godina.

Ali šta će? Valjda ga tek neće na sud dati? Sramota mu je; kazaće: Ti si ga tako odranio . Tako živi Pera. 3aista Sizifov posao. I opet ne da sebi iz glave izbiti. Počne pa padne, pa opet počne pa padne; i sve tako.

Već se misli da će koju upecati, ili koja njega. Ali uvek se nađu kakve nezgode. Sirota Katica usamljeno živi, uređuje svoju baštu, poliva svoje cveće, uči siromašnu žensku decu. Gorka je njena sudba.

Ako život nije sto godina, ne mora biti ni deset, može biti i jedan dan. Jucina duša hoće jedan dan da po volji živi. Ta Šamika je dvorio za vreme bolesti Jucu bolje nego njen rod. Iz Talijanske donašao joj smokve, narandže i limunove.

Doneo je i dosta bonbona, šećerleme. Svi se Šamiki klanjaju. Pa kako živi Šamika? Na balu pojede jedno dva jela, koju čašu vina.

— No vi ste, Herr von Kіrić, večiti mladoženja, ewіger Jud. — „Gumilasti”, ni vi niste više „kabinetsštik”. Tako živi Šamika. Mnogi bi pomislili da je Šamika nesrećan čovek. Nije tako. Šamika je sa sobom sasvim zadovoljan.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Ovi živi za koje se brinuo, ova žena, a još više deca koju je voleo, premeštahu se svaki čas, iz proleća, u jesen, iz leta, u

Nije mu bilo stalo da je preotme, niti da živi, posle, sa njom, još nekoliko godina. Pognute glave po ceo dan, on je čak imao lude misli pri tome, da posle obavesti

Divan, jer bi tek sada znala da živi, onako kako, pre, nije ni slutila da se može živeti. Nerešljiva, u svojim mislima, o svemu tome, ona je primetila da bi

Zna on, uostalom, rekao je još, da je neko pričao koješta o tome što njegova snaha živi u njegovoj kući, u Zemunu. Istina je međutim to da je njegov brat na vojni, i da je neko morao primiti nejaku dečicu, a

i ako već davno govore da kupuje i žene, ipak nije izvesno da on ne bi mogao da im bude ktitor, a kad se smiri, da živi kao pravi svetac.

Bujice prolećne nanele su bile na taj živi plot trave i biljke što su sad, sasušene i trule, teško mirisale. Za livadom, koja se pela uzbrdo, sa nekoliko zrelih

je u sećanju, sa njenim snažnim kolenima i stopalama kao u anđela, besmrtnu, i vide je kako je, čim je sa njim počela da živi, opala i sva se povila, povezana oko pasa.

Da trguje, nije se rodio! Bolje da živi i sa tim trgovcima, nego ovako, skotski i uzalud! Da nije bio vojnik, davno bi se bio skrasio negde sa ženom i decom i

sasvim star i nemoćan se osećao, pri izlasku iz Oseka, sutradan, Isakovič, vraćajući se kući, bez ikakve želje da dalje živi.

Da su odmah dobili po jedan čin više. Da se tamo živi i ratuje gospodski. Da su crkve divne i slatko pravoslavlje. Ovde ga je čekala samo beda i neprekidna žalost, što ga je

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

U mnogim krajevima gde živi srpski narod, brižljivo se krije od stranaca, pa čak i od ukućana, da se žena porađa. Porođaj se zato obavlja u mraku i

četrdeset dana zakopavaju u zemlju, a povrh njega zasade „koren narandže ili limuna da dete bude dobro i zdravo i da duže živi“.

⁹⁸ U Crnoj Gori se smatra da „prije godine ne valja detetu kazati kako mu je ime, da živi do duboke starosti i da bude srećan“.

čuju da je nerotkinja uspela da rodi dete, da bi dete bilo dugog veka uhvate se za neki gvozdeni predmet i kažu: „Da živi dete!

⁷¹ Ponekad, umesto kuma, dete može ošišati ujak ili muško dete (kome su roditelji živi).⁷² Smisao strižbe kao žrtvenog čina jeste da detetu na magijski način osigura zdravlje, blagostanje, povoljan razvoj i

⁸⁰ Pre isteka prve godine života „ne valja kazati kako mu je ime, da živi do duboke starosti i da bude srećan“.⁸¹ Ne valja ni da dete vidi mesec „jer bi ga mogo popit“.

818) — Bolji je dram sreće nego sto oka pameti (Vuk, br. 429) — Đe su danci tu su i lijeci (dok čoek još ima dana da živi, lasno mu je lijek naći). (Vuk, br. 1247) — Bog sreću dijeli, a aščija čorbu. (Vuk, br.

² Obično u patrijarhalnoj porodici živi više generacija zajedno (tip zadruge), ali može biti i inokosna. U patrijarhalnoj porodici se bespogovorno poštuje

kriterijumi za određivanje granice detinjstva mogu biti socijalni (“do polaska u školu“, „do završetka školovanja“, „dok živi sa roditeljima“ itd.), etički („dok ne zgreši“) i uzrasno-biološki („dok ne sazri“, „do punoletstva“, „do pubereta“ itd.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer »Na lepom plavom Dunavu« s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traže se.

Treći da sahrane staru majku. — Sirota starica! Ti je znaš? Helen i ja smo je zvali dođe u Pariz i živi sa nama, ali nije htela… Znam da nije htela. A znam i zašto. Nije mogla da se odvoji od groblja.

uglja, po neuništivom dahu prašnjave lobanje grada, čije smo ime osuđeni da nosimo na svojim putnim ispravama sve dok smo živi. Ali, iza prstena austrougarskih građevina postojala je plitka reka na koju nam je bilo zabranjeno odlaziti.

Ovde se živi dugo i sporo i uglavnom se umire od starosti i dosade. Na niskom kamenom zidu preko puta opasne krivine, svakoga dana

Društvo u kome se kreće i živi smatra našeg sredovečnog heroja čovekom na svom mestu. Za sve. on je ozbiljan i pouzdan, neko ko stoji sa obe noge na

tako, bez ičega na sebi, bez ičega u rukama, u životu, gde su lukavi i snažni zgrabili sve što je moglo da se zgrabi. Živi u jednim jedinim farmerkama »levis« i u jednoj jeftinoj indijskoj bluzi. Usta su mu gorka, od čežnje i cigareta.

Devojka mu postaje neophodna kao droga. Kada nije sa njom, kao da uopšte ne živi. Nastavljaju da se skrivaju. Upoređuju svoje generacije. Ona mu otkriva da je pun ljubavi, a da to uopšte nije znao...

još leluja neka tajna ljupkost, zlatni prah ženstvenosti, i ta misterija ostaće nerešena sve dok oboje budemo živi. —Još uvek se analiziraš? — upita ga ona. —Welcome home! — uzviknu.

– Ne pamtim kad smo izišli u kafanu, kao ostali svet . . . – Koji ostali svet? – Onaj koji zna da živi! – Ti to zoveš životom? – Da ti ne pominjem pozorište, balet, koncerte... Pogledaj mi ruke!

Jer, ako je on, koji je mogao da bira, došao da skonča baš ovamo, kod nas, to znači da nigde drugde i ne vredi da se živi nego ovde. gde oduvek i živimo!« — Bogu hvala što ne nastavih da pišem pesme posle gimnazije!

mračnim stepeništem koje je mirisalo na medikamente do prostrane sobe u neopisivom neredu, tipičnom za muškarca koji živi sam. Tek kad je čovek upalio stonu lampu, iz Nine provali dugo obuzdavana bujica plača.

Matavulj, Simo - USKOK

Ujak se smijao tome, a budući imućan i neoženjen, moglo mu je biti da živi po volji. Jan i sestra mu Ludmila od prvog trenutka zavolješe ujaka i nađoše načina da se s njim krišom sastaju.

i gardu i doglavnike, ma kako to skromno bilo, a ono sada doznade da je vladika u vrijeme mira skroman bogomoljac, koji živi u manastiru, koji gotovo nema nikakve svjetske vlasti.

To će ti najbolje umjeti ispričati brat vladičin, Savo Markov, kad se s njim sastaneš! — Pa od čega živi vladika? — A manastir ima svoje zemlje, šume i stoke.

Da ih je ko izdaleka posmatrao, posumnjao bi jesu li živi, tako ležahu nepomično! Svaki turio kamen pod glavu, pokrio lice i grudi strukom, zagrlio vjernog druga — dževerdar.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MLADOŽENjA: Malo. DEVOJKA (iziđe napolje). PROVODADžIJA: Baš lepu kćer imate, da je Bog živi! MATI: Bre dobra mi je, sirota, i pametna, a radena, radena - ja ne znam, otkad je malo odrasla, sasvim sam odmorna.

DEVOJKA E, neću da! KUMAČA: More, pa posle da nam kažeš kako se s mužem živi. DEVOJKA: Čekaj dok se i ti udaš, pak ćeš viditi. KUMAČA: Ja potrčala da ti pomognem. Znam da si zabunjena.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Ovaj se oblik tek nedavno, pre jednog veka, osamostalio i izdvojio iz opšteg toka pesništva. Otada on živi kao na kakvoj vrlo istaknutoj margini, mimo svih programa i pustolovina moderne poezije, kao ispad koji se ne uzima

Znači, još se živi, radi i putuje po svijetu. (glas iz Detinjstva) Čim iziđe iz tih, omamljujućih uspomena, iz lirske omaglice

duh se smeje sopstvenim stranputicama, oživljava mrtva mesta govora, uključujući ih u živi jezički saobraćaj; dobitak je višestruk.

Istinski, živi ljudi su isključeni iz igre; sa njima se ona ne može uspešno voditi. Pojavljuju se ljudi-simboli, ljudi-reči, ljudi-imena,

sa različitim izgovorima, neprestano narušava, i detetu se grubo, prevremeno nameću dovršeni pogledi na svet u kome živi. Ne podučavamo ga slobodnom razmišljanju, nego podaničkoj vernosti.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Ulica. Na sredi vidi se zastava madžarska. ŽUTILOV: Iljen a sabadšag! SVI: Iljen! ŠERBULIĆ: Da živi petnaesti mart! SMRDIĆ: Vivat! ŽUTILOV: Nije slobodno vikati: „vivat“. U slobodi samo ima „iljen“. SVI: Iljen!

Zar mislite da se tako lako kupuje sloboda? O, moj Gavriloviću, kuće padaju i dižu se, a narodnost živi. GAVRILOVIĆ: Da ste vidili kako je jedna mati za sinom plakala, i opet jedna žena za mužem. ZELENIĆKA: Ha, ha, ha!

LEPRŠIĆ: Šta, i vi kvarite odbore, izdajnik jedan! (Udalji se.) SMRDIĆ: Mađaron! ŠERBULIĆ: Ne zaslužuje da živi među Srbljima, nego da se protera kao svaki drugi Madžar.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

RACIONALIZAM. — Osnovno osećanje kod Dositeja Obradovića jeste ljubav ka istini, potreba da živi u istini i radi istine, da i svoj i ljudski život udesi prema zahtevima istine.

Crna Gora je u stalnim borbama sa Turcima i Arbanasima; Dalmacija, pod Mletačkom Republikom, preplavljena talijanstvom, živi svojim odelitim životom.

i sve to ne umanjuje njegovu veliku zaslugu: da je umesto mrtvog i tuđinskog crkvenog jezika uneo u srpsku književnost živi i usavršljivi srpski narodni jezik. KNjIŽEVNI TALENAT.

celini; romantičari ističu ono što je najosobenije i najekscentričnije u ličnosti, proglašujući pravo jedinke da živi na svoju ruku i za svoj račun.

«. »Živi jezik naroda srbskog, veli on, jeste sokrovišče misli njegovih, jeste otpečatak duha i karaktera njegova, stoljetijama utv

On nosi crkveno odelo samo kada služi arhijerejsku službu, a to biva vrlo retko. Jaka, živa duha, plaha karaktera, on živi slobodno kao svetovnjak. U svojim religioznim idejama on nimalo nije dogmatičan.

dao je samo okvir delu, ali ono što je najlepše u njemu to su visoke refleksije, filozofska dubina, snažan patriotizam, živi opisi narodnih običaja i tradicija, reljefni herojski tipovi, lapidaran, poslovički stil, u kome je kristalizovano

Posle očeve smrti došli su za njenu porodicu rđavi dani. Ona odlazi u Srbiju, gde živi kod prijatelja. 1878. umrla je u Beogradu zaboravljena i u bedi.

1828. učinio je nov pokušaj da živi u Srbiji. On postaje prvo član »Zakonodatelne komisije«, čiji je glavni zadatak bio da prevodi zakone za Srbiju.

On, uglavnom obezbeđen materijalno, proslavljen kao pisac, član mnogih stranih učenih društava, živi u Beču, neprekidno radi i objavljuje svoja dela, s vremena na vreme učini po kakvo putovanje. 1841.

On je zadržao staru gramatičarsku terminologiju i način izlaganja, i u stare kalupe prelio živi narodni govor. Ali iako je knjiga u izradi nesavršena, ona je imala nekoliko važnih novina i označavala veliki napredak.

i stranih uticaja, postane književni jezik, nije uspeo da hercegovačko narečje postane opšte narečje, ali je uspeo da živi i narodni jezik potisne mrtvi crkveni i školski jezik.

Milićević, Vuk - Bespuće

On je saznao u jednom trenu da ne može više da živi među njima; uzrujavala su ga ta nepromjenljiva lica koja redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i njegova

je ona dolazila, zatitrala bi ona čama koja je punila ovu zgradu i gubila se: u kući se osjećala jedna mladost koja živi i jedro srce koje bije. Da se što ne ljutite na mene?

I on je pomišljao, zašto se nije ranije trgao i ostavio školu i došao da živi u svojim poljima; da bi možda bolje bilo da se nije odvajao od svoje zemlje, da diše s njom zajedno, da s njom i njega biju

Uostalom, i onako su mu novci bili na izmaku; oni će ga se malo ticati. On će opet da živi sam za sebe. Izvjesno, inžinjer nije bio sam. Gavre Đaković razabiraše još jedan glas, i to, činilo mu se, ženski.

Otkuda je došlo? Šta hoće taj čovjek koji mrzi sebe i druge, koji se podsmijeva svemu i sebi, koji živi od zla iz kojega je iznikao?“ I on ga zagledavaše, posmatraše i nalažaše na njemu svoje crte. „Ne, ne, nijesam to ja!

On ubija želje, sužuje misli, zatvara oči, zaglušuje svojom glasinom sve što se oko njega čuje, zbiva, glasno živi i ori. On klikće kad opaža u njemu pustoš gdje se širi, nade gdje se lome.

kuću, da ga svuda smetaju, uznemiravaju, da se svuda na njih podstiče, da ga oni guraju u stranu i da mu ne dadu da živi onim životom koji je bio odabrao.

Sremac, Stevan - PROZA

Bratsko pozdravlje!« A njemu je toliko i trebalo. Tek neka se zna »da u tom i u tom mestu živi Petar Ivanović Bopčinski«. Jedan mu je dopis bio i štampan ceo, a drugi u izvodu. Njegove, bože, radosti!

se onda i za narednika, »Lepoga Miku« nazvanog, a također i za tu tvoju »tetku« koje da mi se kaže od čega ona živi?« Potpisan: Jovan Maksić, ukazni poštar. I nekako, đavo bi ga znao kako, ali kod toga sveta sve može da bude.

A što mu se cakli lice, cakli se od znoja. Od znoja, jakako! Jer on živi od svoga rada i od svojih ruku, a ne čeka dvadeset šesti, kao oni gotovani što se gospodom nazivlju.

Radičević, Branko - PESME

ljubavna nedra Da nebesa zemlja svuče vedra, A nebo se divno zaplamtilo Pa krasote svoje isturilo, Plamti nebo kao živi plamen, Plamti nebo, a plamti i kamen, Plamti izvor i ponosna reka — Zaigra se srce u meneka: Reko, goro, nebo

Ja je zgleda, zatreso se lako, Ja je gleda, ali se ne mako, Planu srce baš u živi plamen, Opet osta kao stanac kamen, Sretnom suzom zasuzilo oko, Bože veli, o nebo visoko — Kažu Boga tamo na

Srbijanče, ognju živi, Ko se tebe još ne divi! Rvaćane, ne od lane Oduvek si ti bez mane! Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda

Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda glavo, Tvrd si kao kremen kamen, De stanuje živi plamen! Ao Ero, tvrda vero, Ko je tebe jošte terô? Ti si kano itra munja Što nikada ne pokunja.

Ja sam drugi kneže Pavô: Pavô beše soko sivi, Čudio se svaki živi, E on ščepa Ture ustim', A dva druga rukam' pustim, Pa zaigra po mrtvaci Kao munja po oblaci; Ja u ruci jednoj

O Julije, ču li, dragi brate, Kadikada ja s' ražljuti na te, Planu na te kâno oganj živi, A moj brate, za to me ne krivi; Ta i ono vedro nebo gore, Tako uvek ostati ne more, I ono se za časak navuče,

To je dosta, ja ne tražim više, — Zbogom, braćo, mila i suviše, Bili živi, veseli i zdravi Nikada vas ja ne zaboravi. (1844, jan.

„O junače, ćuti, ne govori, Gledni samo preko onoj gori, Krasna li je, ko joj se ne divi! Tamo, tamo naša majka živi, Mi bi preko, al' evo ne smemo, Bože mili, pa da ne plačemo!

tu desnicu ruku, Okom planu, riječ progovori: „Tamo, braćo, za onom planinom Gnijezdo je ponajžešće guje, Tamo živi stari Mustaf—aga Što nam braće puno ucvijeli, A najljuće mene je uio, No da mŷčim kada sve već znate.

„O ako mora jedan tu od nas Ostaviti ovaj sveta kras, Ako umreš, ako ja ozdravim, Ja ne umem pesmu da ti spravim; Živi, brate, u grob idem ja, Živi, brate, opevaj mi pra!“ To ti reče u jesenje doba, Tad bijasmo slaba al' živa oba.

ovaj sveta kras, Ako umreš, ako ja ozdravim, Ja ne umem pesmu da ti spravim; Živi, brate, u grob idem ja, Živi, brate, opevaj mi pra!“ To ti reče u jesenje doba, Tad bijasmo slaba al' živa oba.

junaci one čarne gore, Što za pojak smiono se bore, I ti gleda smrti u čeljusti, Smiono gleda, te meni izusti: „Živi, brate, u grob idem ja; Zbogom ostaj, opevaj mi pra!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Bilo je to u prvom razredu osnovne škole. Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati: — Djeco, ko zna kakve je boje vuk? Ja prvi digoh ruku.

Međutim, jedino je prema satu oduvijek imao neko posebno strahopoštovanje gledajući u njemu tajanstveno biće koje živi svojim zagonetnim životom, čistim i mudrim kao kod kakvog drevnog pravednika.

On samo briše tamu i strah, i ostavlja bajku da živi, drvenu, braunjavu, punu lupe i pljuskanja. Ne pomaže tu ni pijecao, jedva ga čuješ, pa umjesto da najavi kraj ukletoj

Ipak sam bio nerazdvojan djelić najponosnije povorke koja je plovila poljem ispod mlada jutarnjeg sunca. — Evo nas, živi, zdravi, posao završili! — svečano je objašnjavao djed pred vratnicama našeg dvorišta.

penzioner dobijao je svakog jutra čašu rakije i čitav dan provodio u blaženom beutu, i ne znajući u kojoj carevini živi ni čiji krušac jede.

— A zar ti misliš, kume Rožljika, da je kalajdžija Mulić dogurao dotle da živi od ovakve gvozdene poganštine, je li?! E, da vidiš da nije! Evo ti je, gladnice seljačka, najedi se!

— Šta ćeš, zauvar je čovjeku siromahu da mu i muha u nos uleti. I nastavi tako da živi naš dobri Đukan kao da se ništa dogodilo nije, sirotuje i posti, meće zakrpu na zakrpu, a onda se jednog dana ogleda

— Evo nas, druže Ilija! Lakše mu je sad i u najvećoj tmini. Pogleda samo u sat, a fosforne cifre pulsiraju kao živi putokazi i spremno najavljuju koje je doba. A gledajder iznenada ove nevolje noćas!

Znaš kako je, treba svom i kroz prste progledati, živi smo ljudi. DOGAĐAJ U MILICIJI U kancelariju komandira milicije upade crna Savka, seoska luda, nosi na rukama

Stevana mučeničkim neveselo reče: , — Lakše je tebi, Stevo, ti vodiš brigu samo o mrtvim spomeničarima, a meni su živi o vratu. Kad bi ti samo znao šta tu sve ima i u šta se sve to izvrće ...

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Pa im se čini da su svojom nesrećom naročiti među ljudima! Pa, kao, oni znaju ono što niko živi ne zna! Mogla bi ti da budeš malo skromnija, i da prestaneš da se zanosiš. Bolje da sedneš i da uzmeš Kuran...

Na da ne čujem ni kad prvi put kaže „mama”, a majke mu nema, već negde mrtva u pustinji živi... HASANAGA: Nije u pustinji, nemo da lažeš, nego u Imotskom, u kadijinom krevetu!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

One, koji su pomrli, spominješ s pobožnošću i poštovanjem, a one, koji su još živi, gledaš čudom kako su se promenili...

I od toga dana za nekoliko meseca Stojan se popravio, zamilovao sa ženom i otpočeo da živi kô drugi oženjeni ludi. Sedeo je kod kuće, nadgledao rad i išao ponekad sa ženom i materom po rodbini i saborima...

Gledam ja i čudim se. Nije ona takva. Znam, i pre kad je tako majka dovede u goste, a ona živi vrag. Posle večere skupi oko sebe devojke, pa dođu i mlade žene. Otac, kao uvek, povuče se u sobu da rano spava.

„A tako i treba, veli moj teča; nije mehana da se u njoj banči, lomi, već čovek da živi. I zaista, kod njega je sve smišljeno, Tiho I temeljito. Pošten je i čist kao ogledalo.

Ne bi ona ni dala da joj se Anica preudaje i tako učini greh, obesveti pokojnika, da se ne mora, da ima od čega da živi. Od kuće i ona dva vinograda ne bi ni čovek mogao da živi, a kamo li žena.

Od kuće i ona dva vinograda ne bi ni čovek mogao da živi, a kamo li žena. A ona, majka joj, već više ne može da joj kao do sad krišom, krijući od snaha i sinova, donosi.

A kad je on nju uzeo, uveo u svoju kuću, postala njegova, od tada je mogla slobodno da gleda u svakoga, mogla da živi, jer nije bila svoja.

Kostić, Laza - PESME

Same vile i junaci arhanđeli nebesni, ponositi, bledi zraci, svetle senke, živi sni. Tu su mnoge dike stare, tu je mnogi srpski tić, do Dušana car Lazare, a do Marka Obilić.

kô pletilja ona stara, dan što plete, noć opara, među javom i med snom. Srce moje, srce kivno, ubio te živi grom! što se ne daš meni živu razabrati u pletivu među javom i med snom!

U razvalinama žive duše nije, tek jedna guja u njima se krije, paklena guja, hladna, samoživna, nemilost živi ispod razvalina, jer ko siktanje te ledene guje kaluđeru sedom ova reč se čuje? „Zar opet bula, budalo stara?

kanda svilen onaj vez, — ispoda nj obraz ukaza se bled: askalonski se mladi čini knez, i jedan gled i jedan živi gred — na Delilu je pošô u polet: „Devojko, ženo, druže, delilo!

Je l' živ moj narod? Je l' mu živ još bog? No bog će ga sačuvat, ustreba l' — al' šta delila, zbori, živi l', zna l'?

Čelo nogu boginjinih sede mladih vrh stepena, mlad je ženik živi plamen, a nevesta bleda, nema. Mlad je ženik plamen živi, gori, zbori, pripoveda: „Što je tebi, zlato moje?

Čelo nogu boginjinih sede mladih vrh stepena, mlad je ženik živi plamen, a nevesta bleda, nema. Mlad je ženik plamen živi, gori, zbori, pripoveda: „Što je tebi, zlato moje? Što me sunce ne pogleda?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ću ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi. Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu.

Carević znajući da ima još tri vijeka da živi, nagovori ženu da bježe, pa tako i učine No kad oni počnu bjegati, Baš-Čelik to dozna pa brže potrči i carevića stigne

Ako su živi, i danas im je dobro. ALA Bio tako jedan čovek ubiti siromah, pa imao neku livadu na jednom bregu, koja od pamtive

I tako se Miloš hranio iz Divonjina roga neki osam dana. Čudi se maćija kako Miloš živi kad kod kuće ne dobija jesti, pa pomisli, možda mu komšije daju, te će ona na njega paziti.

Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom. Čoban uzme blago, načini kuću i, oženivši se, stane živeti, i malo pomalo iziđe on najbogatiji čovek:

Vidiš kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje živi od svakoga težaka. Otac ga je dugo odvraćao govoreći mu da n u zanatu ima brige p truda, i kako bi ostavio oca sama!

Onda će zapitati ona tičiće da li je dolazila zmija šestokrilka da ih pojede, i kako su ostali živi. Oni joj sad rekoše da je dolazila šestokrilka, i da ih je odbranio jedan čovjek, koji je ubio zmiju, te ih tako za

Onda ga anđeo onde ostavi i reče mu: — Eto ti što si želeo, sad živi. Pa uzme onu dvojicu i pođe s njima dalje. Kad dođu na jedno polje, a tu golub prekrilio polje.

Najposle otide anđeo i najmlađemu da vidi kako i on živi, kad tamo, a on sa svojom ženom u šumi živi siromaški u jednoj kolebi.

Najposle otide anđeo i najmlađemu da vidi kako i on živi, kad tamo, a on sa svojom ženom u šumi živi siromaški u jednoj kolebi.

OTKUD ČOVJEKU OSAMDESET GODINA Kad je bog stvarao svijet htio je dati čovjeku samo trideset godina da živi. — Ti ćeš biti car meću svim mojim tvarma, — rekao je on čovjeku — bićeš mlad, zdrav, lijep, jak, uman, i uživaćeš

— Gospode, — reći će pas — kad mi je život tako nemiran, može li biti da živim samo deset godina? — Drage volje, živi deset godina kad voliš! — reče bog.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Gledaj ti bezobraznice, tek što je stupila u tuđu kuću, pak pobesnila! SOFIJA: Čuješ, Makso: čovek ne može da živi osim ljudi. Što sav svet radi, moramo raditi i mi. Vidiš, mi imamo dece. MAKSIM: Pak?

Ili se boji; da ju muž ne bije, ili da se ne razboli i ne umre, pa neće imati posle otkud da živi, ili koga da muči. Ali da ne mislite da govorim u vetar, pokazaću se sasvim umiljat. (Viče): Soko, o Soko! 5.

MAKSIM: Samo neka kuva izobilno, pa će sve dobro biti. SVETOZAR: No ni ona žena nije dobra, koja živi ko Ciganka, otkida od usta mlađima i mužu, i ne da ništa jesti. MAKSIM: Kakva je to luda presuda?

STANIJA: A šta je on? LjUBA: Činovnik ovde, bio je zajedno s Velimirom u Parizu. STANIJA: Da ga bog živi, vidi se dobar dečko, škoda što je slep. LjUBA: Kako slep? STANIJA: Ta ete, mora tako mlad da nosi naočari. (Milanu.

Sad vreme dojde što pevaše ljudi za zemlju Inđiju: kadno zemlja ispuca od suše, u nju živi popadaše ljudi, i Bog pusti tešku bolezanju, te pomori i staro i mlado. LjUBA: Idi, majka, boga ti!

VELIMIR: A koji je narod prosvješteniji od francuskog? LjUBA: Zašto ne pripovedaš što majki, kako se živi u Parizu. Dela, vere ti (uzme mu novine iz ruke i metne na astal), pripovedaj što. VELIMIR: Šta ću da joj pripovedam?

STANIJA: Ama koje je to čudo? LjUBA, Načine lepo sobe, sokak, tavnicu i što god oćeš; pa onda tako rade, kanda su živi. da vidiš kako se tu pravi kur. STANIJA: Šta je to?

Lalić, Ivan V. - PISMO

Namera je ista. (18. V 1989) 2 OKO I u neostvarenom živi namera: Da budem jači, što me manje ima; A nedremano oko-kamera Svaki moj mikroporaz čitko snima.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Otplakah tako jedno pola sata, a zatim ružem za usne napisah preko ogledala: Živi brzo, umri mlad i budi lep leš! I to se zove rođendan!

Na primer, teraju me neprestano na knjavanje. Meni se, naravno, ne soviše! Kome je do knjavanja kad se živi tako kratko? Tako, kad neću da zaspim, a oni me ljuljaju. Gospode, koliko su me ljulali, kad se samo setim!

), da nam je obala najrazuđenija, da naše pčele nose najviše meda, da samo kod nas živi čovječja ribica u Postojanskoj jami i nigde više, da je Hajduk Veljko stalno spavao sa lepom devojkom ispod nekog

kada se brkati ljudi najpre vređaju i tuku, a zatim cmaču svojim masnim brkovima ravno u usta, oduševljeni što su živi i što nisu u ćorci ili u buli.

Hoću da kažem, najveći broj mladih Beograđanki živi u čarobnom svetu koji se sakriva među koricama različitih modnih žurnala ili nekog sličnog poučnog štiva sa slikama.

Ali kod Mišelina je sve drukčije nego kod ostalog sveta. On nekako uspeva da živi van opštih mesta i opštih mišljenja. Baš bih volela da uspe u životu, keve mi!

Mišelino se usput grebao sa žarom pravog stvaraoca. Grebatorski genije! Kada sam ga upitala kako može da tako mimo živi na tuđ račun, odgovorio je: „Svi će oni jednoga dana biti presrećni što su mi davali po koju kintu!

Jer, šta? Pazi da ne tresneš u nesvest — to je lično keva Neznanog junaka, koja živi u potpunoj, ali potpunoj, bedi, mada delegacije svaki dan bacaju ogromnu lovu na vence i ceremonijal na grobu njenog

(Kao da uopšte postoji i neka prljava filozofija!) Kazao mi je da je Predstavnik duša od čoveka, sa principom: živi i daj drugima da žive!

Tip, još uvek polumrtav od straha, sve kravate ostavio u Italiji gde živi; oću da kažem, još ga uvek vata jeza da ga kojim čudom onaj novinar ne napadne zbog buržoaske mode.

— Čućete odmah: čovek koji tako dobro pamti nevažne stvari i toliko živi među brojevima, ne bi bio u stanju da shvati moju vrstu bolesti.

— Kokan i Ljiljana odlaze svake nedelje u planine ... — počinje maman. — Ta zna zašto živi! — Ha, Kokan! — jedva dočeka matori.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Veseljak Pijevac! Takvoga stvora nikada nije rodila gora. Bezbrižno živi, dobrote pun, lukavstva nikad ni jedan trun, sva mu je briga rođeni kljun.

I danas Mačak unutra živi. Vidimo uz nj sve nova lica: lovci na glasu, sinovi mladi, četiri snahe, starica Cica, šesnaestoro unučadi.

na kraju svijeta; kad bliže priđeš — od srebra dvori, po njima mudra starica šeta; nad krovom plavi vije se dim; tu živi Mjesec i baka s njim. Od sinoć Mjesec kod kuće nije, a baka čeka... prolaze sati...

Ono se tamo bezbrižno valja u gustoj šumi najljepšeg čkalja, živi životom dembelan-kralja. A mačku Marku kazali neki: mačor je tamo gospodar prvi, slaninu krka i sirac meki, a miša

Na kome moru, poznato nije, uz otok neki zaliv se krije, od strašnih bura spas; u njemu živi ribica lijepa, ribica mudra, zlaćanog repa, u nje je ljudski glas.

Gdje god stigo, neko bi rekȏ: „Ribica dobra živi daleko, naprijed, mornaru lijepi!“ I najzad Mačak, pobjednik mora, stiže do zemlje ledenih gora, u kraj surove

Na kraju pingvin takođe rekȏ: „Ribica dobra živi daleko, još imaš mnogo preć. Neka ti barka još brže leti, i kad je nađeš, mene se sjeti, pa mi donesi peć.

“ „O zdravo, mirno, delije s mlina! — ždral se pokrenu sivi — Melje li žrvanj, šta radi Triša, kako se kod vas živi? Je li vam dobro kod vašeg dede, da li vam srce kudelju prede?“ „Šta da ti pričam!

“ Hajduk je Žderko i lopov goli, a ipak priče bezmerno voli. Slušao Žderko o žapcu Kreki, koji živi u šašu, o divu Brki, o caru Šonji, o liscu Mudrijašu. Zinuo glupo i oči beči, pobožno guta mačkove reči.

Usput na svadbi, zbog čudna gosta, društvo od smeha popada s mosta; jedva iz vode izišli živi. — Tome su krčmar i krava krivi! — Prebiše zato, od gneva zlog, krčmaru leđa, a kravi rog.

Iz „Hajduk Stanka“ pokrade Janka Kȏ kuca tuđu kost, Andriću Ivi (neka nam živi!) odnese s Drine most. Njegošu slavnom iz „Gorskog vijenca“ otkide sjajno perce, projuri besno narodnom pesmom

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

To je prvo dete što čekaju. — Zidate nešto? — Ja sam po zanatu zidar. — Imate posla? — Koliko da se živi. Zatim, tražim posla u svim selima na jezeru.

— O, kad razmislim, ne! Ne verujem. Ali ima nečega divnog u tome što se živi, i baš zato što to ne vodi ničemu. — Šta ste rekli? — Da je život u mnogo časova divan.

— Šta ste rekli? — Da je život u mnogo časova divan. Čak i kad čovek ima da živi i umre u Huenti i inače. — Sigurno, sigurno... Ali ja sam uvek... Evo oca!

Brzo će se popraviti. Mora da je preživeo teške dane. Je l̓ ga žena negovala? — Ona samo za njega živi. — Pipo voli svoj dom? — Razume se! Samo dva koraka dalje sretamo devojčice. Gledaju me radoznalo.

Ja ne vidim živopisnost, sklad, poetičnost. Ogroman broj elemenata, ili ogroman broj izraza jednoga istog elementa, živi tragično i herojski oko mene. Živi u zajedničkoj borbi i slozi oko mene. U sarađivanju.

Ogroman broj elemenata, ili ogroman broj izraza jednoga istog elementa, živi tragično i herojski oko mene. Živi u zajedničkoj borbi i slozi oko mene. U sarađivanju. Ja vidim to, ja prosto, isključivo i neposredno saznajem to.

Moja misao takođe više ne radi. Samo da zaključi da živi i da je tu jedina. S vremena na vreme ona pokušava da poleti. Udara se o sve oko sebe kao slepa ptica.

Zašto da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne. — Ajde, ajde, — reče drugi.

Zašto da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne. — Ajde, ajde, — reče drugi. — Preteruješ.

To zbog nas trpe ovako žene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo. — Šta će mu da živi, kad je to sve isto, i kad će to uvek biti isto!

Šta će biti taj novi čovek? Ribar? Možda i nešto sasvim drugo! Možda će ići da živi na drugoj strani! Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Pod nebo se stenje diže. Na visove stenja toga Ne dostižu živi ljudi, Tu jedino divlja koza Kroz urvine mračne bludi. — U podnožju Vardar šumi I visoko baca pene, I s tutnjavom lomi

Al' nad visom, što se diže Parajući magle plave, Živi jedan svedok stari Srpske snage, srpske slave, Pet vekova on stražari, Bez odmora i bez smene, Pet vekova on

Međ žbunastim grančicama, pod koprenom njina hlada, Mala jedna tica živi od starina, od vajkada. Ona peva cele noći, ona peva celog dana, Ne plaši se od kobaca, niti beži od seljana.

Vekovi su prohujali od čudesne one noći, — Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći — Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

su prohujali od čudesne one noći, — Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći — Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

A meni samo ružni snovi: kako im ptice rastežu žile, a oni živi i crveni, do pojasa iz reke vire kao žapci, nad njima crnobrad neko s violinom u ruci govori: ovo je brat moj koji

a mi smo osećali da silazimo negde ispod nivoa zemlje, u vrškove trave podzemnih vatara poluohlađenih vazduhom koji mi živi još moramo da dišemo.

U prolazu smo odapinjali lukove na čijoj struni su strele bile zvonici, tornjevi. Da li to Slovo živi u tebi zato da još jednom strada, mora li da prođe kroz tela, bolnice i groblja pre no što postane šapat i sibilski

Njegova plot, više puta preporođena, počinje da živi u svojoj dragocenosti. Slovo nek ostane u slovljenju ili neka se vrati u sam prostor Slova. No šta je njegovo tamo?

Z Ime ti je neznano, štedro širinom sveta, no kako da se živi s tvojim darom na koji je svako lakom, sa Primerom koji gali, a posle je sporenje s kvarom'?

neće da se sahrane da pretvori u mumije no više se brine za majke i ostale ustanove pune mleka i za lišće što živi od hlorofila moramo hvaliti sve hranioce sad kad veče nudi svoje rumene tanjire i od zreline peva od zrele gladi

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Ipak se nešto događalo. Čobanin ne umede da mi kaže da li je to uvek tako. A šta i on zna?... Kao da živi na nekom drugom svetu.

Ili ih surovo bacaju u jame, kao mrcine. Ni ime im se ne zna. A i ko će beležiti, kad to treba što pre sklanjati da se živi ne bi okužili. Po šumama ima još ranjenika. Snose ih u šatorskim krilima kroz koja kaplje krv. Tu je i zavojište.

Kotlinu je obuzimao ropac. Gruvale su negde i bombe, ali oni sa livade ni da maknu. Ko zna... da li su živi. Komandir je skratio odstojanje i šrapneli kao buketi okitiše hrastove grane. Mitraljez umuče...

Logika nije dogma, i svako doba ima svoje razloge. Tu se rodio, preko devedeset godina živi i primio je amanet od svojih da čuva kuću i ovu njivu. To je jedina njegova dužnost.

pogleda i sluha neprijateljevog, uzviknimo složno, jednoglasno, da naš glas odjekne preko brda i dolina bosanskih, da živi naš Vrhovni komandant! — Živeo, živeo, živeo!

Vojnici ih ne gledaju više. To su bili nekada ljudi, a sada su živi leševi, koji gamižu zahvaljujući samo onim dobroćudnim trećepozivcima, koji trapuljaju po ovoj vrućini za njima, čuvajući

A pred strojem beži jedan vojnik u plavoj uniformi, možda je još jedini živi svedok neprijateljske pogibije i jedini glasonoša. Naši vojnici ga ugledaše i pripucaše.

Mi smo vatrom naših topova zaprečili jedan drum, da niko živi nije mogao da nam promakne. Gađala je neprijateljska baterija s povećanjem daljine i talas čelika se postepeno

Pritiskivala nas teška mora od blizine smrti i potajna radost što smo živi, sve pobrkano sa strahom, da i nas tako nešto ne snađe. Neko jadno raspoloženje, pa nam se čini da sunce škilji...

A oni iz rovova posmatraju žalosni kraj svojih drugova, koji su domalopre bili živi, a sada nepomični, obliveni krvlju leže. Čudno... čudno.

— Uostalom i našta će, kada je čovek i tako određen da pogine. — Glavno je da oni iz pozadine ostanu živi — odgovori potporučnik Aleksandar. — A bre, ovaj moj šinjel težak je sto kila.

Predosećam da sada nailazim među drugi svet, častan i uzvišen, ali koji živi u večitome paklu. Iako s prezirom mislim na pozadinu, ipak, ipak... čovek nema šest života.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Pažljiv posmatrač opaziće iz očiju mu pravu sanjalačku dušu, koja živi više maštom no razumom. Telo mu beše nesrazmerno razvijeno : ruke dugačke, dopirahu do kolena, noge kratke sa

Celo njegovo držanje odavaše običnog seoskog leventu, koji ne radi teže poslove, a živi bolje od seljaka. Vazda je odeven kao da će na sabor, puši duvan gospodski na muštiklu »od pene«, nosi češće cipele i

Onakih očiju on još ne vide; behu to crne sjajne oči, iz kojih večito bije živi oganj. I kad celo lice dobije pritvoran skroman izraz, ove žive oči govore drukčije, veselije, đavolastije...

»Šta vi tu, veli im on, mučite ovog jadnog starca. Kako će, kaže, da živi čovek sa dvanaest dinara mesečno, pobojte se Boga !« Te ti oni, bratiću moj, lepo meni popeše na četiri rublje.

— A, vi ste Moravac? — Da, odgovori on, a iz očiju mu nestalo one sanjivosti, pa bije iz njih živi jasni oganj. On beše veoma zadovoljan, što mu ovako lepo ispadoše ovo nekoliko reči. Ljubica ga pogleda pažljivo.

Nema nikakve bojazni !... Daj da se živi !...« A Velimir se nagnuo Gojku pa mu šapće: — Kamo ti nove, lepe haljine, nesrećniče!...

Ljubica pocrvene iznenada, saže glavu i pogleda ga onako ispod očiju. — Kad ne bi trebalo da se jede i živi, odgovori ona smešeći se. Ali treba zarađivati hleb. — Hleb ?... ponovi on ; kakav hleb !

Da se sve to uguši, zaboravi, pa da se živi kô i dosad!... Ustala je vesela, spremila se, prikačila časovnik na grudi, pošto ga je prvo dugo obrtala i

vide šta je uradila, uvide kako je daleko zašla, i toga trenutka u noj se stvori stalna odluka: da se sve kida, da se živi pređašnjim životom, da se izbegavaju, po cenu života, ovakvi postupci.

Da se živi !... da se živi !... Gojko, nešto iz radoznalosti a nešto zbog oskudice, ode do sudnice, da pokuša prečistiti račune

Da se živi !... da se živi !... Gojko, nešto iz radoznalosti a nešto zbog oskudice, ode do sudnice, da pokuša prečistiti račune sa dosadanjim

neka odlučnost na licu ; mati joj odlazi i dolazi zabrinuta, ali se Ljubica zaustavila na jednoj misli, pa samo njom živi, samo joj je ona u glavi...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

MAJCEN: Zašto misliš da je on odgovoran? VASILIJE: Zašto? Zato što živi u oblacima, u iluzijama, u snovima! Zato što je pomešao život i pozorište, pa ni sam ne zna kad je u životu, a kad je

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ništa željno ne očekujemo, mi ništa ne oplakujemo. Nama je dobro. Prokleta pobeda i oduševljenje. Da živi mržnja smrt prezrenje. JADRANU Zaboravio si bijesne i grozne gusare? I galije od Neretve, crne i krvave?

Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno. Da živi kamen i ruševine! Prokleto što cveta u visine. Mi smo za smrt!

Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno. Da živi kamen i ruševine! Prokleto što cveta u visine. Mi smo za smrt!

Razvratan kolut pod očima mojim pečat je šuma, sa bolom svojim. Drveće puno pupova i zvezda mesto mene živi. Sve što sam ja reko šaputaće vam meko dalje noći. One vas vode u moje osmehe i grehe, za mnom daleko.

Da se svetu nasmejemo. Da odemo u noć, kao da smo krivi. Lako, kao tica, koja kratko živi. Naš viti korak ne vezuje brak, ni nevini zanos zagrljaja prvih.

Od mojih drugova ostala su mi samo imena. Kalinfalvi Jurka Ćula, Kapdebo Elemer, Đika. Gde su, i da li su živi, ne znam.

Bio je uspeo opet da dobro skoči. Mi smo to smatrali kao izdaju i bili smo neveseli. On se branio da želi da živi. Umro je posle kratkog vremena, u bolnici, od zapaljenja mozga. Čolaković je bio moj levokrilni.

Mi smo, u Parizu, bili željni Pariza, kao Pariza. Živeli smo u njemu onako kako stranac u Parizu i treba da živi, na ulici. A učili smo i čitali mnogo.

Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi, nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni, što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi, da im život baš ništa nije

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Poče da živi isposnički, kao što su činili mnogi u ono vreme. Hranio se zeljem i šumskim korenjem. Nedaleko od njegove peštere, u

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Ja ću vam pričati o tom srećnom plemenu, iako unapred znam da mi niko živi neće verovati, ni sada Niti ikad posle moje smrti, ako kome dođe ovo do ruku te uščita...

Vi ste star, iskusan čovek, a dužnost vam je laka: propagacija naše narodne ideje u krajevima gde živi naš narod pod tuđinskom upravom...

Setim se jednog poznanika, Srbina, i mi ih imamo takvih dosta. Čovek dosta imućan, živi od prihoda; jede, pije, zadovoljan, i ne trpi nikog što radi, a on sâm ništa ne radi.

i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zavičaja u neki nepoznati kraj, u neku čudnu zemlju, za koju, valjda, niko živi i ne zna, i koja se sigurno samo u snu može sanjati. Vrljajući po toj zemlji, stignem u neki veliki, mnogoljudni grad.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Ali se sad na njihov razgovor malo pažnje obraća. Sad se samo živi, veseli i radi... Č'a Markova se rpa rasplinula. Od 'nolikog plasta korenja, sad je ostalo samo dno; no za to, na

Behu to jasne, ali tužne misli: »I šta mogu ja njoj dati?... Ona hoće da živi, hoće da nađe odziv u misli na svaki otkucaj svoga vatrenog srca, hoće, bez sumnje, more ljubavi... A ja?...

Sad behu zajedno i Đokić i Ljubiša. Đokić beše uznemiren, kao ono čovek, koji živi samo jednom mišlju, jednom jedinom željom, pa oseti da je došao čas, kad bi mu se želja mogla ostvariti.

— Šta, gospo? Zar još živi Andra Japanac?! dreknuh ja od čuda i iznenađenja. — Da, gospodine. Živi i živeće još vekovima na sreću srpske prosvete

— Šta, gospo? Zar još živi Andra Japanac?! dreknuh ja od čuda i iznenađenja. — Da, gospodine. Živi i živeće još vekovima na sreću srpske prosvete i radost njenih nosilaca.

Živko mu pritrča, dohvati ga rukama za ramena i snažno zatrese. — Kakav voz!... Zar nisu poginuli ? Živi ?... Čuvar se otimaše, misleći da ima posla s nekim ludakom, ali kad spazi oficirsku kapu, umiri se.

— Živi!... Glas mu zadrhta, a iz očiju potekoše vrele suze... — Hajde, hajde u kola! — O gospođo, dobro došli! — viknu Mila

Pop Petar ima dobru ženu, ali za njega pričaju svašta... Tako se, eto, samo u mome domu živi kako je Bog zapovedio... To vide ljudi, milo im, pa mi zato i dolaze...

tres — tres... Pretvori se sav u uho, a u očima sija živi plamen nenadne sreće. Zveckanje se približuje, zvuci sve jasniji, vetar nanese i glas vesele pesme...

I onaj večno veseli, živi, devojački osmeh, što vazda treperi na usnama lepe, visoke, tanane devojke; i one sjajne, večno pokretne, velike crne

sve, sve to stoji i živi pred očima detinjim, od kad ono zna za sebe. Mile su joj bile negda majčine grudi, ali je i tada, čim stade

Možda je privukla plemenska krv. Sve to može biti... Ali može biti i drugo. Teta je ušla u ono doba, kad se živi samo ljubavlju. I srde, i duša, i svaki živac u njoj vri čitavom burom takvih osećanja, žudnih ljubavi...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

i saradnici, ni vi čitatelji, a ni ja s vama ne poznajemo, ali koje Sreta ne može više da gleda niti od njih da živi. — »Ama, čoveče«, izvinjavaju mu se oni, »dođi će i na to red, strpi se, nemoj da si tako prgav!

platiti za ona pendžeta tri dinara radeniku-šusteru, a uz to vam očita jednu paprenu bukvicu: kako taj isti radenik živi od svojih ruku, a ne živi gotovanski od dvadeset šestog, kao, na primer, vi.

tri dinara radeniku-šusteru, a uz to vam očita jednu paprenu bukvicu: kako taj isti radenik živi od svojih ruku, a ne živi gotovanski od dvadeset šestog, kao, na primer, vi.

I to već nije mogao trpeti i očima gledati. Novi Prometej morade doneti svetlosti ovome narodu koji živi u najglupljoj tami, — pa ili taj svet neće i nadalje biti sramna i prezrena Vandeja, ili njega neće biti na svetu!!

koji prodaje Singerove šivaljke i jednako uzdiše za Beogradom i bulevarom i čudi se kako taj svet može u selu da živi!! Već je tri dopisne karte poslao u Beograd nekoj mašamodi u Skadarliji. Đavo od čoveka!

! »Ustaj živi, bori se, ne kloni!« — te su reči pesnikove užljebljene u srce njegovo i ništa ih nije u stanju istrti odande, ništa!

Sad bar opet zna što živi! I kad tako umoran legne u postelju, da odmori od dnevnog rada i naprezanja umorno telo i umoran duh i da ga spremi za

On ga dočekuje i krčmi mu piće. Šta će da mu praviš, gospodin-daskalo?! Nestrećno vreme! Ovo više ne može da se živi, gospodine. Država te fatila za plaćanje; pa te ne pusta kako pavuk mušicu.

E, pa i njima jedanput dogore do nokata, pa vele — tu Mića zavali fes — vele: jedanput se živi, jedanput se mre, pa skočiše na nj. — Aferim! — viknu gomila. — Ama, ima boga, što ja govorim uvek.

Ne tražim ni paru ćar! — i mahnuvši samo rukom, u znak da je »bilo«, reče: — Hiljada godina ne se živi! Zar na onaj svet ću gi nosim, tija buriki!?

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

SA ZECOM 96 KORNjAČA I ZEC 98 VRANE U SVANUĆE 100 RASPRAVA U PARKU 101 MIŠEVO ROĐENjE 102 ŠTA RADI MIŠ PO KIŠI 104 KAKO ŽIVI POLjSKI MIŠ 106 MAČKA 107 ZALjUBLjENI MAČAK 108 BALADA O ODBEGLOM MAČORU 110 KAKO MI SE KRAJ UVA OGLASILA

A biseri a biseri — to već niko ne izmeri! Sudopera vrat svoj krivi: Bože, al se ovde živi! — — — — — — — — — Kad su svetla utrnula, zaćutali gosti, sudopera zapevala tiho, od radosti.

ŽITIJE VESELOG DIMITRIJA Na kraju ulice najzabitije Živi Veseli Dimitrije: On nema zanimanja, niti je Prijavljen kod opštine i policije.

Kad se sretnem sa Dimitrijem, Ne umem radost da prikrijem! On živi o jogurtu i o bureku, I ne boji se da ga ureknu, A nad škrtošću i pohotom Smeje se na sav glas, grohotom.

Ali njena najveća dužnost — s tim se slaže svako dete Jeste da dugo živi. Majka je najlepši osmeh života, i ne treba se ljutiti Ako ponekad nešto i zgreši.

Do Čačka, eto, nije se stiglo... Kiša kad pada, miševi sivi Sa ibrišimom jure po njivi. KAKO ŽIVI POLjSKI MIŠ Na rubu šume, u brvnari, preko cele godine Poljski miš neumorno gricka stare novine.

” Uđe u voz na postaji Nevrze, I za osam sati vožnje prebrze, Stiže u grad pun društvenih pregrada, Gde se živi uglavnom od nerada.

tih dana krompir ne jedi, nego u šetnju ti ga izvedi, daleko od grada, u toploj njivi, zakopaj ga, da bi mogo da živi.

U baraci, na ušću Save Živi šest zidara iz Crne Trave Koji navrat-nanos, zbrda-zdola, Sazidaše pola Dorćola. Crnotravci, srećan vam rad!

Slušaj kišu, njen romor, Ili vetar kad huči, I čućeš odgovor. Početak je u jednoj bubici Koja živi u Donjoj Stubici, Može je videti ko god hoće U leto, popodne, na ulici: U toploj sunčevoj struji Ta bubica jasno

Nudim okućnicu i imanje, Svu nekretninu više-manje, Ćilimove, srebro, posuđe — Samo nek se živi veselo!” „A na početku rasprodaje Cenjenim kupcima nudim dedu: Star je, al očuvan, kao da je Trideset godina držan

)” „Verovah u lepše zemno ustrojstvo, Za pravedniji se borih život, U kojem će prednost imati čojstvo. Ne živi se samo za milihbrot! Al danas se ne ceni naše herojstvo: Ko beše Don Kihot, sad je idiot!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Jegulja se od vajkada smatrala kao živi stvor kome niko ne zna ni početka ni kraj. Pitanje o tome kako jegulja postaje, bilo je zagonetka koja je dražila

U srednjem veku su jegulje smatrane kao živi dokaz egzistencije božanstva, i to kao najopipljiviji i najpouzdaniji dokaz za tu egzistenciju.

Svaki živi stvor mora imati svog pretka koji ga je rodio ili neposredno živog, ili preko jaja koja iz sebe izbacuje.

Međutim, niko živi i nikad od Adama i Eve nije video sitnu jeguljicu, onakvu kakva bi bila rođena od svojih predaka, niti je ko ikad video

Zapaženo je da je lov bakalara, od koga u toj zemlji isključivo živi čitav jedan svet, izdašniji kad su temperature niske; pomoću prosečne majske temperature okeana na geografskoj širini

U ponekoj od tih hladnih slatkih voda može opstati još samo pastrmka, ali i ova živi samo u čistoj i bistroj vodi, a jegulja u ma kakvoj, pa i u ustajaloj blatnjavoj vodi.

prljave, blatnjave vode, vrlo neprijatnog zadaha na trulež, za koju bi se svaki kladio da u njoj ne može opstati nikakav živi stvor. Pa ipak, s vremena na vreme, u grotlu vri voda od jegulja.

dužinu od 15—20 santimetara, a to je u njenoj petoj, šestoj ili sedmoj godini razvića, prema prilikama u kojima jegulja živi u svome stalnom prebivalištu.

mužjak dostigne dužinu oko pola metra (što biva između osme i četrnaeste godine starosti, prema prilikama u kojima živi), pojavljuje se kod njega nagon za rasplođavanje. Kod ženke to biva docnije, od desete do osamnaeste godine starosti.

dane, kad se pojave prvi predznaci i vesnici zime, oseća se u slatkim vodama, po jezerima, barama i ritovima u kojima živi jegulja, veliki i neobičan pokret.

Tu je kraj svadbenog puta i u tim se dubinama odigravaju scene koje do sada niko živi nije posmatrao ni neposredno ni ma na koji način posredno, a u kojima se, po svoj prilici i završava romantični život

Ako se to ponovi još koje godine, jegulja ostaje da stalno živi u dotadašnjoj vodi i postaje izgubljena za rasplođavanje.

Rakić, Milan - PESME

negde skriveni slavuji, I priroda cela zašumeće strasno, I pola, i gore, i bašte, i vrti, Sve što u njoj živi pozdraviće glasno Svečani dolazak ravnodušne smrti. Zaćutaću tada.

PRELAZNO POKOLENjE Gospod je tako hteo da me stvori U zemlji gde se monotono živi; Promiču dani ni bolji ni gori, I, sivi, klize u nedogled sivi.

Jer Bog je tako hteo da nas stvori U doba kad se monotono živi, Kad dani nisu ni bolji ni gori, A ljudi mlaki, jednostavni, sivi... U KVRGAMA U kvrge su me bacili, o srama!

Ko tuži tako? Živi ljudi? Il̓ moja ljubav, jadi stari? Il̓ tuđe nade, tuđe žudi? O, šta to mari, šta to mari! Ja plačem kad i drugi

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Junaštvo je car zla svakojega, a i piće najslađe duševno, kojijem se pjane pokoljenja. Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi! Vječna zublja vječne pomrčine nit' dogori niti svjetlost gubi.

ti se turskom vjerom tvrdom: imaš doma deset unučadi i tri sina, sva tri oženjena, — sve ću ti ih zatvorit u kuću, pa u živi oganj izgorjeti!“ Ta me sila, braćo, naćerala te pomutit hoćah Crnogorce.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

I što je bivalo svađe, nesuglasice pa i smrtnih slučajeva, sve se to svršavalo u tišini. Jednako se gledalo da se živi što tiše, lepše i u što većem izobilju: da su sobe jednako okićene i što toplije, ututkani je, nameštene; da po kući,

a inače nigde, jer i njihov se sav život sastojao samo u raskošnom nošenju odela i neprekidnom trudu da se što duže živi.

Žena bi ostala da sama prostire postelju, pa čak dotle je išlo da i njega, i te ženske, zajedno, pokriva. Nije laž. Živi ljudi još to pričaju i kunu se. Naskoro žena umrla, brat u manastiru, Svetom Ocu Prohoru, | umobolan svršio.

hranili od čivčija, da bi se samo mogao | što više Sofkinom ocu, efendi-Miti, novac da šalje, te da on što bezbrižnije živi, uči i što više nauči. I zaista, kada se Sofkin otac vratio, bio je prvi „efendi“, gospodin.

Kada će i ona već jednom ništa da ne misli, kao ostale devojke samo da živi i zbog toga da je srećna. Celog dana, od jutra do mraka, i ona da radi, da gleda kako će i što više dograbiti da

kuću malo sirotniju i onda da će mu trebati da njega navlaš pred | njima grdi i govori im: kako i on tamo u Turskoj ne živi bolje, i time njima daje kao neke naknade, utehe. A ono evo prevare se!

Šta mi radite? Jeste zdravi i živi? — Ja eto — više kao za sebe produži istim onim otegnutim glasom — nikako u smrt, nikako na onaj svet.

Tamo na kapiji ču se neki tih, miran glas: — Kako ste? Jeste živi? Sofka, i sama čekajući ga sa svećom više glave, ispred kujne, ukoči se od onoga tamo na kapiji glasa, nije mogla da

još — mucala je ona čisto uvređeno. — Tu sam, kuda ću ja, gazdo! Tu sam ja! — A kako tvoji na selu, jesu zdravi, živi? — Živi, živi, gazdo!

— Tu sam, kuda ću ja, gazdo! Tu sam ja! — A kako tvoji na selu, jesu zdravi, živi? — Živi, živi, gazdo! — poče Magda, jednako vrteći se i čisto stideći se što on, njen gazda, čak i o njima, njenima, vodi brigu.

— Tu sam, kuda ću ja, gazdo! Tu sam ja! — A kako tvoji na selu, jesu zdravi, živi? — Živi, živi, gazdo! — poče Magda, jednako vrteći se i čisto stideći se što on, njen gazda, čak i o njima, njenima, vodi brigu.

Ja, alat! — Živi li ste? — ču kako gazda samo oslovi i brzo pored njega na kapiju prominu. Arsa trčeći za konjem, jedva uspe da ispred

Pandurović, Sima - PESME

Tužbe vetra u granama golim Sa zvucima mog srca se druže. Za sve koje volim — bol i strava, Nemir živi; a njih možda trava, Mir željeni s neba čuva plava; Dok tog srca u zlatnoj samoći, Koje dosad nevolje su tukle, Ne

Uporno, tužno žaljenje se javlja I jasno doba prolećnoga neba, Snovi i nade... i svi tako živi; Sreća se vidi... i sve se ponavlja... Hajd’mo! — Al’ kuda da nam sada treba? Zar moram smrti, smrti što ne godi?

dušu u tvoj život pren’o I sve tvoje mane, grehe i vrline Zavoleo tamnom strašću, draga ženo, Strašću radi koje živi se i gine.

Svež, oštar vazduh prašinu digne lako Po pustim ulicama. U vedroj samoći Mlaz zlatne zore čeka drvo svako I živi ljudi.

prošloj i prolećnoj sreći, O snovima što se nikad nisu čuli; A jadi će biti suroviji, veći Za svakog što sanja, što živi i huli.

Pa ipak, nismo mi ni za šta krivi, Gospodo. Jesu protekla proleća Nemirna, lepa; ali neka živi Sumorna mis’o i našeg stoleća!

Nećemo biti kužnome blatu Sastojci bedni ćivtinske sredine Niskih vidika a uvela srca; Gde nit’ se živi niti časno gine, I gde se kopni, povodi i grca; Gde crna čama stalno sipi na nas, K’o sitna kiša, k’o strašna

sviju stvari, Kad su nam svi ljudi nemili i krivi, A srušeni vere starinski oltari, — Jedna lepa nežnost još u nama živi: Nežnost prema zemlji i rodnome kraju Čijim nam je dahom duh nekada plenjen, Gde i sada zvezde istim sjajem sjaju,

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Fala Bogu, umorni li bjehu ti ljudi! Da ih je neko iz daljega gledao, posumnjao bi bijahu li živi. Svaki turio pod glavu kamen, struku vrh sebe, pod strukom zagrlio vjernu drugu, dugačku pušku, pa — kao mrtav.

ga zli ljudi ozloglasili u selu, da je on tobož vještac i koješta drugo, a u istini da je on prijatelj dobroj djeci, da živi osamljen jer mu je to milo.

Ćaše bolje biti, jer ko ga je vidao tamo? I kako su ga vidali?“ reče Radoje. Sad se zametnu živi razgovor. Ona četvorica što nosiše Janka, povijedahu sve što čuše od drugova mu, o boju u dugi, i njegovu junaštvu, o

“ reče medik odlučno. „Ako svakoga jutra osvane pomalo bolji, kao jutros, brzo ćemo ga izvidati!“ Sad zavrgoše živi razgovor. Bilo je tu nekijeh koje je on vidao, a u selu bilo ih je mnoštvo takijeh.

“ „Bogme, Gospodaru, u mal’ ne bi Kosovo“, nastavi Jovan. „Izmijenismo nekoliko metaka, kad ti stiže, da te Bog živi... No evo nas sad, kako si nam zapovjedio; svo ti krivca, ako je kriv, pa radi s njim kako te Bog uči!

„Šta kazuje knjiga? Je li što dobro?“ zapita serdar. „Zla nije u toliko što su živi poočim i sestra mi, a za druge mi nije ni brige!“ „A šta ti još pišu, Janko moj?

Fala da je Bogu, barem je junački poginuo!“ „E momci! dosta bi pričanja, no da se saranjuju mrtvi, a živi da idu doma!“ reče Mijajlo. Serdar se diže s nategom.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

pitali, pa se na tako postavljeno pitanje daje obično duhovit odgovor sa poantom (Pitali miša: — u kojem selu najbolje živi? — U onom gde nema mačaka). Pitalica ima sa raznim motivima. U njima se najčešće zbiva šala ili se ko izlaže podsmehu.

Tako mahnit po gori ne skakao! Tako me braća ne izdala! Tako me grom ne ubio, a vi svi zdravo i veselo! Tako me živi oganj ne sažegao! Tako me zemlja suncu ne otela! Tako me konjska kopita ne satrla! Tako me konjski repovi ne vukli!

— Ova kletva ima dva značenja: kad je kaže unuka babi koju voli, — ona izražava želju da joj baba živi do krajnjih mogućnosti; a kad je kaže snaha svekrvi koju mrzi, onda izražava želju da se svekrva što više namuči u

Graju kao ovce s popasa. Guče kao golubica. Doleteli kao ose na med. Drijema kao kobila pred suvačom. Živi kô riba u vodi. Zavrgao se glavom kao pas repom. Zagledao se kao tele u šarena vrata.

— Nije čovjek što se mni, nego što ga drugi ocijene. — Što čovek više živi, više i zna. — Živ će čovek sve učiniti. — Čovek bez zanata kao kuća bez hajata. — Po delu se čovek poznaje.

— Bolje je ništa ne znati, nego kojekako. — Tko više zna, taj bolje vidi. — Što čovek više živi, više i zna. — Mudrost svijetom vlada. O VEŠTINI — Bolje je umeti, nego imati. — Što tko uči, to umije.

— Najcrnja je haljina siromaština. — Najskuplja je sirotinjska solda. O NEVOLjI — Svako u svojoj koži živi (i svojom dušom diše). — Svakom je svoje breme najteže. — Svakom svoja nevolja. — U nevolji nema pogodbe.

— Smrt je varalica. — Ko se u bari udavi, onom drugo more ne treba. — Jedna (je) smrt, a sto uzroka. — Živi kadgod, a mrtvac nikad. — Muka živeti, a žao umreti. — Svakome zlu smrt je lek. — Niko se smrti nije oteo.

— Mrtvi se zla ne boje. — Ko će danas izedenom jagnjetu pomoći, ako sutra kurjaku i kožu zdere. — Onako živi, da i posle možeš živeti. — Tko zlo žive, gore umire. — Um za morem a smrt za vratom. — Grob je bliži od kuće.

— Bobova. — A ima li gore od bobove? — Ima: kad su prazne jasle. 4 Pitali miša: — U kojem selu najbolje živi? — U onom đe nema mačaka. 5 Pitao magarčić oca: — Što te ono danas zovu na svadbu? — Biće nestalo drva.

2 Pitao knez agu: — Ma hoćete li vi, Turci, vazda tako uživati, a ništa ne raditi? — Dok smo živi, hoćemo. — A kako će vaša deca? — Nek’ se ona brinu.

Kao i ala, aždaja ima krila i leti, ali obično živi u vodi, iz koje izlazi i proždire momke i devojke. Aždaja — kako narod veruje — može da živi onoliko stotina godina

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ — „O! kako ga ne bi viđeo! on je moj prvi komšija.“ — „Pa kako je, Boga ti! Kako živi?“ — „Vala Bogu! zdravo je, ali se Bog me dosta muči bez ašluka: nema zašto da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu

čobanu govoreći mu: „Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom.

Vidiš kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje živi od svakoga težaka.” Otac ga je dugo odvraćao govoreći mu da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama!

„E,” odgovori im zmija, „vi ne gledajte od carskoga ili gospodskog roda, nego onu koja će doći u carstvo da živi.” Na to mu reku otac i mati da bi on sam sebi izabrao koju hoće.

” Car zaželi doznati da li se zaista više zna kad se nanovo pro- | živi, pa zapovedi da i njemu odseku glavu, i da ga 89 devojka živom vodom proživi.

Onda ga anđeo onde ostavi i reče mu: „Eto ti što si | želeo, sad živi.” Pa uzme onu dvojicu i pođe s njima dalje. Kad dođu na jedno polje, a tu golub prekrilio polje.

” Najposle otide anđeo i najmlađemu da vidi kako i on živi, kad tamo, a on s a svojom ženom u šumi živi siromaški u jednoj kolebi.

” Najposle otide anđeo i najmlađemu da vidi kako i on živi, kad tamo, a on s a svojom ženom u šumi živi siromaški u jednoj kolebi.

Sestra se vrlo obraduje kad vidi | brata, i kad je brat zapita kako živi, ona mu odgovori: „Dobro, ne može bolje biti.

Prvo sam video srebrnu ćupriju vrlo lepu, ali je nagrđena gde joj nema dveju talpi. Ko ono uze, ubio ga živi Bog!” Starac mu na to rekne: „Ono su tvoja braća ukrala; kako su činili onako su i prošli.

” Kad hajduk vidi šta od njega bi, on beži bez obzira, i došavši u družinu pola mrtav poviče: „Braćo hvala Bogu kad živi pobegosmo!

Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi | uspi na glavu, a ja ću ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi.“ Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu.

Sveti Sava - SABRANA DELA

ima vlast nad ovom ćelijom, niti iguman svetoga našeg manastira, niti drugi neko od bratije da ne smućuje onoga koji živi u ćeliji ovoj Svetog Save.

A za sve drugo ostavljam na volju igumanu i svoj bratiji. Ako budu imali čime pomoći bratu koji živi u ćeliji ovoj, verujem u Boga da vam neće nedostati pregršt brašna niti čanak ulja, ako i moju, makar i grešnu molitvu,

Ako li ko ovo izmeni i smućuje onoga koji živi u ovom mestu, ili što uzme što je u mestu ovom, ili od knjiga, ili od ikona, ili šta drugo što bude u mestu ovom, neka

učiteljem Hristom hitaju, stradaju njega radi i mnoge muke trpe kako bi savršene vence primili na nebesima, raspinjući se živi, odričući se svoje volje, koljući se nožem svojevoljnim, onome koji se zaklao nas radi ostavivši sve što je u svetu,

Ako li ih ne prima, to neka se izabere jedan koji živi celomudreno i da on bude otac najpre igumanu, a potom i svoj bratiji. Zapovedamo da ni jedan od vas nema drugoga oca.

Ako li se ne nađe tako pogodan u vašem činu, onda vam je za oca uzeti nekog od kaluđera koji blagoverno živi, ali svi jednoga, i da se poučavate od njega, a da on sasluša one koji hoće da se ispovede i da daje svakome potrebno

koji ovako o ovome reče: „Treba onaj ko se pokorava, ako hoće da pokazuje potreban napredak i da se navikava da živi po zapovesti Gospodnjoj, da ne čuva sakriven nijedan pokret duše, nego otvoreno da iznosi igumanu svome sve sakriveno

Jer sedenja radi niko da ne kaže: trpim. Gospodu da bude ugodno, bratija da živi po Bogu i nikako da ne zavidi zbog sedišta, ugledajući se na svetovne ljude.

igumana, i neka ima stajanje i sedište u crkvi kao i za trpezom i na ostalim skupovima, a u jelu i piću i u svemu neka živi sa onima koji su u opštežiću. I ako bude ponešto radio, dozvoljeno mu je davati nekom drugom od monaha da mu radi.

pokoravajući se, da i među vama mesta ima kako bi se Davidov ispunio glas: „Koliko je dobro i koliko krasno kada živi bratija zajedno“. (Ps.

koga vidite da želi i ljubi gore napisano, bilo da je star ili mlad, a takav će se naći među vama, koga ostavih da živi kao moj učenik u ovoj ćelijici, takvog pošaljite u ovo mesto, a ne onoga koga vidite da nije podoban.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Oću da je iznenadim! Samo ispitajte, onako izokola, kao slučajno, gde živi, i to. Ako vam nije teško. IKONIJA: Što da mi bude teško! Mogli ste nešto i popiti, dok stojite!

Onu što drži fabriku. A u stvari nije fabrika, nego radnja za otvaranje rupica! i ne živi u Kanadi, nego tu, na Dušanovcu! i nije mu strina, nego švalerka! CMILjA: Kome švalerka?

Čim je nešto fino, ne verujem! Ajde, nemoj da plačeš, nije važno! Ne može da se živi, a da se nikad ne nadrlja! CMILjA: Iste smo ti mi sreće. Meni se, ko noćas, slično desilo, ako nije i gore...

Da je sad meni da me vrate u fabriku, pa makar i u treću smenu, nije važno, važno je da se živi! IKONIJA: Sećaš li se ko ti je bila majka? JAGODA: Govorila: šloser, šibadžija, šamar, šušumiga, švaler!

Ne valja, je l da, kad čovek živi sam! Ček da ti prođem s desne strane! STAVRA (dok ga Cmilja obilazi, gleda u Anđelkov grob): Gde li je nestala ona

A ujtru? Ujtru svi ustali zdravi kao dren! Niko ni jedne ogrebotine! Mrtvi, a ustajemo kao da smo živi! PROSJAK: To sam ja sve u moje telo primio! To, što ste ustali zdravi, i kao živi, to je moja zasluga!

Mrtvi, a ustajemo kao da smo živi! PROSJAK: To sam ja sve u moje telo primio! To, što ste ustali zdravi, i kao živi, to je moja zasluga! MANOJLO: Čekaj da čuješ do kraja, pa onda vidi kakva je zasluga!

Stanković, Borisav - JOVČA

JOVČA Jest, moji su svi. Ali, ako su moji, ako sam ih rodio, ja sam se svakom i odužio. Svaki ima da jede i da živi. A Vaska, ona je moja i hoću da je moja.

Neka to sada, posle. STOJNA A, nije gazda! Ništa lošo sa tom Cigankom ne čini. Što kažu da tobož s njom živi, nije, nije istina. Ja sam tu i cele ih noći dvorim. Samo, ona ne liči na Vasku ali, da ima njene oči — ima!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

S kim človek najviše živi i s kim ima najveće posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako ćemo jedan s drugim prebivati, ako jedan

kako ni roditelji svoje dece, i da človek pravedno i pošteno u svojej kući o svom trudu i muci sa svojom ženom i decom živi, ništa tuđeg ne želeći.

On nije određen da u pustinji živi, nego u miru u gradovi i u seli među ljud’ma i ženama; i čovek, budući od tela i krvi, kako ga je bog stvorio, ako nije

Ovo je po volji božjej namerenije jestestva, ne samo pri ljud’ ma, nego i pri svemu šta živi po vozduhu, na zemlji i u vodi.

Jer, kako bi se, inače, bog slavio kad ne bi bilo živi[h], a najpače slovesni[h] na svetu stvorenja, koji[h] da nejma, večni bog — čiji bi bog bio?

stomaka nego ja, i u selu nije naučen bio živiti, a u gradu, navlastito pri moru kako što je Skradin, lepše se živi. Kad onde dođem, nađem nečajana prepjat|stvija.

što će reći zlo more i nepostojanstvo volna i vetrova, koji, kad nas počnu dizati u visinu, rekao bi - odosmo živi na nebo! A kad ti nas počnu niz brdo terati, toga opet letenja i sijaseta nit’ sam čuo ni vidio.

Ali ovde moja marnja ništa mi ne pomaže. Ko se prosto smerti boji, u gorem strahu valja da živi nego zec, i ništa da ne čini nego da se plaši, zašto se svaki božji dan umreti može.

alkoran — koran (kuran), sveta knjiga kod Muslimana altar — oltar alumnist — pitomac, učenik u «opšte žitiju» (koji živi s drugovima u školi i tu ima stan i hranu) alfavit — bukvica, azbuka, alfabet, abeceda alfa — a (grčko slovo) aman

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Samo se po sebi razumije da je među Jerkovićima najodabranija ona grana od koje je živi fratar. Fra-Vice (1774, † 1793, ††1835), onaj kojemu su „ajduci odsikli desno uvo i koji osta bez uva do smrti“, bio

Kamo vam ostala dica? — Srame se, pa se sakrila iza tare — veli domaćica. — Ajde večerajte, živi bili! Stipane, daj da se i mi založimo. I ti ćeš sa mnom večerati, Jerolime!

— reče on fra-Tetki nasamo. — Naši se ljudi više boje jednoga mrtvoga negoli stotine živi. A bolje po nas ako se prikovođani pripanu, osobito ove godine, kako je slabo rodilo!

— Pa kako ljudi? Kako se živi, a? — pita Lis. — Vire mi, nije loše, a jeto, ako bog podrži, s vama dobro! — odazva se Škeljo namigujući drugu do

— To je istina! — rekoše svi. — Bog da živi vra-Brnu! — Znala bi nam duša da je onaj manitac ostâ za gvardijana — nastavi Beljan.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

O VRATI SE O vrati se u sobu Iz blata pod beli krov. Glupi te umorio lov Po polju i po dobu. I sve dok živi u dubu Bezglasni tihi crv Neka se i tvoja krv Povuče u muk. A trubu Mladosti nek zatrube Drugi za druge i grube.

gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, Zaustavi se biljko i ne

I idu sada opet gradu tom Na zapušten tvoj hum, u prazni dom. SEDIM NA TVOME GROBU Sedim na tvome grobu satima Ko živi krst u zemlju zariti: O, tako, među mladim vlatima Stariti samo, tako, stariti!

Ćosić, Dobrica - KORENI

I ona, Simka, jedva čeka da ga mrtvog nagazi dna metra u smonicu, pa posle da se vucara sa slugama, da gazduje, živi kao kneginja, jer je i ona radi dukata pošla za njega: kad su se prvi put sreli, gledala ga je odozgo i žmiravo, stajali

Kako to ranije nije videla i osetila? I kako je mogla da se uda za njega i da živi s njim? I možeš sada da spavaš, tako si ružan i mali, kao gidža. Hrčeš... Majka i Bog kaznili me tobom.

Kasnije: ne, nije istina sve ono što je večeras izrekao ocu. Jeste: u Srbiji se i kole i psuje, gazi po blatu i živi u mraku, i jede hleb sa sofri na kojima su nekad hajduci urezivali svoju žetvu, istim nožem klali Turke i sekli hleb

njegovo je to. Aćimov je on sin. Njegova krv i strast. Neka otac i živi u zabludama seljačkim. A da li sam siguran da su to zablude? Ako su i zablude, otac i ljudi slični njemu veruju i ginu.

Nije joj zamerao što punim snom spava; on je rođenjem osuđen na muku, a ona živi na njegovom hlebu samo kao svedok. Prsti su blago obletali oko čvrstog zrna na levoj dojci, koleno je bilo uleglo u

“ „Prošao si svet. Po tebi su prošle godine. Znaš sve.“ „Malo je ludi s više dukata od tebe.“ „Dukati nisu živi. Ne rastu i ne govore...“ „To su tvoje gazdinske brige.“ Smeh je zajecao u praznoj kaci. „Šta da radim?

smrću kazni me, Gospode i sveti velikomučeniče, u paklu nek se kuvam, samo mi sina daj, njega mi, Gospode, daj, da živi posle mene. dete, jedno jedino dete. Ne tražim mnogo. Toliko ih se rađa u svetu. Mnoga, jadna, umiru od gladi.

Nije lud da drži nerotkinju.“ „Nek vidi malo kako sirotinja živi. Zaboravila, pa se osilila.“ Duša ti u nosu, a znala si da me ujedeš. „Podelićemo imanje Katićâ kao oštinsku utrinu.

Nije razumela, pa je pitala: „A šta Đorđe radi?“ „Naš je gazda u Beogradu. Spanđao se s nekom sobaricom i živi u kafani.“ Ona je pretrnula, a Nikola se radovao: „Ta će njemu smrsiti konce zbog para. Ti si mlada, ti si lepa, ti si..

i deca se bacaju kamenicama za njom. U njenoj kući drugi da uživa i da joj se smeje što ona, Simka, nije umela da živi.

U Tolu odavno sumnja. Skoči, ostavi vile i jurnu natrag. Pa odjednom zastade: neće ona da živi s njim, samo dok dete rodi, samo Dok zatrudni, jedanput, jedanput. Izračunala je dan.

Verovao je da je to ispričala nekome, zna se kakve su sobarice, ako nije, ispričaće, saznaće se gde se krije i kako živi.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

To ni najradoznaliji nisu mogli da dokuče. Na sva pitanja starica je, osmehujući se, slegala ramenima i nastavljala da živi večito sama kao da je pala s neba. Niko joj ni godine ni pravo ime nije znao. A i čemu bi?

se nasmeja, siđe na stolicu, zaigra i zapeva: Hej, haj, hoj, sav maleni narod moj u orahu gradu, u debelom hladu živi život svoj!

Ako ona ne bude znala kako da pomogneš svome sinu, niko neće ni znati! — Nikada za nu nisam čula. Gde živi? — U pećini! Na dnu mora.

Zvezde su mu bile tako blizu da ih je mogao dotači rukom. »Ko zna ko tamo gore živi?« pomisli, posmatrajući jednu crvenu zvezdu i utonu u san. Ko zna koliko je spavao!

Više ih niko nije video. Ali putnici iz daleka pričaju da na obali mora u kući od kamena živi Zlatokosa se dečakom i mužem na čijoj je kapi izvezena crvena žaba.

Izdaleka, ono izgleda pusto, ali na njemu još živi nekoliko ribarskih porodica. Ostali su davno prešli u grad. Taj grad dečaci sa ostrva ne mogu ni da zamisle, ali je

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

dve rečenice koje mu je diktirao knez, pratio gipkost pera koje mu se, naizmenično, opiralo i pokoravalo, kao da još živi, osetio kako mu se knez naglo približava, kroz sumnju.

tih tvrđenja možda bi se moglo i posumnjati jer je Kneginjin jad počeo odavno i ona je, s njim, uglavnom bila naučila da živi. Istina, pred kraj bio se jako nagomilao.

Nekad je to činio iz potrebe, nekad iz obesti a Ljubica je učila da živi razapeta između krajnosti, zavisna od Miloševog zla.

A oni cy otkrili da se ovo velelepno zdanje, kao da živi neku svoju osobenu sudbinu, prilagođavalo vremenu. Tako se sada smatra da, u doba austrijske vladavine nad Beogradom,

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Srbijanče, ognju živi, Ko se tebi još ne divi! Hrvaćane, ne od lane, Od uvek si ti bez mane! Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda

Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda glavo, Tvrd si kao kremen kamen Gde stanuje živi plamen! Ao, Ero, tvrda vero, Ko je tebe jošte ter'o? Ti si ka'no hitra munja, Što nikada ne pokunja.

poljane: Levo Dunav, Banat, Bačka mila; Avala se desno zaplavila; A podale, ti brežuljci sivi, To je Bosna - i tu Srbin živi“ - „Je li, - Srbin živi...?“ To je rekla, pa se zadrhtala; Oči svela, - pa mirno zaspala.

Bačka mila; Avala se desno zaplavila; A podale, ti brežuljci sivi, To je Bosna - i tu Srbin živi“ - „Je li, - Srbin živi...?“ To je rekla, pa se zadrhtala; Oči svela, - pa mirno zaspala.

Haj, Srbine, a moj živi brate, 3adrkćem se kad pomislim na te! Srpska momo, sele moja mila, Ti mi nesi groba ni vidila, Ta ni groba, ni na

huji, zapevaće negde skriveni slavuji I priroda cela zašumeće strasno, I polja, i gore, i bašte, i vrti Sve što u njoj živi pozdraviće glasno Svečani dolazak ravnodušne smrti. 3aćutaću tada.

Trpi i živi!... Prijatelju dragi, O mnogom čemu mislio sam ja O, blago onom ko ne misli ništa! Taj manje tuži, manje jada zna.

I, gle! tamo, on viđe ono nekadanje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna, i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da i on živi i pati

oko njega živi, da lišće ima miris sna, i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da i on živi i pati dubokom i silnom strašću ljudi.

„Gde su trenuci kad se glasno divih Blistavoj draži njenih sitnih zubi! Kad svaki cvetak mirisaše: Živi! A svaki slavuj cvrkutaše: Ljubi! ------------------ „Ljubavi! srećo, kojom život sladih! Šumarci!

Pa ipak nismo mi ni za šta krivi, Gospodo. Jesu protekla proleća Nemirna, lepa; ali neka živi Sumorna mis'o i našeg stoleća!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Kako što sam gordu caru ada i njegovu zlome legionu spomen živi neba blaženoga rad nakaze veće ostavio, tako danas lišavam Adama s buntovnijem svojim legionom blaženoga žilišta

Popa, Vasko - KORA

mu propije Sve zelene novčanice Pištaljke zvoncad i trube U krošnji mu gnezda svijaju Proleće mu prste kreše Živi od pustolovina Svojih nedostižnih korena I od divnih uspomena Na iznenadne noći Kad nestane iz ulice Ko zna kuda

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

filozof bio bi onaj koji ne bi imao očnog vida, sluha ni njuha, jer bi tada mogao da, nesmetano od svih čulnih utisaka, živi i uživa u čistom svetu ideja. No ja ne bih želelo da budem toliki mudrac“.

Riđokosa je pomilova po obrazu. „Ne plači, golubice moja! Čovak ne može, sve kad bi i hteo, da živi bez žene. Čim Arhimedes preboli svoju ranu, oženiće se tobom i poći pravo u Aleksandriju da onoj pokaže da mu do nje

Ali kako je on čuo da mi svojim očima ne verujemo, osmelio se da nam kaže; što hoće“. „Hm, čuo sam da živi u neprijateljstvu sa Dioklom“. „E, pa vidiš, kralju, na njegove iskaze ne smemo se osloniti“. „Šta da se radi?

Onaj potonji smeniće ubrzo onaj prvi, pa zato i dođoh ovamo da vidim šta će od njega da nasledi. U ovoj varoši živi jedan javni beležnik koji mi, bolje no iko drugi, može dati pouzdano obaveštenje o tom baštinskom pitanju. Idem do njega.

Čovek je dobar samo onda kad jednostavno živi, ne traži da zna više no što mu je potrebno i ne teži za većim blagom no što mu je mili Bog darovao u obilnoj meri“.

mi reče da vrlo dobro poznaje Ota, plemenitog Gerika, studenta prava, finog, galantnog mladića koji ume dobro da živi, ali, pri svem tom, posećuje redovno sva predavanja, kako se to ovde i iziskuje.

„Dakle: smrtonosan vazduh!“ „Apsolutno!“ „A šta je bilo sa onom crvenom skramom na živi?“ „Savesno sam je prikupio, oslobodio primese i izmerio na vagi. Njena težina iznosila je 45 grena.

Lovorike Napoleonovih armija su davno svenule, no zato svet može mirno da živi i bezbrižno da spava. Šećkam se po varoši.

Skoro svi članovi onoga odbora Akademijinog već su pomrli, a da su i živi ne bi se morali ničega više plašiti. Rado ću Vam ispričati kako se sve to odigralo“.

Borda je po samom završetku toga posla umro, a Mešen godine 1804. Delambr živi: videćete ga kod mene. On će Vas tačnije izvestiti o tom naučnom poduhvatu!

On smatra taj položaj kao nešto što se razume samo po sebi“. „U tome ima pravo“. „Da, on je sada najveći živi naučnik Francuske. Njegovo glavno delo „Nebeska mehanika“ dovršeno je.

Spremam se da pođem, no tada mi još nešto pade u pamet: „A kako je sa čestitim Maselo-om?“ „Vrlo dobro! Živi zadovoljno na malom poljskom imanju koje sam kupila i poklonila mu. Čim sazre prvo voće odabere najlepše i donese ga meni.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l' da se svakome živi?

Koliko sam puta pokušavao da pišem, pa u bezumnoj groznici sumnje bacao pero pitajući se: kome da pišem, zar su oni živi, zar je To moguće, zar mi nije bliže i samo nebo od njih?

Gnušaj me se, ako ti je milo, pobratime. Ali ne budi suviše strog i seti se kako smo se patili, godinama živi sahranjeni.“ Tako mi je pisao. Ali to je bilo i prošlo. Nismo ni mi mogli biti sveci.

Izgledalo je: kao da proleće budi život samo radi mrtvih i da živi druge dužnosti i ne poznaju već da ubijaju i da plaču.

prostrano, ogromno, tamo preko zelenih, rajskih dubrava, i zaseni te ispuni grudi kao novom nekom nadom, voljom da se živi i zaboravom svega. Pa se najedanput razdragano uskomešaše oni što pristizahu na uzvišicu: — Eno mora, eno mora!

Koliko Bogova, toliko otadžbina. Izgubi li se otadžbina, izgubljen je i svoj Bog, izgubljen je razlog da se živi. Prema tome: napadnuta otadžbina, to je napadnuta religija.

— Jest, jadni starac bi svisnuo od mojih reči, zacelo. Ali ja ga razumem. On živi usamljen, zaostao, potpuno sam, posle svih svojih davno umrlih drugova, kao određen da vidi šta sve rade oni što su

život ne pruža; što čovek veruje u tu ljubav, što se u nju nada, što je nazire nekako a ne može da je dohvati, da je živi. — Ali, pobogu, samo je iznenadni strah bio izbezumio nesrećne roditelje.

sve, donesi mi, ljubi me, daj mi, zakiti se, ukrasi me, okiti sebe, molim te ... sve moje ljiljane, diši, udiši jako, živi, raduj se, živi! Kad sam mala bila, a ono je san bio šta li, onda sam zamišljala, radovala se, zaplakala najedanput ...

sve moje ljiljane, diši, udiši jako, živi, raduj se, živi! Kad sam mala bila, a ono je san bio šta li, onda sam zamišljala, radovala se, zaplakala najedanput ...

Dakle o tome sam sanjao, uveren duboko da ne vredi ni živeti, ako se i dalje prljavo živi, i da je to: kakav je čovek u tome glavna stvar života.

Zbogom! Poslušaj me: oženi se i budi i živi i umri bolji od mene. Zbogom! Zbogom! Zbogom! Kad sam ono jutro primio pismo moga prijatelja i to preko nekoga grbavog

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A govorkalo se i to da nije umro, već da živi, pod krivim imenom, negdje u Južnoj Americi, gdje se ponovo oženio, osnovao novu familiju, izrodio djecu.

se peći, uvjerio sam se da sve to nije kadro da onako prisno i neposredno poljulja i ugrozi onaj bijedni sud u kome živi taj duh, ta ideja, ta vjera, kao što to može da učini jedna vulgarna morska bolest ili jedna jača zubobolja.

nije osjetio ni žurbe ni duga vremena, jednako kao ni ona stabljika filodendrona koja u uglu već godinama bezglasno živi, u ustajalom zraku i duhanskom dimu, pružajući bespomoćno na sve strane svoje zelene dlanove poput neke storuke Niobe.

xoće da sve spoznaju opipom — prsti tih slijepaca sa široko otvorenim očima — i da iz svake mrtve stvari izbave njen živi glas. Ruka mi bojažljivo posegnu, kao da iščekuje neko otkrovenje, i prsti taknuše žice.

Nizovi krotkih, idiličnih kućica na blagoj prisojnoj padini. U svakoj od njih živi i slika po jedan slikar. Mahom stariji, smireni ljudi, koje je davno prošao ukus za jetke raspre i za lomljenje kopalja.

nečeg“ , onog romantičarskog okultnog „nečeg” koje i po izmaku svojih vremena još uvijek po provincijama istrajno živi.

Korak dalje — i otkriće se proširilo, uopćilo: gle! svaki ljudski stvor, u svakom času, živi i kreće se pod znakom takve jedne nevidljive strelice.

Ostaci te veze bili su u meni živi, bar kao navika mišljenja, još i onda kad su mnoga druga sjećanja i osjećajne veze iz rane mladosti već davno bile

U njima stalno živi pritajena želja za oslobođenjem od tog robovanja. Ne, ne zove se ovo biti ženskar, ovo se zove samo biti slab prema

” Pomislih od čega li živi, čime li je ispunjen ovaj starac pored mene? Čime se intimno hrani? Ispunja li ga još ono isto što ga je ispunjalo prije

o svome Bućku, znao gorljivo objašnjavati kako „sve što je jednom stvoreno, sve što je u jednom hipu i samo pomišljeno, živi i živjet će do konca, neoporecivo i neuništivo”...

Kad sam doznao da je to varošica u kojoj živi moj nekadašnji dvojnik Ivan, riješio sam se bez kolebanja i pohitao tamo.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

odrediti pravo zanimanje, kad bi to bilo potrebno radi statističkih podataka, ali inače znala su i deca od čega Vujo živi.

Kad oseti da je blizu kraj, on ubije vođa družine, uzme od države ucenu i sa tim živi, dok ne pronađe drugo zgodno lice za harambašu.

Hm, opet to nije... Neka ga, nek ide u goru, što se to koga tiče ? Nek živi tamo, ako ima šta jesti, samo neka nikoga ne dira. A dok on koga ne dirne, ne sme ni njega niko dirati.

Vidim da se sve više propada u neku dubinu, iz koje nema izlaza... Padamo oboje i propadamo, pa bar nek se živi još ovo malo vremena što nam ostaje!...

Šta li je tamo, kako li se živi?... Kud li ću ja... a, istina jest: kud li ću ja? Jamačno u pakao, neću valjad’ u raj, kad sam tolika čuda činio.

Živeo je kao što živi zver, koja svakoga trenutka očekuje gromovito halakanje potere. Danju se spavalo a noću živelo. I život je taj bio

U ovom društvu se radoznalost smatrala za veliki prestup: živi kako znaš, niko te neće pitati ko si, ni otkuda si. Svaki je imao dovoljno uzroka da skriva svoje stanje i položaj, pa

Ovaka varoška, zgodna kao molovana, pristaje da ide za njim, kud god je on povede (samo ne u selo) i da živi samo za njega!... Kako li bi to izgledalo ? Namesti je on, recimo, kod... gde bi to moglo ?...

Ali se na njegovo mesto već javlja drugi, koji hoće isto ono, što je i Vujo hteo... da živi tuđom mukom, da se hrani tuđim znojem ; nu on bar neće onako zapovedati.

A Đurica nije mislio ni o čemu; predao se sav ovom bezbrižnom i veselom provođenju, nalazeći da tako i treba hajduk da živi. Vek mu nije dug, to je već jasno video, pa onda bar da se živi i da se zadovolji svaka želja...

Vek mu nije dug, to je već jasno video, pa onda bar da se živi i da se zadovolji svaka želja... Opazio je posle samo jedno: da ga Novica dobro čuva i da sve ovo čini iz računa.

Pije se, veseli se... to staje dosta. A kod Vuja: donesi pare, pa idi kud znaš. Sad će da se živi!...« Naposletku odlučiše da prestanu s pijankom i da Đurica na nekoliko dana ide k jatacima.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja? Starac mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova što joj zemlju čuvaju.

Nego ti načini sebi kuću, pa se ženi, te živi s otim blagom. Čoban uzme blago, načini kuću i oženivši se stane živeti, i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek —

„Kad je, veli, nama bog dao, neka i sirotinja živi.“ Jedne večeri ovako sjedeći, reći će sam sebi: — A kad je meni ovako bog dao, zašto se ja ne bih i oženio, da

Car mu to dopusti, te on dovede mater, pa car učini veliki šenluk i vjenča ih. Ako su živi, i danas su dobro. ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA Bio jedan car, pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku, koja

— E, — odgovori im zmija — vi ne gledajte od carskoga ili gospodskog roda, nego onu koja će doći u carstvo da živi. Na to mu reku otac i mati da bi on sam sebi izabrao koju hoće.

Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ćy ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi. Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu.

Carević, znajući da ima još tri vijeka da živi, nagovori ženu da bježe, pa tako i učine. No kad oni počnu bjegati, Baš-Čelik to dozna, pa brže potrči i carevića

Onda vezirović dade carevoj kćeri onoliko jagoda koliko joj je bilo rogova na glavi, i vjenča se s njome. Ako su živi, lijepo im je i danas. U CARA TROJANA KOZJE UŠI Bio je jedan car koji se zvao Trojan.

Vezirović se veoma začudi, pa okrenu tovare i djevojku kući te obradova oca. Djevojku vjenča za se, i ako su živi, i danas im je dobro.

Onda će zapitati ona tičiće da li je dolazila zmija šestokrilka da ih pojede i kako su ostali živi. Oni joj sad rekoše da je dolazila šestokrilka, i da ih je odbranio jedan čovjek, koji je ubio zmiju, te ih tako za

Vidiš kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje živi od svakoga težaka. Otac ga je dugo odvraćao govoreći mu da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama!

Sestra se vrlo obraduje kad vidi brata, a kad je brat zapita kako živi, ona mu odgovori: — Dobro, ne može bolje biti.

Petković, Vladislav Dis - PESME

ONA, I NjOJ Tamo gde zima i leto, proleće i jesen vlada, Gde čovek živi u borbi sa ljudima i samim sobom, Gde bezazlena nevinost večito pati i strada, Vetar potresa ogolele grane nad tvojim

listovi iz života: Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka; Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i strahota. Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

Mračan i vedar ja idem životom Do starih, crnih i svetlih obala, Gde diše pustoš i mir sa lepotom, Gde propast živi i gde nema zala. Gde nema zala.

Za lice tvoje ogledala nije. Živi međ ljudma u muzici bluda. Živi! I nek ti vlaga srce pije. Živi u zemlji sramote i luda.

Za lice tvoje ogledala nije. Živi međ ljudma u muzici bluda. Živi! I nek ti vlaga srce pije. Živi u zemlji sramote i luda. RAZUMLjIVA PESMA I na ovoj zemlji život me opija.

Za lice tvoje ogledala nije. Živi međ ljudma u muzici bluda. Živi! I nek ti vlaga srce pije. Živi u zemlji sramote i luda. RAZUMLjIVA PESMA I na ovoj zemlji život me opija.

Al' ja ću sa srcem ići sve do groba Uporno, kroz borbu i kroz vidik sivi: Tu ću ga spustiti, nek u smrti živi. Al' ja ću sa srcem ići sve do groba.

svake časti vredno, Spomenik ti diže zelenkasto-sivi: I sad ime tvoje, svetlo i ugledno, Da bi bilo lepo, na kamenu živi Sa odborom, kolom tvojih drugarica, S mirisnim buketom večnih gospođica.

Vidim snagu kao duh da luta I bol što mi k'o pobeda sija. Gledam sebe kada vidim tebe, Živi izraz sviju mojih snova, Jedva mogu i da poznam sebe, Moja prošlost i za me je nova.

More grli kopno od iskoni, Kaplja kamen bez odmora dubi: Rad i život po svoj vasioni, Čovek živi kad ume da ljubi. Često puta kad te vidim gredom, Ja tek vidim šta si bila za me, Uspomene izađu mi redom, Tužno,

vence, niko je ne budi; Osmehom diše, udaraju zvona; Razgleda nebo, spušta se opelo; Sad broji zvezde, uzimaju telo: Živi što sanja, u raku je skriše, Kad za zlo ne zna, kad ne sluti više. Kad za zlo ne zna.

neba: Ona je tamo, angeli je dvore, Ona je divna, oko nje su nade, I plave misli, i sve one pruge Velike sreće; ona živi dane Što čovek katkad u časima tuge Prozire, ali lika im ne znade.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

i tupu sivu pozadinu, koja vrlo brzo ustupa mesto talasastom moru oblaka, koji kao da pokušavaju da se uobliče u živi lik. Čudno je da ne mogu da zamislim lik u tom sivilu sve dok ne stignem u drugu fazu.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

svega, Amerikanac Franklin ipak pametniji od svih mudraca u Idvoru i prećutno odobravanje moga oca, probudi u meni živi interes za Ameriku Linkoln i Franklin bili su prva dva imena s kojima su bili povezani moji prvi pojmovi o Americi.

Dok sam se školovao u Pančevu, letnje mesece sam provodio u svom rodnom mestu. Kao i ostali Banat, Idvor uglavnom živi od poljoprivrede i u vreme žetve u njemu vrvi kao u košnici.

Radost u njegovim očima, i topao stisak ruke uverili su me da mi je prišao kao prijatelj. Ispričao mi je da živi u Budimpešti. Pomogao mi je oko mojih torbi i ostao sa mnom sve dok me nije smestio u voz koji me je poneo u Prag.

Sa mnom je govorio engleski, ali po mišljenju njegovog sina Kristijana, mnogo gorim od moga, iako živi u Americi već dvadeset godina. Kristijan je bio žutokos i imao je pegavo lice.

Piteru Kuperu je tada bilo osamdeset i pet godina, ali se tako dobro držao kao da je nameravao da živi još toliko. Njegova pojava izazvala je u meni takvo osećanje strahopoštovanja da sam počeo tražiti i čitati sve ono što

došao u Ameriku nije imao nikakav drugi cilj osim da zaradi samo toliko novaca da može, zaboravljen od svih, da skromno živi sve do onog časa kada ga, kako on to reče, gospod ne uzme sebi iz ove ”doline suza”.

Njegove reči su bile kao sunčevi zraci koji ulivaju život u sve one koje obasjavaju. U njemu sam gledao živi primer Amerikanca soja Hamiltona, Džeja, Livingstona i drugih velikih ljudi o kojima sam slušao na izložbi u

Prijatelji su mi, međutim, savetovali nešto prihvatljivije. - Otiđi i živi u Mekmilenovoj kolibi, čitaj svog Faradeja pre podne, zatim dođi na ručak kasno popodne predložila je Medž i njen

Tako njihove poruke stižu do ostalih zvezda i do svega što živi i postoji. Nisam mogao a da majci ne ispričam moje otkriće o svetlosti, o tome da je svetlost treperenje elektriciteta

Ispričala mi je kako me je tada uzela u zaštitu. U šali je dodala da bi me otac i njegovi prijatelji, da su živi, verovatno opet proglasili jeretikom, jer su neke druge legende bile u suprotnosti sa mojim novim saznanjima.

Životi ovih heroja koji su umrli pre šezdeset godina i život Ustanove kojaje tada rođena, a živi još i danas, uvek će nas potsećati da je odbrana nacije teška stvarnost i jedna od naših najsvetijih patriotskih

* Ovih nekoliko zaključnih reči napisao sam na dan kada je ovaj dobri Amerikanac prestao da živi. Uspomena na njega će nas uvek bodriti u veri da je našoj blagoslovenoj zemlji predodređeno da postane prva idealna

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Vodi poslove u kući i dućanu, a zasve što je okosit, nabavlja svojoj porodici ono što joj je potrebno da dobro živi. Izvadi iz džepa novine i stavi ih na sto.

potočina, špilja i gudura, čiji se vrsi ljube s natuštenim nebom olovaste boje, koje je boje i zemlja gdje se teško živi, a otkuda su nju dolje u grad doveli.

dva rata čuvaju podignute tvrđave, djevojka u misli sažali jadnu omladinu što ondje, izdaleka dovedena, pod zemljom živi, željna svjetlosti i raspuštena života; i toga časa osjeti slast nezavisnosti.

Ne treba tajiti: ona odskače svojom prilikom od svega što živi na školju, a i podalje: oči su joj bistre i prozirne kao čisto more nad bijelim žalom na plitku, a kosa joj je tamna i

glavom i sjede, izvinivši se da će brzo dovršiti posao, pa će mi onda pokazati manastirske razvaline, gdje sada ona živi. Dok su ribari posvršavali posao, ja sam se zaklonio u hlad i podao se nebrizi.

Pa i fratar im je obično osorit, ljut, gdekad i škrt; ljuti se radi maloga bira i što mora da živi kod njih u ovome zabačenom kraju,„gde bog svoga nema”.

Taj živi stvor kuražio bi ga, i on bi se žurio na treći sprati. Ko je taj čovek, saznao je docnije. Bio je to neki mornar sa za

natpisima, arabeskama, kolonama, mozaikom, pendžerima sa gustim rešetkama, sa narezanim kupolima pravoga hrama u kome živi, žubori, pevuši u noći čisti izvor bistre, pitke vode.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

više no bilo ko drugi u našoj književnosti zaokupljen čovekovim nastojanjem da po meri svoga uma dovede u red svet u kome živi.

sna“ – uz to i „od beskraja obnažene“ – koje se mogu „pošumiti“, kao da su goleti, „užasnim zbiljama“ u kojima se živi: Oči će ti zauvek ostati zaražene Užasnim zbiljama koje si negde živeo, I kojima ćeš opet pošumiti Sve provalije

Ovde je reč uzimana sa samog izvora, u onome obliku u kome se neposredno izgovara, u kome u narodu živi. Ali, da bi se bar donekle i letimično razjasnio ovaj drugačiji izbor reči, ovo posezanje za narodnom reči sa narodnih

od sveukupnog svog zvučnog tkiva; ona ne prihvata nikakvu naknadnu meru, nego u okviru neposrednoga iskaza u kome živi tvori celinu koju nameće kao stihovnu celinu.

Kultura, međutim, živi u ljudima, u njihovoj percepciji i doživljajima, a ne samo u običajima. Književnost tu može imati naročiti značaj.

Ne treba zaboraviti da književno delo živi u sve novijim i novijim čitanjima, tumačenjima. Eto u to verujem i tom se verom branim u ovom opštem rasulu koje bi da

više no bilo ko drugi u našoj književnosti zaokupljen čovekovim nastojanjem da po meri svoga uma dovede u red svet u kome živi.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Pa, muško je, mora da vara ženu. Tako je to od boga. DARA: Kad bih to znala! ŽIVKA: E, pa nek smo živi i zdravi, pa ćeš znati i to! DARA: Dogod se ne uverim, ne verujem, pa eto ti! ŽIVKA: E pa uverićeš se!

zato što je drugo! Pa i da nije, biće drugo! E, neće taj više biti moj zet pa da mu je kruna na glavi. Živi bili pa videli. DARA: Opet vi! ŽIVKA: Opet, dabome, nego valjda da ga gledam i dalje u kući.

(Hoteći da pređe preko stvari.) Kako si ti, teča-Jakove? JAKOV: Pa, znaš kako je kad čovek živi na parče. Đavo će ga znati kakva mi je ta sudbina: na parče sam se školovao, na parče trgovao, na parče bio činovnik.

ČEDA: Gle, molim te, e, to nisam znao. VASA: A znaš li ti, prijatelju, da si time učinio najveći greh koji živi čovek može učiniti.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Tašana je osuđena da navek živi „dole”, u naličju svoje varoško-vranjske kulture. Ili bi možda bolje bilo reći uz naličje, budući da je Paraputa živo

] više se znalo i pamtilo o njihovim čukundedama, pramdedama nego o njima koji su sada bili živi [. . . ]”. 62 Do promene je, čini se, došlo i zato što je Stanković - tačno onako kao što je ceo tekst iz verzije u

u prvoj verziji subjektivni pogled polazi od sopstvenog „ja” (od Sofke), pa ide ka roditeljima, i to prvo ka majci koja živi tu i zatim ka ocu koji je u Turskoj, da bi na kraju došao do predaka (do dede Arse); u završnoj verziji objektivni

po komšiluku i u celoj varoši više se znalo i pamtilo o njihovim čukundedama, pramdedama nego o njima koji su sada bili živi, o njenom ocu, o stričevima“.

strani, efendi Mita ne zna za obzire, kao što ni ranije nije znao, kad treba obezbediti da se u hadžijskoj kući i dalje živi po starim navikama. Tako je sve vraćeno gde je i bilo. Sve su protivrečnosti razvijene.

Jer je u Đurđevdanu i Uveloj ruži ta ljubav istina u sećanju, ali na javi - oličena u devojčici iz susedstva, koja živi s majkom, a zove se jednom Pasa, drugi put Stana.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ali ne pogodi. Hajduku ne dade družina da ga pogubi, pošto je njihov poglavica izrično naredio da se svi živi dovedu. Iza desnoga vrha Demir-Kapije, na jednom brdašcu, seđaše na ovnujskoj koži stravičan ataman.

Sutradan mu rekli da ide svojoj kući: niko mu ništa ne sme učiniti dokle su oni živi i na broju!.. Ali Arslanu preko noći žena prokazala strašnu besu, te ovaj izišao pred strica odlučno i čestito: samo

Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je li živa Srbija, kamo pri pitanju okrenu glavu, te da li mu se vredi prekrstiti kad se

„Zaboga, nije Kosovo to što ti misliš, prijatelju! Evo, živi smo još, te kako!..“ Okrećem se okolo i gonim konja nasumice, a on oseća put za brda i otimlje mi se da pođe brže.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Na čelu joj još žarčiji zraci, Lice sija, dušu ti opija, Duge vlasi živi su talasi, Kroz njih buja električna struja.

Šta je njemu zavičaj Njega more k sebi zove, Mio mu je poziv taj. A pod krovom naše sreće Beše momče, živi plam. On potoku jednom reče „Ja ću s tobom, nećeš sam!“ Pitasmo ga: kud ćeš, brate? A on: „S Bogom!

Ostala mu duša čista, Srce zdravo, živi plam. „Srce moje — on sad veli — Rodu, svojti poklanjam.“ »Novi Trebević« 1892.

Oko hrama svetinje nam Biće bedem živi: Slozi našoj, žrtvi našoj Nek’ se svako divi! Srpstvo ćemo sloške branit’ Od napada ljuta; Dižuć’ Srpstvo,

me moja stara baba-Anuška, Ona neće da ostane više seljanka; Za nju j’, veli, da postane vel’ka gospođa Pa da živi u palati, prava boljarka.“ Zlatna riba našeg starca ne ukorava, Već srdačno otpušta ga: „Idi, biće sve!

Pa sad dižem čašu, — e gle samrtnika! — Neka živi tvoja i zbilja i šala, Zbilja kao zbilja, šala kao šala, A srećica boljih vremena im dala!

On pobedi Atinjane kod Kranone (322), pa zauze i raseli Atinu. antipod (grč.), stanovnik koji živi na suprotnoj tački zemlje; kad je jednima podne i leto, njihovim antipodima je ponoć i zima. apsentirati (po Franc.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

RUŽIČIĆ: Troja pada, no Hekuba živi, Da kao sova unučad preživi. SARA: Ja imam jedan lep plan; istina, ja sam slaba žena, nemam toliko razuma, toliko

(Sasvim tiho.) Oh! (S jednom tercom više.) Oh!... Libri pruder, vodi me u Pariz, vodi me u Pariz. Vidiš kako nobles živi? Ah, po dva muža, razumeš? Po dva muža, ah, ah, a kukavne proste? MITAR: E, one imaju po tri.

FEMA: Libri pruder, ja sam već isterala želju sa noblesom. Sad oću malo da budem prosta, da vidim kako se i prosto živi. MITAR: No, fala bogu! Jedva joj nađo leka. FEMA (češeći se): Da, prosto! Sasvim prosto! (Sari.

Miljković, Branko - PESME

IX POČETAK ZABORAVA Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u letu Tu je živo što živi a nema ga u svetu Što traje početak u kraju a prošli su davno dani. Tu je sve ime ili reč.

misao veća od glave I to je odbrana zemlje Strašni su ratnici pod zemljom, vojnici odbrane, Zaliha snage spremna ako živi klonu I to je odbrana zemlje Velika reč ni iz srca ni iz glave Već iz zemlje ko biljka il cvet Raste, i to je odbrana

Otkud ta moć da sebi odolevam, a ne odoleše vinogradi rodni! Je li to čudna želja da se živi bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika? Od prošlosti i zaborava vreme što se divi izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Grlicu opeva kamenje što osta U predelu koji raste lakoverno. Jesi li živi stub grada il mrtva Beli bedem dojiš prevaru sve veću?

vatrom Pustite me da koračam Prema sebi kao prema svome cilju Pustite me da govorim vodi Da govorim zemlji I ptici koja živi od vazduha Glas moj ispružen kao živac Pustite me da govorim Dok ima vatre u meni Možda ćemo jednom moći Da to što

se kasno ostvaruje Obećanje cvetova za porozna Vremena kojim sjaj putuje Vremena kojim sjaj putuje Cvet si što živi u mrtvom telu A ne zna ime događaju Koji rascveta ružu belu Za potonuli plamen u maju Za potonuli plamen u maju Sjaj

ta svetlost ikad sjati Da l će ta svetlost ikad sjati Da l varkom čaraš po mom čelu Ili si možda java pozna Cvet što živi u mrtvom telu Sjaj koji sebe ne upozna Sjaj koji sebe ne upozna BOL I SUNCE I Sunce koje podgrevaš u novom Svetu

hteo Da učiniš stvarnim tuđe reči Da pohvališ tuđe srce Onda ćeš zažaliti što si pesnik Jer pesma se ne piše ona se živi Pesma nije pesma ako nije radosna Ko nikad nije pohvalio tuđe srce Taj se predao na milost i nemilost rečima MORE ZA

je tvoja sluškinja I govorim ti kao što ptica leti kroz lišenost Ko ljubi opasnost ljubi izgubljeno vreme i plamen Slučaj živi u nedostatku strasti Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog Treba ljubavi moja Objasniti miris Definisati vatru Malo

smislu razumljivosti pogubnoj Čudovištima lepote noći beloga stiha Bolesnoj vatri koleri rđavo voljenoj reči Srećan ko živi posle svega što je rekao Srećan ko izađe iz opevane šume ko prebrodi opevano More i opšta mesta od svega

reči, treba mi vreme; Vreme je da sunce kaže koliko je sati; Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Krakov, Stanislav - KRILA

kraj postelje, noseći pod tesnom bolničkom keceljom miris pohotljivog mesa, Mija je osetio svoje telo, dotle kostur, kako živi. On se pokrenuo, i bol je žignuo kroz smrskane kosti kuka i kroz ranu iz koje je gumeni dren bacao gnoj i vodu.

Petrović, Rastko - AFRIKA

On je otkrio jedan nov insekat koji mimetira cvet jadnog drveta na čijim granama živi. Kako insekat nije uspeo da savršeno mimetira cvet, cvet je od svoje strane počeo mimetirati insekat, dobio neku vrstu

pa da se razume otkud onoliko nesvesno ogorčenje kod tropskoga belca na veliku nebesku zvezdu od koje u stvari sve živi.

Tada bodlerova poetska slika, da je šuma živi hram, pretvara se u fantastičnu stvarnost. Svako gigantsko drvo u ovoj prašumi je ogromna građevina koja živi i raste

Svako gigantsko drvo u ovoj prašumi je ogromna građevina koja živi i raste u svojoj arhitektonskoj privlačnosti. Kako se ne uzbuditi onda tim!

I spomenici su džinovski crveni mravinjaci, tvrđave miliona termita, živi gradovi sa tornjevima i kulama, vidni još izdaleka.

U sredini su žitnice, dvorišta, tremovi. Svaka porodica živi izdvojeno u pejzažu tropskog bilja, buketima zelenog rastinja i žute savane, kao na ostrvcima.

One imaju izgled čudnovatih krtih kula koje su povezane između sebe zidovima, tako da svaka porodica živi za sebe kao u nekom gradiću.

Ostatak dana provedoh crtajući Kauru, koja je neobično živopisno selo. Pleme koje u njoj živi, iako nago i primitivno, pomuslimanjeno je pre nekoliko vekova, kad je San–diako pobedio fetišerskog poglavicu

Ne uvevši me u grad urođenika, crnac šofer doveo me je pred zgradu u kojoj živi njegov gospodar. Zgrada pripada predstavništvu jedne moćne trgovačke kompanije čije je središte u Parizu i koja nosi

obraslim gustim biljem i debelim drvetima, koja imaju oblik naših vrba i puštaju iznad blata i vode korenje kao pipke, živi riba koja na mesečini izlazi iz vode.

Njegovi sinovi rasturili su očevu slavu i bogatstvo povikavši se u plemena. Jedan od njih, Bature, musliman i marabut, živi kao što je počeo njegov otac i kao što žive Đula: odeven u plavi ogrtač i trgujući slonovačom, gumom i koriteom.

Kad čovek živi sa belima on više ne primećuje koliko ljudi i žene žive udruženo, kao parovi, kao ljubavnici, kao porodica i kao društvo.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

STANA: Kuku! Zar mrtva?... (Gleda usplahireno u Saliju.) Čovek si, vidim, Ali u tvojoj crnoj zenici Kô da se živi đavo zgrčio, Te onde duva mehom paklenim, Da munje spremi grozne poruge Što će se mojoj bolji smejati, Kad sina

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Nije svakome dato, oče proto, da živi, što no reč, po notama. — Meni je, vidite, to dato, ja imam moju dijetetiku i to mi je svetinja.

— Dve manje nego ti, Trbo. — 'Ajde, bre! — »Trbo« malo poćuta, pa onda dodade: — Mope, neka smo mi živi i zdravi, pa makar mi ti i ukrao pape.

Moj predlog odobre. Mrtvoga Rusa njegovi zemljaci zavuku u jedan žbun, s obećanjem da će, ako ostanu živi, doći s popom da ga opoju i pogrebu, a sad bi, vele, bilo grexota ostavljati borbu za žive radi njega mrtvog.

Činilo mi se kao da još jednako čujem jauke i ropce teških ranjenika. Oni živi ljudi po logoru oko mene izgledali su mi kao stanovnici groblja, što su tek noćas ustali iz svojih mračnih boravišta, da

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Levo Dunav, Banat, Bačka mila, Avala se desno zaplavila, A podalje ti brežuljci sivi, To je Bosna — i tu Srbin živi. „Je li, — Srbin živi...“ To je rekla, pa je zadrhtala; Oči svela, pa mirno zaspala.

„Je li, — Srbin živi...“ To je rekla, pa je zadrhtala; Oči svela, pa mirno zaspala. — Gledamo je, šta li, Bože, sanja, Umorena od TOG

Ja ne umem želje kriti, Ta želje nam život čine; Ja još živim, a ko živi, Taj za rajem svojim gine. I ja ginem srcem živim, I ja ginem neprestano — Ja za tobom ginem zlato, Zlato moje —

“ A kad svane zora bela, Klikće kao soko sivi, Ona ti se prva javi: „Dobro jutro, još smo živi! Od jeseni do jeseni, Od proleća do proleća, Od dan’ na dan biva jača, Od čas’ do čas’ biva veća.

U njoj urezanih nekol’ko imena, — S njima s’ pevô, plakô, ništa im ne skrivi, — A sad su ti mrtvi, — makar da su živi. LII Tetka Miko, uđi i ti U moj okvir crni, Odatle mi najdavnije Spomene razgrni!

“ LV Da l’ to beše sanak Kao i sve drugo?!.. — Ja usnuh sebe Više ova sveta; U onom visu, Kud ne stižu živi; Nađoh se tamo — Za časak samo; I za taj časak Pregledah tajne, Čudestva mnoga, I videh okom Ili dušom samo,

LXII Grob je trulež, — on ne ume Brzo pepô stvarat’ — Tu smo blizu, kad će mrtve Živi oganj zgarat’. Ako tada budem imô Živih prijatelja, Setiće se mojih tijo Prošaptanih želja.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Čuo sam... To je neka otrovna zmija. — Vrlo opasna. A znaš li kako je hvataju? — Ne znam — veli onaj. — Ona živi u toplim predelima. Kad upeče sunce, izmigolji se na stenu i sunča se.

Zastavnik s barjakom u ruci poleteo je prvi. Naši su na otvorenoj poljani, svi živi, a Turci u rovu, i svi mrtvi... Kipislcauf!

Ali niko nos da pomoli. Bugari obično dobacuju kako nagni treba da se predadu. U Srbiji se lepo živi i — vazdan koješta.

Daha nisam imao. Gledali su me začuđeno. Neko upita: — Ostadoste li živi? — Sa vama beše još jedan. Osvestio sam se malo, i onda se okretoh da vidim gde je Gruja. Što li je zastao?

— A, do poručnika Koste „Turčina“. Sila je to jedna... Umirio je on Bugare, da se živi ne čuju... Hajde, Stanko, rode moj, odvedi gospodina potporučnika do našeg rovovca...

Sigurno su oficiri. Igrali su karata. A i šta bi drugo radili, kad su gotovo živi zakopani. Ne htedoh da im se javljam, već produžismo dalje. Naišli smo na glavni rov.

Jedva sam jednom podišao pod planinu i tada osetih malo svežinu. U početku su Bugari gađali ravnicu i niko živi nije smeo da se pojavi preko dana. Ali sada je i njima valjda dodijalo. Ili im je ponestalo municije.

sefte je to njemu!... Prošetaće se malo, pa će doći. Pio sam ja sa njim toliko puta... A, vala, ljudi, u kakvom paklu živi taj gore... da mu čovek sve oprosti... Bugari mu čak i ime znaju.

Ali Poleta mi objasni da su govorile flamanski. Tada sam saznao da su one Flamankinje. A Flamanci su narod koji živi u severnom delu Belgije i u francuskoj Flandriji. Inače, inostranstvo ih smatra za Belgijance.

U pozadini neprijateljskoj već gore magacini... Iz ovoga ubistvenog oklopa niko živi ne može umaći, niti ko može onim nesrećnicima priteći u pomoć.

I nigde se nisu prevarili. — Vala, iako su nam bili protivnici, takav narod zaslužuje da živi — razmišlja moj prijatelj. — A gde je groblje naših vojnika? — Naših? — kao da se čudi vođa. — Cela zemlja.

Sigurno su tu eksplodirale razorne granate... Čisto nam je danas nepojamno da su tu, tamo, svuda ležali živi ljudi, i da je između njih praskao čelik. Sve je to odista teško zamisliti. Tragovi se sve više gube.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Ni taj jezik niko nije znao, a što je stvar još teža, niko ga živi uopšte ni znati nije mogao, nikada. Jezik taj se ipak, pored svih apsurdnosti, izgrađivao tokom čitavoga stoleća i

u okviru ovoga doba — bio je i jeste i danas jedini u čijem tekstu i arhaična, knjiška, slavenska, crkvenska reč živi nesmanjenom energijom, sa puno smisla.

— Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti. Kaluđerski živi sasvim seka-Neda, Nit' hoće u oči kome da pogleda; Zatvori se sama k'o duvna u kući, Kroz pendžer pogledi, nikom ne da

Žalosni se svaki dan čuje glas u gradu Da mrazovi ljude žive, zdrave kradu, I prevoze v carstvo razjareno smerti; Koji živi ostaju, onim' ona preti Odgristi im obraze, ili uši, ili nos, Ili da će kod obuće mnogi kući doći bos. 1799.

Kam' blaženstvo u vazduhu? Be li svijet a pod zemljom? Sebi živi na svijetu, Svetu radi, ne nadaj se: Nema hvale po zaslugi Nit' života posle ovog!

Vrazi su zlobom napadali tako na Rajića krepka, Živi u slavi pak on, — vragove proguta tma. Hrabra Irakla vragova ljut polk diže na nebo.

neću nijedno gledat devojče, Sve su jednake, sunce u martu sve su; Neću ni ovo moje da vidim, neću da čujem Ni da živi; znaće, kad me ne bude, ko sam. Sad mi se miris i svetlost po sobi prospe, Pjesne ukaže se lik, čudesno mio i lep.

Našto suncu nebesnom Živi topli žar? Tanko čuvstvo srcu mom, Mili neba dar? Da vam srodno diše grud, Pa miline biće svud, — Veli mlada

Mati me slovenska je Nježno dojila, V sladkem domoljubji me Je odgojila. „Bog vas živi večni čas!” Pela zmiraj bom na glas: „Bog vas živi, mamica, Vrla Slovenka!

„Bog vas živi večni čas!” Pela zmiraj bom na glas: „Bog vas živi, mamica, Vrla Slovenka!” Kadar se možila bom S toboj, moj junak, Mora strašnih topov grom Tresti zemlje tlak.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Moć u licu, u osmejku leži, U rečima milozvučnim živi; A svemoćnost u bistroj je kapi Što po licu pritvornosti vešte U odsudnom zatrepti trenutu.

Ubij me sad!... JELISAVETA: Ta još si mlad. KAP. ĐURAŠKO: Kad tako kažeš — ja ću živeti. JELISAVETA: Živi! Ali sad dalje, odlazi! Jer tako mi se čini, Đuraško, Da sa Stanišom Đurđe dolazi. (Kapetan Đuraško odlazi.

Ma Latini su!... KNEZ ĐURĐE: Sad su nam braća. A kći je njina tvoja gospođa!... VL. VAVILA: Bog da je živi! RADOŠ (za sebe): Al’ ne da bude moja gospođa!... SVI: Bog da je poživi! Živela gospođa! VL.

ČETVRTI SERDAR: Pokazaćemo Turčinu Da je Kosovo krvav spomenik. — KATUNOVIĆ: Ali da jošte živi osvetnik! PRVI SERDAR: Živimo jošte mi! DRUGI SERDAR: Još su nam oštri mačevi! KAP. ĐURAŠKO: Reč vi je plam, braćo!

Al’ evo, gospo, Iz živih usta reč se raznosi: „Staniša živi, poturčio se, Te s Arslan-pašom i sa Osmanom Tražiti pođe krunu Balšinu....“ JELISAVETA: Mrtav i živi?

“ JELISAVETA: Mrtav i živi? Oh, strašna časa! Kad s oštrim mačem mrtvi ustanu I bezbroj žive vojske podignuv Mrtvačkim glasom drsko zaištu

(Đuraško pritisne Jelisavetu grudima i skoro silom poljubi.) JELISAVETA (otiskujući ta): Oh, idi, idi! Još živi on. A ta izvesnost Na ustima mi ledi poljubac, Ne dâ mi srcu jasno zakucat Da na drhćuća nedra pritisnem Mog žića

Stanojlo s golom sabljom izlazi.) STANOJLO (udarajući na Đuraška): Tu si, nevero! Kopile crno gadne matere, Sad ako živi, nek te oplače. KAP. ĐURAŠKO: Ti si oplakan — možeš ginuti! (Biju se. Stanojlo pada mrtav.) KAP.

PERJANIK: On se još bori. JELISAVETA: Dakle, još živi! PERJANIK: Žnaš, gospodaru, đe su najgušći oblaci onđe i munja sijeva — tako donekle viđasmo kapetana u nebrojnoj

Svetlosti! Dušo! Jelisaveto! Zbogom!... JELISAVETA: Još živi on — Na usnama se ledi poljubac... Zapali sunce! Mrak! Ponoć! San! U Veneciji svakad je dan... Puštaj me! Idem!...

Bojić, Milutin - PESME

bludi, tobom zvezde trepte, Tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi, Anđeo i demon tobom s neba sleću — Tobom Gospod živi, svetovi se kreću.

(1910) POSLEDNjI ČOVEK Davno raskrstivši s Bogovima palim Ne preza, ne strepi, mirno život živi, Ne zna šta je mrzim, ni volim ni žalim: Odvratno mu nebo i vidici sivi.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

kordonom turskog oružja, pokušava da se obnovi iz sebe same; pisana književnost naslanja se na usmenu poeziju, koja živi intenzivno, crpeći svoja nadahnuća, etička načela i plemenitu osećajnost iz svedočanstva srednjevekovne epohe,

veka. Vitalan i delotvoran sve do našeg vremena, živi i deseterački stih, sastavljen od deset slogova, najrasprostranjeniji - epski, sa cezurom posle četvrtog sloga, i

Jakšić, Đura - PESME

Al’ i Turci navaljuju, Krvožeđu h’jene ljute Sipajući plamen živi Na krov kule napadnute... Ponoć gleda silu besa, Pa se ježi, strepi, stresa, Vihor diže urnebesa, Riče strašno,

Nastasijević, Momčilo - PESME

SIVI TRENUTAK I najednom zasivi, kao pregorelo je sve, a sve živi. Druže u tajni, čuj, mukotrpno se ovo srce mimo sve jeze otisne.

ON 1 Triput kô prutem prasnulo o vrata. Na smrtni rodi se znak, da živi mrenjem. 2 Sin, a koprivom, kao kćer je, triput, za alčicu od zlata, nažari mu baba uvo, i životom kao smrću

Ja slavim te i volim, Večni, večni moj! POBEDNA PESMA Da živi David, Filistina grom, Izbra ga večni Bog, večni ga štiti Bog. Saul tisuć, al’ David deset pobi tisuća.

Saul tisuć, al’ David deset pobi tisuća. PESMA PROROKA Čovek, plod žene, mali vek ima da živi, I kud mora da gre, mučan duši mu put, i mnoge patnje pun. Rađa se kano cvet i posečen on padne.

Vidim pala tela i krv ranjenika. Tvoj mač, Saule, uvek je mahao. Saul i Jonatan! Dragi, dok beste živi, Ni smrt vas nije mogla rastaviti, Orli brzoga leta, a lavovi čvrstog srca. Kako su najhrabriji, tamo, popadali?

Aliluja! PSALMI I Nek bude hvaljen Gospod u slavi, Da živi Bog, tvorac moje slave. Odmazdom šine onog ko zada mi zled, Narode mi goni pod moju moć.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Da se kao i pre, onako mirno, tiho, sigurno u kući živi, gotovi, ručava, večerava. Da opet nastane ono onako lepo, prijatno prolaženje dana, one večeri, spavanje, razgovor šta

— ona ostala kod oca, pa sa Mladenom počela da živi, ne bi to bilo krivo. Glavno je da ona nije njegova žena, a kao druga, ovakva, raspuštenica, mogla je da podnese.

Ti imaš sve. Sve je tvoje. Ja ništa više! I kao dužnih koji celog veka neki dug nosi, celog života živi i trudi se da to jednom skine, a dug veliki, teški, pa kad to dočeka, odnese poveriocu, koji je već i sam digao bio

štednja ili raskoš u njoj ne može ni da pomogne ni da upropasti radnju, trgovinu, da kuća sada može raskošno, slobodno da živi, kreće se kao što je red, običaj, i kako je ona celog života želela — diže ruke od svega, nije se mešala ni u šta,

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

, od b., od srpskoga cveća«. U popularnom srpskom romanu »Rajko od Rasine«, od Č. Mijatovića, stara Srpkinja, koja živi u najvećoj bedi i pere tuđe rublje da bi zaradila za hleb, neće ni za kakav novac da dâ svoju saksiju sa b.

Kada se, za vreme epidemije, vadi živi oganj, provlači se stoka ispod b. žila (S. Trojanović, Vatra, 97). B. se upotrebljuje i u vračanjima za prenošenje

Za vreme zaraze vrše se kađenja s. (S. Trojanović, Vatra, 188). Kad postoje opasnosti od zaraze besnilom, vadi se živi oganj iz s. (іb., 71).

Od gloginja kuva se tej protiv srdobolje (ŽSS, 312). Na g. se, kad se javi epidemija, vadi živi oganj (i to kad je epidemija kod ljudi; a kad je kod stoke, onda se vadi na lipovini, S. Trojanović, Vatra, 81).

D. se grančice nalažu na »živi oganj« (S. Trojanović, Vatra, 68; 99; 125), koji se vadi u lustrativnom cilju; na d. se čak ponegde i izvodi živa vatra

u vatru »tobože za pticu, koja živi u vazduhu i hrani se samo ovakvim mirom« (GZM, b, 270). Ovo je, izvesno, mrtvačka žrtva, jer se žrtva »ticama« ima po

Od Badnjeg večera do Nove godine čobanin, u Hercegovini, goni stado j. prutom (GZM, 6, 1894, 380). Na j. izvodi se živi oganj (S. Trojanović, Vatra, 77). U pripoveci »Noćilo, Ponoćilo i Zorilo« (upor. Sofrić, 124) raste j. u donjem svetu.

Na j. vadi se živi oganj (S. Trojanović, Vatra, 72; 75). J. ima veliki ugled kod bosanskih Karavlaha. Kad su Isusa šibali j.

L. ima veliki značaj i u kultu; »L. je drvo blagosloveno« (S. Trojanović, Vatra, 68). Na njenom drvetu vadi se živi oganj (SEZ, 17, 134; S. Trojanović, o. s., 75) i tim ognjem pali se prva vatra u novoj kući (GZM, 19, 1907 328 id). L.

O visokom religijskom značaju l. svedoči i činjenica da se od nje izvodi »živi oganj«, koji se upotrebljuje za obnavljanje vatre, za lustraciju ljudi i stoke, i za lek od mnogih bolesti (Vuk, Rječn., ѕ.

, ѕ. v. živi oganj; ŽSS, 310; BV, 16, 401; SEZ, 17, 134; GZM, 6, 372; S. Trojanović, Vatra, 75; 79; 81; 105; 152; 237).

moj članak »Sahranjivanje pod pragom«, SEZ, 31, 1924, 127 idd. Kućna zmija, koja je inkarnacija pretka, živi u temelju, Karadžić, 2, 1900, 189). Kao (posrednu) žrtvu precima treba, verovatno, shvatiti i p.

Ćipiko, Ivo - Pauci

ga u blagajnu primi, već mu udari u obraz koreći ga što dopušta da sin Rade, na njegove oči, sa Božicom u suložništvu živi. Ilija ode od popa Vrane zlovoljan. Što popu pada na um?

—Evo nevolje, — veli gazdi, ne mogu kukuruza ni prodati ni darivati! ... De, živi bili, vi i svi vaši, uzmite ga vi! ..... Ali da, — dosjeti se, — nemate ni vi gotovih para.

Zašto smo mi živi? Čudo!” Pa mu pade pogled na izblijedelu srpsku trobojnu zastavu sa grbom, što je nad gazdinim stolom; gazda je bio,

odmah voditi svojoj kući: vikla je bježati, pa bi mogla i njega odbjegnuti: teža je i življa Ilijina kuća, a on potanko živi. Čekaće crkvene napovjedi i lijepo se po zakonu vjenčati.

Gospa Pava vlasnica je lijepe, prostrane kuće, za trgovinu najzgodnije u mjestu, a živi od svoje rente i pozajmljuje namalo svoj novac, ponajviše varoškim trgovcima, obrtnicima i gdjekojemu seljaku.

A ljudi ne mogli podmirivat' i dug rastao; a sada više nima pomoći: živi se u prezavici i strahu. Nabrzo neće ni ovako... — Ko zna da će biti bolje!

Zasve što je godina zlo ponijela, jednako osjeća se poljem živi težački rad, i svijet živi tim dahom, ne htijući da se preda očaju; ta valja pokupiti ono što providnost daje, jer

Zasve što je godina zlo ponijela, jednako osjeća se poljem živi težački rad, i svijet živi tim dahom, ne htijući da se preda očaju; ta valja pokupiti ono što providnost daje, jer živiti se mora!...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Na gunguli i vrevi ona ne živi, tu strada kao krhka stabljičica u oluji. Artemije Srećom ti razbojnici su budale. Da je južni bedem napala obučena

Najzad, oni su živi, zar ne? Nose i dale glave na svojim iždžigljenim šijama, ne trunu pod zemljom kao oni koji nisu imali sreće da prežive,

vidim rođenim očima i samo u to, ali ipak, kažem, nijedan razuman čovek ne bi učinio ono što je on učinio, otišao da živi na mestu gde nikad pre njega niko nije živeo, za koje svi ostali ljudi veruju da je ukleto i zaobilaze ga u strahu.

Pogledajte onu trojicu momaka kako se igraju. Eno ih kako bezazleni, čistih duša klipaju, radosni što su živi, srećni u svome blaženom neznanju, očišćeni od poroka“.

Ilić, Vojislav J. - PESME

mračni kite se luzi, I vetrić šumori nemo i život pozdravlja mlad Podmlađen zove nas svet, sa pesmom kliknimo druzi: Da živi nad! I ti, O mili anđele moj!

Trpi i živi!... Prijatelju dragi, O mnogom čemu mislio sam ja O blago onom ko ne misli ništa, Taj manje tuži, manje jada zna!

Čudni su puti kojim strasti vode, Al' sve što živi ove pute zna: Sadašnjost njina nepobedljiv grad je, Prošlost je njina pepeo i pra'. Pa kad je tako - tako mora da je!

Zalud je, dakle, kuknjava i plač: U borbi s njima ne pomaže ništa Blažena mudrost, očajnički mač. III Sve što god živi - svom se padu kloni; Promenom vreme označava hod; Ono nam daje veru i obara, Slabi i snažni ceo ljudski rod.

Međ žbunastim grančicama, pod koprenom njina hlada. Mala jedna tica živi od starina, od vajkada. Ona peva cele noći, ona peva celog dana, Ne plaši se od kobaca, kiti beži od seljana.

(O GORDI, RAZVRATNI RIME) O gordi, razvratni Rime! Ti suze vidô mu nisi, No zato on večno živi, a večna mumija ti si. Carice vekova tavnih, gde mu je grobnica sveta?

Umreće istine ljudske, i more stoleća tavni' Pokriće grobove njine. Al' svetli živi Kron, I s njime, kraj zračnog trona, u čistoj, nebesnoj pravdi Živeće večno on. 1889.

) Vekovi su prohujali od čudesne one noći, Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava. 1889.

su prohujali od čudesne one noći, Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava. 1889.

Na visove stenja toga Ne dostižu živi ludi, Tu jedino divlja koza Kroz urvine mračne bludi. U podnožju Vardar šumi I visoko baca pene, I s tutnjavom lomi

Al' nad visom štô se diže Parajući magle plave, Živi jedan svedok stari Srpske snage, srpske slave. Pet vekova on stražari, Bez odmora i bez smene, Pet vekova on

Vekovi minuše tako. Drevni se idoli skriše, A razvrat jednako živi i gruba sila s njim, Ja se kolebam snòva, i ja se ne smejem više Nad smradnim grobom tim.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Govorena reč, velite, umire često čim se rodi, a živi u najboljem slučaju dok još ima koga da je se seća. Pisana reč, naprotiv, dužega je veka, a ima ih koje večito žive.

Onda vidimo nebo obasuto bezbrojem sitnih sjajnih zvezda. „U to zvezdano nebo upire čovek svoj pogled od kada živi na Zemlji, i muči se da sa te knjige, koju je sam Bog nad našim glavama rasklopio, pročita njena tajanstvena slova.

No taj najveći govornik što ga je zemlja ikad videla nije više ovde, nego živi u izgnanstvu, na ostrvu Aigini. Raspitujemo se kod prolaznika za Aristotela.

oniksa, sardoniksa, karneola, jaspisa i granata, rezao je on umetnički izrađene geme, kameje i pečatne prstene; sada živi i ishranjuje se od toga posla. Ta je umetnost bila dostigla za vreme aleksandriskog doba svoj vrhunac.

Siderične godine broje korake naše Zemlje, a tropske, kako otkucava njeno bilo. Cela naša priroda diše i živi ritmom tropskih godina, a siderične ne ostavljaju u njoj traga.

Da li si ikad na to pomislio? Ni za šta ti smisla nemaš, do za tvoje zvezde i brojeve od čeg’ niko živi nikakve vajde nema.“ I Keplerova supruga razveza jezik, razjapi vilice i zasu ga grdnjama.

pronalaske iz optike, i toliko ga ozlojedila da se zarekao da neće više ni slovca publikovati o tom predmetu dogod Huk živi. Sa Hukom je teško izaći na kraj.

Hraneći bilje, ono je hranilo i sve životinje, od najmanje, pa do najveće, čoveka. Sve što živi zahvaljuje svoj život Suncu. I sve što se kreće, pokreće Sunce.

je jedini i poslednji izdanak velike patricijske porodice čiji, rodoslov ide čak do samog početka kambriuma; nijedan živi stvor nema ga starijeg. Ova zbirka ovde pretstavlja rodoslov nautilusovih bliskih no izumrlih rođaka amonita.

stigao na srednju stanicu i da će onde, sa još onom dvojicom koju je tu zatekao, provesti zimu da se u proleće vrate živi i zdravi. Dođe i proleće, a od Vegenera i njegovih drugova ni traga ni glasa. Moralo se misliti na pomoćnu ekspediciju.

To je bio prvi dan na Zemlji koja je, posle tog poljupca sa Suncem, postala živi svet. XXVII SVETO PISMO I PRIRODNE NAUKE Beograd Naše poslednje putovanje odvelo nas je dalje no što sam nameravao: u

I u ovome mome pismu stoji samo ono što sam nasledio ili stekao u svome životu. Pa kao što u nama živi celokupna istorija života na Zemlji, tako ćemo i mi živeti u našim potomcima. Zato smo besmrtni.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Sve što oko božije, Sa nebesa gledi, To ne živi nikada U žalosti, bedi. PODACI O PISCIMA Zaharije Orfelin (1727–1785), prezivao se Stefanović, a sam se nazvao

Stanković, Borisav - TAŠANA

TAŠANA (uplašeno): Zašto, dedo? Nemoj, strah me je! MIRON (utišava je): Ne boj se ti. Budi mirna, vesela, zdrava. Živi i diši sa svojom decom, kućom u ime i slavu Boga... A ja imam da vidim ko su ti što hoće da si mrtva, da nisi živa!

A ja imam da vidim ko su ti što hoće da si mrtva, da nisi živa! Ko je umro — umro, ko živi — neka živi! I da vidim ko će smeti: ni same hadžije, hadži Rista, ni niko... Ne boj se ti samo. Ništa nije.

A ja imam da vidim ko su ti što hoće da si mrtva, da nisi živa! Ko je umro — umro, ko živi — neka živi! I da vidim ko će smeti: ni same hadžije, hadži Rista, ni niko... Ne boj se ti samo. Ništa nije.

dakle, da bi vi, živi, što više poživeli... SVI (upadaju): Hoćemo, dedo! Kako da nećemo da živimo. Samo ti nam kaži, pouči...

A međutim u toj kući deca, deca rastu. A deca hoće sunca, zelenila. I zato: ko je umro — umro; ko je živ — neka živi! I zato neka svaki od vas, pomažući sirote, ne čineći zla drugome, živi i raduje se životu.

I zato: ko je umro — umro; ko je živ — neka živi! I zato neka svaki od vas, pomažući sirote, ne čineći zla drugome, živi i raduje se životu. Neka se raduje bogatoj trpezi; raduje mekanoj, toploj postelji; zdravom i dobrom snu...

MIRON (umiruje je): Ne boj se ti! Ne boj se ti, samo živi, budi zdrava i vesela: za sve ostalo ja sam tu... TAŠANA (u zabuni postiđena): I znaš, dedo, sramota me.

STANA (noseći ispred sebe sofru, tobož sebi samoj): I baš ne može da se živi od ovog hadži-Riste. Sve on mora da vidi, svuda svoj nos da zavuče... E baš se od toga staroga ništa ne može.

Zatvaraj sve, i ne puštaj nikoga. STANA (dosetivši se, sa osmehom): E ako, ako, snaške. Nije nego! Ne živi se da... TAŠANA (uplašena, unezverena, sa strahom gledajući na kapiju): Zatvaraj, Stano! Ne puštaj, Stano!

NAZA Nema sam kao noć! SAROŠ Da. Od kad poče ponova da prima goste, da živi, odem joj i ja. Ali, ona me napade. »Svima ću«, veli, »da oprostim, samo tebi ne.

DžAFER BEG (grleći Saroša): Kardaš, bre! REŠID BEG Dokle će se ovako, Džafer-beže? DžAFER BEG Dok se živi, Rešid-beže. REŠID BEG Oh, mnogo je ubav život! Mnogo je sladak! (Čočecima baca novac.) De, bre, de!

Pilićima kvočku niko ne može da zameni a kamo li detetu mater. Zato ona mora da živi. Ali da bi svoj greh ispaštala, bila kažnjena celog života, ovde, u ovoj kući, ima Paraputu, onako unakaženog,

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Sve što je kriva linija, to on tegli i prošiva za mašinu. Rukavi njegovi su bili čuveni, kao živi. Majstor ga je cenio; malo malo pa zvizne neku poruku svom mlađem kalfi, Kostici; ili mu hitne paket iskrojenog komada

— „Ne znam šta je sad s njim, a sinovi njegovi, znaju svi, živi su, i oteli se obojica od sirotinje. Stariji je advokat u Bukureštu, bogataš, ali je uzeo prezime svoga dobrotvora,

„Besne Lazarići, kuvaju na dva šporeta.” „Šta ćeš, kad jedna strana živi danju, a druga noću.” — Starac i Petar noću nikada nisu izlazili, ni u komšiluk ni u varoš. Toša, naprotiv.

polusestru, napušteno i zbunjeno dete, rešila je da usvoji i mladu služavčicu, koja ne vidi sunca zato što od maloće živi kao tuđe slušče, napuštena i zbunjena i ona, bez nege majčine, bez dokolice da gleda sunce.

Hajde, polako, daće Bog da bude bolje, ako i ne sasvim dobro... Tako se jedino i živi... Nego, treba malo bolje da vidim i onog Srbu. Čudno govori i mnogo zna, taj balavac...

Srpski ne zna govoriti, mada godinama tu živi, i uglavnom od srpskih kuća zarađuje, jer Nemice domaćice samo oštre svoje noževe i makaze.

Tamo na kraju varošice, zabelela se bila lepo okrečena kućica, i u njoj mlad par počeo da živi, i radi, i jagmi da otkupi malu njivicu sa deset granatih oraha na međi, i sa đermom. Začas, nestalo sve.

— Kud mi baš sad mećete pod nos Švabu! Znam da je odličan, da je prvi, da prviči međ prvima, i da ne može niko ni da živi od njega, čička švapskog! Skoro je dve godine mlađi od Srbe moga, ali ga je stigao, i prestigao.

Vidim da gospodin Štab, varoški inženjer, lepo zarađuje, i lepo živi, i bogami je lepo izradio one poslove oko kanala i ribarskih naselja.

Kad gospodin župnik kaže, valjda i vredi taj fabrički inženjer... Nego, reci mi, bogati, kakav svet živi u toj zemlji u koju se spremaš? Govori li se tamo švapski? — Govori se francuski. — Ne govori se švapski!

Svet je išao da vidi nos. „Jeste videli nos?” i kikot. Živi ljudi veseli su što nisu mrtvi. Gospa Nola opet pogleda na sat: Dockan je veće, neće Luka večeras svraćati ovamo...

Primali ste nas na veliku brigu i velike troškove, primali ste decu čiji su roditelji živi... Primili ste tuđina koji slabo zna vaš jezik, evo jedva ume kazati vam što misli i što je dužan kazati vam.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Obično ljudi kad u kakvo strano mesto dođu, raspituju kako se u tom predelu živi, glede kakvi su zanati i rukodelija, i proče, no mladi gospodičići koji putuju da sebe izobraze, ili, bolje,

« Oprostite, gospodična, tamo toliko drže na brak koliko mi na aljine, to jest u mesecu se samo dotle u braku živi dok je mužu ili ženi po volji, a kako im se ne svidi, oni se rastave, i na ovaj slučaj muž mora uzeti devojku, a žena

Prvodadžija počinje faliti Vršac kako je to lepa varoš, kako se dobro živi, najposle rekne: mi se zadržavamo, a ne gledimo za čim smo; so tim uzima roditelje devojkine i u drugu sobu odlazi, a

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

je sve svoje godine Zaradio zmijoglavi štap Uzjahao je štap Vratio se na zemlju I tu našao i svoje i sebe Živi bez godina bez smrti Okružen svojim vukovima SVETI SAVA Oko njegove glave lete pčele I grade mu živi zlatokrug U

i svoje i sebe Živi bez godina bez smrti Okružen svojim vukovima SVETI SAVA Oko njegove glave lete pčele I grade mu živi zlatokrug U riđoj mu bradi Zasutoj lipovim cvetom Gromovi s munjama igraju žmurke O vratu mu verige vise I trzaju se

bosim sledim vam bulke Pusto meso ludi na meni Napušta me napuštam ga Grudi razbijam šta će mi više Vodi me živi trag vaših zuba Od stene do stene od zvezde do zvezde Vodi me iz kruga u krug SMRT CRNOGA BORBA Na spavanju mu odsekli

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

da se rodim, on bankrotira pa pokupi svu svoju bankrotsku imovinu — u koju sam i ja spadao — i pređe u Smederevo da živi. Taj postupak nikad u životu nisam mogao oprostiti mome ocu.

Eto, neka bude apotekar! — Ah, apotekar! — uzviknu Atropa. — To je odista divno! Živi među samim parfemima! — Dabome da je divno! — nastavi bakalin osetivši se potpomognut.

On je tako isto prvi razred gimnazije smatrao kao nasledstvo i kao posed sa kojega ga niko živi nema pravo da krene.

— dere se katiheta i tegli grešniku uši kao da se dočepao krajeva hozentregera. Mi ostali premrli živi. Ima nas trideset i četvoro u razredu i, ako Hristova nauka ima slučajno trideset četiri osnovna načela, vidimo da

nedelje po dvadeset reči, koje smo morali naučiti napamet, i da smo to uspeli postići, svaki od nas bi morao postati živi džepni rečnik. Možete misliti kakvi su izgledali onih četvrt sata odmora, ispred časa nemačkog jezika.

su mi podjednako zadavala muke da sam ih ja još tada smatrao kao dve sestre usedelice, pakosne na sve što nastaje da živi, te upravo stvorene za to da zagorčaju mladost.

Meni ni danas još nikako ne ide u glavu taj pojam: mrtav jezik. Ja razumem da izumre jedan jezik a da živi narod, ali da izumre narod a da živi jezik, to nikako ne razumem. I još, da taj jezik živi pod imenom mrtav jezik!

Ja razumem da izumre jedan jezik a da živi narod, ali da izumre narod a da živi jezik, to nikako ne razumem. I još, da taj jezik živi pod imenom mrtav jezik!

I još, da taj jezik živi pod imenom mrtav jezik! Zamislite, molim vas, kakvo je to zanimanje: profesor mrtvog jezika?

Prema tome, kad čovek umre telesno, živi duhovno, i onda verovatno i obratno: kad umre duhovno, on živi telesno. Ovaj je drugi slučaj u svetu mnogo češći, i

Prema tome, kad čovek umre telesno, živi duhovno, i onda verovatno i obratno: kad umre duhovno, on živi telesno. Ovaj je drugi slučaj u svetu mnogo češći, i mogu vam reći da se taj telesni život pretpostavlja duhovnom,

od tih fraza je i ona: da je bolje biti mrtav lav no živ magarac, koju reč mrtvi lavovi priznaju, ali je ne priznaju živi magarci, a kad većina nešto ne priznaje, onda to ostaje samo mrtva knjiška mudrost.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Delovi ljudskog tela razbacivani su na sve strane. Od zaglušne huke, rike i lomljave nije se čuo ni jauk ranjenika. Živi su zanemeli od užasa, pribijeni uz zemlju.

Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć. Padala je jesenja kiša.

Sada su lihvari prvi koji sahranjuju državu, iako smo mi još živi. Pred radnjom Luka sjaha. Reče ordonansu i Isajlu da čekaju pred vratima, a on sam uđe. — Pomaže bog!

Ali tada sam svu ljutnju i bes, koji se skupljao u meni, čini mi se, od moga rođenja, sručio na njegovu glavu. A on da živi još sto godina, pa neće dobiti takve i tolike batine... Dalji postupak je išao po nadležnosti.

Zaćutasmo... Drumom je promicala beskrajna kolona beskućnika. Čini mi se kao da svaki odnosi sobom pokoji živi deo domovine. Nepovratno?... Budućnost nas i ne zanima toliko, jer je sadašnjica suviše mučna i teška...

A mi bez domovine, bez kuće, bez ognjišta. Sneg sigurno i tamo pada... tamo, oko naših kuća, gde živi porobljena sirotinja bez igde ičega.

— govorio Luka dubokim i važnim glasom. — I to pita moj posilni Isajlo, koji živi bolje nego komandant armije. — Nemam samo njegovu platu — smeje se sada šeretski Isajlo.

Ostavili su ga tu, na miru da umre... Malo dalje ležao je iznemogao konj... A živi jedva odmiču. Otupeli su, beskrajno ravnodušni i svejedno im je da li vide mrtvog čoveka ili životinju.

Objašnjava da mu je u grlu zastao peksimit i zamalo da ga uguši. A na brežuljku, između mrtvih, leže i živi kosturi, i čekaju poslednji čas.

Oni ne znaju šta je to glad, niti mogu zamisliti da živi stvor može mesec dana izdržati samo, i jedino, o peksimitu. A i toga je bilo ponestalo.

Vojnici se raspituju za one mrtve. Rekoše kako su to pomrli vojnici iz okolnih logora. Oni živi čekaju auto, koji treba mrtve nekud da odnese. Išli smo lagano.

Ali ja ne mogu da se otrgnem od jedne misli, koja mi izaziva strašnu sliku... da će ovaj živi čovek, koji luta kao avet po ovome vetru, koji još govori, misli, da će i on sutra ležati iskeženih vilica.

Petrović, Rastko - PESME

Čoveka ljubim ja sada. Ko da to nije ponor! Čoveka. Ali, gde živi on od nekoliko ljubaznih reči Kao od malo zrna lana; U proleće mu se duša drvetima leči, U jesen je već umorna i onda

Obesiće se o krušku rado, Našto život mu ovaj; Ta više mu se i ne živi! O jednu jedinu krušku u šljivaku, I vetar će mu njihati noge u mraku, Zbogom!

O bede! Rudnici Zatrveni U Boliviji gde je planina San Simon. I živi od pabirčenja osmeha Kao od dva-tri zrna pšenice: Ne nađe u tajni greha Čari, pa beskraja ne nađe u zvuku medenice.

U stanju da pođe za pukom, Banda kroz polja kad zasvira, Zamišljeno da živi o crnom Luku, o hlebu i na senu: O, na trulom plašću iza manastira!

ne propoveda individualnost, a onda sumnja Tomina razbijena u njegovoj samo ličnosti, s pravom može nastaviti da živi u tebi. Imam li prava ja da očekujem da će se bog, ponaosob meni, javiti?

Zar ona, devojka, koju željah da živi kraj mene Nikad dovoljno golom, njen glas i tanka polovina; Kako je lagano ništi noć i šuma i planina, Neka je drugi

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Duboko, na dnu mora gde zraci stižu tek u podne, Sedefna ruža steče svoj mir. Mogla je tako da živi godinu, sto godina, čitavu večnost. Niko joj više nije bio neophodan. Nikoga nije tražila.

Vetar do njega ne dopire, ne ranjava ga trnje i kamenje. Na meko seda, po mekom hoda. Ni ptiče u zlatnom jajetu tako ne živi! Ali, zašto ne raste? Zašto mu jedino glava biva sve veća?

Gladni su mu bili i želudac i oko: samo je hranu sanjao. Tako je od tuđeg smeha i svoje tuge počeo da živi Drvoseča, nadajući se, ipak, da će se jednoga jutra probuditi sa svojim starim licem, ružnim, istrošenim, ali svojim.

Kakav užas! Savet staraca donese odluku da se Belko isključi iz plemena. Neka se nastani negde u blizini, ali neka živi sam. Pognute glave, bez otpora prihvati Belko svoju sudbinu.

Ako su živi, sigurno to krešte i danas. ZLATOKOSA Na obali reke davno, tako davno da je već i ime mesta zaboravljeno, živela je

Prestade dečak da plače. Oči su mu cvetale kao more u podne: živi Srebrenka, živi! Nadjačava i mreže i talase, brža od vetra, srebrnija od galeba!

Prestade dečak da plače. Oči su mu cvetale kao more u podne: živi Srebrenka, živi! Nadjačava i mreže i talase, brža od vetra, srebrnija od galeba!

DEČAK I PRINCEZA U šumi od betona rastu staklene kule. U vrhu jedne od njih, visoko u oblacima, živi dečak bleđi no krompirova klica. U vrhu druge — živi devojčica, lomna i izdužena kao puzavica.

U vrhu jedne od njih, visoko u oblacima, živi dečak bleđi no krompirova klica. U vrhu druge — živi devojčica, lomna i izdužena kao puzavica. Niti dečak vidi devojčicu, niti devojčica zna dečaka.

Niti dečak vidi devojčicu, niti devojčica zna dečaka. Ali, dečak je čuo da u vrhu staklene kule živi jedna začarana princeza. Rekao mu je to Južni vetar. Severni je potvrdio reči Južnog.

gordom pticom, izvuče je iz procepa, rukavom svoje košulje previ joj krilo, i krene, hrabreći samoga sebe: »Jednom se živi! Jednom umire! Jednom se čoveku pruža prilika da čak i samu Smrt nadjača!

Šta sada? Sebi je reč zadao, a od sebe nema uzmicanja. Na kraju, jednom se živi, jednom mre! Mogao je već na robiji istrunuti, mogla mu je pustinja kosti osušiti.

Šantić, Aleksa - PESME

Ona i sad živi. Na obale krša Ja dolazim često kad noć tiha brodi. Slušam kako vjetar, okupan u vodi, U smokvama starim polako

Na uho bih šapnuo joj ti'o Sve što živi i diše u meni. 35 Otkad sa mnom draga nije, Ne smijem se kao prije; Mnogi bećar šalu zbija, Ali ja se ne

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

“ U pesmi se od svega toga sačuvalo veoma malo. I u pesmi on živi u gorskom kraju, ali ne u rodopskom, nego u durmitorskom.

Dušmani ti pod nogama bili kako Šarcu pod kopita čavli! Takav je junak kome je narod dao da živi nekoliko vekova, od Dušanovog do hajdučkog vremena, da druguje sa svima junacima i da im bude starešina.

Ljuba hajduk-Vukosava je vedra junakinja, nadmoćna i umom i srcem. Ona ne tuguje, nego se bori i pobeđuje. Ona je živi primer ženskog junaštva u mučnoj istoriji naše zemlje.

ispod kalpaka i nedara ispod dolame, naoružana oružjem i ljubavlju i mržnjom, ona je ovaploćena želja narodna da sve što živi i što je u življenju ugroženo stupi u borbu za slobodu.

On je rekao svome ujaku: No ja s tobom drugovati neću kad si tako strašljiv među društvom. On je naredio da se živi oderu ovan i jarac — da bi pokazao razliku između junačkog i kukavičkog držanja na mukama.

), Kravcov kaže: „Sve te odlike epa kao žanra određuju njegovo mesto u istorijskoj poetici. On živi u određenim istorijskim i socijalnim uslovima, on je poetska forma zasebnog staleškog gledanja na svet.

Uzmimo, na primer, pesmu Ženidba Dušanova. Tu je glavna ličnost Miloš Vojinović, carev sestrić, ali koji živi u planini kao čobanin.

i zamkove“; 3) „na dvorovima vladara i najviših velikodostojnika ona, očito, nije dugo ostala“, nego je „ostala da živi kao poezija mjesne vlastele i s njom povezanog naroda, dolazeći, prelivajući se od jednih drugima“.

ga oštrom bakračlijom: po tri koplja uprijeko skače, po četiri nebu u visine, unapredak ni broja se ne zna; iz usta mu živi oganj sipa, a iz nosa modar plamen suče.

A viđe ga starac Jug Bogdane, viđe zeta jutru na uranku; planu Juže kako oganj živi, Strahiniću zetu progovara: „O moj zete, bog mi s tobom bio! Što si, zete, jutros podranio? A u obraz sjetno, neveselo?

Kad to začu stari Jug Bogdane, planu Juže kako oganj živi, Strahin-banu zetu progovara: „Strahin-bane, ti moj zete mili, biđeh jutros da pameti nemaš.

Planu bane kako oganj živi, u ijedu i toj muci ljutoj ne šće viknut ni prizvati slugu, za seiza ni habera nema, no sam ode k đogu u ahare.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

do jedne vode Gnjurnu se i tako ode ZAMISLITE ZEMLjU SRBIJU Zamislite zemlju Srbiju U Srbiji selo Slovac U Slovcu živi Vukola Najveći lovac Kad Vukola krene da lovi Povede i svoje kerove Ljuta panika hvata Velike i male zverove

želije Gde se sedi selije Gde se voli vrelije Gde se misli čelije Gde se priča zrelije Gde se ćuti celije Gde se živi smelije Odatle su delije BILA JEDNOM JEDNA KATA Bila jednom jedna Kata U Perlezu blizu Čente Lepa kao sa

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— E, ovo će već ići. Grickao je zamišljeno tvrdu stabljičicu nepoznate biljke i odjednom se oglasio: „Ovdje živi hrabra četa harambaše Jovančeta.“ — Ol rajt! — povika Nik Bulibrik. — To će biti dobro. — To, to!

cipele na kome je stajao natpis od krupnih štampanih slova ispisan širokom majstorskom olovkom Lazara Mačka: „Ovdje živi hrabra četa harambaše Jovančeta.“ IX Nastavljalo se uređivanje logora.

Dječaka podiđe laka jeza. — Ovdje, kažu, živi drekavac! I on je često, za kišovitih proljetnjih noći, slušao iz Prokina gaja otegnuto i prodorno kričanje nepoznatog

Ovdje on, dakle, živi. — Drekavac! Odjednom se Jovančetu slediše noge. Spazio je kako ispod jedne veće sive stijene izlijeću grudve zemlje

— Ih, možda njega i nema — neuvjerljivo poče Mačak. — Sjećaš li se što je učiteljica pričala da je to neka ptica koja živi po močvarama i... — Pa da, tako je — složi se Jovanče. — Hajde onda ulazi. — Hajde ti prvi — poče da zateže Mačak.

Pa zar on već godinama najviše ne ratuje i ne nadmudruje se baš s njima! Kako bi on onda i mogao da živi na zemlji, a da ne zna gdje su oni, čim se bave i kakve podvale smišljaju. Tužan bi život bio bez toga.

Čiča glavačke dopade do logora i razrogačenim očima zabulji se u dječake. — Pa vi ste još tu?! Živi ste, a? — Živi, živi! — umiri ga Jovanče. — A mene spaziše na ivici Gaja, pa kad raspališe od mehane iz pušaka, u-uh!

Čiča glavačke dopade do logora i razrogačenim očima zabulji se u dječake. — Pa vi ste još tu?! Živi ste, a? — Živi, živi! — umiri ga Jovanče. — A mene spaziše na ivici Gaja, pa kad raspališe od mehane iz pušaka, u-uh!

Čiča glavačke dopade do logora i razrogačenim očima zabulji se u dječake. — Pa vi ste još tu?! Živi ste, a? — Živi, živi! — umiri ga Jovanče. — A mene spaziše na ivici Gaja, pa kad raspališe od mehane iz pušaka, u-uh! — strese se čiča.

Nek bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi, sastaće se jednog dana opet u Prokinu gaju, naložiće vatru u logoru Tepsiji i oko nje će pričati o onima koji se nisu

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

KANO GROB OTVORIH MOJE GRLO Ti si nebesni hlebac, — živi nas! Rekao si: raširi ti usta, i napuniću ti ih! Ispuni me tvojim darom! Ispunio si mi usta moja.

I zmije i gušteri i svaki živi gad beži od njega nit se smi koje prikosnuti k njemu, i volili bi — veli — u vatru otpuzati negoli pod njega blizu doći.

šnjime to jagnje za trpezom sećaše i sa šnjime jeđaše i pijaše i na krilu mu spavaše (svu tu naliku ukazuje kako se muž živi sa svojom ženom).

A hleba taj čovek ni malo i ne jede. I sami ne znamo kako se živi.« Ih, kad začu car taj glas, dor poplavetni od srdinje gorke.

po bedenu bojnom prigotovljenom od Patrićija majstorijom, — svuda izokola njih tušta gubljahu, tako da nisu oni živi mrtve im mogli stačati žeći ih na vatri.

I taj mir dokona i utvrdi međ njima više im se ne zavađati dok su živi obojica ama lepo spažati im se na konšiluku, bez štetočinjenja, u ljubavi. Tako i sadržaše se za života im njihova.

tome ni Bogu), — ili ni malo ne spava, pak poludi, ne jede, ne pije, raditi ništa ne može so toga u velikom siromaštvu živi, prosi li, — to je muhtojedac i tuđoizelica! Ni sebi ima, a ni za dušu može kome što dobro učiniti.

pod noge ih udarati da nam je slobodno po svojoj volji hoditi i više zla činiti, tako da se među sobom najedajući, zubi živi izgrizemo, svojoj braći i bližnjim iz usta hleb preotimljući, presecajući i zasecajući putove, grabeći sirotinjsko dobro

mnogoiskusan, taki svačiju ćud i narav može rasproznati: što se u kome leže, s propitanjem isto ko je i s čim li se živi. A ako li hoćeš i od smese i od rastvoranja ovih stihija može se uvedžbati što smo mi iz njih sklopljeni.

Laska s dobrom a dokonava s zlokobstvom. Ne o jednom hlebu živi se čovek. Što li se svetuješ o tuđoj kakvoj smrti, a ne gledaš gde tvoja za vratom ti čameći stoji i zgodu motri!

Danas ih milujemo, a sutra ih žalimo pomrle. Danaske hodili su živi i zdravi, jedri, rumeni i veseli koji bili, jeli i pili s nama ujedno.

IZ METAFRASTA Ta bolji je živ pas, nego li mrtav lav. Živi znadu to jer će pomreti, ja mrtvi što znadu? Nizašto oni ne znadu, niti koje hvajde više od njih ima, ni plaće a ni

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Ali ipak, kad se mahnu šale, ozbiljno priznaju da se dive rodoljublju toga sveta, koji može da živi bez tolikih stvari, bez Blagoja tanc-majstora, bez parkova s garnizonom bandom i bez Pašonine sale!...

A Mitanče još jednako živi odvojen od roditeljske kuće. Majka mu krišom šalje novaca i inače ga pomaže, ali otac, stari Petrakija, još nikako da se

na glasu čoček, a sada je kao neki anđeo hranitelj i kaznačej u ovoj družini mladih čengija: nosi fenjer i kišobrane i živi u uspomenama. Pustiše čengije da izmaknu, a posle se i sami raziđoše...