Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Divljak! — Divljak! Kakav divljak! — Vidiš kakav! Divlji čovek! Samo mali, još dete. — Ala, brate!... Neće biti! — zavikaše svi, pa nagnuše oko živinčeta i stadoše ga zagledati sa sviju strana. Bilo je tu vazdan nagađanja.
Ljudi su, čudna mi čuda! — Jest, jest!... Tako je!... Batali, kmete, batali! — zavikaše gotovo svi uglas. Kmet malo poćuta, pa poče: — Pa šta velite, ljudi?
— Bogami, daleko... — odgovori Strahinja ozbiljno. — E?... A dokle? — Može biti čak u Posavinu. — U Posavinu... — zavikaše gotovo svi začuđeno. — A što, more? — upita kmet, koji baš u taj mah donese rakiju u bardaku. — Mora se, Purko!...
— čisto se oseče čiča, jer mu ne bi pravo što se tako preturio. — Dabome!... Jest!... Imaće, ako nema! — zavikaše gotovo svi. — Samo se čudim onom ludom Živanu — reče Purko kao uz reč — što mu ne da devojku! — Zar onaj iz Ovčina?
— prihvati Ćebo. — Evo ja ću prvi. Hoće li još ko? — I ja ću! — viknu Đilas. — I ja!... I ja! — zavikaše dosta njih, pa čak i čiča Mirko. — Vala, kad ćeš ti, čiča-Mirko, i ja ću! — reče Purko. — More, ljudi! Purko! Ćebo!...
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
to ču ovi mladić, otrča put onoga mjesta đe mu je starac balotu bacio, dok najedanput rekao bi pade nebo na zemlju, zavikaše s hiljadu strana, on se obrne da vidi ko je, kad ne vidi nikoga, pa se prepade i okameni se.
Onda ti počeše kupiti, te neki groš, neki dva, i Muji se puno para skupi u ruci. Onda zavikaše svi: — Hajde, Mujo, alah rahmetile ženi, čini šućur bogu kad ti je kobila živa a ženu ti je lahko nabaviti; znaš što
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
to ču ovi mladić, otrča put onoga mjesta, đe mu je starac balotu bacio, dok na jedan put rekao bi pade nebo na zemlju, zavikaše s hiljadu strana, on se obrne da vidi ko je, kad ne vidi nikoga, pa se prepade i okameni se.
hajde hajde, doklen ih oni štap do same očine kuće dovede, te kako ih je naučio oni anđeo, tako i učiniše: zakucnuše i zavikaše, i na njihov glas otvoriše se vrata, i oni uljegoše u kuću.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
— Sustaćete. — Kako ćemo mi krilate sustati? — E, pa kad nećete, hajte. Idući putem, dok zavikaše čele: — Sustasmo mi, pjevo. — E hajte mi se zavucite u perje.
s lijeve, no sve zaludu, neće pa neće da skoči; pa najposlje reče: — Evo, gospodaru, nemoj poslje reći da je do mene. Zavikaše mu onda sva trojica: — Vrati se, vrati, vidimo tvoju vjernost; ne žalimo toliko tebe koliko tvoga magarca.
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Nisam ja za to.. — Eno ti oca! I nasta sveopći razgovor. Tadić nanova hoće da govori. — 'Ajmo, podne je! — zavikaše nekoji. Nu on ih ne sluša, već slijedi govorom ... — Pusti ga neka sam bali i odbaliva! — reče šjor Keko i diže se.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
„Drži“, „Ne daj“, „Spasavaj“, „U pomoć“, „Jaoj, braćo“ — zavikaše i oni koji su bili vezani konopcem i onaj što je visio.
Oni uzmiču sve natraške i tako ih nateram u onaj bife, gde ugledah svoga druga pešaka. Francuzi zavikaše: „Bravo, Serbo, bravo!“ — i tapšu rukama. Ona dva apaša izgubiše se iza kelneraja... — I ništa? — pita Luka.