Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Kad bi pored mehane, zovnu ga ćir Trpko, zanoseći se malo po cincarski. — Gazda-Tiosave, što ti je to? — Malo voska, ćir-Trpko. — 'A'de, more, da popijemo 'ednu.
Matavulj, Simo - USKOK
Hvala! Riječi je naše izgovarao zanoseći. — Hajd, naprijed, u ime božje! — viknu knez i povorka se uputi istim redom, samo što uskok iđaše odmah iza popa.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— I htedoh da se udaljim. — Ne, ne... doći ću. Hoću! I ošinuvši me sjajnim, srećnim pogledom otrča zanoseći se. Vratih se. Topih se i nestajah. Bejah lud... Veče pade. Mesečina iziđe. Nisam znao kako sam večerao.
Prilazim na prstima. Mesečeva zraka drhti. Bojim se da moja senka ne padne na tebe i zanoseći se, saginjem se i pu štam na tvoje vlažne, vrele, rujne i poluotvorene usne tih, lak, neosetan poljubac...
Što ona luda i besna misli? I odoše. Moja majka Visoko, lako, ponosito a tvoja zgrčeno i zanoseći se... Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu,
Ako je ’adžika nije Bog! Čekaj ti! ... I zatim rupi u dvorište, podskakujući s noge na nogu, mali, raspasan, zanoseći se, tvoj muž, Nikola. Otpoče da lupa na kuhinjska vrata.
— Ja! Što? Koj mi što može? A ti?... — I odgurnuv te nogom od sebe, uđe on k nama, klateći se i zanoseći, s raspasanim pojasima, izvučenim mintanima, u opancima i visokim, debelim čarapama.
Uđe on zanoseći se. — ’Adžike mori! Što? — Ali se brzo trže kad me spazi, skinu kapu i pogleda me neodlučno. Zatim baci kapu, nasmeja
— Ovamo, bre! — odjednom se ču ispred naše kapije. Majka skoči. Suza joj se skotrlja. Na našoj kapiji uđe zanoseći se, sa zavaljenom šubarom, naš č’a Jovan, ortak i pobratim pokojnog oca, a za njim, tiskajući se, svirači.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
„Malograđani“! — gunđa matori i ponovo zažmuri, zanoseći se idejom da smo mi, okolo, samo ružan san... Najzad, snabdeven spiskom stvari koje treba da pokupuje, on oko desetke
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Ili je priča stvorena u mašti naroda, koji predviđa nesreću, ili da tešku neman lakše podnese, zanoseći se nadom da će opet nastati srećni dani. Meseci su prošli u iščekivanju novoga rata.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Vide kako mati joj ide čisto ponosna i radosna. Zanoseći i zabacujući plećima sa svakom se ženom, kako koja iz komšiluka naiđe, zdravi.
Magda, odozdo, kao da je na taj glas odavno čekala, naglo uđe. | — Magdo! — zanoseći se poče Mita — Magdo, Magdice! (Prvi put što je tako oslovi, zbog čega Magdi noge poklecnuše od radosti.
Oslanjajući se o njegovo koleno izdizala se, da bi onom drugom rukom, zanoseći je oko njega i kao obgrljavajući ga, mogla do samih mu usta čašu prinositi. To je dočekivano od svih krikom i urnebesom.
Stanković, Borisav - JOVČA
gologlav, u belim čarapama, neopasan, u košulji, kako je od kuće, iz zatvora, utekao; idući šlogiran, trupkajući i zanoseći se, krklja i odobrava deci): A... a... tamo... a... a.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
škljoc!“ I ondak im reče dubokim glasom, zanoseći na rišćansku: „Brzo vadite novce i ostavljajte na cesti, jer će sad, lje, planuti petnajes pušaka, vjere mi!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
gracije, obraćajući se uvek onome čije raspoloženje popušta, cvrkućući neprestano, očaravajući nas svojom umiljatošću, i zanoseći nas do najslađeg zaborava.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Ljuljala su se zvona i razlijegala se nad mjestom zvonjava, purpurna, brončana, agonično vruća, zanoseći i prožimljući sobom sve.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
loj, a napolju mrak, i to gust, težak , i njoj upravo „tada sve iziđe”, pa je „čisto oči zabole od toga” i „brzo, zanoseći se, lepi kolute crna luka na slepoočnjače i čelo, celu glavu steže jako, svom snagom, učkurima i to unakrst, da bi joj
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
I sva se čeljad zaplakaše, zajaukaše. I Reli se grdno ražali, ali se steže, namrači, pa samo suvo uzdahnu i, zanoseći se kao malo u stranu, viknu: — Ne plačite, ne jadikujte, djeco moja!
Snijeg ih je sve jače zasipao, mećava im je disanje zaustavljala, a oni su grabili naprijed, posrćući i zanoseći se. — Ideš li, rode? Idem, idem — jedva je odgovaralo dijete, drhćući više od straha nego od studeni.