Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
ZAGONETKA Mesto tučka (s dva je kila tri preteglo!) kantarsko se jaje u zvonu izleglo! OD POSLOVICA PRELjA I ŠVALjA Više je nahranio naprstak, nego kazan! Više je održala igla, nego sablja!
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
O POREKLU Ja znam ko sam po zvonu što sa zadužbina nemanjićkih peva, po jasnosti njegova glasa, po tome što me od Studenice do Mileševa pradedovi gledaju
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Dva zvonara crkvena, Marko i Stanko, podskakuju zajednički uz debelo uže, koje visi o velikom zvonu. Trgnu konopac i obojica se sagnu do samog poda, pa odjednom odskoče obojica kao na drotu... — Ujaa!...
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
detetu, o očima, o prstima, o hlebu, o jajetu, o luku, o orahu, o igli, o čunku za tkanje, o situ, o svrdlu, o pušci, o zvonu, o lađi, o dimu, o putu, o snegu, o suncu i dr.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Usled toga izdigla se površina žive u zvonu iznad svoje površine u posudi u koju je zvono bilo položeno. Visinu žive u zvonu obeležio sam tačno značkom
Visinu žive u zvonu obeležio sam tačno značkom prilepljenom na zvonu. „Kada su sve te pripreme bile dovršene, zapalio sam vatru pod
Visinu žive u zvonu obeležio sam tačno značkom prilepljenom na zvonu. „Kada su sve te pripreme bile dovršene, zapalio sam vatru pod retortom i održavao je besprestano četrnaest dana, a
Načuljih uši. „Pre svega“, nastavi Lavoazije, „ustanovio sam da se površina žive u zvonu dobrano popela uvis iznad prilepljene značke.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Opipavali su veliko zvono, tražili naprsline od pada i sumnjičavo odmahivali glavama kad bi neko, sa nadom, rekao da zvonu možda ništa nije bilo. Vratimljci su ponosni na svoje zvono. Takvog nigde nema.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Bilo je tačno devet sati izjutra, sudeći po zvonu koje je oglašavalo svojim srebrnastim glasom svršetak prvog časa. Iz jedne slušaonice u prvom spratu pokuljaše slušaoci.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Na sva pitanja radoznalaca starac je odgovarao ćutanjem, odlazio pticama ili se vraćao zvonu, a zvono je kliktalo kao da se raduje dodiru njegove ruke. Ljudi i zveri, oblaci i vetrovi — utišavali su se da ga čuju.
Čulo se samo kako vetar na rubu močvare razgovara s trskama, odnoseći u svet priču o zvonu koje je opominjalo, o dečaku i rodi, o starcu koji je znao jezik ptica.
Šantić, Aleksa - PESME
Po rastrtu moru, kô po meku platnu, Padali su prvi galebovi. Neđe Molitva je rana u zvonu I klatnu Jecala. Sve grane, putanje i međe Pjevale su pjesmu. Mirisô je zdravi Vrijesak, i hridi sve sive i smeđe.