Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Ostav’ se, Lazare, ne možeš! — povika momčadija. — Ovo nije čisto skočeno. On je prekoračio metu! — reče zlobno. — Nisam, japane! — reče Stanko. — Jesi!... Jesi!... — Nisam!... A da se baš uveriš još ću stopu skočiti! — Batali!
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
da ti se ove žene natresaju i pakoste! Al' ja sam ovde gospodar! Anoka vide nešto zlobno na đedinom zbrčkanom licu. I pored mržnje, ona prvi put oseti nekaku bojazan. Tebe sve nešto zadirkuju.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Nije se toliko plašila pretećeg poretka ovog mizanscena koliko je ponižavalo to zlobno cerenje puno zlatnih zuba i zjapećih crnih rupa, tamo gde su zubi nedostajali, tih očiju i vilica što su je gutale —
Milićević, Vuk - Bespuće
taj prizor ne razdvajaše se više od njega, on ga je progonio svuda: kadgod je zagledao u svoj život, javljala se u njemu zlobno i pakosno ta slika; samo mjesto radnika vidio je sebe.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Bez razloga se izdirao na nju, uvijek mu je nešto smetala, a kad bi je stric Nidžo uzeo u zaštitu, starac je samo zlobno vrečao: — Znam ja nju, sveticu. Eno joj Petraka samardžije, nek je on pazi, svakako je prešao u konjsku vjeru.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
S drveta utom, hitra i laka, pred kuću skoči brbljiva svraka, zakrešta zlobno repati vrag: „Držte ga! Ua! S neba je pao! Čitave noći zvijezde je krao! Pogledaj za njim — blista se trag!
Viri odozgo i zlobno reče: „Popni se, Žućo, riba se peče.“ Pred mlinom stoji dedica Triša: „Ostadoh opet sȃm. Saveza jaka u dva ludaka!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Marko, od radosti, svaki čas mu lepi dukate po čelu i čalmi. Ovi njeni, hadžije, okreću se neki zlobno, drugi s podsmehom, gunđaju međ sobom: „seljak“, „kerpič“ ali ipak zato svi ga glasno pitaju: — Svekre, na ćev li si?
Ćosić, Dobrica - KORENI
Mislite Đorđa. Katića da varate? — zakikota se zlobno. — Varam ja vas. Puna kesa je jedini bog na zemlji. Dukati su njegovi sinovi... — Pametno zboriš, gazda-Đorđe!
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
»Starmali« 1887. KAMATNIK (Uz sliku) Sapletena mreža tako vešto, kobno; U sredi žmirka jedno lice zlobno, Sa kojeg su spale čovečanske crte, Jer hladne guje po njima se vrte; Kô gladnu hijenu da lešinom dražiš...
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
mleka imala, Dok ti je nepca tanka kožica U blagom mleku hrane tražila, Pregorela bi dojke obadve, Na svoje grudi zlobno sipajuć Otrovnog bilja gorke sokove, Na taki način da te umori, Da vikne posle tugom lažljivom: „Oh, kuku mene, sêdi
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Setih se onih reči: „Čuvaj se magle.“ I ova magla učini mi se kao nešto živo, podmuklo, zlobno, i kao da se igra našim životima. Sad se još više razređuje, vidim suprotni breg kao kroz neku koprenu.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Svi veće vrazi moji rukami pljeskajut, hulno zvižde na mene, a zlobno glas dajut: „To li ona preslavna Serbija u svjetu? Sad sluškinja naša bist, dala s nam pod petu.
na bravu dušem, da otkinem ruku, Koja, primerznuvši, terpi strašnu muku; No čto većma dušem, to nju većma vuče K sebi zlobno gvožđe, a kum-Gliša huče. — Zaboga, pomagaj! Hod' te amo, sluge, Prinesite ognja, izbav'te me tuge!
Mimo čamca lete smejuća se vesela brda, Bregovi grdni lete, divno pozorje oku. Ali kakva strahota! Zlobno s’ isprečile gore, Propašću čamcu groze, ishod preprečen svaki.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
JELISAVETA: I nije — i milo mi je. To znači: i žao mi je Što te onako crna sudbina Iz Venecije zlobno otište. LEONARDO: Možda i tako mislim. Ali se danas čisto radujem Što bolju sreću nisi imala.
Đuraško!... KAP. ĐURAŠKO: To baš i jeste Čega se plaše one glavurde U kojima se đavo ukopô, Te ih na prkos zlobno navodi.
A ovamo ti idu robovi Da ti namera prave putove Neverstva svoga oštrim noktima Kao krtice zlobno podriju. KNEZ ĐURĐE: Pričinja ti se, Veruj, grlice!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Crne vrane i gavrani u dugim, širokim jatima kobno su i zlobno graktali povrh mâla i imaća njegova, padajući na tovne mrline sa nemilim kreštanjem, a on je bolan, prebolan hodao tamo
Džibovino Džibovino, šjeme ti se umelo!... Ama, šta ćete vi, ljudi, od mene?! Glas mu je zlobno, pakosno grmio, a kroz rapavo, promuklo grlo probijala je drhtava uznemirenost.
Voli tebe tvoj proto, magajcino jedna stara! A zeljova! — razdera se i stade ljutito, zlobno škripati zub'ma. — Njega je proto opremio, da nosi u pakô starom Džibukardi selam, ama maksuz selam, što balije kažu!
— To je đed tog paščeta, ako počem nijesi znao. Krepô je davno — dodade zajedljivo i zlobno pogleda Stevicu, pa poče srkati već ohladnjelu kavu. — Pa šta bi sa njima, oče proto?
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
(Zbuni se, ne zna šta će.) Ovaj, kako da kažem... Čekaj, molim te! Ko piše to pismo? VIĆA (zagledao je kraj pisma. Zlobno): Piše ga vaša ćerka, gospodine kapetane! KAPETAN: Šta kažeš? To ne može biti!
KAPETAN: Ti da se držiš zakonskih propisa?! E, blago zakonu ako se i ti prihvatiš za njega! VIĆA (zlobno): Iz ovoga se pisma vidi da gospođica vole nekog i zato se prema čestitim domaćim sinovima onako ponaša.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
A za razbojnike niste znali. Oni koji su čitavu bitku gledali sa bedema, ne izlažući se nikakvoj opasnosti, zlobno su dodavali kako se u onoj jutarnjoj tmori ništa nije znalo, ni ko pije ni ko plaća.
Porodivši tako u mukama svoje zlobno čedo, Gavrilo je odahnuo zadovoljan što je ostavio tako jak utiska na svoje slušaoce, uprkos nesavršenosti izgovora.