Radičević, Branko - PESME
Eto, brate, što si znati hteo — Stoga sam ti malo neveseo.“ Ovo reče, ode na krajinu, A Zmajević kući kroz planinu, Ode kući pesmu pevajući, Pevajući zlato spominjući.
“ Celo polje već se uzdrmalo, Pešac, konjik, sve s' opremat stalo, A Zmajević brzo pohitao, Pa glasnika raspitivat stao, Da sve znade što je i kako je, Ponajviše gde je Radivoje.
“ To govori, a s dušom se bori, To izusti, laku dušu pusti. A Zmajević — oh mahni mu jade, Bog nam takvih ne dao nikade — Ma je čudno ispod ovog neba, Od svuda nas loša sreća vreba,
Hej čaušu, ovamo i k meni! Ma ko s' ovo, pobratime, ženi? „Ta Zmajević, da li ne znaš Gojka?“ A mlada mu — „Cveta je devojka, Mila ćerka — no pij, što si stao — De još jednom — pa s