Upotreba reči zna u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

O, znam te ja, ti, neblagodarni narode! A ima li Srbina da te ne zna? Vekovi protekoše kako po dubini srca našega riješ i svaki koren u njemu, iz kojega bi sjajnija budućnost iznići mogla,

Kad me je video, potekoše mu suze niz lice. Siromah otac! Ko zna o čemu je mislio, čega li se sećao? Da l’ mojih il’ svojih muka?

Oh, tašte sujete!... Ali možda bih i bio veliki živopisac?... Ko zna?... Samo jedno priznati moram: da mi, Srbi, nećemo ni u kakvoj veštini imati velikog čoveka; bar ne tako skoro.

pa koji tim tužnim poljem prođe, lako će pogoditi da se tu pod zemljom grle otac i sin... Pa ko zna, možda je njemu milije bilo ono dete pod zemljom, negoli mi na zemlji?... Za njime je plakao, a nas ljubio... Tajna je to!..

Ona suva lubanja samo, iz koje naučnička aristokracija vino pije, to zaboravlja, to ne zna i ne oseća... U nju se vino toči, a ona se ne opija; nju pipaju najnežnije ženske ruke, a njojzi ne juri krv u mozak; na

— Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima je treptala suza jedna; ko zna da l’ suza bola, kajanja ili tuge goleme?

Ko zna šta je u taj mah osećao? Al’ uzdisaji behu mu teški, a izraz lica beše sličan ranjenome lavu. „I još smeju da prođu por

na mali vrati i gledam nepreglednu ravnicu što se od naše kuće nadaleko prostirala; nešto sam se duboko zamislila, ko zna o čemu sam sanjala. Tek nisam čula kako se on u svoji laki opanci k meni prikrao... Ne reče mi ni reči, samo me gleda.

Vidiš kakvo je vreme: ne zna čovek šta nosi dan, šta li noć“. „Al’ zašto ideš svakad u po noći? Zar nije bolje da dočekaš dan?

— Daleko, — reče čovek, — ali šta ćeš, ljudi smo! Svaki od nas ide za svojom srećom, niko ne zna gde ga šta čeka... Bio sam i ja u Beogradu, ali ne bih želeo više u njega ulesti; istina, i oni su ljudi, ali nekako

Živko celim putem do kuće nije progovorio ni reči. Bio je zabrinut, guste obrve su se natklopile na oči. Ko zna o čemu je premišljao; ponekad je uzdahnuo, bolelo ga je nešto. Kad smo doma stigli, ne hte da uđe u kuću.

Ako ga što zapitaju, on samo ćuti. Žena mu također ne izbija iz manastira, cela okolina već zna zašto. Možda i moj pobratim zna, ali on ćuti.

Obradović, Dositej - BASNE

U to vreme prispe i lisac, i čuje s vrata kurjačju pohvalu; no čineći se kao da ništa ne zna, derznoveno uđe, stane nasred peštere i učini lavu poniznjejšu reverenciju.

Lisac nam ovde ne igra sasvim dostojnu osuždenija personu, i on laže kako najbolje zna i može, al' valja mu prostiti, jer mu je do glave. Kad vile dođu k očima, teško onom ko ne ume ševrdnuti.

Naše se bake u tom ljuto varaju, i bolje je nek ćute. „Nek ćute”, lasno je to reći, ali baba Čava zna i kaže tolike primere kako se je prividilo tome i tome prolazeći noćom pokraj groblja na mesečini, i kako se veštice

Malouman čovek i visokouman, ono što ne zna o tom ni ponjatija ne mogući imati, ono što zna čini mu se da je to sve što se može znati; zato što je sebi jednom

Malouman čovek i visokouman, ono što ne zna o tom ni ponjatija ne mogući imati, ono što zna čini mu se da je to sve što se može znati; zato što je sebi jednom zavrtio u glavu, ako će biti i krivo i

A razuman čovek, ako će koliko znati, opet sluša s velikim vnimanijem što drugi govore. Ono što zna rad je i bolje znati, a ono što ne zna ne misli da zna; rado i veselo što je dobro i pametno i sluša i prima od kog mu

Ono što zna rad je i bolje znati, a ono što ne zna ne misli da zna; rado i veselo što je dobro i pametno i sluša i prima od kog mu drago, i tako od dan do dan pametniji

Ono što zna rad je i bolje znati, a ono što ne zna ne misli da zna; rado i veselo što je dobro i pametno i sluša i prima od kog mu drago, i tako od dan do dan pametniji i razumniji biva.

valja lasno verovati što jedan čovek ili narod o sebi govori i piše, jer svak sebe opisuje kako lepše zna i može. Valja slušati što drugi o njima misle i utvrždavaju.

Nikada se pošten čovek ne srdi što drugi istražuju da ga dobro poznadu, jer on dobro zna da koliko ga bolje saznadu, toliko će ga više ljubiti i počitovati.

Zove ga lav na čast: ide da vidi, jer ga se ne boji. Ne vidi to na što je zvat: — neće više ništa da zna.| 14 Lavica i lisica Lisica je pohuđavala lavicu zato što ova retko i po jedan porod rađa.

Ako li ko hoće da do podne spava, a do ponoći kojekakve bezdjelice i beščinija da tvori, on neka zna da se je na sramotu svojih blagorodnih roditelja rodio.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer zna da bismo od onog što bi mogao reći najviše prečuli, malo razumeli, pa i to malo brzo zaboravili.

- Kakvi li su im ono konji - Štajerci - Eno pretrčavaju kroz onu pšenicu - Kroz onaj šumarak jašu dva po dva - Ne zna se da l zapad svetluca gušće od severa šlem do šlema puška do puške sja - Topovi su im napunjeni snegom - Hoće li

severa šlem do šlema puška do puške sja - Topovi su im napunjeni snegom - Hoće li nam iko pomoći danas ako Boga zna - More ustajmo zgrabimo ovo vila ovo pušaka i ovo drenovaka i ne ogledajmo se levo-desno ne izgledajmo vojske sa

Gledamo taj plamen visoko iznad goleti, gledamo taj plamen, - u njemu još ničega nema! Ni onaj ko nas vodi ne zna hoće li odozgo da nam sine zora, ili požar u kome ćemo, grad za gradom, žito za žitom, izgoreti.

Širom ovih šuma i livada, po jarugama i po jendecima, Niko ne zna koliko hiljada i hiljada poginulih ima. Al zna se da nema Ni jednog od ovih koje trava krije ko od ruke kuma, oca,

Širom ovih šuma i livada, po jarugama i po jendecima, Niko ne zna koliko hiljada i hiljada poginulih ima. Al zna se da nema Ni jednog od ovih koje trava krije ko od ruke kuma, oca, sina, ili brata, poginuo nije.

ČELNIK Kada treba da seva, on čkilji, kada treba da grmi, on žubori! Niti zna šta hoće, ni kako će, al tronožac ne misli da preda! On ne može, on ne zna, on ne sme, on ne ume, a drugome ne da!

Niti zna šta hoće, ni kako će, al tronožac ne misli da preda! On ne može, on ne zna, on ne sme, on ne ume, a drugome ne da!

On ne može, on ne zna, on ne sme, on ne ume, a drugome ne da! Ne zna ko je, ne zna čije, ne zna šta je, ne zna odakle je, ali zna da nizašta sa zemlje, i nizakakvo sijanje s nebesa,

On ne može, on ne zna, on ne sme, on ne ume, a drugome ne da! Ne zna ko je, ne zna čije, ne zna šta je, ne zna odakle je, ali zna da nizašta sa zemlje, i nizakakvo sijanje s nebesa, neće skloniti

On ne može, on ne zna, on ne sme, on ne ume, a drugome ne da! Ne zna ko je, ne zna čije, ne zna šta je, ne zna odakle je, ali zna da nizašta sa zemlje, i nizakakvo sijanje s nebesa, neće skloniti šapu s plećke

On ne može, on ne zna, on ne sme, on ne ume, a drugome ne da! Ne zna ko je, ne zna čije, ne zna šta je, ne zna odakle je, ali zna da nizašta sa zemlje, i nizakakvo sijanje s nebesa, neće skloniti šapu s plećke mesa!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Ja onda pomislim: baš su meni dobro kazivale moje komšinice babe, da sam ja učen; međer i moj učitelj Sabov ne zna više od mene, zato on meni ništa ne govori, a kad on od mene više ne zna, što da sedim ovde zaludan — i želio sam da

da sam ja učen; međer i moj učitelj Sabov ne zna više od mene, zato on meni ništa ne govori, a kad on od mene više ne zna, što da sedim ovde zaludan — i želio sam da idem kući.

Sedeći ja besposlen nedelju dana, mislio sam, da mi ništa više ne treba učiti, i čisto sam se radovao da moj učitelj ne zna više od mene i da ću se kući skoro vratiti, dok on jedno jutro donese mi jednu knjigu i kad sednem za astal, upita me:

Sad se meni vrlo neobično učini kako narod u crkvi stoji izmešato, nit se zna koji je stariji ko li je mlađi, nit se zna, gde stoji muško ni žensko.

Sad se meni vrlo neobično učini kako narod u crkvi stoji izmešato, nit se zna koji je stariji ko li je mlađi, nit se zna, gde stoji muško ni žensko.

” — Pomozi Bože, pomislim ja, kad ovaj stari tako govori, koji zna kako je vojevati. Odma ja odatle pošljem Živana iz Kutešice u Suvodanje Miliću Kediću (koga je Fočić oknežio, i koji je

; no Vesa neće nizašto to da zna, već opet pita: „Šta mislite vi ljudi, šta hoćete vi?” — Meni se već dosadi kazivati, dok pop Leontije iz Urovaca reče:

prosio, da mu dopusti da na dahijama oca svoga osveti, i da mu je naposletku sada car dopustio i ferman dao da, kako zna, osvetu učini; i da je Derviš-paša Hadži-Mustapašić poslao svoga bimbašu s fermanom, da podigne Srbe, i da janičare i

šta će na Svileuvi biti; no velim da ja uz put ispod Valjeva ovo čardaka, sena i slame zamunđam, neka ona pasja vjera zna da hoćemo da palimo”. — „A ti dela to, kneže!”, reknem mu ja, i on ode u svoju vojsku u Žuber, ali po mraku.

nego se ovim zulumćarima podložiti; zato se molimo da carstvo austrijsko pruži ruku i ovaj nevini narod kakvim načinom zna izbavi od propasti konačne” i proče. Pri tom iskao sam da nam dadu džebane, topova i oficira.

— Veli knez Teodosije: „Popo, kako si ti pisao najpre, a ti piši opet i odgovori na to pismo; a Crni Đorđe ne zna pisati, a nema ni pisara, on samo zna Turke tući — no se ti vrati”. Ja kažem, da ja moram te moram Crnoga Đorđa naći.

kako si ti pisao najpre, a ti piši opet i odgovori na to pismo; a Crni Đorđe ne zna pisati, a nema ni pisara, on samo zna Turke tući — no se ti vrati”. Ja kažem, da ja moram te moram Crnoga Đorđa naći.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

kako se naš učo pući!...« Neki đavolani behu razglasili da je bio negde šuster; ali ko zna? Možda su samo izneli. Istina, neki su viđali u njegovom ćileriću neke čekiće i šila, ali kad su ga upitali: »A šta ti

I kad govori, gleda obično po svima gostima, kao da iščekuje da mu se čude kako on to zna! Obojica vole, osobito kad se nađu s učiteljem u mehani, da se razgovaraju o naučnim stvarima.

Taka je to konkurencija!... (Šta mu je to »konkurencija«, to valjda samo on zna.) — E to valja posoliti! — šanuše među sobom neki seljaci. Neki se iskašljaše.

— Ama ko li prvi izmisli taj nesrećni interez da mi je znati? — upita onaj što je pogađao u kaiš. — Bog zna ko je!... — poče onaj što je izgubio na popu.

— Ne mari ništa... Moći će proći. Šta veliš, Đuko? — O te još kako, gospodine! Ova luda svetina... šta ti ona zna? Prava marva! — Samo, Đuko, pametno!... Neću nikom da si slovca proglavio. Ja neću da mi se rekne da uzimam mit...

Izviri malo iza vajata i pogleda kapetana, pa namigne — kao veli: »Gosti se ti, gospodine, još malo! Tvoj verni Đuko zna šta radi. Ne beri ti brige!« Utom sva četiri opštinara i kmet, te za vajat Đuki.

osnovne škole, odmetnuo od oda i pustio se u piskaranje po seoskim kancelarijama, te ga i otac odrinu od sebe da ne zna za nj i da nema udela u očevini s ostalom braćom, a on posle udari još gore u piskaranje i advokatisanje, izuči u prste

Sreten nije Ciganin, nego jedan siromašak iz sela N.; vredan i otresan momak. Služi pod najam, a uz to zna svirati u ćemane bolje od mnogog svirača.

A kad je već sabor on i sâm dođe da zaradi koju paru. Osim toga, Sreten je u neku ruku i majstor. Zna dosta dobro kačarski i stolarski zanat; gradi vedrice, kace, bremenice, vučije, čabrove, stolice, stolove, lotre —

Ni sam ne zna kud ni zašto. Često su ljudi govorili: »Baš šteta što ovaj pošten momak nema sreće, a ova ko vredan i pošten!

uobičajio je da tako raspituje za najmanju sitnicu; makar mu bogzna kako poznata bila, on će se tek graditi da ne zna i pitati drugoga.

— Kako neću, brate! — okrete. se Milun njemu. — Sve ti to ide naopako; sve se radi kao od bede. Ovo se ne zna ni ko pije ni ko plaća. — Piješ, eto ti!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati!... Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje svoju miloštu...

U bistrom oku ogledao se razum, a u pokretu snažna i čvrsta volja. Za njega su govorili: — On zna šta radi! I zaista, tako je.

Tu je stanovao subaša sa svojim pandurima. Zvao se Sulja. Prezime niti mu je ko tad znao niti danas zna. Ali je od Crnobaraca dobio nadimak kojim je obeležena jedna njegova strast.

Ako je neko žalostivan, i Kruška je, samo što mu ne kane suza iz očiju!... Umeo se uvući svuda; hteo je da zna sve, voleo je da mu je svaka stvarca u Crnoj Bari poznata...

Pogled mu se nehotice zaustavlja na onome koga voli; obrazi rumene, a on i ne zna... Ta, samo srce lupa i gurka ga napred... k njemu!... I kad to smotri Lazar, a u njemu se nešto poremeti...

Nije puštao ni zračka svetlosti da padne na dušu njegovu da je osvetli... I mislio je: niko o tome n zna! A osećao je da se mora nekome poveriti; morao je imati nekoga s kim bi mogao o tom govoriti da bi mu duši laknulo.

Zapamti, glave se meću! — Pa šta da radim? — upita Lazar, videći da Marinko sve zna. — Ja bih činio sve, samo da ona ne bude njegova! E, moj sinko!... Još si ti žut oko kljuna, pa ništa ne znaš!...

– Jesu li pod ključem? – Jesu. – Je li i Stanko znao za te pare? – Jeste. – Je li tvoj babo znao da Stanko zna? – Jeste. Naše su kuće kao jedna. Ništa od njihovih ukućana nije skriveno. – Eh, eto vidiš!

Znaš ih najbolje ti, Ivo, stari kardo moj!... Ta u tvojoj su kući odrasla!... Sve selo zna da su to dobri radini!... Nisu lenštine, kao onaj što na moj dom pljuje!... Hajdete, braćo!...

— Zar ti nisi ovo ukrao? — Ukrao?... A od koga, naopako?... — Ta šta mi tu izvijaš?... Pravi se: ne zna!... Zar ti nisi ovaj novac ukrao iz Ivanovog vajata i zakopao ovde, u đuvre?...

Ko ima opakog sipa kao ti, on meni ne može biti rod!... Pozdravi tvoga sina Lazara i kaži mu: Stanko Aleksić zna da je ova krađa njegovo maslo!... Juče me je hteo ubiti, ali mu bog ne dade!... Danas to već neće učiniti!...

I to priča sa takvom vatrom, smeje se tako slatko — da ga Turci puste kao budalu koja ništa ne zna... A on je znao sve.

Dučić, Jovan - PESME

I ja kome ne zna imena ni lica, Sve sam njene misli ispunio sade. Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne ljubavi

Ko zna od kad tako. No u nemom dolu, Glas pane li samo u ta mesta čista: Sva tišina teško uzdahne u bolu, Refren patnje ode

Albatros je jedan kružio nad vodom, Zalutao amo ko zna s koga mora. I plamen dok hvata krvavijem svodom, I puši iz modrih maslinovih gora, Gordo, sa daleko raširenim

Čujem i sad: huji ispod oštrih žala Isti stih, još isti što me nekad srete — Stih iz strofe ko zna kada započete.

A moja je draga tužna svako veče I kada zaplaču noćne kamelije, Zaplače i ona; suza što poteče, Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.

I mir gde zrnje mraka niče, Da sav šum sferâ taji... Zvezde što padnu, to su priče Da i smrt zna da sjaji. NAPON Zavapi klica: želim nići, Iz mraka, do vrhunca! Iz prslih grudi ja ću dići Najlepšu himnu sunca.

Sve su oči zasenjene Tihog mrenja tom lepotom; I svaka stvar što se krene, Zažudi da umre potom. Vaj, zna samo duh čoveka I za život i za mrenja: Dve obale ushićenja, Koje plodi ista reka.

Da strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s ovog puta smračena — Svom strelcu kom i ne zna imena.

strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s ovog puta smračena — Svom strelcu kom i ne zna imena. ZVEZDE Kad nebo zasja prvo veče, Ču se glas zvezde s vidokruga: — Ja sjam za srećne, jedna reče.

A noću nebu zavihori, Kad zna da bolno sve zanemlje — I zvezdama po svu noć zbori Gorke samoće ove zemlje. VETAR Prenu se kao ptić u džbunu

Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem, A ja čuh u sluhu glas ko zna od kuda... Htedoh da se otmem, da snevam, da snujem: Društvo nevidljivih pratilo me svuda... Ja gde sam? zavapih.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge... I ti beše samo sen nečije sene... SNOVI Vaj!

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ali šta je s Đorđem koji sad u ovaj par gleda u tavan kad hoće da vas „proguta pogledom”, šta je s njime bilo? To zna unekoliko samo moja mati.

Ni sâm se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mlađi brat baš ništa. Nisam pao na teme da mu kazujem!

Vi mislite on to zbilja misli? Mari on i za susedstvo! Nego ne da on da moja mati vodi računa o njegovu dolasku, pa ne zna od zla kako će da počne. Hteo bi da mati spava, samo da on može bez brige bančiti. Peklo je to i njega, vidi se to.

Ali šta je to bilo, to se ne zna, niti će ikad iko znati. Oko devet i po sahata mi smo svi ležali u postelji, samo mati što je sedela s rukama u krilu

dan nestrpljivo hodaše: svaki čas zapitkivaše koga po štogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne češati; ulažaše u staničnu gostionicu i čisto kao da će odocniti usplahireno istrčavaše ponovo

a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja — sve to izdavaše gospodina i gejaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on okrenuo dami leđa, obrisao nos

— Nema je — reče i oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa. — Što li, bože? — reče opet kazandžija. — Valjda... ta da... ovde i nema Turaka...

Posle se samo vratiše — i načelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao — i načelnik psuje, a ne zna ko je!... Ja... O, brate, ja ne znam što je se to tako zadocnila! Da li je to još kadgod bilo? Je li ti? Ej, momče!

počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca I žena je plakala — to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje — i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji.

Pa onda se ujedanput stade smejati, bezrazložno, suludo — ni zna zašto, ni krošto! Posle, opet, udari u plač — ni to ne zna zašto!

Posle, opet, udari u plač — ni to ne zna zašto! Samo što mu se i kroz smeh i kroz plač u nejasnoj slici pokazuje Anoka, i tako ga čudno čupa za srce, da mu se

Nesreća je to što ona, i kad uđe u kuću Đenadićevu, osta maznica, kao što je i u oca bila. Ona zna sve najbolje! Uvek mora biti na njenu! Neće da radi što joj se kaže. Kaže: „Nisam ja to ni u oca radila!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Svirac svira tako cele godine, a kad se obere kukuruz, onda se zna šta je njegovo. On niti ga seje, niti okopava, pa opet njemu dobro; njegovu kukuruzu ne može da naškodi suša.

A u kolu kad svira, pa kad stane pred neku gazdačku devojku pa svira, a ona zna ko ga je poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije k’o neke

— Pa pojeo, milostiva! — I-ju, mene žalosne! Zar tolike krofne?! — He, he, iz vaše ruke, pa ne zna čovek šta je dosta! A domaćica samo ćuti, a šta mu je u sebi pomislila — to smrtnom čoveku naravno da nije poznato!

Šareni se od silnih pantljika kao slobodno međunarodno pristanište od barjaka na raznim eskadrama. Nek se zna što je gospodin-popina sluškinja! A gosodin popa češće i ne dolazi kući, nego s groblja pravo kući »usopščega« na daću.

Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a najviše zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Švabica, koja se tu našla i bila na usluzi zbunjenim domaćinima.

I ona je već velika; danas sutra pa će joj se javiti kakva prilika... pa treba da zna, i nju ću naučiti. Ali, slatka, usluge za uslugu; ’oću i vas da to košta nešto... — Molim, molim, da čujem.

— Pa kako je mene moja mama učila, tako ja sad učim moju Melaniju. — Slatka! I moja Juca tako isto. Zna vam ta svašta.

A posle opet zaokupi jednog dana izbijati, pa ne zna šta je dosta; stane ga lupa k’o majstora u kovačnici, lupa k’o na larmu, kao da sve selo gori. — Šta je, stari?

A bio je dobar učitelj. Nekih četrdeset godina je učiteljevao u ovom mestu. Sve što u ovom selu zna da čita i da piše, od njega je to naučilo.

ne postidi Beleslijine, neka ne puši bagov k’o svaki paor, nego neka puši cigare k’o i njegov štražmešter, fine, da se zna što je nemeška kuća, a neka ne žali novac koje nam je dao bog, fala bogu, dosta, i pozdravljamo ga svi, i baba i nana i

Roditelji su obično posle zablagodarivali i izvinjavali se bog zna kako zbog dece im, koja imaju, hvala bogu, šta da jedu kod kuće, ali koja su, govorahu oni, deca k’o deca, bezobrazna,

Koliko je samo puta lopov stao pa ne zna u koju će avliju, jer čuje neko hrkanje, ali ne zna u kojoj to kući hrču, — pa ne sme preko zida ni u jednu kuću!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I posle dugog gledanja kao da se reši da mi odgovori. — Umre. Zimi, u selu... i tamo vuci li? psi li? rastrgli je. Ko zna? I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.

On, čak, nije ni prosio. Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna, da odelo, u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošalje. Njegovo je to.

A opet, uvek mu je milo bilo kad bi se ona na njega odobrovoljila, te ga pustila unutra, kod sebe. I ko zna dokle bi tako, da se sam popa nije umešao.

kao da se živ zakopavao, dok ga jednog dana ne našli mrtva.. Ko zna kad je i koga dana izdahnuo, samo tad na njega naišli i videli da je mrtav. V MITKA — A, i ti li?

Ali, niko ne bi od njega uzimao. Svaki zna da je on za sebe to jedva naprosio. A on jednako nudi, plače i moli prolaznike: — Za njinu dušicu, za njinu dušicu

Samo kad ide, ide zgrčeno, krijući se, sve uza zid i jednako trepćući i šmrkćući kao na plač. Niko ne zna odakle je, tek znaju da se odjednom našao međ slugama čuvenog gazda Pante.

A odakle je? Čiji je? Niko ne zna. Ako ga o tome upitate. — Otuda, otuda, batke... — Još uplašenije počne da vam se pravda, pokazuje na susedne gore,

I zato je posle mnogo bogat bio. Njega samo željka nalazi i čuva pod jezikom. I u izvesno doba — a i to se doba ne zna, misli se da obično leti, pri velikim vrućinama, ako ga jedanput u godini ispusti.

A dotle, neću... Ja i sad ne bih došla, nego hlebac mi nestade... Ne bih došla. Ne smem željarnik da ostavim... Ko zna šta je tamo sad?

Onda se zna da će tada stara hadžika izići. I onako, stara, stenjući, silazeći niz kuće, početi da ga umiruje. — O, majčice moja.

Naročito otac joj. I, šta su mogli da čine s njom? Da je bez dece? Onda se zna šta se u tim prilikama radi. Dâ se otrov da ga dobrovoljno popije. Ali, šta će s decom.

Pa zađe izvan varoši, i zaređa po selima, te posle, Bog zna, gde ga nađu. A što je najgore, bio je iz jake, zadružne kuće u obližnjem selu. Braća mu prvi domaćini u selu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ručak prođe u samim purgerskim etikecijama. Posle ručka Ljuba se razgovara sa Savkom. Sve je u redu, samo da zna kako stoji sa mirazom. Dođe sestra, umeša se u razgovor i dâ mu na znanje da miraz neće faliti.

Sestre se smeju. — A kako bi bilo da je još strašnije? — Onda je čovek kao lud, ne zna šta radi, a to nisam rad. — A jeste l' vi koju zaludili? — Kažu. — Pa je l' živa? — Jeste. — Pa šta sad radi?

Donde je sa gostima frajla drugarica koja se s njima razgovara, ali ujedno i meri ih. Ne zna se ko je đuvegija. Ljuba je mlađi, a čika Gavra mladolik. Dođe gospođa Persa sa sinčićem.

Kad je ona znala da ću ja ovamo doći, pa je otišla u trešnje, to je znak da nema vaspitanja, a treba da zna da sam ja čestan čovek, gospodar i trgovac; pa da se još prezirati dam — ne, to biti neće!

je tutor govorio da on devojku ne sluša, da je ona prosta, da slušati mora, a Ljuba će je naučiti, — Ljuba neće ništa da zna. On taknu nevaspitanu devojku, veli, ne može uzeti. Dignu se i odu.

— Gospodar-Čekmedžijiću, vi ste se zaista pokazali! Ja sam od moje mladosti, kao što ceo svet zna, od svih najbolje tranžirao, al’ ne znam da l’ bi mogao tog zeca tako brzo i lepo istranžirati.

— Tako isto i Belkić raspituje za Čekmedžijića! Već sve zna kakav je i kako mu stoje akcije. Mnogi su Ljubu pokudili, ali on neće sve da veruje, pa misli: kad se Ljuba jedared

Načuje da je taj notaroš izdaleka rod gospođi Jelki Siridžićki. Sad je već znao koliko je sati. Zna da neće ništa biti od ženidbe; već mu je gospođa Jelka pobila cenu. Belkić ne piše ništa.

On se na Ljubu malo razljutio, pa sad, kad dođe nov đuvegija, a Siridžićka Ljubu ogovara, neće Belkić ništa za Ljubu da zna. Šta će sad Ljuba? Da ostane tako nalako u platki? Ne! Ljuba mora svoju čast da spase. No, kako?

Al’ nije mu do oklevanja, nego hoće da bude stvar što pre gotova. Piše Julki pismo, da zna na čemu je: Dražajša frajlice Julka!

da kupuje zob. Julka mu sve da za pravo, premda vrlo dobro zna zašto je Ljuba u D. bio. Sad se počne od strane Ljubine kurmaheraj na život i smrt.

Ljuba je konten, i gotov je onamo sa čika-Gavrom. — Dakle, hajd’mo, čika-Gavro! — Hajd’mo! — Ali rad sam da niko ne zna kuda idemo. Znate, čika-Gavro, da idemo onako — kako kažu ono — kad velika gospoda kudgod idu pa neće da svet zna?

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Ama kakva..... ama jel'te ko ste vi? Vi lažete! Vi unosite zabunu! Ko je ovaj tip? — Ko ti zna ko je! — Zar ga baš niko ovde ne poznaje? — Niko. — Jel'te imate li vi dokaza ko ste? — Ama ljudi, ama ja vam...

štapova: vitla se, krši, meša, lomi i šiba po zgurenim leđima i uvučenom vratu onog građanina, koji bi hteo da nešto zna i kome cure tanki mlazevi krvi iz razbarušene kose, a ne može nikako da dođe do reči niti da se brani i sve tako do

— Ako važe stari rasporedi onda znam, ako ne važe... — Ljudi, ništa se ne zna. — Užas! — Ja sam četvrti prekobrojni. — A mesto mobilizacije? — Torlak. — Grozno. Magacini u gradu. Znate li to?

I svi tvrde da sve one konce diplomatske drži u svojim rukama ministar predsednik, koji sad nije tu, i da niko živi ne zna njegovu politiku.

Neka, dakle, Hristić radi kako zna, njegova je stvar i on ima svoju loptu na trupini. A ja ću gledati svoju brigu i koliko sutra pisaću verenici da joj

svoju brigu i koliko sutra pisaću verenici da joj priznam pogrešku što se nismo venčali pre mojih ispita; i ako bi, ko zna, i to, možda, bila velika moja pogreška...” A tamo u drugom šatoru očajno i ludo kidao se Hristić.

Srušena crkva u B. postoji još, hvala Bogu, i svaki se o tome može uveriti kad hoće, a cela peta baterija zna da je on na tornju bio osmatrač i otud slao telefonom dragocene izveštaje kao i to da su oba telefonista poginuli u

U veče se od njih ne može s mirom proći jer zadirkuju, a neki bacaju i konfete kao na karnevalu. Cela varoš zna, u ostalom kako se ona ponaša i svi je zovu kaluđericom, pa je nagovaraju da malo i na sebe pomisli i po nekad, kao

Bednik, on i ne zna koliko se tu njih osobito interesuju za nju i šta bi sve oni dali da je zadobiju i preotmu iz njegovih ruku.

Divna, blaga baba išla je u Vrhovnu Komandu da izmoli dozvolu za prenos tela svoga na frontu isečenog sina oficira. Zna se tačno da je ukopan u Krupnju, u samoj crkvenoj porti, iza oltara.

Tamo je velika varoš i niko nas ne zna. Venčaćemo se, ne brini i oprosti, tako je moralo biti. A što svet govori, neka govori.

Jer, niti njoj ima sve ono što ja tražim, i ja sam toga svestan, niti u meni ono o čemu ona sanja, i ona to zasad ne zna, nego uvek zamišlja da sve to u meni postoji. Pa šta je u stvari?

Afrika

Treba ga videti kako ceo dan riba lađu, bos, polunag, sav preplanuo, pa sa mukom poverovati da može da zna za toliku masu knjiga. Bio je na brodovima trgovačkim, ratnim, jahtama (tamo su ga uhranili knjigama), i putničkim.

Vuije ima kolekciju najčudnije izmešanih preistorijskih, feničanskih i crnačkih perla. On o svakome zrnu zna legende. Skupljanje je teško jer se crnkinje nerado odvajaju od nakita, kojim bi se odrekle i jednog dela svoje ličnosti.

Što je najzanimljivije, crnac zna napamet često i epopeje susednih plemena, reč po reč, bez pogreške, cele, iako nijednu njinu reč ne razume, utoliko pre

iznad pučine koju je plavilo uzdizalo do neba, ja sam i sad sebi govorio: „Gledaj, gledaj pažljivo ovo, jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!

Velika gužva zbog crnaca koji se iskrcavaju u čađave petrolne šalupe, osvetljene samo lampama protiv vetra. Ne zna se koliko će trebati brodu da iskrca i ukrca robu. Gužva.

Velike priče oko pitanja kad će se šalupa vraćati. Gazda šalupe, crnac, džandrlja dok odgovara da ne zna i, pošto žuri, svršava nuždu tu, sasvim međ nama. Ogroman smeh.

Zove se Samba sedamnaest mu je godina, rodom je iz Bamfore, tetoviran je po licu. Zna da sprema poljsku kujnu i pristaje da ide za mnom gde god budem pošao.

inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev hteo je da ga uzme k sebi, na šta boj nije, iz ko zna kakvih razloga, pristao. Ako uspe da boja uhapsi, on će ga izvući iz hapse i uzeti sebi za slugu.

Imam utisak da više nisam žedan, ali sam sebi ne smem da priznam, kao čovek koji još ne zna da li ga je zub prošao, ili je bol samo zaglušen.

Očajan sam da ne uspevam pronaći mladiće koji su mi sinoć nudili maske. Oni su otišli u polje, i niko ne zna gde su ni kad će se vratiti; možda večeras, možda tek kroz dan-dva.

Domaćin, polurasplakan od radosti što u ovoj pustinji posle ko zna koliko vremena dobija goste, boemski je i pustinjski srdačan.

Da mora sazreti, zna cela njegova porodica, a kako je ona prva na redu da bude žrtvovana, ona ga se najviše i boji. Ili će jednoga dana

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

KATICA: Ja sam baš nesrećna na ovom svetu! Svaka se zna štelovati i unterhaltovati, samo ja jadna moram da kukam. JUCA: Zašt ne paziš kako druge rade?

S otim si dobila, prvo, žive oči; drugo, niko te ne zna jesi li zaljubljena ili nisi, zašto uvek zaljubljeno izdaju; a treće, celoj personi osobito odlikuju.

MIŠIĆ: E, gledajte vi, kao da je ubog siroma! JUCA: On sam ne zna koliko ima novaca. Ali tako se to uselilo kod njega, samo da ne propadne, da štedi.

JANjA: Ne igra biljar. MIŠIĆ: Kako će da igra, kad je grbav? JANjA: Ne zna minutu, ne zna tajč, ne zna kalup, paši svoja kecelja, pa čuva svoja kuća, kao pošten čovek.

JANjA: Ne igra biljar. MIŠIĆ: Kako će da igra, kad je grbav? JANjA: Ne zna minutu, ne zna tajč, ne zna kalup, paši svoja kecelja, pa čuva svoja kuća, kao pošten čovek.

JANjA: Ne igra biljar. MIŠIĆ: Kako će da igra, kad je grbav? JANjA: Ne zna minutu, ne zna tajč, ne zna kalup, paši svoja kecelja, pa čuva svoja kuća, kao pošten čovek.

) Vodićeš gospodin notarius kod šupu da vidi konji. On će ti pokazati kako treba da si deri koža. On je učeno muž, zna elinski. (Otide.) MIŠIĆ: Ha, ha, ha! Lep mi zanat dao! Ali, čekaj malo, starče, uvatiću ja tebe! (Petru.

Ja, bogme, neću, makar on pukô! POZORIJE 7. PREĐAŠNjI, KATICA KATICA: Ovaj se s vami razgovara, gospodin Mišić, a ne zna da ga je moj otac vikao. (Petru.) Čiča Pero, idi brže. Traži te gospodar.

Eli, Katico, ti mene slušiš? Ovo je dobru prilika. Gospodin notarius je čoveku pametno, učeno, zna elinska historija. MIŠIĆ: A, drugo, vi i to znate kako je sad običaj u svetu. JANjA: Oći novci?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

JEGO BLAGORODIJE BILO JE NESPRETNO SAMO SA ŽENAMA 293 XV UM ČOVEKOV NE MOŽE TO VIŠE DA SHVATI 308 XVI NIKO NE ZNA JOANA TEKELIJU 322 XVII ODE ISAKOVIČ IZ CARSTVUJUŠČE VIJENE 327 XVIII BIVŠI SRBIN A SAD RUS 366 XIX SELE SE, JADNI, U

Garsuli je, međutim, počeo da govori i tumačio je svoj dolazak u Temišvar, kao događaj vrlo važan. Veli, o tome zna i carica. Njena je želja da se taj narod, koji je zauzeo toliku teritoriju kraljevstva hungarskago, svede na pravu meru.

Šta bi oni hteli, veli, zar se može i zamisliti da budu kao neka država u državi. Status in stato? „U Beču se zna, sigurno, da je turskim ratovima odzvonilo. Rata više neće biti. Ta gomila više nije ni potrebna.

Kao ovce oni nagrću jedno za drugim, svuda. Sad su naumili da se odsele u Rosiju. Ko zna šta će izmisliti sutra.“ Engelshofen je, međutim, bio viknuo svog husara, koji mu je dremao pred vratima.

Šta bi tek rekao Grk, pomisli, da zna da im je bilo dopušteno da idu i u Teatar, sa svojim ženama. „Pregledao sam“, govorio je Garsuli, „akta koja su

Veli, on ne zna šta će njegova braća raditi, ali, što se njega tiče, on ne misli od svoje namere odustajati. On je čvrsto rešen da

Nad njim je bio ceo Temišvar, tolike tvrđave, kasarne, toliki ljudi, konji, ali niko čak i ne zna gde je, a da mu dođe, i da hoće, ne može.

Veli: on ima da ga, živa, ili mrtva, dogura do grofa Gajsruka, u tvrđavu Oseka, a šta će dalje sa njim biti, ne zna. Može da legne i da se ispava, a dobiće i da večera, pa i vina.

U poslednje vreme niti jede, niti pije. Nije šala svoj dom rasprodati, napustiti, ni za polovinu cene. „A zna da mi, Isakoviči, nigde nismo bili srećni. Eto šta smo dočekali. Sve će nas raseliti.

Ona je, preko čardaka, dovikivala svom mužu: „Ajme, Petre, što kukate? Nije siromah Pavle dite! Pa da ne zna šta radi! On je dobio apšit od Engelshofena i ne može to prominit, ni carevina, oli taj Garsuli.

Da vidi posledice svoje mudrosti među Serbima. Uskoro. Starac je tvrdio da su Serbi čudan narod i da ih Garsuli ne zna. Serbi su lakomi na počasti, vole medaliju, a za tuđina bi dušu dali.

A te privilegije su oglašene dobošem, i po selima, pa ih i njegova huda siromaš zna. Oglašene su po celom Potisju i po crkvama, pa se smatraju kao svetinja.

Teodosije - ŽITIJA

Potom, odahnuvši malo, reče starcu: — Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan srca moga, pocla tvoju svetost da uteši mene grešnoga.

nađe da zbog toga došav uteši viđenjem njegovim mnogopečalnu dušu svoju, i dade mu nebrojeno zlato na razdavanje gde zna, ujedno ga moleći da dođe i da se molitvama njegovim izlije miro.

Ko zna da li ćemo biti živi! Položivši nadu u Boga i pristupivši k daru, reče: — Kao svima, i nama Bog želi spasenje: otac mo

Jer dobrodetelj pobožnosti zna da zadivljuje ne samo saplemenike nego i protivnike, a naročito kada se u Bogu čudom javlja.

A on reče: — Ne znam, oče. Bog zna! Jedino znam da su juče došli oni stranci i s ljubavlju me dovoljno nahranili i napojili, tako da nisam mogao dopuziti do

Kao što zna tvoje prepodobije, mnogo se ustezah započeti ovo, ne iz lenosti nego više zbog oskudne svoje pameti. Jer se prepodobni,

Stoga se ne samo na one koji Bogu služe već i na nas same, bedne i plača dostojne, može kako treba pozivati, jer se zna od kolike časti i radosti, slave i svetlosti zbog gordosti otpadoste“.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

dijalekat i smatralo se da štokavski dijalekat karakteriše Srbe, a da je čakavski svojstven Hrvatima; danas se zna da se Srbi ne mogu odeliti od Hrvata na taj način. Ima stanovništva koje govori štokavski i naziva se Hrvatima.

Kada se zadruga suviše umnoži deli se i svaki član zna šta mu pripada kao lična svojina. Svaki zna da će, ukoliko bude više radio na održavanju i uvećavanju zajedničke

Kada se zadruga suviše umnoži deli se i svaki član zna šta mu pripada kao lična svojina. Svaki zna da će, ukoliko bude više radio na održavanju i uvećavanju zajedničke svojine, i njegov deo biti utoliko veći.

On zna ne samo imena kosovskih junaka već isto tako i kakav je ko bio i koje su mu mane i vrline. Ima krajeva u kojima čak ose

Iskrsne li kakav bilo događaj, svaki dinarski Srbin zna šta treba da čini i čini to tačno; svi rade u najvećoj saglasnosti, seljaci i svi oni (uostalom vrlo retki) koji nisu

Svaki je Srbin prožet nekolikim kao kristal jasnim mislima: hoće slobodu i samostalnost svih zemalja za koje zna da su bile deo njegove države i da u njima živi „sirotinja raja“.

I pored sporosti on uopšte govori češće ali i bolje nego Šumadinac. U zgodnoj prilici zna upotrebiti poslovice i šale, zaplesti pitanja, gubiti se u opisivanjima, ne razumeti ono što mu se ne dopada.

Sloveni na donjodunavskoj ploči bili su organizovani u plemena pre najezde turanskih Bugara. Po starim spomenicima zna se za mnogobrojna plemena u severnoj Dalmaciji, u primorskoj Hrvatskoj, u južnoj Bosni i na jugoistoku Hercegovine.

čaroice (maškare o pokladama), o kojima se ništa ne zna u zelenoj dinarskoj zoni. Poneki put se može u Zagori čuti i koja talijanska reč.

Ali će onaj koji zna za ovu naviku lako poznati da li je ušao kod Srbina, makar to bilo i po očuvanoj staroj ženskoj narodnoj nošnji.

Ima pesama u kojima se mlada nevesta tuži starijima na mladoženju: Tvoj vnuče, moje momče, ne zna da ljubit. Često se u ovim pesmama osećaju uticaji istočnjačke čulnosti: Ti ćeš pominiš kraj mene, so će mi legniš do

Na planini Bistra bilo je još i pre 60 godina aromunskih pastira. Jedna se porodica u Mavrovu zove Vlahovci i zna da je aromunskog porekla; starešina te porodice zna još malo aromunski i zove se Pandil.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Džak samo ćuti, možda zbog toga što je zavezan, a možda i zato što ne zna da govori. Ko li je taj čiča koji razgovara s jednim običnim džakom? Da možda nije lud ili pijan? Hajde da ga čujemo.

Ja samo priđem komadu slanine, dodirnem ga brkom i — hop! njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna. Tek ti samo čujem svog čiča-Trišu: — Ovamo, razbojniče brkati, kamo slanina?! — Odnio je miš — kažem ja.

Džabe, baci me u rijeku! Ko je krčmar, a ko čiča Trišo, to zna samo mačak — Nestanak džaka Jureći drumom, čiča Trišo ubrzo stiže pred jednu vrlo staru krčmu, nad čijim su vratima

kockarom i najzad oglas jednog domaćina koji javlja da je u krčmi izgubio dobar glas i moli svakoga ko o njemu nešto zna da mu odmah javi. — Hajde onda da i mi nešto slično sastavimo za moga dobrog mačka — reče čiča Trišo.

ovo nije dovoljno za prepoznavanje, onda vam dajemo i ovaj opis i oznake: Mačak Tošo u djetinjstvu bio je vrlo malen, što zna i ćorava kvočka koja je iščezla u lanjskoj poplavi. Nekad je imao buva, a možda ih i sad ima.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

si me progutala Ne vidim se više Šta je tebi Progutala si ti mene Ne vidim ni ja sebe Gde sam ja sad Sad se više ne zna Ni ko je gde ni ko je ko Sve je ružan san prašine Čuješ li me Čujem i tebe i sebe Kukuriče iz nas

da li munju Pitaj ga do mile volje Ne nadaj se odgovoru Nadaj se samo čvoruzi Ili drugom nosu ili trećem oku Ili ko zna čemu DVA BELUTKA Gledaju se tupo Gledaju se dva belutka Dve bonbone juče Na jeziku večnosti Dve kamene suze danas Na

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

svoju majku, i otić’ u neku bajku, Ješćeš lude kao repe, najmiliji moj akrepe, Šta će s’ tobom biti, ko zna, lepotice moja grozna? bićeš ličnost negativna, rugobice moja dnvna!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ALjOŠA: Kaže, njenoj sreći samo jedno smeta. (Čita.) „Ja znaju što ti svjo vremja dumaješ obo mnje”. (Govori.) Zna da ja stalno mislim na nju. (Čita.) „Jesli bi i ti ne dumal obo mnje, mojo sčastije bilo bi v dvojne boljše”.

Vaš muž jednog dana naljutio se na vas, napustio je kuću, rekao je da ide ne zna gde i ne zna kad će se vratiti. Takav ste iskaz dali pred istražnim organom. RINA: Da, tako je!

Vaš muž jednog dana naljutio se na vas, napustio je kuću, rekao je da ide ne zna gde i ne zna kad će se vratiti. Takav ste iskaz dali pred istražnim organom. RINA: Da, tako je!

SPASOJE: Pa takav nam i treba. Znaš li mu bar ime? ANTA: Da, znam! Mladen Đaković. Kažu, niko kao on ne zna napisati tako oštro i strašno da se onome koga napadne prevrću i dedine kosti u grobu.

PAVLE: Na sudu će se i te prepone savladati. SPASOJE: Mislite? (Šeta uzbuđeno, hteo bi kao da kaže nešto, pa ne zna šta će.) Ja ne znam upravo šta da vam kažem. PAVLE: Ja mislim, ništa više; obavešteni smo dovoljno i ja i vi!

SPASOJE (jedva čujno): Zbogom! PAVLE (ode). XV LjUBOMIR, SPASOJE SPASOJE (gleda za njim kao čovek koji ne zna šta će i odakle će poći; najzad prilazi vratima Vukičine sobe i dovikuje): Ljubomire! Ljubomire! LjUBOMIR (dolazi).

Ko zna čemu se on tamo naučio; ko zna kakve su mu sve ideje zamaglile zdrav razum? Zar ne vidite na šta on udara? Na sve što

Ko zna čemu se on tamo naučio; ko zna kakve su mu sve ideje zamaglile zdrav razum? Zar ne vidite na šta on udara? Na sve što je svetinja.

(Daje mu.) MILE (primajući): Samo, molim vas lepo, to ne treba da zna gospođa Rina. SPASOJE: Razume se. Ono što znate vi i gospođa Rina ne treba da znam ja, ono što znamo ja i vi ne treba

SPASOJE: Razume se. Ono što znate vi i gospođa Rina ne treba da znam ja, ono što znamo ja i vi ne treba da zna gospođa Rina. To se u računici, čini mi se, zove: pravilno trojno. MILE (smeje se): Da, da!

SPASOJE: Meni je najbolji advokat moja čista savest. ANTA: I meni! LjUBOMIR: Pa ipak... čista savest ne zna paragrafe, a paragrafi su vrlo opasna stvar. ANTA (više za sebe): Vrlo opasna!

MARIĆ: Vrlo sam blagodaran! Ali po čemu onda policija zna da su pisma revolucionarna, sem ako to gospođa ne tvrdi. SPASOJE: Razume se da ona to tvrdi. MARIĆ: Tako?!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

sam saznao da se zove Rašida po nekoj svojoj turskoj babi, da je pre tri meseca napunila četrnaest i da već odavno zna sve o meni: Vesna me prepričava u razredu kao kriminalni roman.

Ja sam i dalje pokazivao očima u pravcu grada, a onda i rekao nešto o tome kako je on zadužen da ispita, zna se već šta, ali on je jednostavno odbijao da ode. - Neko mora i da krmani!

Pred jednom takvom žabom kao Rašida dovoljno je da se oklizneš i sutra to zna čitava škola. Ataman je imao krive noge, jer su svi njegovi bili jahači, ali je gazio kao da se ne nalazi na jedva

- Bože sveti, Rašida! Ja ni za sebe nisam pisao ljubavna pisma! - rekao sam, a ona je odgovorila da zna: nisam imao kome da ih pišem, a nije bogzna kako moderno danas pisati ljubavna pisma.

Rašida je i dalje žvakala zagrcavajući se i ja joj rekoh da je niko ne juri. Ona reče da zna, ali da je to iz navike: u njihovoj kući, ako ne jedeš brzo, računaj da nisi ni jeo.

- Ja sam danas izbačen sa časa, Rašida - rekoh, a ona odgovori da zna. - Bacio si neku knjigu, tako nešto? Ja ponekad poželim da pobacam sve knjige.

„Klinderu!” govorila joj je. „Šta ti znaš?” Sada će joj moći reći da zna: to nije ništa naročito, to s ljubljenjem. Mislila je da će dunuti vetar, Tisa početi da se ljulja, desiti se nešto ogromno

Možda bi bila na očevoj strani, ne tvrdim, ali ona bi morala da primeti. Došla bi zatim da me pozove na večeru, jer zna koliko volim mladi grašak, a onda bih već ispričao da ona knjiga nije bačena sa stotinu predumišljaja, već iz dosade.

Ni ona ne mora da se okreće da bi znala da sam ja tu, niti pita šta je to o čemu govorimo, ona zna i lice joj izgleda postiđeno. - Zakasnićeš na posao!

Nečim što ne spada u rad piramidalnih ćelija mama to zna i otuda njeno lagano odmahivanje glavom, izraz straha u kutovima usana i ono „Ti ludo, ludo dete!

Zbog toga te nikada nisam pozvao u šetnju, iako sam, bog zna koliko, mislio o tome. Ovo proleće i ti, sve su što imam. Hteo bih ti pisati još, ali bliži se vreme za moj čas.

” Razred je smrdeo na parfeme kad je Hadži-Nikolov ušao u učionicu korakom paradnog konja koji zna da je lep, i počeo da ispituje o svojstvima tangensa i kotangensa. Sve ženske ruke bile su podignute.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Plan ne bi bio rđav, ali trebalo je odmah u početku malo pripaziti, da se zna uvek šta raditi, i preprečiti stranputice, za što, opet, gospodar Sofra nije imao dosta vremena.

Išla je kod učitelja da ga moli da Šamiku nikad ne udari, da ga jako ne ukorava ako ne zna lekciju, nego sve lepim. No gde je tu granice? Učitelj, doduše, poslušao je mater, i za to dobivao više puta „auspruha”.

Već se malko i Čamčinica pobrinula, ako se i nije još zaplašila, jer zna ona da je veliki vrag Čamča, osobito kad na put ode, brzo se ne vraća.

U birtiji pravi lopovi. Sad ulaze, sad izlaze, sad novi dolaze. Lopovi se razgovaraju; Čamča zna dobro mađarski, kao i ostali. — Šta mislite, kakvi su to ljudi? — Sudac nije ni jedan! — To su trgovci!

Uzeo je Krečarev pištolj, jer zna da ga neće upotrebiti. Sad se zaključaju. Lopova sve više u birtiji. Njih dvanaest, a trinaesti kapetan.

— Ima još jedna banda, čuo si za Janotiča? — Zar je i on u ovoj okolini? — Bog zna kud on tumara, no njega se ne treba bojati, on na trgovce ne udara; kad ih nađe, dadu mu kakve robe, ako potrebuje, pa

iz Krakova pođe natrag, obiđe sve varoši u Galiciji, tri dana bludi kojekud; trajalo je tri godine, a žena mu ne zna je l’ živ ili mrtav, pa najedared piše joj čak iz Kolomeje, otud joj javlja da se već kući vraća.

Čamča, ne kazav društvu, ode nekud sam i kupi lepu krivu mađarsku sablju, dobro je umota, da se ne zna šta je, pa besprimetno sakrije u svoj sanduk.

Velika radost od armicijaša, zna da Čamča vina ima. Sad armicijaš ponudi Čamču da ostane preko noći, s kolima zajedno, i da društvo pozove k njemu.

Krečar ne može da govori, nije šala, hiljadu forinti na deset akova, na njega spada pet stotina forinti, a ne zna pošto će se prodati „auspruh”. Mogu ga još na putu lopovi popiti. U srcu proklinju Čamču.

Kad siđe, pred njega ide Čamča, zna već običaje, uvede ga unutra i pretstavi ga gospodaru Sofri. — Servus, spectabіlіs amіce, ego sum nobіlіs polonus eh

Čamča će ga iz blata izvući. — Dopustite, domіne spectabіlіs, u Mađarskoj ne zna svaki šljahtec latinski, ne ide svaki u latinsku školu: samo oni idu koji će biti popovi ili suci, — no ja ću već po

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Ponavljali su fijuk vetra, kas konja, a osobito poj petlova. Bog zna kako su se posle sporazumevali i mešali sa ukućanima, tek oni su pričali, okupivši sve živo u kući oko vatre, i, mada

spiskova, iz kojih im pročitaše ne samo njihova imena, nego i imena njihovih oceva, žena, dece, što ih je, da se zna, svaki put ponova, začudilo i zadivilo i sneveselilo.

Oči su mu bile prevrnute, iskolačene, gledale su nekud u stranu. Ko zna kud je hteo otići, da nešto kaže, bolno iskrivljenim ustima?

Marija bezgrešna, Marija čista, kovčeg belokosni, zvezda jutarnja. Marija divna, Marija porodilja. Poštuje li iko i zna li, od njegovih, svetu Tereziju? Ime Terezija! Žar, Sunčan kolut što opasuje telo.

Nudeći ih kavom, šerbetom i nargilama, ona od njih doznade šta zna Zemun, a Zemun od njih šta zna ona. Uskoro ona je znala da su kuće u Zemunu žute, plave, visoke i niže, i koja je čija.

Nudeći ih kavom, šerbetom i nargilama, ona od njih doznade šta zna Zemun, a Zemun od njih šta zna ona. Uskoro ona je znala da su kuće u Zemunu žute, plave, visoke i niže, i koja je čija.

i opakim, Vlahinjama, Mađaricama i Nemicama, kao uostalom i njegov brat Aranđel, u čiju se kuću sklonila, ali o kome zna da je isto tako mnogo živeo sa Grkinjama, Jermenkama i Venecijankama, čiji govor razume.

ej, ej... da odmah zatim zamukne, pašući oružje, videvši da više ne zna gde se nalazi, ni kuda ga vode. Bio je stigao do granice zemljišta o kome se pričalo po selima i zemunicama njegovim, i

lagano, zamišljao je da isturi pred sobom prethodnicu, na pozornicu, u bregove, polja i oblake, pa nek se bije kako zna, dok on to bude posmatrao sa visova s druge strane reke, čuvajući sebe za onog drugog, onog pravog protivnika, koji mu

koji su bili zbunjeni i nerešljivi, ne znajući šta da čine, jer nisu razumeli što je toliko gnevan, ni što im to govori. Zna on, uostalom, rekao je još, da je neko pričao koješta o tome što njegova snaha živi u njegovoj kući, u Zemunu.

Ako je on trgovac, bar se zna da što on uzme u ruke, to više ne ispušta. Čijim je novcem darivao njegov brat njih i njihove crkve, ako nije njegovim, i

Oni koji odoše, ratovali su negde, Bog zna gde, u nekim zemljama kojima ni imena znali nisu, sa nekim vojskama koje nikad ni videli nisu.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

To se čini jer se veruje da ukoliko manje njih zna za porođaj, on će utoliko biti lakši.¹⁷ Efikasno sredstvo zaštite od zlih sila i dobro magijsko oruđe za olakšavanje

Evo jednog takvog postupka koji je zabeležio Milićević: „Koja je (trudnica) rada da zna: nosi li muško ili žensko, ta nađe u bašti dve dugačke i jednake travke, nameni jednu na muško a drugu na žensko, pa

na klupu ili krevet ispod ponjave ili ćilima na jedno mesto nož a na drugo makaze, ali tako da trudna žena o tome ne zna. Zatim je zovne i kaže joj da sedne.

da se negde smatra da nije ceo utorak nesrećan, nego da ima samo jedan zao čas u njemu, ali nezgoda je u tome što se ne zna koji je to čas.

„Dijete koje se rodi u košuljici, zove se vidovito; i takovi poslije čovjek (pripovjedaju), ili žena, ide s vilama, i zna više nego drugi ljudi.

Ako majka želi da joj dete bude prorok, odnosno da sve zna unapred šta će biti, onda treba dete prvi put da zadoji kroz rupicu na kobilici od kokoške.

Kada se dete s krštenja nosi kući, ide se drugim putem a ne onim kojim se došlo, ali izveštač koji je ovo opisao ne zna zašto se tako postupa.

Kod Srba na Kosovu posle krštenja dete, ako je žensko, „prvo se metne u razboj ’da zna da tkaje’, a kad je muško dete u ’ar’ ga odnesu i metnu u jasle ’da zna da čuva goveda’, pa posle u kolevku“.

ako je žensko, „prvo se metne u razboj ’da zna da tkaje’, a kad je muško dete u ’ar’ ga odnesu i metnu u jasle ’da zna da čuva goveda’, pa posle u kolevku“.⁷² Ovim postupkom se želi na magijski način uticati da dete bude dobar radnik, tj.

običaj skrivanja imena, naročito od nepoznatih i zlih ljudi, poznat je širom sveta i zasniva se na verovanju da onaj ko zna ime neke osobe može učiniti zlo toj osobi preko samog imena.

A ovaj nadimak često sasvim potisne pravo ime, pa niko, čak i od najbližih prijatelja, ne zna kakvo je pravo ime osobi koju zna jedino po nadimku.

nadimak često sasvim potisne pravo ime, pa niko, čak i od najbližih prijatelja, ne zna kakvo je pravo ime osobi koju zna jedino po nadimku.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

carstva našeg sve nebo zvezdano, svaki vatreni presto, i nebuloza što beskraj plavi, do najmanjeg ognja je preslikano. Zna se svačija putanja i mesto, i kad ko izgreva u punoj slavi i dokle mu traje plima, zna se kojom svetlošću ko sija i od

Zna se svačija putanja i mesto, i kad ko izgreva u punoj slavi i dokle mu traje plima, zna se kojom svetlošću ko sija i od koga je prima.

Kao između planeta i zvezda pratilja, zna se između podanika i cara koliko je milja, i kojom stazom ko ići mora da ne dođe do sudara.

I sebru, koji kao Kumova Slama neizbrojan, i neodređen kao maglina, neuništivo iz zemlje izranja, zna se putanja. ZA SEBRA Tražim pomilovanje za sebra što niče i umire kao trava u zaborav iz zaborava, za trideset kućica

ZA ČOBANKU KOJA SE PO OCU NE ZOVE Za dete kome se otac ne zna, čije ime majka ne izgovara, ni pred licem sina, ni sveštenika, ni licem cara, za otroka koji za ocem čezne i kada

Samilosti za čobanku koja se po ocu ne zove, koja ne zna čije je kosti, čijeg mleka, ni gde joj se očinski krovovi dime, za tvog kopljanika koji slavi pomajke sebarke krsno

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen. IV Traži se nada.

sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.

Da niste slučajno negde videli moj džemper? Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim? Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

Pošto nisam mogao da otkrijem radio koji je već bio otkriven, sklopio sam i rastavio po ko zna koji put svoj detektor.

I ne znajući, učinili su da nas mnogo gori prestigoše. Svih tih dugih noći, dok smo po ko zna koji put raspredali priču o Evropi, Vera je samo ćutala i pušila.

smeli zaustavljati zbog onog prokletog akumulatora, pa sam panično pokušavao da zapamtim što više stvari koje će mi, ko zna kad, jednoga dana zatrebati i dobro doći — u onim jutrima, možda, kada prilikom brijanja ugledate u ogledalu svoje

Hteo sam da zna da sam tu u dvorani, da to sazna pomoću odzviždanog znaka, pa zbog toga nisam ni primećivao šarenu gomilu igrača na

Ko zna zbog čega, svi su govorili šapatom. Automobil smo ostavili stotinak metara niže, u jednoj mračnoj uličici, jer kolima

– Bilo bi isto. – Vraga bi bilo isto! Pufko gleda Bel Amija kako preskače ogradu kafane, i, dok nastavlja da sedi, zna da ne bi bilo isto, zna da neće biti isto. »Dobro je ovako...« misli dalje. »Ovde je dobro.

Pufko gleda Bel Amija kako preskače ogradu kafane, i, dok nastavlja da sedi, zna da ne bi bilo isto, zna da neće biti isto. »Dobro je ovako...« misli dalje. »Ovde je dobro.

Čini joj se da je nešto veoma uprljano i da se više nikada neće moći popraviti. Jedan čovek u sobi to sve zna. Prezrivo zažmurivši na levo oko, puši »goluaz« i sve zna. To je Alber Kami.

Jedan čovek u sobi to sve zna. Prezrivo zažmurivši na levo oko, puši »goluaz« i sve zna. To je Alber Kami. Devojka zbog toga pruža svoju dugu, golu ruku, koja izgleda kao prva ruka na svetu, i zaklapa

Matavulj, Simo - USKOK

Tvrdilo se da je kažnjenik graf, poslije da je princ, i čak da je u rodu s carskom kućom. Govorilo se: „Bog sâm zna šta bješe skrivio taj koljenović, kad ga tako uniziše!

A bog zna razumiješ li sve što zborim? — Razumijem — odgovori gost, zvonkim glasom. — Moj materinski jezik dosta je sličan vašem

— Krstinja, aferim ti ga na te riječi — reče knez — ali dosta, e proglušismo kukanjem ovoga čojka, koji ne zna naše običaje, pa će pomisliti e smo meki kâ lacmani!

Krcun, koji se često osmjekivao, reče: — Ma, ti misliš, đedo, da sav bijeli svijet zna naše rabote, da zna ko su bile vladike Sava i Vasilije i car Šćepan i kad si ti barjak nosio i vojevao!?

Krcun, koji se često osmjekivao, reče: — Ma, ti misliš, đedo, da sav bijeli svijet zna naše rabote, da zna ko su bile vladike Sava i Vasilije i car Šćepan i kad si ti barjak nosio i vojevao!?

Pa mletačka gospoda, pa poslije onaj ćesarski đeneral Vukasović, pa ko zna koliki još? Knez ga ublaži: — To je istina, strikane.

Stari Mrgud reče: — Glaj ti opet ovoga Janka, ovoga đavola đetinjeg, otkud on to zna, kao da je očima gledao!? — Ima to u knjigama, đedo! — rekoše mu. — A da li će naši bojevi biti u knjigama?

— Kod Fridlanda, Rusi i Prusi zajedno, četrnaestog junija po novom 1807-me! — Viđi đavola đetinjeg! Sve zna! — Koje je doba noći, Janko? — zapita pop. Janko pogleda na časovnik: — Ura do ponoći! — Hajde, ženo, doma!

Da posad bude naš brat! Da slavi naše krsno ime, da ginemo za nj, ako ustreba, i on za nas; da mu se zna ognjište i grob, da mu se natraga izjednači s našom, ako je uzima! Pristajete li? — Pristajemo — graknuše svi.

Nasmija se zamišljajući ga u odeždi i s kadionicom u ruci, toga popa koji je ko ti ga zna koliko glava odsjekao! Janku se nametnu poređenje toga popa sa svjema ostalijema, koje je poznavao, počinjući od svoga

— E valaj si zgodan Katunjanin! Kao da si nikao i rastao među nama! — Može biti na oko, ali ko zna kakav sam po srcu?

— Nikako — reče knez. — Prekidoše mu davati onijeh hiljadu dukata na godinu, što je još car Pavao odredio bio! — A zna li se zašto to? — Znam toliko da je to rabota njekih naših glavara, a kako su i što su spleli ne znam!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MLADOŽENjA: To je dobro. PROVODADžIJA: A? Zna li brat Sima šta radi? Ij, kakav si mi drveni mladoženja (namešta mu maramu), kad sam ja bio tako mlad, na meni je

MATI: Ti si mu davao vekslu. OTAC: A on je iskao novce, pa tako ti je. MATI: To se bar zna, da smo od ono doba načinili kuću. OTAC: I zadužili se. MATI: To se ne zna tako.

MATI: To se bar zna, da smo od ono doba načinili kuću. OTAC: I zadužili se. MATI: To se ne zna tako. OTAC: Dakako, ti druge umeš da pretresaš. MATI: Hej, hej, hej, hej! Sad mi nije do drugoga nego do moje brige.

Ne zna vam taj šta su kafane, šta su karte i druga đavolstva, to jest. MLADOŽENjA: A, toga nema. OTAC: Samo karte ne; to je

Bićete prva, to jest, gospođa. DEVOJKA: Jeste li bili s tatom? PROVODADžIJA: On sve zna, to jest. Samo dok vidite, to jest, karuce; nema takve niko u varoši. Vidićete, to jest; sve se ne može ni izbrojati.

MATI: Kako će da dođe kad je devojka pod prstenom? OTAC: Pa otkud to iziđe da će da je uzme? MATI: Eto, seka Marta zna, a zna i cela varoš. TETKA: Jeste, Jovo! Mlogi su bili kad se o udadbi Julkinoj govorilo.

OTAC: Pa otkud to iziđe da će da je uzme? MATI: Eto, seka Marta zna, a zna i cela varoš. TETKA: Jeste, Jovo! Mlogi su bili kad se o udadbi Julkinoj govorilo.

Izmisli još štogod. MUŽ: S tobom može đavo na kraj izići. (Uzme šešir.) ŽENA (smeši se pakosno): Vidiš, kako on zna! Sad imaš najbolju priliku da možeš na drugu stranu. MUŽ: O ženidbo, ženidbo!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Nadahnut pisac zna da miloštom i ljupkošću ozrači sve čega se dotakne, a onima ostalima se čini da će im sama reč zeka uneti u pesmu ono

Ovaj zec zna da svira, ovaj zec zna da plete, ovaj zec ručak kuva, ovaj zec

Ovaj zec zna da svira, ovaj zec zna da plete, ovaj zec ručak kuva, ovaj zec kuću mete.

Sve moralne i duhovne vrednosti nesumnjivo su određene, merila jasna, zna se kojim putem idu ispravni, kojim loši ljudi.

Mi danas osećamo naklonost prema ovom prokaženom otpadniku, i ne prihvatamo pesnikovo zgražanje. Ko zna, međutim, nije li nešto od takvih simpatija bilo i u samom pesniku: opis je odveć plastičan, pa je dopušteno

To je donekle neobično ako se zna da u tom razdoblju pada procvat naše socijalne književnosti. Onoliki tendenciozno zasnovani, ozbiljni romani, pesme i

O selu, o ljudima na selu, o njihovim mukama i radostima, o deci, o prirodi, o životu i smrti, on zna samo ono što je na početku pojmio; to znanje je tako dovršeno, tako davno zaokruženo, da ima snagu celovite vizije.

U to blato vekova čovek je zna kad zagazio; ako li se, putem blagostanja i socijalnih prevrata, iz njega nekako i iščupa, on će mu zamenu već naći.

Stric Nidžo, svetski čovek, pričalica i vrdalama, dobija nastup vrednoće; deda Rade odlično zna da od tog, nervoznog preterivanja vajde nema: I da čudo ne gleda očima, ogorčeni strikan obično zdimi nekud na njivu,

O svakom poslu kojeg se seljak prihvata pesnik zna sve što je jedno prijemčivo dete moglo da uoči i dosluti; u opisima tih poslova ima uvek i one omamljujuće izmaglice

Ono što doista znamo, naučili smo ko zna kad, nehotično. Evo kako se samardžija Petrak, jedan od najuzbudljivijih likova tog dečjeg sna o sreći, sporazumeva s

(„Čuo Rade, nasmijao se i oprostio kao što bi, valjda i dragi bog učinio”.) Po nekom drevnom nauku deda Rade uvek zna šta se pristoji, a šta se časnu čoveku ne pristoji.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč.

NANČIKA: Dobro. Kakva je boja srpska? ŠERBULIĆ: Šta, Srpkinja, pa ne zna ni kakva je boja srpska! NANČIKA: Što nisam dosad znala, to ćete mi kazati vi. ŠERBULIĆ: Ja... ja...

LEPRŠIĆ: No, to je dobro: bar će biti šićara za Serbijance. ŽUTILOV: Ostavite Servijance, bog zna kad ćedu doći, a ovi su sutra kod nas. Drugo: oće da se ispituje i za protokole; zato da se manemo narodnosti.

EDEN (pobegne). NANČIKA: Treba da ga čuvaš od Zelenićke, jer će upaliti varoš što dete ne zna srpski. MILČIKA: Tako nam zameravaju što držimo Erži u službi. NANČIKA: I nju moramo otpustiti.

Do srca nam leži kokarda narodna, jer naša srca dišu duhom narodnosti; a spolja vidi se kokarda madžarska, da se zna da jošt nije zatrt neprijatelj i da treba tući se.

GAVRILOVIĐ: Koliko sam ja za Srpstvo činio i to svet najbolje zna, a vi sudite kako oćete. ZELENIĆKA: Ali, molim vas, ispitajte se sami; vi se neprestano teškate što ljudi ginu i što

ZELENIĆKA: Ništa, samo ako je mnogo Madžara palo. ŽUTILOV: Palo i je, te se broja ne zna. Zato od jeda i žalosti svo selo spale. LEPRŠIĆ: Varvari!

ŽUTILOV: Kakvu kontu? U vojvodini se ne plaćaju cugovi madžarski. NANČIKA: Kaže da mu trebaju novci. ŽUTILOV: A zna li on da je mađaron?... Sutra se mora u odboru zaključiti da sve što je pod Madžarima rađeno, nikakve sile nema.

ŠERBULIĆ: Ta bom’, lako je praviti crkve kad mu se presipa. ŽUTILOV: Neka i pet crkava sazida, kako se zna da je madžaron, — ki! Ali Srbin je kukavica. SMRDIĆ: I ja kažem.

NANČIKA: Nisam joj jošt spominjala, jer nešto važno stoji na putu. Kažu da je Madžar. ŽUTILOV: Pak? Ona zna madžarski kao Madžarica. NANČIKA: Ali šta će svet reći? ŽUTILOV: Bolondšag!

SMRDIĆ: Zar smo mi zato krv prolivali? ŠERBULIĆ: Tako je. SMRDIĆ: I toliko stradali. ŠERBULIĆ: Već to bog jedan zna! SMRDIĆ: Pa kako vam dođe ta podlost do ruke? ŠERBULIĆ: Sam ne znam šta ću o tome da mislim.

LEPRŠIĆ: Je l’ moguće? SMRDIĆ: Ja ne mogu verovati. NANČIKA: Govori se tako, no upravo ne zna se. GAVRILOVIĆ: A zacelo! Ja ga dobro poznajem! LEPRŠIĆ: I vi se možete tako zaboraviti da Madžara uzmete za zeta?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ono što se materijalno danas zna o srpskim piscima, uglavnom, nalazi se u njoj; kako meni izgleda razvoj srpske književnosti i kakvi mi se čine pojedini

JEROTEJ RAČANIN Kao i o Kiprijanu Račaninu tako isto malo zna se o njegovom sabratu Jeroteju Račaninu. Sva je prilika da je prešao u Ugarsku prilikom Velike seobe. 1698.

O njegovom poreklu, zbog njegovog tuđinskog prezimena, mogu se činiti samo pretpostavke.8 Zna se da je bio jeromonah, da je jedno vreme živeo u Sentandreji i bio u školi Kiprijana Račanina; da je oko 1736.

Jovan Rajić zna i podražava tu pobožnu rusku poeziju, on isto tako zna i za učenu psevdoklasičnu poeziju, i za sobom će ostaviti u

Jovan Rajić zna i podražava tu pobožnu rusku poeziju, on isto tako zna i za učenu psevdoklasičnu poeziju, i za sobom će ostaviti u rukopisu ceo jedan udžbenik retorike na latinskom jeziku.

Ali on delimično zna i za srednjovekovne istorijske spomenike srpske, »naših drevnostjej rukopisi«, koje je prepisivao 1758.

On zna za žitija vladalaca i arhiepiskopa srpskih od arhiepiskopa Danila, kojim se on obilno koristi, ali mu nisu poznati naši

On zna za Bekona, Popa, Svifta, Česterfilda, Defoa i njegova Robinzona, Ričardsona, ali naročito ceni i voli blagog i ozbiljnog

Ali za glavne pisce francuske XVIII veka on malo zna i ne navodi ih. Razvijan pod svim tim uticajima, Dositej Obradović nije postao originalan pisac.

Osim popova i kaluđera jedva bi čovjek u 1000 duša mogao naći jednoga čovjeka, koji zna pomalo čitati (a pisari su, kao što je napomenuto, i među popovima i kaluđerima rijetki).

kneza Miloša, 1820, uspela ubediti ga da njemu kao vladaocu nije potrebno da zna čitati i pisati. 1836. godine u Srbiji ima samo 72 osnovne škole, od kojih svega 26 državnih, sa 2.514 đaka. Još 1844.

»Bećar« je bio u mladosti, takav je ostao do kraja u životu; ne voli rad, ne zna cenu vremenu, nesposoban je za red i pravac u životu, uvek u oskudici.

Milićević, Vuk - Bespuće

Gavre Đaković tražio je silom sna da se odmori, da sve zaboravi, da prespava ovaj poznati put gdje zna i imena stanica i kojim redom dolaze i kako izgledaju.

On zna, kako mu je pogled vratolomno sletio niz brdo, izudaran o drveće koje smeta, upijao se željno u vodu koja je veselo ods

Ja tražim zadovoljstva. I on se prisili na jedan osmijak i udari ga rukom po ramenu. — Ko zna, reče, možda imaš pravo. Ali Milan sjeđaše s praznim očima i licem bez izraza.

njezinom požutjelom i potamnjelom licu u koje se bore dublje i gušće urezale; oči izgorile od vatre i izgubile sjaj; ko zna koliko vremena sjedi ona tako nepomična i nijema, ne osjećajući svoj život, već samo nesreću u sebi, zaprepašćena i

Sjedi on kadgod čitave sate i gleda u nju. Tako je dobro poznaje, zna svaki vir u njoj, zna prugu kojom se valja matica.

Sjedi on kadgod čitave sate i gleda u nju. Tako je dobro poznaje, zna svaki vir u njoj, zna prugu kojom se valja matica.

Ko zna . . . Kad je digao oči, vidio je gdje prema njemu ide jedno seljačko dijete kome su tek negdje odskora obukli gaće kad

puta i različitim drugim planovima iz inžinjerova džepa; bojao se kao žive vatre Jana Husa i Žiške, uvjeravao se da onaj zna još stotinu stvari o kojima može da priča po nekoliko sati i da mu probija glavu kako su Česi prvi slovenski narod.

trbuška, sa licem za šalu i za smijeh, sa debelom cigarom u zubima koja mu se vazda gasi, sa izgledom čovjeka koji ne zna da se naljuti.

koje nije shvaćala ali je osećala njihovu težinu; budila se sa zaprepašćenošću misleći na dan koji dolazi: kad se ne zna sat u koji se ruča ili večera, kad je odlazila bez kave u školu, i bila tako rasijana cijelo vrijeme; kad se vraćala

Činilo joj se sve kao san, dok ona zna da će da se probudi i da se raduje životu koji je dobar i pun sreće. I ono malo vremena što joj je preostajalo, ona

„Zna li taj čovjek šta se zbiva u meni?“ pitala se ona. Trenuci bijahu dugi, a vremena sve manje. I te posljednje noći ona nije

Sremac, Stevan - PROZA

ČETVRTA 51 PROZA BOŽIĆNA PEČENICA GLAVA PRVA U kojoj je opisano sve što je nužno da se prethodno zna. Kako koja godina, i kako koji dan bliže Božiću, a mene redovno, svake godine, hvata sve veći strah od njega.

— »A, vrlo dobro! veli Jova n ne gleda u ceduljicu, nego je meće u džep, jer zna već ceo tekst napamet. — »Kako si, mali, šta radiš, mali, — zadžaka Jova; more, pa i nisi ti mali, kakav mali.

kreditora, pa bio on šegrt, kalfa ili sam gazda, i ovaj se nađe na sokaku praznih šaka, pa jadan čovek, ni sam ne zna kako se to s njim desilo!

»He-he!« trlja Jova zadovoljno ruke. »Vatrica, Vatrica!« popravlja ih Jova i cela varoš ga tako zna. Oni kojima je manje dužan, zovu ga: Jova Vatrica, a oni koje je većma zakačio, zovu ga: Jova Vatra, i uvek ponešto

Bratsko pozdravlje!« A njemu je toliko i trebalo. Tek neka se zna »da u tom i u tom mestu živi Petar Ivanović Bopčinski«. Jedan mu je dopis bio i štampan ceo, a drugi u izvodu.

— i lupi ga krišom po ruci. — A ti, Jovo, osobito! »Ispod mire tri đavola vire...« Ko te ne zna, jooj... — Nije, boga mi, ja sam jedan miran čovek. Šta je bilo — bilo! Dok sam bio »jeger«...

A on opustio ruke među kolena, ćuti i gleda besvesno. Ne zna još kakva je, nije je još okusio, ali sluti da nije ništa dobro, a zna izvesno da se sve to njegove kože tiče; da on

Ne zna još kakva je, nije je još okusio, ali sluti da nije ništa dobro, a zna izvesno da se sve to njegove kože tiče; da on sve to mora progutati, pa šta mu bog da!

Drugo sam čekao da mi odgovoriš, Tiosave, jer mi sad zoologiju učimo. No, neka; ajde, pogodiće koji drugi. Dakle, ko zna šta je to? — Ja, gospodine — ustade drugi. — To je krava.

»Cvetna i velika! — rekla je, zevajući — zar nema što pametnije da vas nauči; pa to zna i naš »Ban«, što ide za kozama!« Red je bio da završi časove pre podne sa predavanjem iz srpske istorije.

I jadan i zbunjen, majstor sede, ali ne zna kud će s rukama. Gleda samo u lubanju, pa u decu, pa u učitelja, pa opet u lubanju, ali mu sve nekako nezgodno na sedištu.

Učitelj je pao u vatru, misliš: Demosten iz njega govori, pa ko zna kad bi se zaustavio, kako mu je omileo predmet, da se spolja ne ču glas medenice Pujine, a to je bio znak, kao što je

Radičević, Branko - PESME

MOLITVA 561 RANE 563 OPROŠTAJ OD KARLOVACA 566 MILETA 574 IZ ZAOSTAVŠTINE 695 LIRSKE PESME 696 UBICA BEZ DA ZNA 697 (KAD MLIDIJA UMRETI) 699 POEME I EPSKE PESME 706 TUGA I OPOMENA 707 PREVODI 712 DE STANAK MOJ 713 ZAPISI 714 (1)

Pa tako se levo, desno Po svijetu lupam, Sve je usko, sve je tesno, Da l' ću što da slupam? Ko zna de će još isteći Taj nemirni život moj, De će silna želja reći: Dosta more, ovde stoj!

Nji je tužno posadilo doba, Svako s' vije više jednog groba, Po grobovi trava obilata, Na dekome cveća umiljata, Ko zna koga grob ovaj pokriva, Možda cvetak tu kakav počiva, Pa je cveće poitilo amo Da se samcit bratac ne bi teškô,

Ona beži — za njom s' vini, Ljubni, brate, pipni, štini, Taka igra, šala taka Taman, brate, za junaka! Ajduk Veljko zna ljubiti, Al' i sabljom divno biti, Ajduk Veljko ljuti vuja, Turci stado jaganjaca, Ajduk Veljko kâ oluja Kad u jesen

Nosi jadne, u jami je veće, Ta sred one tmine ponajveće, Tmine, brate, svoje carevine, Pa već ne zna šta će od miline, Veseo je, Bog ga ne ubio!

Haj Srbinja, haj puste žestine, Haj junaštva što mi divni čine, Gledni one — ali našto, brate, Davno zna se za tiće krilate, Pa kâ uvek tako je i sada, Gde Srb bije, tu je puno jada.

Jošte kliknu: „Beži sa mnom, Hajka!“ Što bi dalje, to pesma ne znade, Al' i da zna, skratiti valjade, Nje tu nema, a nema ni Tala, Gde su da su — pomogâ im Ala.

Dohvataju one tanke puške, Još poneki svojoj progovara: „Zbogom, puško, zbogom, vjerna drugo, Jošte malo pa ko zna čija si, No ma kako, podrž' sada jošte, Na rastanku vjerom ne prevrni, Svog svijetlog obraza ne crni.

— — — — — — — — — — I zorica nebo kiti, A naš putnik dalje iti, Veseo je, pevat stade, Što učini, i ne znade: Ne zna da je momu, jao, Sinoć u grob otpevao.

1844. (DETE I GUSLAR) Đokina majka po kući šuška, Oće ona da je sve u redu, A Đoka po zemlji se valjuška, Ne zna za ovoga sveta bedu, On iznutra na vratôca gleda: „Mati, mati, evo jedan deda!

Ko da tako prepovedat zna?“ Tako reče detešce slabačko. Dete slabo momkom ojačalo, Momka žarke peve poslušalo: „O, lepa peva!

I taj je zvuk mi dušu taknô ljuto, U meni srce zadrkta mi muško; U duši mi se pitanje to rodi: Ko zna, međ živim da li t' ona odi? 39.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati: — Djeco, ko zna kakve je boje vuk? Ja prvi digoh ruku. — Evo ga, Branko će nam kazati. — Vuk je zelen! — okidoh ja ponosito.

U našoj kući, otkad se zna i pamti, nikad niko nije imao sata, nit je ko znao da po njemu čita vrijeme. Moj stric Nidžo, kad se vratio sa Solunskog

Moj stric Nidžo, kad se vratio sa Solunskog fronta, pravio se da „zna u sat“, ali kasnije se ispostavilo da on umije samo ponešto oko male kazaljke, pa je njegovo određivanje vremena

sjutra je Miholjdan, naša slava, biće pečenja, gostiju, larme i čitav će se svijet pretvoriti u zaljuljan dječji san. Zna se, samardžija se, po dolasku, najprije propituje za konje. — Kako Vranac, Rade brate? — Dobro. —A kako Doruša?

Pa još ako je taj slučajni namjernik neki kićeni pismenko (jedan od starijih, austrijskih, koji zna latinicu, ili možda pomlađi, iza devetsto osamnaeste, koji štije i ćirilicu), onda, bogme, dotični ima štogodarce i da

Sve je upila i odnijela neumorna huka. Tješi ga mlinčić kako najbolje zna i može: oduzima tuzi glas, ućutkava je i zaglušuje. — Poslušaj ti, starino, mene, ja ću tebi kazati ...

— Rđak jedan — korio ga je djed izbolovanim glasom — šta on zna šta je svoja muka. Predomišljao se dragi bog bi l načinio goveče il čeljade, pa tako ispao brat Sava.

Svaki drugi — Jovo. Bilo ih je koji nisu znali ni kako im je prezime, ali da se zove Jovo, to već zna, smetenjak nijedan.

živopisac nekakvim uskim putem zaraslim u šibljak, nit je kolnik ni Pjetačka staza, a već iza prvog zavijutka sam vrag zna šta ga čeka: možda zbijen muslimanski zaselak ušuškan u zelenilo, možda tijesan, sjenovit klanac, pun promaje i hučanja

ikoni našle ovjekovečene i pitome golubije oči kakve grmečke čobanice koja, onako trtasta i dućkasta, jedva zna izmucati kako joj se zove ćaća i mater, a već kod strica Todora zapinje u grdnoj neprilici: — Ćić Todor? ...

Najlakše je dječurliji. Njima je najmenik uvijek zanimljiv, pa još ako zna pričati i voli se igrati, eto ti ljepote u boga. Pa se nekako podesi i to da svaka kuća pribavi svoju „felu“ najmenika.

Jednom pod zimu, uoči nedjelje, na zajedničkoj molitvi, djed ispod oka opazi da se njegov Rade ne zna ni prekrstiti. Sjutradan on ga uze na pretres. — Imenjače, deder se prekrsti.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Nema žene koja je ovamo došla a da nije opevana papreno! A i ti. Ko zna šta bi i tebi ispevali. HASANAGA: Meni?

Ponadaj se u ono što se zna kada se sedi pod čempresom, tri koraka od vode. Hajde, smiri se. Nekad i čista košulja može da uteši.

Razboli se krava, crkne — opet politika! Valjda ima još nešto, osim politike? MUSA: Pričekaj, pa ćeš videti. Zna se kakva je ovo igra. Tu ti se nikad ne zna šta se zna. Ko nešto ne zna na vreme, teško njemu!

Valjda ima još nešto, osim politike? MUSA: Pričekaj, pa ćeš videti. Zna se kakva je ovo igra. Tu ti se nikad ne zna šta se zna. Ko nešto ne zna na vreme, teško njemu! Ako se nešto krupnije nije zamutilo između age i bega, evo glave!

MUSA: Pričekaj, pa ćeš videti. Zna se kakva je ovo igra. Tu ti se nikad ne zna šta se zna. Ko nešto ne zna na vreme, teško njemu! Ako se nešto krupnije nije zamutilo između age i bega, evo glave!

MUSA: Pričekaj, pa ćeš videti. Zna se kakva je ovo igra. Tu ti se nikad ne zna šta se zna. Ko nešto ne zna na vreme, teško njemu! Ako se nešto krupnije nije zamutilo između age i bega, evo glave!

Ko nešto ne zna na vreme, teško njemu! Ako se nešto krupnije nije zamutilo između age i bega, evo glave! Ko zna šta je sve odnela voda Dok je i ovo isplivalo na videlo! Pazi šta sam ti kazao.

” AHMED: Nemoj da ja tebi pokažem svojeručno! Nemoj da ja tebi sabijem rogove! Zna se kako treba sa govedima! HUSO: Nemoj da ti pokažem na kom sam mestu rogat! AHMED: To ti svome ćaći pokaži, znaš!

Tu nema ništa napola i polovično. Ta igra ti je, nadam se, poznata. Zna se šta pali. HASANAGA: Imaš ti, brate, veliku fantaziju.

JUSUF: Nije reč samo o njemu. Reč je o onom koga on traži za zeta. Ko zna s kim ćeš imati posla. HASANAGA: Ništa on meni ne može.

To je po tom pitanju. A što se tiče Hasanaginice — ona je sama sebi zamesila. Sad nek izvlači konsekvence! Zna se šta se zašta dobija. Što kažeš, to će i da ti odjekne. JUSUF: Nikad se ne zna.

Sad nek izvlači konsekvence! Zna se šta se zašta dobija. Što kažeš, to će i da ti odjekne. JUSUF: Nikad se ne zna. Kolko puta misliš da vidiš sve, a ono ispadne da nisi video ništa.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Takav je običaj. Ove nedelje treba da bude venčanje, a sama gozba, svadba, evo već je od srede otpočela i Bog zna kad će se svršiti. Rodbina, komšije, poznanici, dolaze oni svakog dana i donose poklone, darove i pomažu.

Bog zna šta sam tada osećao. Jedva sam se držao na nogama kad osetih tvoju toplu blizinu. Nokte sam utiskivao u dlanove samo

— Što ne jedeš? — upita me. — Ne jede mi se. Mati me pogleda. Iz tog njenog pogleda videh da ona sve zna. — Kad ćeš u školu? — upita me kratko. — Ima vremena. Rano je. — Pa druge godine i pre ovoga vremena si iš’o?

Po nedelju dana doma ne dolazi niti što donosi... Imaju jedno žensko detence, ali i ono kržljavo — Bog zna da li će da ostane.

I ko zna dokle bi tako stajao, da me ne trže neko zvrjanje čekrka i neki tih, dubok, kao iz zemlje glas... To dolažaše iz vaše

I tako klateći se, nihajući se čas napred, čas nazad, ti — ili pevaše ili plakaše... Ko će to da zna? V Beše početak zime kad na glas teške bolesti moje stare majke opet dođoh.

Htela bi da poleti, ali ne zna kuda? Da brojim zvezde? Da pevam?... Sa ulice se čuju glasi i bât koraka. Po neko zapeva, glas mu se prostre, razastre

Stojan ga slušaše, klimaše glavom u povlad, pušaše odgovarajući mu oretko i kratko. I ko zna dokle bi to tako trajalo, da Jovan odjednom ne đipi, nagnu se nad zemljom i oslušnu; pa kad ču kako voda izdaleka

Jer, kakav joj je muž, i krv bi potekla... A ovamo opet s njime se viđa; govore, on joj dolazi, i muž joj ne zna zašta je sve to... kud će joj duša i telo na onom svetu?... Grešno je to, grešno... Majko Bogorodice!

Molila ga, preklinjala, da bar njoj, ako ocu ili kome drugom neće, kaže zašto beži od kuće i žene, ali uzalud... I ko zna dokle bi to tako trajalo, da rodbina mladina, kad vide u čemu je stvar, ne poče iskati da im se devojka, iako venčana,

I svi se tome zaradovaše. Ali evo, opet, otkad nastade leto — ko zna šta mu bi? — on otpoče ponovo da ide kao i pre po polju, selu, i tamo da ostaje duže i — što je najvažnije i

Ali mora da se uzdržava, čini se silom stroga i uvek gruba prema njemu, jer ko zna šta bi onda bilo, da ne radi tako? Ali sve uzalud.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački

staranje blagorodni(h) boljara moldavski(h) za vospitanije i nauku nji(h)ove dece: ne ima sad mladić u Jašu koji ne zna, osim svoga jezika, jelinski i francuski, mnogi — latinski i talijanski.

Kostić, Laza - PESME

Al' zna to junak, znade to titan, zato se smeje sužan, prikovan, ta zato poruga, ta zato smej, i zato grmi od ljutine Zej!

” Još dalje piše, još dalje se niže, sve žešća kletva, sve strašnija misô, onaj tek zna je što je napisô; jer čudan je pogled, čudan je trenut, samrtno oko mora zasenut, samo se vidi vatra sve

Gledao je vajaoče punu čari, punu mila, sve mu ruka lakše kuca, sve mu lice bleđe biva. Usami se, ne zna šta će, kosu mrsi, ruho kida, zamršaje srca svoga u lavirint sulud zida.

Imala je jednog čika, filišćanskog najamnika, čiko njojzi bole zna: odvede je na prevare među svoje gospodare — sad im noću uz pehare mesto žiška licem sja. Jest, al' sada, bože sveti!

čuješ li pesme, znaš li kakve su?” delila čuje i delila zna, od opomene spopada je stra', od pomisli se krvca sleđuje, a kamo l' glasa tutnjavina ta, što zalečen tek bol

je stra', od pomisli se krvca sleđuje, a kamo l' glasa tutnjavina ta, što zalečen tek bol pozleđuje, al' ipak veli: ne zna, ne čuje! „Šta, ne čuješ ga? Ne čuješ ga zar? pa neka dođe, da ga čuješ bar!

Je l' živ moj narod? Je l' mu živ još bog? No bog će ga sačuvat, ustreba l' — al' šta delila, zbori, živi l', zna l'?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Čitave planine i carstva, pa i čitave decenije, narodni pripovedač zna da pređe u jednoj rečenici, često umetnutoj; i taj prelaz da bude prirodan i neosetan.

Idući tako, nađe u gori jednoga staroga pustinika, i nazvavši mu boga, zapita ga ne zna li on da ima gdegod taki i taki grad.

Pustinik mu odgovori da ne zna, „nego — veli — idi na onu veliku goru: onde ima jedan lovac, koji se zna s ticama razgovarati, može biti da je on od

Pustinik mu odgovori da ne zna, „nego — veli — idi na onu veliku goru: onde ima jedan lovac, koji se zna s ticama razgovarati, može biti da je on od tica čuo da ima gdegod taki grad“.

Ali još treba udesiti upravo u podne da je čovek onamo, jer u to doba carica svagda spava i ništa ne zna za sebe. Onda treba raditi što se može brže, pa beži!

zar da majka ostane i bez sina!“ — pa ga stane odvraćati i moliti da ne ide, kazujući mu kako je to bilo davno i bog zna jesu li već i žive.

Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: — Sad će pasti buzdovan pred kuću čak iz drugoga hatara da se zna da ide zmaj.

mlinara, jer on ima dosta kruha; druga za čobana, jer ima dosta mlijeka; a treća uzdahnuvši reče: — Ah, da carev sin zna šta bih mu ja rodila, sjutra bi me vjenčao. — Šta?

ustaj, srce! ustaj, dušo! A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice, pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi, pa zapita slugu: — Šta je,

On, siromah, kad to čuje, ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero,

Svet je gomilama išao da osuđena u zatvoru vidi. Rob na belome lebu svetu progovori: — Da zna car Petar košto ne zna, te da mene iz zatvora ovoga pusti, i život mi pokloni, ja bi njemu njegovu kćer našao i u dvor

Svet je gomilama išao da osuđena u zatvoru vidi. Rob na belome lebu svetu progovori: — Da zna car Petar košto ne zna, te da mene iz zatvora ovoga pusti, i život mi pokloni, ja bi njemu njegovu kćer našao i u dvor doveo.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Opet onaj moj ljut, pa kud ću pre. Da mi je ko, da mi pomogne, nego ona jedna, eto, devojka, ne zna ni ona sirota šta će. Ju, da idem, plače mi dete! (Ustane.) Pa veliš, eto, da bacim? SOFIJA: A da šta znaš.

MAKSIM: Ja nemam kad šaliti se. SOFIJA: Oće li biti mnogi? SVETOZAR: Prilično. Već Kata ne zna šta će. SOFIJA: E, devojka je, pa joj se mili. MAKSIM: Zar devojka nema druga posla?

luđa, nesmislenija, bezobraznija, to sve može biti, ali pametnija, nikad ni doveka. JEVREM (smeje se): Zna Maksa, nemam ja brige za njega. Dakle, snao, čula si lozinku; samo kuražno! (Odlazi.

Odi, kume mučeniče, kao i sam što sam ti! Moj Nikola ima Magu, pak i ne zna, šta je zla žena. KUM: Ćuti, kume, sad ćemo doznati koja je dobra.

MAKSIM: Taj je morao, siroma, poluditi, pa ne zna šta radi. Međutim ko ima blagu ženu, i kojekako, ali šta ćemo mi, mi kukavci?

NIKOLA: E, kume, pa to će ona većma planuti. KUM: To se zna! Baba cikne kao zmija, ali on se čini nevešt. Koliko god puta uđe u sobu, ništa drugo, nego po kojiput (opet preti

MAKSIM: A kad ona okupi loncima i šerpenjama? KUM: To bi, ali ne zna zašto; nego samo ciči od ljutine; jer je za zlu ženu najveća muka, kad niko neće da pristane s njome u svađu.

MAKSIM: Gdi je ta žena, koja bi mogla dospeti na bal, ako je dobra gazdarica? MAGA: Eto vrag da ga zna, druge mogu. MAKSIM: Mogu, kad ne mare za kuću. 3. NIKOLA, PREĐAŠNjI NIKOLA: Mago, more, deca tamo mrtva gladna.

Ono je nužno, a ovo ne samo izlišno, nego i škodljivo. SVETOZAR: Ali kad muž ne zna da se žena beli? SOFIJA: Kako pozna svaku drugu, samo svoju ne može?

SOFIJA: Kako pozna svaku drugu, samo svoju ne može? MAKSIM: O, ubio je časni krst, kako zna pametno govoriti! SOFIJA: Mislim, da baš tako ludo i ne radim. Na priliku, ti mrziš na belilo, pa se zato i ne belim.

) SVETOZAR: E, sad da idem. (Sofiji) Želim da kocka na vas padne. SOFIJA: Kad nisam lepo obučena. SVETOZAR: Tko zna. Zbogom! (Odlazi.) MAKSIM: E, kume, bar ćemo i to čudo doživiti da vidimo dobru ženu.

MAKSIM: Molim, gospodine, nisam dobro razumeo tu vašu presudu. Odsad Soka u kući uređuje kako ona zna, je l’ tako? SVETOZAR: Jeste. MAKSIM: I ja na to moram prikloniti glavu i ćutati?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ja sam momak u najlepši moji godina (koje su pak momku najlepše godine: one li kad on misli da sve zna, ili one kad vidi da ništa ne zna, i proče, to je drugi vopros).

najlepši moji godina (koje su pak momku najlepše godine: one li kad on misli da sve zna, ili one kad vidi da ništa ne zna, i proče, to je drugi vopros).

Ni dva dana nema od kad si došla, pa već si mi se popela na glavu. Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat! Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda. PERSIDA (O, bože, bože!

Okovao se i onaj koj te drži u kući. STEVAN: A gle majstor Sretinice, kako lepo zna pretiti! SULTANA: Majstorica ti bila mati, pa te lebom ranila. Ja sam tvoja gosjgođa.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Kule što rone uspravno u ponor Prevrnut kao kupa! Ushit što si Odevao u reči, kao prorok Što samo sluti buduće, a ne zna Koliko može mašta, neoprezna, Ko vino da se prelomi u porok !

A u tvom veku moje ubrzanje Usklađuje se s tvojim nepokretom, U aporiji koju ne zna Zenon. A leto brojim pedeset i peto, U čilenju, u ovom ostrašćenom, Dok bivam jači, a sve me je manje. (22.

korenju je vazda ispod krsta Što lista žrtvom, a plod čiji spas je, Prema predanju; nestabilna vrsta Trpi spasenje, a ne zna kad čas je da pokrene se u ležištu Adam; Praotac ove zbrke, autor čija Pragreška biva uzročnikom pada u ovaj život

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Nisi baš riba za bacanje! Kada bi nabacila koji kilogram više, možda bi se neko i okrenuo za tobom na ulici. Ko zna? Neko s velikom dioptrijom ... Na reku se navlačio nešto nalik na staračku mrenu. Nešto tako.

za Švajcarsku, a usput mu kaže da se nigde ne miče iz kafane „Grande Oriento“, inače će načisto da se izgubi jer ne zna ni jednu reč ni jednog stranog jezika na svetu. Naruči mu još, kao bivšem pijancu, i čašu limunade sa slamkom.

Ko zna ko li je samo plaća za to praćenje? Sve mi se čini da tu CIA ima svoje prste! GLAVA V U kojoj Ana naširoko raspreda

matori, ljut kao ris što smo ćerke, a ne sinovi, pomalo nacvrcan od zezanja na svoj račun: kao, nije švaler, kao, ne zna kako se prave muška deca i ti fazoni!

Ko zna zašto, Beograd je izmislio da se tom prilikom pevaju ruske pesme (čovek bi se mogao zakleti da široka ruska stepa počinj

A, i pored svega, dasa u bivšem kožnjaku još uvek govori engleski kao pripitomljeni orangutan! Deda, zna se, u međuvremenu odapeo, nije dočekao da pročita u novinama kako je dasa kožnjak skiknuo — ali mislite li da nam se

Čovek skoro poveruje da su strašno rasprodate, da ih očekuje najfantastičniji provod, mislim, da ih čeka ko zna ko, a ovamo — truba, gluvarenje bez kraja i početka!

Samo ću je razvlačiti što duže mogu. Nije važno prvo mesto — važan je sportski duh! Lopta je okrugla, nikad se ne zna, sreća je promenjiva, pobediće bolji, sve je relativno, neko voli popa, a neko popadiju ...

jednom trenutku padne mrak na oči, mislim, da im dopustite da vas drže za ruku jedno osam sekundi, sutradan cela varoš zna kakvi su oni švaleri, na časnu reč! Ispadnete potpuna budala dok se oni puvakaju i značajno žvaću one svoje gume.

Objasnila sam mu još i to da volim svet bez mistifikacije, gde se zna koliko košta bazanje sa nečijim kerom i sve ostalo što uz to fura, tačno u kintu, i gde nema mesta za folirante njegovog

ostalog i onaj fazon, kad sretnu čoveka na ulici pa ga kao malčice postrance pogledaju, onako iskosa, tako da čovek ne zna jesu li mu se javili ili nisu, pa posle, ako je čovek slabih živaca, cele noći razmišlja o tome da drug Top možda nije

Zaboravio čovek! To i nije tako čudno ako se zna da se moj budući poslodavac do odlaska iz otadžbine služio sa svega tridesetak reči svog materinjeg jezika.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

s tamnog ekrana, makar to bio prevarin somot, krađin kaloper, ali i nade promil, embrion zametak nečeg čemu se ne zna potreba prava, razlog ni veza.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Ljudi kad čuju moje toliko „krivo pomisle naravno: „ovaj zna i šta je pravo“, pak navale da im pišem prošenija. MITA: Šta si tu mogao znati. ALEKSA: Alat čini zanat.

Jer trbu ne zna za šalu, makar da si usred Beča i prva pomodarka. On oće svoje, te oće. Je l tako, Batiću? BATIĆ: Vi istinu govorite.

Ja sam i stotinama čitala; ali ovaj libšaft, ovaj švermeraj nisam nigdi vidila. Škoda što se ne zna koji je ferfaser; ja bi ga u mom tagebuhu prenotirala. ALEKSA: Dakle, vi i spisatelja sporazumjenije imate?

ALEKSA: Ništa, ništa. JELICA: Ah, tatice, ja ću plakati. ALEKSA: Ništa je to, ne brinite se. MARKO: Svaki svoje zna. 12. MITA, PREĐAŠNjI MITA: Gospodin baron, nikako neće da mi vovjeri vekslu. ALEKSA: Kako to?

(Zavjesa) DJEJSTVO VTORO 1. MARKO stupi, malo zatim JELICA MARKO: Hm! To mi je vrlo čudno! da svašta zna, da je tako učtiv, pametan... čudo zaista! (Jelici, koja dolazi.) Kako ti se dopada taj baron, Jelice?

Usred Beča nema njemu ravna! MARKO: On mi se vidi mudra glava biti. JELICA: Ah, tatice, taj vam zna kur praviti! Taj zna pripovedati: kako je u Madridu bio, kakvo je tamo sunce, kakvi su u Mesecu balovi; taj vam zna

Usred Beča nema njemu ravna! MARKO: On mi se vidi mudra glava biti. JELICA: Ah, tatice, taj vam zna kur praviti! Taj zna pripovedati: kako je u Madridu bio, kakvo je tamo sunce, kakvi su u Mesecu balovi; taj vam zna mlogo romana!

Taj zna pripovedati: kako je u Madridu bio, kakvo je tamo sunce, kakvi su u Mesecu balovi; taj vam zna mlogo romana! A francuski govori kao da se u Parizu rodio.

A francuski govori kao da se u Parizu rodio. MARKO: Bre, mani se Pariza, već kako ti zna ovo mesto, kanda je odrastao kod nas. Pa onda, i onu devojku... Hm! Hm? Meni je začudo.

radi, koliko naipače gledajući na otmenu lepotu, štelung i vospitanije; a vaš gospodin otac vami će dopustiti, jer on zna da vi pogrješiti ne možete. ALEKSA: O, Dimitrije, ti znaš tko je on!

Gospodin baron, tko je ova persona? ALEKSA: Ostavi je, molim te, devojka sišla s uma, pak govori i sama ne zna šta. MARIJA: Nije li ovo Mita, koji mi je svaki dan govorio kako je Aleksa dobar mladić, i kako ću s njime srećna biti?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

U šumi ovoj, ko zna da sluša, besmrtno diše narodna duša, herojsko srce njegovo kuca i vidik blistav do sreće puca.

Pijetao ne zna, od straha slijep, gdje mu je glava, gdje li je rep. Najzad se srećno završi borba, uprtač puče, odleti torba, a

Crveni Vrabac hiljade ljeta po zemlji ovoj bezbrižno lijeta i ne zna šta su tuga i smrt. Crveni Vrabac ptica je čudna, cvrkuće, leti, vječito budna, Neznankom zemljom dan i noć.

— Istuklo tele starinu Trišu, vruću mu, bogme, skuvao čorbu i još mu, kažu, otelo torbu, u torbi bilo, još i to zna se, pečeno prase. U toj su magli susreli Žuću, tražio svoju štenaru — kuću.

Jaganjce najpre poziva, zna se, s njima prekida rat, magarce, konje, može i prase. Vujo, veseli brat.

Kad konja vidiš, čuvaj se vraga, njemu ne treba naići straga. Ovcu već možeš i za rep vući, ona se ne zna valjano tući. Progoni mačke. Moram ti reći: to ti je stari običaj pseći. Na mjesec laješ?

HRČAK: Kad jesen dođe, brat zna šta radi, komanda pada: družino, kradi! Žito se vuče, kukuruz kruni, podzemni ambar cipom se puni.

“ Pogledam brzo. „O Tibetanac!“ Okice kose dečaka krase, prati ga pismo iz grada Lase: „Najbolji dečko Tibeta, zna se.“ Petoga dana poštari zvone, valjda ih sami đavoli gone. „Evo dečaka iz Arizone!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Sada mogu ponešto zaraditi i van ribolova. — Kako ne! Stara gospođa markiza zna svakome ime i brine se za svakoga. Koliko je devojaka udomila! A još treba misliti na goste. Dolaze svake godine.

Lice i oči su tako osvetljeni da se ne zna da li je uplašena, ili se smeje gostoljubivo, ili se podsmeva. Nalazim samo da je lepa. — Da se niste povredili?

Čeka da se ispile mali. Nađi i jedan limun. Ukućani se počeše lagano skupljati. Ceo je svet hteo da zna šta čitam i da li dolazim od Logorne ili Pankorbe, tj.

To je divno videti. Izabela, molim te, leži mirno, ne udaraj me po grudima. Divno je videti čoveka koji zna gde treba da troši snagu. — Ja se bojim da Miguele nije čovek koji to ume. On je pomalo plašljiv, možda sanjalica.

Ja ne umem da ubedim ni u ono što bi trebalo da ceo svet zna već od rođenja. — Ne treba nikad sumnjati u sebe, Miguele, — reče velika žena.

Odjednom vidim da sam se odista upustio u suviše apstraktno razlaganje, možda suviše književno. Rat? Ko zna, možda je rat zaista večit. Možda mržnja koja nastaje između ljudi neće nikada biti izbrisana.

Ove lete širokim krugovima, kao u zanosu, iznad proplanka. Jedna je čudna, sasvim crvena, obojena ko zna čim. Pošto se jedina razlikuje od ostalih izgleda kao umnožena. Gde god pogledam vidim nju. Onda je bar posmatram.

“ Ponova sam uhvatio sebe da bih želeo da stvaram ko zna šta i ko zna zbog čega. Treba li da sam ohol zbog toga ili zastiđen?

“ Ponova sam uhvatio sebe da bih želeo da stvaram ko zna šta i ko zna zbog čega. Treba li da sam ohol zbog toga ili zastiđen?

zatrudnela i to kazala mladiću a mladić joj rekao: „Eto taj Englez, koji stanuje kod vas, bogat je, stidljiv i ne zna zakone. Reci mu da je dete od njega i da mora da se oženi tobom i da ti da mnogo novaca.

Treba mi čistog vazduha. Pustite tatu, on valjda najbolje zna šta mi treba, — reče Pipo umorno, s nekom grdnom ljubavlju prema ocu.

I ko zna da nije on sam to ime tražio od svoga druga! Sve je to, čim se utopilo u san, nestalo potpuno sa ovoga predela.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

MLADOST Raskošnog proleća kras Leptirak obleće mali I pije medenu slast, I, blažen, Gospoda hvali. On ne zna za teški jad, I traži mirisno cveće — Tako i život mlad Veselo s pesmom se kreće.

Al' kuda? i kamo? Nit' razum kaže, niti srce zna! Počiva zemlja, počivaju ljudi, Osećam čisto kako diše noć; Al' moje srce, ali moje grudi Spokojstva slatkog ne poznaju

I zvezdice mile Rasipaju zrak... Samo jedna trepnu, Pa je pokri mrak. Čija beše zvezda? Bog jedini zna! Spokojna je, mirna, Vasiona sva.

K'o ustrgnut cvetak, što se grobu sprema, On za radost ne zna — al' ni straha nema. POŽARNIČKA PESMA Tiha ponoć zemlju skriva, Sve spokojno sneva san I miline rajske sniva, Dok ne

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Ako me glasnici na konja stave i skoroteče povedu ko zna u kojoj će me zemlji na presto popeti. Kako da vladam u carstvu nevidljivom?

Na večeru s caricom sela je trava, a put tvoj i tvoga polja, ko zna? OPET TO Na pričešću su bili lenji, Turci ih napadoše još u crkvi! Pa sada kreni s njima u odlučni boj.

do drugog, da nešto porade i pomognu, pa opet štap u ruke i krenu dalje, zatvarajući krug prebivališta u sledu ko zna koliko puta ponovljenom u trajanju svog dugog i posnog veka. Na jednom mestu pomislih: ovde će me sigurno zmija ujesti.

Ne postoji ništa više od onog što se može znati Ne postoji ništa što se ne može znati. Ne postoji ono što se ne zna, pa se to što se ne zna ne može ni saznati. Ako saznamo više stvarnosti no što postoji i stvarnost će se uvećati.

Ne postoji ono što se ne zna, pa se to što se ne zna ne može ni saznati. Ako saznamo više stvarnosti no što postoji i stvarnost će se uvećati.

je u pećini u peći vrati se pazi na svom putu drži se reči KNjIGA STAROSLOVNA Izgiboše Srblji na Goliju (ne zna se od koga zašto i od česa ...

da savladamo našu nepotrebnu ogromnost. Spusti se niže od svojih usta sam sobom se potopi i davi ne zna se dno kuda se spušta drvo u podnožju posečeno al osta rahli korov i panj Spusti se u bezdan droba i na nj Neko drugi

izmislilac je bio Duh i Svet Možda ne postoji ni jedno ni drugo ali nepostojanje nije nikakvo zlo jedino treba da se zna čega i koga nema i šta nam znači nemanje to Nestvarnost ne može da bude pobeđena stvaranjem.

čuše odozgo a sad ga više ne razumeju ali ponavljaju litanija drevnog uzdisanja kao lek koji više ne leči jer niko ne zna da ga spravlja a ipak dok je bivšeg leka Biće i budućeg zdravlja.

stuba koji na vetru govori kao da je od šupljikavog metala tako i sija i kaže vrlo jasno da je čuo naša htenja i zna snagu naše volje žao mu je što se naš glas kukavno izvija sad hoće da i njega svi čuju dosta je slušao naše

od zrele gladi sazrele su klisure i borove igle i srce planine pod kamenom negom i zlatne šume za koje se nikad ne zna zašto stoje što ne krenu još jedan korak u visinu načinila je Mileševa veče koje pada kao zaštitnica od Valjeva

urna puna žutog vina glava puna snage lik koji se obraća živima petao na njemu vidi krestu jagnje — čelo bojno orao zna daje to kljun neoboriv z a zmiju je to pobeda zmijskog cara za čoveka — preterana obećanja i velika neporočna vest

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

PROKA: Pa ima, dabome! SARKA: Ako je po tome, Trifune, ja baš imam meko srce; ceo svet zna da ja imam meko srce, pa eto ja ne plačem.

TANASIJE: Pa razume se! Jer, reci ti meni, Agatone, ko nama garantuje za tu tetku? GINA: Ko zna koliko je stvari dosad već izneto iz kuće? VIDA: A koliko će se tek izneti dok prođe četrdeset dana.

AGATON: Šta ima to da pita? MIĆA: To se samo po sebi razume. SIMKA: I što ne zapita Agatona, Agaton zna te zakone. GINA: Pa vi i ne znate šta je sve bilo; došli ste na gotovo, kad je Proka već osvojio kuću.

To bi dobro bilo! AGATON: Probao sam ja to, nije da nisam probao, ali ne ide. Ni reči neće da kaže; veli ne zna. PROKA: Ama, kako ne zna kad je on pisao testament? AGATON: On zna, dabome, al' eto, ne možeš ni reč da mu iščupaš.

AGATON: Probao sam ja to, nije da nisam probao, ali ne ide. Ni reči neće da kaže; veli ne zna. PROKA: Ama, kako ne zna kad je on pisao testament? AGATON: On zna, dabome, al' eto, ne možeš ni reč da mu iščupaš.

Ni reči neće da kaže; veli ne zna. PROKA: Ama, kako ne zna kad je on pisao testament? AGATON: On zna, dabome, al' eto, ne možeš ni reč da mu iščupaš.

ADVOKAT: To i mene uzdržava. To bi bio vrlo neprijatan događaj: izbacivanje cele ožalošćene porodice. Ko zna kako bi se to tumačilo, naš svet je sentimentalan. DANICA: Ne, ne, nikako policijom; ako bi imali kakv drugi način?

ADVOKAT: Mislim da to ne mora biti još sutra, a, ko zna, možda se nećete morati ni seliti. DANICA: Kako to? ADVOKAT: Pa, recimo, naslednik vas ne goni.

AGATON: Ne moram ja, zašto ja? Evo nek predsedava Trifun. (Sedne.) On te stvari bolje zna, eto nek predsedava on. PROKA: Ti, ti, Agatone! SVI: Pa dabome! AGATON: Zašto ja, eto Trifun.

(Razvija tabak.) AGATON (zagleda): Pa to nekakav plan? TRIFUN: Pa Proka je arhivar u opštinskom katastru, pa zna valjda da pravi planove. AGATON (zagleda): Pa to si ti izradio katastar naše familije?

TRIFUN: A kako bi bilo da nam Agaton prvo objasni po čemu je on tako blizak rod? AGATON: Moje se zna. GINA, PROKA, VIDA, TRIFUN i SARKA: Pa da čujemo?

On je ostao u sudu da prepiše testament. TANASIJE: Šta ima da ga prepisuje; svaki od nas zna šta je dobio. PROKA: Ama, nije zbog nas, nego zbog advokata, jer on će posle iz suda otići doktoru Stojanoviću, to je

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Otvorenih usta blenuo je u tamnu noć. Onda se okrete meni i progovori ravnodušnim glasom: — A, ko mu ga zna! — i slegnu ramenima. Zavalio sam glavu na leđnu torbu, osluškujući neprestano.

Ipak se nešto događalo. Čobanin ne umede da mi kaže da li je to uvek tako. A šta i on zna?... Kao da živi na nekom drugom svetu.

Upakovao sam što mi je najpotrebnije i legao. Majka je ostala da mi u toku noći spremi za jelo. Jer ko zna koliko ću putovati, a sad je teško ma šta kupovati na stanicama. Otac me probudio. Oni su već odavno bili ustali.

I zapamtite: još za videla da preslišate svakoga vozara da li zna gde mu je pribor. Jeste li razumeli?... Na svoje mesto! Ovde smo predanili. Bio je četvrti avgust.

Možda nam je ovo poslednja bezbrižna noć... Ko zna? Posle ponoći čulo se kratko: „Ustaj!... Diži se!“ Svici na horizontu, tamo prema Savi, bili su sve češći.

Daleko napred vidimo komandanta kako spokojno jaše na belcu. On sigurno zna situaciju... inače, nigde se ne vidi čovek, ni levo ni desno. Rat smo zamišljali sasvim drugojačije.

A ovde, ljudi se raspadaju šireći strašan zadah. Ili ih surovo bacaju u jame, kao mrcine. Ni ime im se ne zna. A i ko će beležiti, kad to treba što pre sklanjati da se živi ne bi okužili. Po šumama ima još ranjenika.

Kotlinu je obuzimao ropac. Gruvale su negde i bombe, ali oni sa livade ni da maknu. Ko zna... da li su živi. Komandir je skratio odstojanje i šrapneli kao buketi okitiše hrastove grane. Mitraljez umuče...

Milutin se smeška, jer ne zna da li treba da odgovori ozbiljno, ili u šali. — Je li? — Kako se uzme... — Jesi li video konja za praznim jaslima kad

Stalno ih opominjemo da ne zaspe. Naslonjeni na štitove, u stojećem položaju, dremali su. Niko ne zna pravac, ni cilj ovoga napornoga marša. A maršujemo baš u pravcu Save. Blizinu njenu osećamo po svežem povetarcu.

Pešaci zavide artiljercima, a ovi ne trpe konjanike. Nikad artiljerac neće od pešaka da nešto digne. Zna on da su pešaci večita sirotinja, a ako nešto baš i imaju, ne diraju, jer smatraju pešake za mučenike...

Očajanje obuzima ljude pri pomisli na ponovan prelaz. Ko zna!... Oni što naređuju daleko su, te im je nepoznato naše duševno stanje.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

On i sam ne zna zašto mu baš ma misao zastade u glavi, on ne pomišljaše ni na šta drugo, ali tek osećaše, da bi mu mnogo prijatnije

Njemu zaklecaše noge, stade da baca poglede u stranu i, ni sam ne zna kako, priđe lepoj mladoj devojci, skide šešir i ne gledeći je promrmlja vrlo brzo: — Gojko Savić, učitelj. — A...

se to najbolje postiže i idući među decu mislila je odmah početi igru, ali eto, nešto joj ohladi nameru; ona sama ne zna otkud to dođe: tek odjednom je poduze hladovina i učini joj se da nema smisla sad to počinjati.

Čudi mu se: šta će on ovde, kad se njega školske stvari nimalo ne tiču, a zna da školski odbor ima delovođu — njega, Gojka.

spisak potrebnih stva... stvari da sastavim, zamuca iznenađen i zastiđen kicoš. Beše pocrveneo od sramote, pa ne zna kud će oči.

ali oseti da ne vredi sad ispravljati pogrešku, pošto će do podne učiniti još nekoliko, možda i većih; — ona to zna. — Kako se zoveš ti, mali, što se jednako obrćeš? zapita ona jedno đače, koje joj pade u oči kao nestašno.

»Eto, kažem ja: samo polako, pa ko zna šta još može biti !...« pomisli on i pogleda kradom Velju, pa opazivši na sebi njegov pogled, mahnu mu glavom kao

Ona zna šta je uzrok tome i oseća da ne može ništa učiniti da nestane ove pojave. Uzrok leži u njoj samoj, i on je tako tesno

Ne znaš ti kakva je ovo sila u srezu ; i kapetan ga se boji ; tako je to, bratiću moj. A ona ne zna, nego... Hej, što ti je ženska glava!... Ama Boga mi, gospodine, jednake su : i ove vaše učevne i one naše konđare.

Šta je to, od čega se plaši, ne sme da zna, ne sme da misli o tome, ali joj se to izvilo pred očima, pa joj potresa svaki živac.

Svejedno, i onako će doznati od Stojana koliko mu treba da zna. — Dobro odgovori on. Možemo... samo ranije... Posle podne iđahu niz potes, jedno pored drugog, učitelj i učiteljica,

Ljubica se mršti, lupne nogom, upravo vrhom noge o pod; vidi se rado bi skočila i pritrčala detetu. Ko zna šta bi mu uradila od srdžbe!...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Zato što živi u oblacima, u iluzijama, u snovima! Zato što je pomešao život i pozorište, pa ni sam ne zna kad je u životu, a kad je u predstavi! Ni kad je ono što jeste, Filip Trnavac, a kada ličnost iz neke predstave!

DROBAC: Tačno. Drobac. A ni ovo što ga pitam neće znati! (Vasiliju) Znaš li zašto sam Drobac? (Gini) Ne zna. (Vasiliju) Zato što drobim koske! I vadim drob! Zato sam Drobac! I nemo to da mi ne upamtiš za idući put!

SIMKA: Dosad je obično pucalo noću... A Gina strepi zbog Sekule? BLAGOJE: Kukumavka! SIMKA: Ko zna u šta sve mogu da ga uvuku! BLAGOJE: Ko da ga uvuče? SIMKA: Bojim se da Gina ima razloga da se plaši...

GINA: Obradovaćeš se ti, kad ti kuću napune stenicama! Ko zna kuda se sve to vuče i potuca! (U ljubičastom kupaćem kostimu, brišući dugu raspletenu kosu, sa reke dolazi Sofija)

SIMKA: Kako neko može da puca u ženu? TOMANIJA: Nije ono bila žena, nego veštica! BLAGOJE: Zna li se ko je puco? TOMANIJA: U varoši je kao u osinjaku! GINA: Bože, gde li je Sekula! TOMANIJA: Pa zar ti ne znaš?

Videla sam kako izgledaju oni koji, nesrećnici, ne znaju òbogu dve! A kako će mi sutra izgledati Sekula, koji zna, i za kog znaju da zna? BLAGOJE: Šta ti znaš šta on zna? GINA: Majka ne mora da vidi da bi znala!

A kako će mi sutra izgledati Sekula, koji zna, i za kog znaju da zna? BLAGOJE: Šta ti znaš šta on zna? GINA: Majka ne mora da vidi da bi znala! SIMKA: Popi malo!

A kako će mi sutra izgledati Sekula, koji zna, i za kog znaju da zna? BLAGOJE: Šta ti znaš šta on zna? GINA: Majka ne mora da vidi da bi znala! SIMKA: Popi malo!

DARA: Zasad se pouzdano zna da ga ne tuku! SIMKA: Otkud znaš? DARA: Nisam kazala da ja znam! Ali znam ko zna! GINA: Ako ga ne tuku, onda je,

DARA: Zasad se pouzdano zna da ga ne tuku! SIMKA: Otkud znaš? DARA: Nisam kazala da ja znam! Ali znam ko zna! GINA: Ako ga ne tuku, onda je, znači, još gore! BLAGOJE: Zašto je gore ako ga ne tuku, budalo?

GINA: Toga se ja i plašim! BLAGOJE: Šta on može da ispriča, kad ništa ne zna? DARA: Pregledaj Sekulinu sobu, spali sve hartije! BLAGOJE: Kakve hartije?

SIMKA: Sekula nije ništa skrivio! GINA: Zar ćeš o nevino dete krvaviti ruke? BLAGOJE: Ništa on ne zna! Ništa, niočemu! DROBAC: Ni jedan od njih ništa ne zna. U početku. A sve što na početku nije znao, na kraju zna!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

VATROMET Došlo je doba da nam duša sve lekove zna, i nikog, nikog ne treba, ponosna beskrajna. U telu nam je pobuna. U telu nam je gađenje, poniženje neverstvo zlo.

Glava ti je bleda i čista, niko ne zna kako tužno beše, kad si mi došla, bleda a strasna, vita kao dete, i prečista.

Slučajno se setih neveseo, jer volim: da sklopim oči i ćutim. Kad bagrem dogodine zamiriše, ko zna gde ću biti. U tišini slutim da joj se imena ne mogu setiti nikad više. San Vito, al Tagliamento, 1918.

vaš i telesa još su tvrda a zidanja krivudava, neoprezna, no ja vas mirno gledam sa brda i znam što još niko ne zna. Tela će vam se izgubiti i krv biti sve tanja i tanja; zanemeli ćete ljubiti vrhove cvetnih trešanja.

Zar lutajuć mi otac tu je zemlju video? I njoj me mati dojila, od prvoga plača? Ljubičasti Šar zna koliko sam se stideo, jer, sa mnom, cvetno drvo, već umorno korača.

U Bogu je vedro. U nas, sve se sneveseli i, kao što jesen ne zna svaki svoj sveo list, umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli. Da li je to ista moć, koja sve rasipa i razlije?

Hajne, Majakovski, da spomenem nekoliko velikih pesnika, još su interesantniji u svojim političkim stihovima ako se zna nešto biografskih podataka o njima. Pesnik smatra da to vredi i za političke pesme manjih pesnika.

Crnjanski, preci pesnika, nalaze se, krajem XVII veka u selu Itebeju, u Banatu. Pesnik zna samo da su tamo došli iz obližnjeg sela Crnja.

“, „Boško i crnjo!“. Pa se pitam: ko zna ko smo bili, otkuda došli, kako ime dobili i zašto? Sve do moga oca pisali smo ga staroslovenski: Cernjanski.

Kad je moj otac došao, godine 1908, sa sela, da se operiše u Temišvaru, i, kad je odustao od toga, rekao mi je da zna da će umreti, ali da to treba da krijem od svoje matere. Da ona ne dozna. Veli, neće da je uznemirava.

Treba umeti umreti. Izvinjavao se i meni što mi brige stvara, sad, kad sam počeo da učim grčki. Veli, to je teško, zna. Savetovao mi je da učim, dobro, i da se lepo ponašam prema materi.

Svet ovde ništa ne zna, sem tužakanja. Izgleda kao da lelek prelazi sa oca na sina. Slušao sam ih kako pevaju. Kao da jauču.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

On se dotle nikog nije bojao, a od ovoga starca, ne zna ni sam zašto, beše ga strah. Zato se sad počeo bojati i naroda.

— šapće i strepi... Al kakva ono utvara bleda Međ narod stupa? Narod se zgleda: Ko je i šta je? Niko je ne zna niti poznaje.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

To je, držim, važna stvar? — The, to baš i nije važno!... Kako da vam kažem? Upravo, ne zna se još koliki su prihodi. Čitao sam nešto o tome u jednom stranom listu, ali ko zna je li to tačno?

Kako da vam kažem? Upravo, ne zna se još koliki su prihodi. Čitao sam nešto o tome u jednom stranom listu, ali ko zna je li to tačno? Tek, na svaki način, ima dosta prihoda, dosta, bez sumnje!

— Mislite li? — ponovi on s bolnim uzdahom. — Ali, molim vas... — počeh nešto; a ko zna šta sam hteo, jer ja i sam ne znam; dok me ministar prekide jačim glasom, izgovarajući značajno svoje važno i ubedljivo

— Gospođica svastika ima dara? — Ta ona dosad nije slikala ništa; ali, ko zna, može se očekivati uspeha. S njom će ići i njen muž, moj pašenog; i on je izabrat za državnog pitomca.

— Nikako? — Valjda nikako! — reče ministar ravnodušno i izgledaše kao da bez volje priča tu priču. — Zašto? — Ko to zna! — Pa ništa se čak ni važno nije dogodilo? — Ništa. — Čudnovato! — rekoh.

Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo i ja prvi ne bih se smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru.

Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede.

Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede.

— Pssst, mir, deco! — Buditeboksnama, šta se čini! — krste se neke žene. — Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot! Za tili časak puče plot kao da ga nije ni bilo. Prođoše.

— viču deca, pa i mnogi ludi iz pozadine. — Eto puta, eto puta! — rugaju se gnevno oni uz vođa. — A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati. On zna kud je bole i preče! Provaljujmo trnjak. Navališe provaljivati.

— rugaju se gnevno oni uz vođa. — A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati. On zna kud je bole i preče! Provaljujmo trnjak. Navališe provaljivati. — A jaoj!

Jednog dana se desi nešto važnije. Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

A tamo u strani, kod poslednje seoske kuće, čuje se žagor. Tamo je pozna, jesenja vršidba. Ko nije čuo, ko ne zna za čari znojne i umorne vršidbe?... Kad zabeli jutarnja zora i svi se kućani dignu na čisto i glatko, kao patos, gumno.

sve po glavama, a oni đavolan, kad ispio rakiju, potegne bardakom u sred gomile, te ti se žene još više zavade i, bo' zna, krvi je bilo.... — Ne udri se, đavo te odn'o, vrisnu Milenija.

Šta ćeš mu — momak je!... Ali mu je najposle i suknja omrznula. O tome ćemo i da pričamo. Ne zna se kojim povodom, tek »popečiteljstvo« nađe za potrebno, da pošlje gospodina Mojsila u s—ku osnovnu školu, da tamo neki

A društvo ga je zvalo osobenjakom, — jest, on to dobro zna, — smatralo ga je kao čoveka preživelih pojmova, a neki su čak držali da je glupak... I zašto sve to?

Najzad se začu krupan ljudski glas: to se sâm sudija probudio i psuje. Ko zna koga: ženu ili dete?... »Eto, došao čovek da se odmori posle mučnoga posla, da otpočine, pa mu preseda.

— E jest, mislio je dalje, ali se i meni sprema takav kolač! I ko zna kako će mi biti? Nikad je nisam ni čuo ni video i odjedanput, zbog njene spoljašnjosti, rešavam se lako da joj žrtvujem

Crkva pustila, svet se žuri kući; svakome vedro i veselo lice: zna da ga očekuje topla soba, razdragana lica veselih mališana, koji jednako štrpkaju oko pečenice, nasmejano i vedro lice

Kam' da hoće, pa da mu očas zakuka majka... — Šta veliš ti, Ljubiša? — Tss... ništa vala... tek onako. Ko mu zna! I Đokić i Ljubiša su ovog leta izašli iz vojske; obojica su tanka stanja. Đokić je kicoš, lep mladić i veliki hvališa.

Đokić je kicoš, lep mladić i veliki hvališa. Bio je u vojsci kaplar, pa sad celo selo zna, kako mu je jednom komandir dao da vrati četu s Vračara u grad, pa je »Terazijama« prošao general, i Đokić celu četu

Da ubije odmetnika — dobiva odmah pare, i to kakve pare — čitavo imanje! Ali on zna da ga ne može ubiti. I da mu dođe na pušku, on zna da neće pucati, jer neće smeti.

Ali on zna da ga ne može ubiti. I da mu dođe na pušku, on zna da neće pucati, jer neće smeti. Znajući to, on se, za ovaj mah, zadovoljava samim planovima, koje mu stvara njegova

Ali zar ovaj moj sused misli tako? — Ne. On zna samo to: kogod ode u goru i ne vrati se na poziv vlasti, dići će se na njega potera, i on će, kad-tad, biti ubijen.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Kako to? IVKOVIĆ: Ta već znate da je načelnik u zavadi sa Ilićem, pa... ko zna kako je on to gore, u Beogradu, predstavio; tek čuo sam da je načelnik jednom svom prijatelju rekao: ja izbrisah Ilića!

Ali, brate si mi moj to je druga stvar, to je sudbina. To može svakog da postigne. Ne zna se šta nosi dan a šta nosi noć. Eto, na primer, danas si zdrav i čitav, a sutra osvaneš pred sudom zbog deficita.

) XX JEVREM, SPIRA JEVREM: Što ne ide, ne ide! Ako hoće posle izbora, dobro, možemo da razgovaramo. Pa onda... ko zna da to nije i neka zamka? SPIRA: Kakva zamka? JEVREM: Pa znaš kako se prave zamke i podvale uoči izbora.

) Ti, brate, ako te zapita štogod gospodin načelnik, a ti samo reci: gazda Jevrem mi je spustio ruku na rame, on zna šta to znači. A za dolaženje, evo, sad ću ja da dođem. ŽANDARM: Razumem! (Salutira i odlazi.

Eto, zar se otac nije uhvatio i sa onim Sretom, a cela ga varoš i ceo okrug zna ko je i kakav je... PAVKA: I cela varoš i ceo okrug da zna, al' ti ne moraš da znaš, niti se tebe to tiče. Gle ti nje!

PAVKA: I cela varoš i ceo okrug da zna, al' ti ne moraš da znaš, niti se tebe to tiče. Gle ti nje! Nemoj da misliš ako smo pristali da te damo, da smo te

PAVKA: A ja sam, vidiš, od Jevrema čula da on neće biti poslanik i da se bambadava bakće i lomi. DANICA: Ne zna to otac, on misli... PAVKA: Gle sad ti nje! Dakle, otac ne zna, a on zna? DANICA: Pa jes'!

DANICA: Ne zna to otac, on misli... PAVKA: Gle sad ti nje! Dakle, otac ne zna, a on zna? DANICA: Pa jes'! PAVKA: Gospode bože, ti to onako iz inata samo!

DANICA: Ne zna to otac, on misli... PAVKA: Gle sad ti nje! Dakle, otac ne zna, a on zna? DANICA: Pa jes'! PAVKA: Gospode bože, ti to onako iz inata samo! DANICA: Ja samo kažem da će on biti poslanik.

koji priča da na desno uvo ume da čuje internacionalne telegrame, kad prolaze kroz žicu, pa tu pisar iz načelstva koji zna šta je poverljivo došlo, pa onda tu mi svi ostali.

I kako ko počne da srče kafu tako izručuje na sto sve što je čuo i sve što zna. Tako se tu na sto skupi puno novosti i mi počinjemo da ih mesimo.

'Ajde, 'ajde brže! MLADEN (ode). XIX JEVREM, DANICA JEVREM (zbunio se i uzmuvao, ne zna na koju će stranu ni šta da počne): Šta sam ono hteo...? (Seti se.) A, jest!... Ne, nije!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

se ovo desilo, pa do danas, kad ja ovo pišem, ili još bolje: kad vi ovo uščitate, samo bog i gospodin ministar valjda zna koliko je on sela promenio i u kome se on sada nalazi i kud će ga još talasi života poneti, kao onu tikvu niz vodu;

Ti se samo čudiš otkuda, dođavola, zna čak i na kojoj je strani to što ti on napamet kazuje kao da čita iz knjige. Rajhov Sistem higijene znao je sav skoro

iz tih svojih dopisa, ili upućivao protivnika da ih pročita; ili se čudio gluposti protivnikovoj, koji misli da nešto zna i razmeće se, a ovamo ne zna ni šta je pisano o toj stvari (u njegovim dopisima)!

protivnika da ih pročita; ili se čudio gluposti protivnikovoj, koji misli da nešto zna i razmeće se, a ovamo ne zna ni šta je pisano o toj stvari (u njegovim dopisima)!

Oseća svet da je kriv pa bega kud zna, jer od deset poslatih dopisa tek jedan i dva ako se štampaju. Pošto se izlarma u redakciji, on se digne da traži one

vlast, a međutim, otkad je već to napisano i po celom svetu objavljeno i poznato, tako da nema toga ko to već ne zna, da su interesi vlasti i interesi naroda sasvim suprotni jedni drugima.

Stolice su sve čitave, jer se ovde svet još ne služi tim oružjem, ne zna još šta je to »nabiti nekom stolicu na glavu«. Po duvarima kafane puno svakojakih slika.

se ljuti i sekira i Zaca i Tešmana; onoga prvoga jednako, a ovoga drugoga ostavlja na miru tek onda kad ga ovaj zapita zna li on šta je to magazadžijska meraba?

Oni viču za njim, zovu ga natrag, vele da je sve to samo šala, i da je lud kad ne zna za šalu, — ali on neće ni da čuje, nego hvata sokak. A to baš nisu trebali da rade! Samo badava da greše dušu.

Od to doba jednako je tu u selu. I, bože, što rekle babe, što ti je čovek! Rodio se tako bog te pita gde, a bog zna gde će i kosti ostaviti! Tako i ova Gizela ima svoju zanimljivu istoriju. Ona je odnekud »ispreka«.

prezime, a posle i ime, i u poreskom spisku zapisan je pod imenom Đorđe Ružić, pa ga danas svak u selu samo tako i zna. Svi ga zovu gazda-Đorđe, jer se pomalo i ljuti kad mu kažu gazda Jorgać, a posle volije gazda nego ćir.

— Fala, fala — veli Sreta. — Pa izvoljevajte, mi smo, znaš, onako, i već bog zna kako, radi. Tu će biti i kapetan. — Kapetan?!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Život Krste Pepe zato je prepun bola... Sam, u kamenoj kući, on ne zna za drugarstvo. Gledajte ga: liči na cara bez prestola Kome su varvari oteli dečje carstvo.

Korača, nogu pred nogu, gleda preda se, zna se... Ulica je pusta odavde do Tahita. To je vreme kad se čak i tramvaji negde skrase I kad besposleni vetar po

Šta mrzi kondukter Kuzman, prvo je pitanje. Zna se: švercovanje u bilo kojoj formi. Ali posebno ne voli tiskanje Na zadnjoj platformi.

bih nešto znati, To me golica, ko žito što šašolji godine rodne: — Kad se kazaljke poklope na dvanaest sati, Kako sat zna da li je ponoć, ili podne? Brz odgovor svaku nedoumicu preseca: Sat to utvrđuje pomoću sunca ili meseca.

Ali njihove su krađe bile javna tajna. O tome se i do danas ponešto zna. Na primer, jedan od drugog krali su ribice bele Koje su neprestano pecali, na udicu, otprve; (jedan je starac

Dimitrije ne zna za dosadu: Po ceo dan šparta po Beogradu! Tu ukori, tamo izda zapoved, Nadgleda poredak i raspored Ulica,

On pošao da ratuje, Al sad šta je, tu je ... Trepće kao snaša, Ni da se ponaša Ne zna... „Prosti, Amico, Nisam na to naviko!” „Ništa”, kaže naš Ciga Iz Svrljiga, il Ljiga.

žive u Kini, Zelene žune, kreje, slavuji Od kojih proplanak ko klavir bruji, Soko i jastreb, učena sova Koja zna osam hiljada slova, Deset vrabaca, tri senice I gnjurac iz jaza kraj vodenice, Vatrenih kresta, izbiše petli I kad

KAKO MI SE KRAJ UVA OGLASILA MUVA Ko zna otkuda, Iznebuha, Tu, sasvim blizu Uva, il uha, Kao da konj Stade da rže: Nešto me uplaši, Neko me trže!

I kao što je priroda odgurnula mamuta, Čovek je izneverio psa zbog auta, Veran gazdi, pas ne zna da se ustavi I život gubi zbog nesrećne ljubavi.

Kad se malo zamisliš — zaista Krava jeste čist idealista: Ona daje, i leti i zimi, Više neg što tele zna da primi, Od suviška ljubavi te lude Bude mleka za decu i ljude — To što tele posisalo nije Čovečanstvo za doručak

Vrbe ne moraš crtati: one i same mogu da Dođu, u proleće, sa vetrom, ko zna otkuda ... Vrba je po prirodi uporna i zadrta: Čim negde oseti vodu, sama se kraj nje nacrta.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Jegulja se od vajkada smatrala kao živi stvor kome niko ne zna ni početka ni kraj. Pitanje o tome kako jegulja postaje, bilo je zagonetka koja je dražila radoznalost i maštu

Nije tačno utvrđeno na kojoj se dubini jegulje na plodištu skupljaju radi mrestenja. Zna se samo to da se mrestenje vrši na dubini koja iznosi najmanje 1000 metara, a verovatno i znatno više.

Danas se zna da je to netačno i da je i na nekoliko hiljada metara dubine još intenzivan organski život. Kako to može biti pod tako

u staklaste jeguljice, ostaju pored obala mora, ili se zadrže na ušćima reka i rečica, ne idući dalje uz ove. Zna se da je to u vezi sa seksualnim odabiranjem, ali prema čemu se vrši to odabiranje kad u taj mah još nema ni traga od

A pored toga se zna još i to da su mnoge od tih jegulja »interseksi« i da će se tek docnije razviti u mužjake ili ženke, prema životnim

Razume se po sebi da jegulja polazi na taj dugi put gonjena neodoljivim nagonom za rasplođavanje, koji ne zna ni za šta drugo do za svoje zadovoljenje, ali otkud to da ta komanda dolazi do izraza u jedno isto vreme za sve

U ranija vremena Sargasko more je bilo jedna stvarna opasnost za plovidbu. Zna se, na primer, da se Kristof Kolumbo na svome putu za Ameriku jedva iz njega izvukao.

Prilikom moga prvog dolaska na Bermude 1932. godine, kad je još u Americi vladao »suvi režim«, nije me Bog zna koliko iznenadilo kad sam, na keju pristaništa u Hemiltonu, prošavši pored jedne grupe radnika te vrste, začuo čist

Ali kako, u koliko i po kakvom mehanizmu, ne zna se danas gotovo ništa i to će još za dugo vreme ostati misterija. XXI.

Rakić, Milan - PESME

vam, Gospo, iz malene izbe U Ministarstvu inostranih dela, Misleć na ljubav Pirama i Tizbe, Leandra, Here, — što zna zemlja cela.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli Danas, taj te voli, jer zna da si mati, Jer pre nas ni polja ni krševi goli Ne mogoše nikom svesnu ljubav dati!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće, al' heroje kâ Požarske, divotnike i plemiće, gle, Srpkinje sada rađu...

Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće, al' heroje kâ Požarske, divotnike i plemiće, gle, Srpkinje sada rađu... Blagorodstvom Srpstvo diše...

Ali ko bi moga pomisliti da će uzet Srpkinja Turčina? KNEZ ROGAN Ćud je ženska smiješna rabota! Ne zna žena ko je kakve vjere; stotinu će promijenit vjerah da učini što joj srce žudi.

Pa sam čuo i za vaše gore. Porodica sveta Prorokova zna junaštvu pravednu cijenu. Lažu ljudi što za lafa kažu da se miša i najmanje boji.

SERDAR JANKO Ne držimo ove poklisare, nego da se brže otršaju¹ da im paša štogod ne dvoumi. Nek zna prijed, pa čini što može! VUK MIĆUNOVIĆ Otpiši mu kako znaš, vladiko, i čuvaj mu obraz kâ on tebi!

SESTRA BATRIĆEVA Kuda si mi uletio, moj sokole, od divnoga jata tvoga, brate rano? Da l' nevjerne ne zna Turke, Bog ih kleo! e će tebe prevariti? divna glavo! Moj svijete izgubljeni, sunce brate!

Pa se narod cio pomutio, niko ne zna što hoće da radi; pomrzjelo sve jedno na drugo. Na čudo smo i na jade bili razdvajući da se ne iskolje.

KNEZ JANKO Pa poslijed što se od vas radi? BABA Kupimo se na mjedeno guvno, — niko ne zna do nas đe je ono. Na vratila o marču jašemo, dogovore krijući činimo kakvo ćemo zlo učinit kome.

SVI IZ GLASA Vidite li kako ne zna ništa! Istina je sve što je kazala; ne bi sama sebe naružila da u taj lik nije obeštana.

Ko te nije čuo đe govoriš, onaj ne zna što u tebe spava. IGUMAN STEFAN Hoću, braćo, to sam i došao. Ja sam mnoga zažegâ kanđela na oltaru crkve

Kuće turske ognjem izgorjesmo, da se ne zna ni stana ni traga od nevjerna domaćega vraga. Iz Cetinja u Ćeklić pođosmo.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Grobovi sve od mramora a jednako, i danju i noću sa zapaljenim kandilima. Ne zna se koji je od predaka baš samu kuću podigao, ali se znalo da su od vajkada bili tako bogati.

On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A ko zna zašto? — mislio je starac. Da li što već, onako star, nije više mogao ići po trgovini, te, valjda, ne donoseći i ne

Sigurno je to bila ona, mati, jer zna on da, dok nije sina rodila, ona se živa nije čula. Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi,

odlazi i sa njihovim devojkama i bulama da ašikuje, starac se počeo obezumljivati: — Ako mu je do toga — besneo je — zna i za to hadži Trifun. I on je nekada bio mlad. Ali onda, eto mu čivluci i u njima seljanke, čivčike.

A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedan put lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuće istrčala, sigurno nije nikak

Ti kada otvaraš, mnogo lupaš, i probudiš onoga tamo gore, staroga. A međutim on, stari, zna da nije zbog toga što njega žali, da bi se on tom lupom probudio, uznemirio, rasterao mu se san; nego zbog toga da ne

ko od njih bio izabran, da bi se ta nepažnja primila ovamo od njih ne sa ogorčenošću nego s uvređenom ravnodušnošću: „Pa zna se da se nema kome učiniti ni pomagati.

U njega se ona tu, u crkvi, slušajući njegovo pevanje, naposletku i zagledala. Ko zna kako se upoznali, kako i gde sastajali.

Na saborima, slavama sa njime morala da se pojavljuje. I ko zna kada, kako, tek izgleda da je s njime počela grešiti. I jedino taj njen greh sa umobolnim deverom mogao je da objasni

Ona toj familiji nije bila ni kćer, ni sestra, već neka dalja rođaka. I ko zna zašto je, već kao velika, zaostala devojka, tu dovedena.

Ne zna se baš zašto je poludeo. Posle bolesti, u kojoj bio sav uzet, uobrazivši da ga je, za vreme te njegove duge bolesti, žen

Nikako ne može da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim očima i ustima nalazeći i sećajući se nečega. Ko zna čega? Da li nečega neprežaljenog i nenađenog? Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik?

Pandurović, Sima - PESME

Tad će tvoje srde zakucati jače, Kao čas pozni kada ponoć pada, Brujeći kao da tuži i plače Ko zna da d’ će kogod čuti ga i tada!

“ Glumac je neki u dvornici pev’o; Žagor života talasa se svuda, Radosti, bola, a ne zna se kuda. „Da s tobom šetam volela bih više. Al’ ti sa svojom damom ići moraš...

Oblaci žuti preko moje glave Prelaze prostor mirno; zaklanjaju Sunce i nebo, i visine plave, I tužno gredu ko zna kojem kraju. Promiču senke. I vazduh se žuti, I teška tuga zahvata svečano Prirodu celu. Mrtvački sve ćuti.

IV Ona, bez sumnje, leži ovde smerno U uskom grobu, istrulela lica; Ona i ne zna da dolazim verno Dragani svojoj, uz pevanje tica, Svežinom noći, pod lepotom zvezda, Kad instinkt snóva mrtvoj

Ona i ne zna da dolazim tada S ljubavlju, istom k’o što negda beše, I da je duša dragom grobu rada Kad blede zvezde s visina se

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno S nadama mojim obojenim smrću, I ne zna da je pohodim još verno; A žuti crvi oko nje se zgrću, I piju oči, moje oči sjajne, I troše telo, iluziju snóva, I

Umorno ti telo odmoru se preda. Ali, sve na svetu to je ipak varka; I kad nas sna uzme lelujava barka, K’o zna šta ti duša u snovima gleda.

Duše sviju stvari žive, dragi moj, Lutaju i žive... i ko im zna put! I jave se katkad živima kroz sloj Vazduha, k’o miris prijatan il’ ljut.

Jer svet je čemer, i blato, i gad, I tesan, memljiv prostor ćelije. Da mi je ljubav osetiti blagu O kojoj ne zna, a govori svet, Naivnu, belu, u životu zlom! Da mi je opet zavoleti dragu!

Na bespuću kada ne zna šta je, gde je, U noći po kojoj, samac, bedno luta Bez pravca i smisla, bez cilja i puta, — O, čovek je danas „čovek

— To je ljubazno. — O, bože, I tačno. — Da l’ vam se verovati može? — Više no drugom. — Uostalom, zna se, Pesnici laskaju... to je slabost njina. — Uvek manja no što zamišlja „sredina“.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Straža se prepala pa uzbunila vojsku, komandant nevješt, čovjek skoro došao, ne zna jezika itd.“ Palo je čudnijeh i smiješnijeh riječi o kontu Pjeru i družini njegovoj.

Nije čuo kako ga oni pred njim već izdaleka dozivlju, i Bog zna, koliko bi on tako stajao da nekoliko studenijeh kapalja ne padoše na njegovo vruće čelo.

„Ti lijepo znaš što si ti nama, naša perjanica i naša dika, a što smo mi tebi, tvoja krv! Bog dragi zna, a i ti, jesu li tvoji jadi i naši jadi! Ama nećemo tako!

Dadoše mu da pije. Jan je bio veoma blijed, lice mu rastrojeno bješe od uzbuđenja. „Jadnik“, reče Ivana, „Bog zna šta je promišljao gledajući sve ovo noćas, a mi ga zaboravismo!

„Jadnik“, reče Ivana, „Bog zna šta je promišljao gledajući sve ovo noćas, a mi ga zaboravismo! Ko zna ima li koga doma, i hoće li već ikad svog doma vidjeti! A vidite, mlad je kao kaplja, ludo dijete!

Pogonjahu se dalje, jer bjehu odmakli. Imbro nagazi na dvije obezglavljene trupine. Vidi da su Turci, ama ne zna koji su. On u lijevoj držaše jatagan, a sve tri puške bješe bacio kod konja.

„A ti — je li te to pop Stefan naučio da razvaljuješ gnijezda, a?“ Dijete se začudi otkuda stranac zna ime njegovu bivšem učitelju. Malome se učini kao da gleda nekoga vračara. „Neću više nikad!“ prošapta u strahu.

“ reče Jan, blijed u licu ali pregaočkim pogledom i glasom kako bi kakav junak rekao prije no će jurišati gdje zna da će poginuti. „K njemu!?“ reče Vira (kako je on zvaše) prestravljena, uprav užasnuta.

“ potvrdiše ona trojica, stariji. „Pejo naš“, nastavi momče, „nije imao boljega prijatelja. Bjehu vrsnici. Ko ti zna kolika su puta zajedno u bojevima bili i četovali.

Na tome i prekidosmo.“ „He, Bog zna kako će to svršiti!“ reče vidar i nagnu se da ustane. U toliko i Stana stade na prag.

Đakon u svojoj prostoj pobožnosti, slućaše Bog zna šta; možda da je baš đavo u blizini, pa drhteći zavapi: „Pomozi, Vladiko sveti!“ „Bog će pomoći!

“ „Nesreća, Gospodaru, zli udes!“ odgovori jedan ponajstariji između njih. „Evo ovo nesretno momče, on je kriv, a Bog zna je li i kriv!“ To rekavši izvede iz gomile nekoga mladića, koji bez oružja i oborene glave stade ispred njih.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

“ Ili — odgovor popa na pitanje seljana da li zna pisati: — „Znam, ali pošto se osuši ne znam čitati,“ itd. Kroz pitalice je sproveden i neobično dobro dat lik jednog

Osim toga, zna se i za specijalne pesme tzv. „napitnice“ i „počašnice“ u stihu; u prozi pak u vezi sa napijanjem uobičajeni su

Dobro mu je kô ribi na vatri. Dolikuje mu kao krmači klepetuša. Drži riječ kâ i rešeto vodu. Zna za stid kao kuja za post. Zna plivati kao brus. Ide naprijed kâ i komad u šaci. Ima kao u kukavice gnijezdo.

Dolikuje mu kao krmači klepetuša. Drži riječ kâ i rešeto vodu. Zna za stid kao kuja za post. Zna plivati kao brus. Ide naprijed kâ i komad u šaci. Ima kao u kukavice gnijezdo. Ima pameti kao samar svile.

Dohvatio bi s neba tarane. Žedna bi te preko vode preveo. Zavadio bi dva oka u glavi. Zavezana vreća. Zna đavola na ledu potkopati. Zna šta je car večerao. I kamen bi rječma podigao. I oca bi za novce prodao.

Žedna bi te preko vode preveo. Zavadio bi dva oka u glavi. Zavezana vreća. Zna đavola na ledu potkopati. Zna šta je car večerao. I kamen bi rječma podigao. I oca bi za novce prodao. Jedva mu koža kosti drži.

Jednu nogu bi izio, a na drugu ’odio. Kako je lijepa odsijeva od nje sunce. Ko ga ne zna skupo bi ga platio. Komad hleba ne bi zaiskao da zla ne pomisli. Ko od njega uzme iglu, ima ćuskiju da mu vrati.

— Odgovori se kad ko pita za koga, a onaj koji se pita hoće da kaže da za onog niti zna niti se s onakima meša. Kao siromah u bogatoj varoši. — Odgovori se na pitanje: kako si? ili kako živiš?

— Nije čovjek što se mni, nego što ga drugi ocijene. — Što čovek više živi, više i zna. — Živ će čovek sve učiniti. — Čovek bez zanata kao kuća bez hajata. — Po delu se čovek poznaje.

— Zao um, gotov sud. — Luda pamet, gotova pogibija. — Budalu će i pas na lancu ujesti. — Da budala zna da je budala, dvije bi pameti imao. — Više valja dram pameti, nego sto litara (oka) snage.

O ZNANjU — Znanje je pravo imanje. — Znanje skroveno, imanje ukopano. — Neznajšu rđa bije. — Zlo je ko ne zna, a učiti se ne da. — Blago onom ko zna da ne zna, a hoće da zna. — Bolje je ništa ne znati, nego kojekako.

— Znanje skroveno, imanje ukopano. — Neznajšu rđa bije. — Zlo je ko ne zna, a učiti se ne da. — Blago onom ko zna da ne zna, a hoće da zna. — Bolje je ništa ne znati, nego kojekako. — Tko više zna, taj bolje vidi.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

kazao pobratim na rastanku, pa ne smije da ide, nego se stane odgovarati, da je on već pobacio ljekarinu, i da više ne zna liječiti.

Onda mu premudri odgovori: „Ako | uzmeš đevojku, ti znaš; ako uzmeš udovicu, ona zna; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja!

j. ona će držati, da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogođ ti oćeš; ako uzmeš udovicu, ona zna, t.j. ona je već jednom bila žena, pa sad misli sve da zna; zato neće te ćeti slušati, nego će sve ćeti da ti

j. ona je već jednom bila žena, pa sad misli sve da zna; zato neće te ćeti slušati, nego će sve ćeti da ti zapovijeda; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja (pa tebe

Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: „Kakav zanat zna carev sin?“ Vezir se upropasti: „Bog s tobom, čoveče! Kako će carev sin znati zanat? Što će zanat carevu sinu?

Zanate ljudi uče da se rane njima, a carev sin ima zemlju i gradove.“ Govedar kaže opet: „E! ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam moje kćeri.“ Vezir se vrati, te kaže caru, šta govori govedar. Sad postane čudo još veće.

Oni su mislili, da će to za govedara biti najveća milost i čest, što mu carski sin uzima kćer; a on pita kakav zanat zna carev sin!

Kad Brko po tom dođe, i zapita ga za Međedovića, on mu kaže da je on odavno onuda prošao, i do sad Bog zna kud je otišao. Onda se Brko vrati natrag.

ustaj srce! ustaj dušo!” A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: „Šta je?

” On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero,

zar da majka ostane i bez sina!” pa ga stane odvraćati i moliti da ne ide, kazujući mu kako je to bilo davno i Bog zna jesu li već i žive.

” Kad Stojša tako večera, reče mu sestra: „Sad će zmaj baciti buzdovan pred kuću da se zna da ide kući.” Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na

Sveti Sava - SABRANA DELA

No, budući da se ne zna kako će biti i pošto ima nade da će se nekako nekada urazumiti, odustasmo od takve odluke. One koji se ne pričešćuju

najstariji, i da uđu u crkvu i da promisle sebi igumana, koji će im otvoriti ne samo telesne oči, nego i duševne, koga zna sva bratija da je u vrlini i u pravdi i prepodobiju, koji ima odvažnosti da kaže: „Hodite, deco, i poslušajte me, i

Ako li bi neki sami bili u ćelijama, da o tome odluči iguman i da zna život njihov. GLAVA 27 Kako treba davati odeću i obuću Treba dalje ukazati o odeći bratije.

Nepismenima, zna se, biće dovoljno kao odgovor i pred Bogom i pred nama: pažnja i briga oko službe; a one koji poznaju knjigu, te zbog

Tužno je da se zna da oni koji tvore pomen na panihidama izostavljaju određene zapovesti kod panihida, koje su vam za sve dane obavezne.

ili potrudih se, ili ne male tuge primih, govorim po apostolu Pavlu: „da li u telu ili osim tela — ne znam, Bog zna“: (II Kor. 12, 2) tako i ja o sebi govorim: ako šta i primih od toga rečenog — ne znam, Bog zna.

12, 2) tako i ja o sebi govorim: ako šta i primih od toga rečenog — ne znam, Bog zna. Jer provedoh u manastiru dok ne sabrah vaše u Gospodu ljubljeno stado, pošto je mojoj nemoći ne malo pomogla Vladičica

O vladavini njegovoj i državi ne ispisasmo po redu, što slušasmo i videsmo, da se ne umnože reči. Jer sâm Bog zna, a ni od ljudi nije utajeno koliki podvig njegov je bio za nas i za ljudska neznanja ovog blaženog muža, gospodina nam i

Prave puteve stvaraj svojim nogama i puteve svoje ispravljaj. Ne skreći ni desno ni levo, jer desne puteve zna Bog, a razvraćeni su oni koji su s leva. Ti, pak, prava čini učenja tvoja, a hođenje tvoje u miru da bude.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

STAVRA: Za nas bi dobro bilo ako ima! CMILjA: Ne znam zbog čega dobro! STAVRA: Lakše je kad se zna da postoji i neka drukčija pamet! CMILjA: Ja kad na to pomislim, sva se naježim!

A znate šta je treća smena, robija! Noću radiš, danju spavaš, ne zna ti se ništa, nikakav red, ništa nemaš od života, uveče nigde nisi pristala, moraš na poso!

Treba i večeras da se nađemo! Ko zna šta bi sve moglo dispadne! IKONIJA: Ne lipši magarče do zelene trave! GOSPAVA: Bolje malo pogledni ovu brazletnu!

Da nije nekad sarana, parastos, četresnica, il zadušnice, od čega bi se naranio? A ne zna se šta nosi dan, šta noć! Ni ko će kome da zatreba! Ne znam šta je onaj elebak popravljo! Prozori opet ne dihtuju!

Gadne li kiše! Ponesi kišobran, lije kao iz kabla! IKONIJA: Ćoro, ko zna šta je, nemoj dizlaziš! (Anđelko izjuri napolje, Cmilja i Ikonija za njim. Cmilja nosi otvoren kišobran i zapaljenu sveću.

ANĐELKO: Ama kakva sad posteljina? CMILjA: Pa zna se šta je prvo za domaćinstvo! ANĐELKO: Ma, ko ti je šta reko za domaćinstvo?

Valjda si ti od tvrđeg materijala! ANĐELKO: Ko je od kakog materijala, ne zna se dok se ne proba! A kad se proba, piši propalo! IKONIJA: Naći ćeš ti sto razloga, a ne jedan!

PROSJAK: Ma jednog, nije važno... A! (Ulazi) IKONIJA: Šta je, danas ne nosiš mamce? PROSJAK: Ko zna! Postoje mamci i mamci! VILOTIJEVIĆ: Odi ti vamo! Ajde, brate rođeni, popi nešto!

ANĐELKO: Ne može čovek ni da pune, a da se ne zna! ISLEDNIK: A četvrto, i kao kruna svega, i meni si maločas reko da bi mu lično rascopo glavu, i to barapsku!

Kažemo da smo se tukli, da smo ginuli, ali nemamo čime da dokažemo! PROSJAK: I onda? MANOJLO: Zna se šta onda! Preki vojni sud, ražalovanje, skidanje epoleta, i streljanje po kratkom postupku!

To ti više nikog pod nebom ne zanima! MANOJLO: Kako da dokažemo? TANASKO: Tamo gde treba da se zna, zna se, i ne mora da se dokazuje! Ajdemote polako! MANOJLO: Kud ćemo sad?

To ti više nikog pod nebom ne zanima! MANOJLO: Kako da dokažemo? TANASKO: Tamo gde treba da se zna, zna se, i ne mora da se dokazuje! Ajdemote polako! MANOJLO: Kud ćemo sad?

Stanković, Borisav - JOVČA

Srećom, kao da smo znali, te nas zateče kod kuće, inače ko zna... MAGDA Ako, ako. Zato onaj moj, sin, sigurno čuo u čaršiji, pa sinoć eto ga kući i jutros rano i pravo u dućan.

MITA Nije htela da dođe. Jedva je dovedoh. Neće. Veli: što ću i ja tamo? Neće, ja; neće, jer zna da mora za njenoga onoga sina, krasnika... ANĐA Nemoj Mito, nemoj odmah na njega.

MITA Što me gledaš, što me moliš? Ne može više, sestro. Mora da se govori, mora da se zna. Ne mogu (pokazuje na Jovču), pa posle na mene sve da baci, da sam ja za sve kriv. ANĐA Nisi, nisi kriv.

Ne smem svoje dete da izgrdim, izbijem, jer znam da će ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da ostane, jer zna da će ona, tetka, da ih krije, i oni tamo kod nje, s njim, da se vesele.

Neću posle da sam ja kriv, da ja nisam govorio, kazao... A sad, eto ona, i sad sama neka, kako zna, govori, brani se... (Povlače se u kujnu.) JOVČA (Anđi, posle pauze): Pa? ANĐA (poniknuta, ćuti).

Samo sve one gledaju da te prevare: dok je nemaš, ne uzmeš za ženu, misliš da je ona Bog zna šta, da je ona to što misliš, želiš, sanjaš, a kad ono posle — ništa!

I onda ja... Istina ne kao čovek. Sutra ni da me pogle da. Kao da ne zna da me je zvala, da sam kod nje bio. Ništa. Ni da zacrveni, zastidi se. A, šta ima i da crveni? Pravo ima. Šta sam ja?

u tom govoru Mladenovom osećanja ne obične vernosti i pokornosti jednog sluge nego osećanja probuđene muškosti, ko zna od kad si lom zatajavane, u nju zaljubljenog čoveka koga, kao takvog, nije dosad poznavala, samo zamišljala, sanjala.

MARIJA (sa svećom, smeteno, zadižući šalvare da se ne spotakne, u strahu ne zna kuda će; pođe čas na jednu čas na drugu stranu; pođe u sobu gostima, više da bi se sklonila od njega, njegovog besa).

Dotle došlo? (Baca sveću u njenom pravcu, te se ugasi i kotrlja niza stepenice.) MARIJA (ironično): »Došlo«? Ko zna koliko, ali kroz koji dan možda će da rodi... (Pometeno silazi, beži u kujnu.

Sigurno od suza. Sigurno, kad na vuče na glavu jorgan, on, pošto zna da ga neće niko videti, plače tada, i otuda svako jutro nađem ja onako jastuk, gde su mu oči bile, vlažan od suza...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

i momci šili, tu bi[h] ja išao kazivati kazanija i žitija različni[h] svetaca; svakom bi se mililo slušati ono što ne zna.

kupeći Turkom novce, došli smo u omrazu svetu i vilajetu; svak se nas uklanja kao od kurjaka, jer kako nas gdi sretne, zna da će ograjisati.

govoriti, srećan ako se to ne sluči kasno, dok se | jošte može vratiti i na pravi put uputiti; inače, idući kud ne zna, mora u celom životu zlopolučan biti.

„Bolje bi bilo da polak sunca potamni nego da lepša polovica čelovečeskoga roda bez sveta ostane. Zna bog što čini. Al’ kako ja vidim, vi moje govorenje na šalu okrećete.

Srblji, gdi su god, milo im je vino; vaistinu božju, imadu pravo. Zna sveti car šta govori — i vino veseli srce človeka. Ništa ti nije gore od nevesela i namrgođena čoveka.

duši, arhimandrite, može li jedan čovek lekar biti samo zašto se nazivlje lekar, a lekar|stva nikad nije naučio, niti zna šta je?”. Arhim[andrit]: „Nikako!” Ep[iskop]: „Niti bi ti sebe dao bolesna u ruke takvom lekaru?

za napraviti [h]aljine, bi li je dao jednom terziji koji se samo zove terzija i drži u ruku veliki aršin i makaze, a ne zna ni krojiti ni šiti?” Arhim[andrit]: „Takoga bi[h] ja terziju s njegovim istim aršinom po leđi.

” Ep[iskop]: „Dakle, lekar koji se samo zove lekar, a ne zna lečiti, i terzija koji se samo nariče terzija, niti zna terziluka, oni nisu to što se nazivlju?

” Ep[iskop]: „Dakle, lekar koji se samo zove lekar, a ne zna lečiti, i terzija koji se samo nariče terzija, niti zna terziluka, oni nisu to što se nazivlju?” Arhim[andrit]: „Nipošto!

” Malenica: ,,Sve je to vaš izgovor, gospodine.| Narod, narod! Ko će narod složiti? Šta li zna prosti narod? Vas je narod izabrao za svoje pastire; ako vi poznajete da kaluđeri nisu od potrebe, učinite s njima kako

predat, ili kakav zanat polezan da zna i da je vredan ne samo sebe sama prepitavati, no i drugima pomoći. „Ove moje ruke“, govori sosud izabrani, „delale su

Kazivao sam mu i s takim userdijem, kao da sam bio, bog zna kakvo, sokrovište našao, zaklinjući ga sa suzamˊ u očima da mi dâ savet kako bi[h] ja mogao koliko pre u one blažene

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

hiljada duša; ova je siromašna, te se njezina djeca klančaju na sve četiri strane svijeta radi hljeba nasušnoga, pa ko to zna, taj bi mogao reći da u tome vinogradu gospodnjem prema prostoru zemljišta i broju čokota, ima rabotnika i odviše.

A ti pisme pivaš i molitve divaniš. Kâ bog što sve zna — jer mudros, čestitos, bogoljubnos, skrušenos, kripos, lipos, milos, duševnos, rados, poniznos, u tebi su kâ u vrići!

(Bješe staklo na crkvenom prozoru, od koga se odbijahu sunčani zraci.) Bog zna šta on pomisli da je, te se opet stade propinjati, a tada gaknu nješto odonuda: gaa-aaa... — Šta je ono? — viknu Bakonja.

Pošto pregleda Čmanjka, reći će: — Nagazija jest, to je cigurno, ali se ne zna je li na sugreb ili na čini! Ako mu izađu šklopci po tilu, onda je sugreb, i ozdraviće lako! Ali, ako su čini, onda...

Kušmelj zinuo, te ga žena gurnu. — Ajde, šta se primišljaš, kâ da moje dite ne zna šta govori. Ne vidiš li da je vratrova poruka! Knez utrvši dlanom oči uze guku pure i izađe.

Ti već znaš, koji vi — reče Bakonja oštro. — Ne pomaže tu zabašurivati ni trošiti riči u vitar... Sve se zna. — Ma ko je to slagâ, trista mu krsta i svetaca?! Tada se knez umiješa i napravi lice kao da sve zna.

Sve se zna. — Ma ko je to slagâ, trista mu krsta i svetaca?! Tada se knez umiješa i napravi lice kao da sve zna. — Ne psuj, magarčino, nego kazuj di je konj. — Dosta je jednu rič reći, pa da osvaneš sutra u slipiću — veli Bakonja.

— Ma dobro, ali di su svidoci — pita Kenjo. — A otkuda bi ja zna, i zašto bi mene stric sla po ovom vrimenu, kad on ne bi počisto zna ko mu je konja odveja. — Ma, ja, ka velju da...

— A otkuda bi ja zna, i zašto bi mene stric sla po ovom vrimenu, kad on ne bi počisto zna ko mu je konja odveja. — Ma, ja, ka velju da... — Čuj do kraja! — prekide ga Bakonja.

— Meni se sažali za tobom, pa stado moliti strica: „Nemojte, dujo, dok se ja ne sastanem s Kenjom. Ko zna, može se sve to još na lipe svršiti, a može biti da je Krkotić najmanje kriv.

na kulašu, pa pogledavši pobjednički oca i majku, reče: — Moj dobri ćaćo, i moja dobra majo, ništa stric za to ne zna. On i sada, ovoga trenutka, sigurno misli da mu je konj na drugoj strani. — Šta veliš?... Kako to?

Kako to? — pitaju roditelji, a na Kenjovu licu pokaza se viši užas no prije. — Kažem vam: od svega ovoga stric ne zna ni ovišno! (To rekavši zape noktom za zube.) Jevo ću vam po redu sve iskazati — dodade Bakonja sjedavši.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Niko nas sad neće prevariti više U ovom svetu gde se već sve zna: Ni ljubav koja na ružu miriše Ni predeo maglen iskrso sred sna.

Pitao sam juče (kao da sam mali) Jedno drvo: gde se ova glava leči? Ćute drvo i more. Samo šýme Kao što nem to zna i jedino ume. U gluv svet sam zašo: u sivo i sinje...

Pred ogledalo zalud mi je stati: U tvome oku bila mi je slika. Već pola mojih stvari s tobom trule. Niko me sada ne zna, nit će znati: Iz mene zjapi rana mesto nule.

Ćosić, Dobrica - KORENI

„Ja znam šta SI ti.“ Tada se on i odelom i držanjem krio. Nije hteo da iko zna koliko žutih nosi u nedrima. Sa slugama je i jeo i spavao.

Nekada, bilo mu je slatko i krv da prospe za ovakvu gomilicu žutog sjaja. Kad se svršilo to nekada? Ne zna Mu među. Šta ćete mi? drhtavo šapće u brkove, nemoćan pred njima tankim, lakim, zapaljenim.

odakle žena govori „muški“, i sve što je žena, i ta gomila živog peska u koji propada, ne, on se uspinje nekud, samo ne zna kud, krv mu se sporo uspinje od peta, gušća od katrana, naliva ga, on može, mora, jači je od njih.

Aćim ne stiže da pita da li je Đorđe doneo neku vest. Ona, sigurno, nešto zna čim ćuti. Spusti se na minderluk pored prozora, poče da srče kavu, puši i, naborana čela, viri kroz prozor.

Aćim skloni glavu sa prozora. Da lije Vukašina više voleo što je poslednje dete? Ili što liči na njega? Ne zna. Sve sam uložio u njega. I sinove koji se ne rodiše. I nadu u unuke. Kad se jasenu vrh osuši, on iz panja istera šibljik.

Vukašin je pred ogledalom četkao zeleni redengot i ćutao a on mu je govorio da sada treba da pokaže šta zna i koliko vredi, i da treba odmah da se oženi; on će mu sa svojim prijateljima naći devojku koja njemu priliči.

Kroz ledeni vez Aćim ponovo gleda na put. Zašto bar nije odgovorio na moje poslednje pismo? A zna da piše kad mu pare trebaju.

Nismo ti mi beogradski kočijaši. Naši putnici vole da pričaju. Brže im vreme prođe. Putevi su loši... i on, taljigaš, zna Aćimovu krv. I kakva je to Aćimova krv?... Krupne reči, a seljački izgovor.

) dobro veče, Đorđe. Stigoh sad, sa kočijašem iz Palanke... (Nije mi se obradovao. Ne želi ni da se poljubimo. Ne zna. Otkud bi znao? Još kad je bio dete...) Nisam hteo da vas mučim na Badnji dan, mnogo je posla. Dobro me Vozio.

Mora da se pozdravi sa ocem, reče. Simka mu poverljivo šapnu da je on u svojoj sobi i da zna daje došao. Ne smem da se zbunim, ponavlja sebi, brzo prelazi dvorište, ulazi u staru kuću i iskašljava nekakav

Neće. Aja moram... Kida vlažan kraj cigarete. To mora jednom da se dogodi. A posle? Podrhtava. — Zna se red ove večere — strogo reče Aćim. Svi ga pogledaše. Đorđe sporo klima glavom i ceo se klati na tronošcu.

— Mučio sam se. — I sad treba da otcepi polutku. Nije pravo — goVori a ne misli, oseća samo neki čudan stid, ne zna šta će sa sobom. — Polutku. Pravo... A šta se to tebe tiče? Otkud ti znaš šta je pravo?

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Brzina kojom je devojčica učila zbuni staricu. Još je više iznenadi da mala zna i ono što ona nije znala. »Od koga li je sve to naučila?

— Baš si smešan! — devojčica se zakikota, ali ipak zatvori oči, osećajući kako je zahvata lagani dremež. Ko zna koliko je spavala? Šta sanjala?

— Možda će Đisara znati? — seti se neko najstarije stanovnice grada koja je pamtila šest kraljeva i tri rata. — Ona zna jezik ptica i trava! — Tu je potreban drugačiji jezik! — odmahnu starica glavom. Tek sad se zavrte kolo!

Tataga! Da li ih je primećivala? Ko zna. Nepredvidljiva i zagonetna, pojavljivala se i nestajala kao lutajući plamen, darujući decu različitim šumskim plodovima.

Tako, sama od sebe, stvori se izreka: »Drže se kao Tataga i Tatagina torba« Da li je starica za nju znala? Ko zna! Večno pognuta, u istoj odeći, sa istom torbom na leđima, odlazila je u šumu još pre no što bi rosa spala s lišća.

Netko predloži da se Tataga istera iz grada, ali se većina uzdrža od glasanja za taj predlog. — Ko zna šta je u tim pričama tačno?

Prozori njene kuće prekriveni su ledenim cvećem. Ko zna ima li unutra ikog živog? Jedna devojčica se priseti: uze vruću lepinjicu i prisloni je uz Tatagino okno.

Ona podiže uvis svoje srebrnasto lišce s ugašenim očima, a dečaku prođe kroz glavu: »Zar ona ne zna da je potok koji protiče kroz pećinu lekovit?« — Umij se vodom iz potoka! — šapnu joj. — Progledaćeš!

Ko zna: možda je tako i bilo? Možda se ludima pričinilo? Jedno je sigurno: Zlatousti je hodao svetom, a priče su se množile.

Dečaci su uvereni da je to Zvezdan. Ali, ko je u pravu niko ne zna. A i što bi? To je bila, pa i neka ostane, Zvezdanova tajna.

Više ih niko nije drugačije ni znao ni zvao. Je li im prava imena ukrao vetar? Ili su sama nekud odlutala? Ko zna. Dečacima to nije smetalo, ali Plačko je stalno bio nezadovoljan, stalno imao usta spremna na plač.

Ko zna koliko je tamo ostao? Kada se vratio — Bele žabe nije bilo, ali je na mestu gde je samovala blistao prekrasan beli cve

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

pred zoru, znala da probudi neka vrlo arhaična, sleđena tišina, i u danu koji bi nailazio oživljavale su priče, ko zna otkud iščeprkane.

Zaista je dosta ubedljivo delovalo Vučićevo uveravanje da njemu koji je uvek, kao što se zna, bio od onih što su najbliži Knezu, teško pada što sa Knezom više nikako ne može da se složi.

Nimalo mladi, dočekivali su doboku noć, uz vino. O čemu su sve razgovarali, ko zna. Dorćolski vetrovi su razneli njihove reči, njihovi koraci, kad silaze niz padinu, više ne ostavljaju tragove, iz izloga

postali su mu zanimljiviji od zakona koji vladaju ljudima i činilo mu se da što bolje poznaje ponašanje reči, to više zna i o ponašanju ljudi.

Pored njegovih nogu, taj razlomljen krčag; sa česme, voda otiče u tajac. Sima zna šta mu je činiti, probija se kroz obruč, strpljivo, daje znak i žandarmi, brzo, vezuju nizame.

koji, pre mnogo decenija, nailazi sa vezanim nizamima i mirnim građanima, odjednom jak od poverenja u moć reči. Zna šta će mu, u prolazu, reći ta mlada luda: da je njemu, sada, lako da odmahuje glavom, jer imao je ceo vek i neku

Odjednom je zbunjen: više i ne zna da li je Simina ulica u vezi sa Simom terdžumanom. ULICA VASE ČARAPIĆA ILI VASINA ULICA Vasu Čarapića, koji se rodio

Gleda Čarapić u svoje bronzano lice i čudi se samouverenom novom dobu. Ne zna, naravno, da u pokretu kojim bronzani Vasa hoće da istrgne svoj mač, pored one zmajevske silovitosti ima i mnogo od

Bimbaša Konda, za njim Uzun Mirko a onda oni od kojih su ostala samo imena: Petar Sremac (o kome se zna da je trebalo sekirom da razvali katanac na Sava-kapiji), Dragi Stevanović i Nikola Stambolija (o kojima se, izgleda,

da je trebalo sekirom da razvali katanac na Sava-kapiji), Dragi Stevanović i Nikola Stambolija (o kojima se, izgleda, zna samo kako su se zvali) i još dvojica (kojima se, čak, ne znaju ni cela imena nego su, u istoriji, zabeleženi kao

Stambol-kapiji a plamen ga je neki, lud i crn, izgarao i Uzun je počeo da se smeje, odjednom sam pod nebom koje ne zna za kraj. To mu je bilo drugo prolaženje. Posle, život ga je hteo na isti način na koji je i on hteo život.

Prvi put nije bio siguran da zna za šta se to tukao, posle onog 30. novembra. Neka je pobeda sigurno bila tu, svud unaokolo, ali čudno okrnjena.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Oj, ne reci, ćuti Bolje je nek' ne zna, Neka i ne sluti Što da čuje jade, Kad razumet' neće Tužna je to pesma: „Oj pelen pelenče!“ J.

Govori sine! govori brže! Da kupim one toke zlaćene.“ Dete se češka rukom po glavi, Kao da ne zna šta bi od sveg - „Ah, babo, - babo, - kupi mi, - babo... Pečenja kupi jarećeg!

Bacajte sami u oganj dedu! Stresite s sebe ropstvo i sram! Ginite, braćo! junaci! ljudi! Za propast vašu svet će da zna... Nebo će plakat' dugo i gorko, Jer neće biti Srbina... Mi nismo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj?

A za morskim platnom Umorno sunce zalazi polako. I ja kom ne zna imena ni lica Sve njene misli ispunjavam tade. Vernost joj zbori sa bledih usnica, Slika k'o samrt, k'o ljubav bez nade...

Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše! A. Šantić LVI PROLjEĆE Nemoj, draga, noćas da

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge, I ti beše samo sen nečije sene... J.

Ko zna od kad tako. - No, u nemom dolu, Glas pane li samo u ta mesta čista: Sva tišina teško uzdahne u bolu, Refren patnje ode

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli Danas, taj te boli. Jer zna da si mati; Jer pre nas ni polja ni krševi goli Ne mogoše drugom svesnu ljubav dati.

Prijatelju dragi, O mnogom čemu mislio sam ja O, blago onom ko ne misli ništa! Taj manje tuži, manje jada zna. Veselo čedo Arkadije cvetne, On ne zna šta je trnje, šta je kam; Za kršne klance on je sluš'o možda, Ali po njima nije

Taj manje tuži, manje jada zna. Veselo čedo Arkadije cvetne, On ne zna šta je trnje, šta je kam; Za kršne klance on je sluš'o možda, Ali po njima nije iš'o sam; Za njega svet je perivoj od

“ - šapće, i strepi. Al' kakva ono utvara bleda Međ' narod stupa? Narod se zgleda: Ko je i šta je? Niko je ne zna, niti poznaje.

sam Bog sveti zna! Proleće, ti, i ja. M. Đurčin CXXXVI U „BEČKOJ ŠUMI“ Sveže je i vedro jutro K'o početak lepe priče; I po granju i po

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

U vremenom i burnom žilištu čovjeku je sreća nepoznata - prava sreća, za kom vječno trči; on joj ne zna mjere ni granice: što se više k vrhu slave penje, to je viši sreće neprijatelj.

Divni pjevče srpske narodnosti, bič si sudbe veće ispitao, - svijet želji ne zna ugoditi. Sudba ti je i moja poznata; mislim, nejma podobne na zemlji: do vratah sam iznika tartara, ad na mene sa

jedva vidne iskre; đe užasne bure gospodstvuju, oka smrtnu otvorit ne daju, već ga gone u mračno žilište, Bog zna kakvom sudbom naznačeno.

“ Jošt Bog nek zna što mi angel priča, no ja pogled put neba ispravih i zanešen ne čujah angela, već trepetom sv'jet svjetovah gledah,

u blažena polja, rashorena slatkoglasijama i himnama vječite ljubovi, uživaju besmrtnu nasladu koju smrtni ne zna voobrazit; legioni, opet, neizbrojni, na uredna jata razasuti po nebesnoj blagodatnoj sferi, njihajuć se na zefirna

vladu raširilo, i njegovi nakazni likovi ulazahu u polja nebesna (te grdobe i tijeh izrodah do ja niko voobrazit ne zna), samo što se sveštenojzi gori i mom tronu primać ne smijahu, jer ih moji plameni pogledi sa užasom strašnijem

reče: "On je tebi jednome izvjestan; evo kako ja o njemu mislim: šar nebesa prestolodržnoga najsjajni je i najveći, zna se, - sredina je on prostora svega.

Ne zna da je lanac mirodržni svemoguće slovo stvoritelja, koje prostor puni mirovima, a mirove sretnim angelima!“ IV Dan

Gorda glava mračna vladaoca nepobjednom već mišljaše da je; ne zna da je svoje sudbe čašu prepunio crnoga otrova, čas ne vidi đe se primaknuo da mu zvekne vječnom pogibijom.

Popa, Vasko - KORA

kreše Živi od pustolovina Svojih nedostižnih korena I od divnih uspomena Na iznenadne noći Kad nestane iz ulice Ko zna kuda ide U šumi bi se izgubio Ali se uvek pred zoru U drvored na svoje mesto vrati PU3AVICA Najnežnija kći Zelenog

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Godinama sam prikupljao sve što sam o toj nenadmašnoj školi mogao da doznam. Poznavao sam sve što se zna o Aristarhovoj nauci, no o njegovoj ličnosti doznao vrlo malo.

velikim naučnicima Antike, o Pitagori, Demokritu, Aristotelu i Arhimedu imao sam u svojoj biblioteci skoro sve što se zna o njihovom životu i radu. Upoznao sam sredinu i prilike u kojima su živeli.

O ličnosti Gerarda iz Kremone zna se vrlo malo, no kada sam prikupio dovoljne podatke o sredini u kojoj je živeo, mogao sam ga predočiti kao pouzdana

„Takav dokaz je, kao što većina od vas već zna, naročito jednostavan kad imamo posla sa ravnokrakim pravouglim trouglom.

„A kada će se vratiti?“ „To niko ne zna, pa ni sam Platon. Opraštajući se sa svojim učenicima, reče im da se nada da će za godinu dve opet doći kući“.

veka i njegov najgenijalniji mislilac, uvideh već pri prvim koracima da je to vrlo težak zadatak, jer o njegovom životu zna se samo malo, evo šta.

e., mogao se taj njegov napad na Aristarha desiti tek te godine, ili nešto docnije. Zato se sve što se zna o životu ovog velikog astronoma izražava ukratko ovom rečenicom: „Aristarhos sa Samosa, rođen posle 310 godine pre

sa Samosa, rođen posle 310 godine pre naše ere življaše i dejstvovaše u Aleksandriji između godina 280 i 260; ne zna se gde je i kada je umro“. To je sve. Malo, vrlo malo!

Na čiju stranu je stao mladi Apolonios, ne zna se, iako neki istoričari nauke drže da je bio pristalica Aristarhov i pravdaju svoje mišljenje time što grčki istoričar

Dokle je Arhimedes stigao na tom putu, ne zna se, jer su njegovi poslednji spisi, kao i on sam, propali u strašnom vihoru koji je opustošio Siciliju.

„Zar se tamo kod vas još zna o meni?“ „Kako da ne! Kad neki od mojih zemljaka, koje vi i ne poznajete, doznaše da se spremam na putovanje ovamo,

Čovek je dobar samo onda kad jednostavno živi, ne traži da zna više no što mu je potrebno i ne teži za većim blagom no što mu je mili Bog darovao u obilnoj meri“.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

I ko danas, posle rata, može reći da je već gotov sa svojom duševnom organizacijom, da zna šta hoće i da je to što hoće istinska i najveća Pravda? A vi?

Zadrhtasmo i zagledasmo se tamo odakle treba da se pojave dva crvena oka voza koji i ne zna da nosi jednu ljubav tako odlučnu, neobičnu i vernu.

Ovu su kartu prebacili Bugari preko žica. Kad sam je primio ja sam se obneznanio od sreće. 3amisli: ona zna moje ime, ulicu gde stanuje, ona neće da je smatraju za malu.

Eto, pobratime, ništa od one radosti koju smo zamišljali dole. Bog, koji jedini zna sve moje bolove i koga sam molio da me bar ova čaša mimoiđe, taj Bog ogluši se. Još je samo to bilo ostalo.

„Dragi moj pobratime — pisao mi je između ostaloga — izgibosmo pijući po ovoj Bačkoj. Pijane zemlje, ako ko Boga zna! Ti znaš da na frontu nikad ništa nisam pio. A sad, da me vidiš, ne bi me poznao. Oblesavio sam od zdravica i vina.

Eto mala Lela što stanuje do crkve, devojčica, veli videću je sutra na prozoru, okopilila se i ceo svet zna da je apotekarovo; i on se sad ženi drugom; a kad je policija došla da traži dete što je negde bačeno ona lično služi

I on uzme peglu i fino ispegla i pošalje ađutantu. Časti mi moje. Zna cela varoš, i ađutant je pričao javno...“ A ja sve odmičem glavu da me ne ubode onaj brk što je šiljast kao igla.

U novinama stoji: da se još ne zna je li i šta proneverio i da nikakvo pismo, pri odlasku, nije za sobom ostavio; kao i da je inspektor Ministarstva

Njegov komandir ne zna šta će s njim, pošto je iscrpio sve kazne svoje nadležnosti. On oštro pozdravlja komandanta, pa se naginje unapred,

Đorđe... Žalosno, braćo, vezan srpski vojnik. Majko moja, da vidiš... o... o... osvetnika Ko... Ko... Kosova!... Zna on da nije prestolonaslednik onaj kome kliče, ali to predstavlja neku vrstu bunta, za koji mu se ništa ne sme, i zato u

Ili: — Sekula, ti znaš gde je levokrilna objavnica? — Zna, zna, kako ne bi znao — zagraje oficiri. — E, bićeš onde. A čim naiđe komandant bataljona, ti nam javi, znaš.

Ili: — Sekula, ti znaš gde je levokrilna objavnica? — Zna, zna, kako ne bi znao — zagraje oficiri. — E, bićeš onde. A čim naiđe komandant bataljona, ti nam javi, znaš.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

U očekivanju prinove, oni mogu priželjkivati ko zna kakvo dijete. Ali čim se dijete rodilo, oni vole baš ono i baš onakvo kakvo je, i ne bi ga dali ni za koje drugo.

) Ko zna, možda je moja bolećivost pružala neku utjehu njenom dugo zapostavljenom ponosu, neku naknadu za bogzna kakve i kolike

otkida od obale, na licima robijaša na suncu, na licima umirućih; kad sam gledao kako ih ozaruje kratkim bljeskom ko zna kakve daleke šimere ili utjehom ko zna kakve neizvjesne nade, svaki put sam pomišljao: evo se nesmiljena ruka demijurga

na suncu, na licima umirućih; kad sam gledao kako ih ozaruje kratkim bljeskom ko zna kakve daleke šimere ili utjehom ko zna kakve neizvjesne nade, svaki put sam pomišljao: evo se nesmiljena ruka demijurga igra s ovim nevoljnicima, odrazuje im

lađama — Liverpool—Quebec 7 dana, Marseille —Batavia 22 dana, Hamburg—San Francisco 102 dana; i još dalje, dalje, u ko zna kakve njegove nerealne, fantastične krajeve! ... Stric je godinama bilježio najvišu i najnižu dnevnu temperaturu.

I činilo mi se da tačno osjećam što osjeća drvo, samo što ono nije toga svjesno i ne zna da to izrazi: stojim tako u šumnoj, mrkloj noći, slijep (jer drvo sam zamišljao uvijek slijepo; ono ima silno istančan

U polusnu mi katkad izlaze pred oči nizovi i nizovi usnulih lica, viđenih ko zna gdje i ko zna kada, lica blijedih ranjenika , lica umirućih, lica koja sam viđao po bolnicama, po ratištima, po vojnim

U polusnu mi katkad izlaze pred oči nizovi i nizovi usnulih lica, viđenih ko zna gdje i ko zna kada, lica blijedih ranjenika , lica umirućih, lica koja sam viđao po bolnicama, po ratištima, po vojnim poljskim

i samotarstvo nisu imali baš ništa od one unesrećene, nijemo patetične izdvojenosti koja na dječake u pubertetu zna da vrši tolik uti- sak. Šutio je onako kao što šuti jaje ili stolica. Zvao sam ga ujkom Bertom.

Dijete je ne prepoznaje, još joj ne zna imena ni slova, ali već se ježi od njezina hlada. Koliko puta djetinjom dušom promakne, neznana, smrt!

I za njenim prolaskom, kud je ona pomela svojim crnim skutom, ostaje vir praznine... Kažem, dijete joj ne zna imena ni slave, ali u oblačne i besunčane dane ocjeća na licu hladan dah vjetra za njenim prolaskom.

pijetet ljubomorno čuva i pobožno po- hranjuje po uglovima, poput trofeja od zastava po muzejima — fantastična koplja ko zna kakvih nestalih stijegova... Sve to leži ispremiješano i grdno zbratimljeno u zajedničkoj umrlosti.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Posle je odležao trlemu, i mal' nije umro. — Pa zar baš niko ne zna kako izgleda to čudo? — Pokojni Vuksan ga je video pa umro. On je kazivao čilu da liči na lisicu.

Videli su da je to neobuzdana, srčana priroda, koja ne zna ni za kakve prepreke. Marko se samo čudio i vrteo glavom.

Ali, treba da se upoznamo s ovim ča-Vujom. Po spoljašnjosti svojoj Vujo predstavljaše neku neobičnu silu, koja ne zna ni za kakve prepreke.

da nije i njih tvoja domaćica donela na dar — odgovori mu pisar i zacenu se od smeja. — E toga nema... njeno se zna: peškir ili čarape i koji groš, to joj je sve. Nisu naši doktori skupi kao vaši.

Šta su oni namislili sa mnom — Bog zna, a gre’ota je siroma’u čoveku ’vako podmetati — i ovaj mu se odgovor tako dopade, da već poče i sam verovati u

Sad, kad se našao pred stvarnošću, izgubio se sav. Samo zna jedno: da je mogao unapred osetiti sve ovo što je danas preživeo i što sad oseća — ne bi se nikad odlučio na takav

A posle već — Vujo zna kako se komanduje tuđom glavom... Đurica je sad znao samo jedno: da mu se Vujo mora, kakvim bilo načinom, javiti i

Vujo će za njega smisliti ma kakav izlaz, on je u to uveren, kao u sebe samoga. A zna dobro da će to biti jedini izlaz, da ga mora primiti bez razmišljanja, bez pogovora; jer on sam ne može ništa smisliti,

— More, to se zna... kakvo izdavanje! Ali ko će ’nake muke podneti? — Ti ih nemoj podnositi, ko te goni da ih trpiš... — Kako...

zašto tako odmah, zašto nema mogućnosti da se spremi za to, da razmišlja dugo, da učini bar kakvu veću krivicu, pa da zna zašto se odmeće. A ovako ni zbog čega!... Jest, ali sutra počinje ispit, a na noć — ono... — Sinovče, govori!

Najpre — Bakon (taj se naziv držao najduže, jer je, svojom zvučnošću, veoma imponovao palanci), pa Kant, pa Hus (ne zna se sigurno šta je rukovodilo apotekara, da izbere ime ovoga reformatora), pa najzad Darvin.

Kad svrši igru, on se diže polako, kao čovek koji ne zna kud će, pa se uputi ulicom. Pred jednom kavanom nađe samoga Sima. — Ima li? — zapita ga lagano.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

— I s tim vrag otide. Kad prođe već blizu godina dana, vraga nikada kući nema, a stari jednako loži vatru, pa i ne zna kad mu je godina.

bog, reče svetom Iliji: — Ilija, hajde dolje pa kaži onome starome kod koga služi i kad mu je godina, jer on ne zna ni koga služi ni kad mu je godina, a vrag mu neće htjeti kazati, pa će ga tako do smrti služiti.

Ustaj, srce! Ustaj, dušo! A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice, pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi, pa zapita slugu: — Šta je?

On siromah, kad to čuje, ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero,

Ja da sam na vašem mestu, ja bih ga utepao. — E, mi to ne smemo od boga, on je naš tatko. Ali da nešto zna onaj seljak što mu je upropastio vinograd, pa da ga pričeka pod onom kruškom što je na sredini vinograda, s puškom, ali

Kad on došao do tetalije, ali ona zla viče, psuje, te kuni, bože, kuni, do boga se čulo, ne zna se šta sve radi, kune i kune, najzad reče: — Još jedanput ću ti pomoći, pa ako me i tu ne poslušaš, onda jao si ga

Mislio i mislio šta da radi; takav konj, pa na njega da metne onakvu ormu! Šta da radi, bogac, uzmučio se, ne zna šta bi počeo. — Ha, ovako ću! — reče. — Ja ću skočiti na konja i očas skinuti zlatnu ormu, pa bjež̓!

Kraj drveta podiže curu na konja, pa bjež̓ s njome svojijem putem. Teta lija ostala kao cura u carskome dvoru. E ne zna car šta da radi s njom!

Ovo nije čovek, bog zna šta je. A on mu odgovori: — Još jedno da mu zapovediš, pa ako i to svrši, zaista je nešto više od čoveka.

Car zaželi doznati da li se zaista više zna kad se nanovo proživi, pa zapovedi da i njemu odseku glavu, i da ga devojka živom vodom proživi.

Pošto caru odeseku glavu, carska kći ne htedne ni da zna za njega, nego odmah napiše ocu knjigu, i kaže sve kako je bilo i da ona hoće da pođe za ono momče, a otac njezin otpiše

Sin nam je sada, hvala bogu, dobar; ali šta se zna, čudo je golemo čovjek, te još kad je mlad, vrele krvi, mogô bi se i on uskalašiti, te ovo moje imanje potrošiti, pa bi

Petković, Vladislav Dis - PESME

Vasiona, večna sila, večnost prati: Čoban mrtav, nebo gleda, svud dan stoji, Nebo gleda, al' pomoći ne zna dati. A zbog greha što učini reka ista, Sunce sija, kao i pre, toplo, blago; Povetarac lako gazi preko lista; Ovce

Za osmehe ne zna lice tvoje, Pogurena ti se krećeš vazda, Tražiš tajnu i istinâ boje, Goniš tamu, al' te tama sazda.

zvona; Razgleda nebo, spušta se opelo; Sad broji zvezde, uzimaju telo: Živi što sanja, u raku je skriše, Kad za zlo ne zna, kad ne sluti više. Kad za zlo ne zna. Tako njenu sobu, San sreće moje, predadoše grobu. O ljudi! ljudi!...

Kad za zlo ne zna. Tako njenu sobu, San sreće moje, predadoše grobu. O ljudi! ljudi!... Ao moje drago! Ovamo bura neće da se stiša.

Volim te srcem što još zna da bije Propašću mojom, mojim grobom, mada Za mene nema svetlosti ni sada, I oko moje dan više ne pije.

htede da bude pokojni — Pričao je stvari iz prvoga rata S rečitošću onom što mu vojska dala: Od njegovih reči strah ne zna da hvata, Isto tako ni laž, kleveta, ni hvala.

Ja vidim danas, pri pojavi svake Nevolje koja divan narod prati, Veliku neman koju dade tama, Što zna da rađa k'o prokleta mati, Izume pakla i plodove srama, I još nevolju koja narod prati.

prolaznost trajnu, U večitost tajnu Atavizmom nekim 3a starim dalekim — Duh čovečji bega I na prostor staje, Razum ne zna gde je, Oko njega šta je.

Razum ne zna gde je, a duh tako hodi, Posećuje vreme i predele trajne, Kolevku postanja koja sve nas rodi, Smrt, svetlost i život i

Jer kao slava i užas traži talase. Sem Cara izbrani narod propašće, zna se. Život u svetu ružan je san Mada se živi u znaku dýge, Uz mesec bledi, sunčani dan, S pomalo smeha, i sa mnogo

” Od ljudskog srca da l' ima slabosti veće? Otad čekam crne snove, ali nemam sreće. IV Za bol i ljubav duša mi zna, U njoj kajanja nikad ne behu. Od svog postupka ne prezah ja, Pa makar da je ponik'o u grehu. Rob ako postah.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Ilije kada se vozi kroz raj i da li ja mislim da taj Amerikanac Franklin koji se igrao zmajevima kao besposleno derle, zna više o tome nego najmudriji ljudi u Idvoru.

Ali niko ne zna da su i funkcionisanje i njeno ime vukli poreklo od srpskog gajdaša koga sam slušao nekih dvadesetak godina pre nego što

Palacki je bio nežan starac, glatko izbrijan, i izgledao mi je kao čovek koji sve zna što su ljudi bilo kada saznali i da je radi toga velikog učenja tako bled i slabunjav.

i nastavne metode u Pragu i da sam radi toga rešio da otputujem u zemlju Franklina i Linkolna, gde je narod mudriji i zna više nego što je sam sv. Sava znao.

Onaj ko nije prešao burni Atlantik u martu, u jeftinoj klasi iseljeničkog broda, taj slabo zna šta su muke. Ja sam zahvalan zvezdama što su ondašnji iseljenički zakoni bili drukčiji od današnjih, jer da nije bilo

Pitao sam se da li ovaj Švajcarac koji nikad nije čuo o Bendžaminu Franklinu i njegovom zmaju, uopšte zna nešto iz američke istorije iako je živeo već više od petnaest godina u Sjedinjenim Državama.

dana podseća na čudesne pozadine u nekim Rafaelovim slikama Bogorodice - ko nije video taj divni prizor, taj ne zna šta je rajska lepota ove male oblasti.

Bio je otprilike mojih godina i brzo smo se sprijateljili. Fizički, bili smo veoma različiti. Govorio mi je da ne zna šta bi dao da ima crnu kosu kao ja i da je crnonut.

Praksa, momče, usavršava čoveka, on tada ne zna za teškoće, čak ni u ložionici, punoj svakojakih zavrzlama kao što ih je pun i ljudski život.

Nijedan stranac ne može da razume ovu zemlju ako ne zna pravo značenje ove fraze koju sam prvi put čuo od mladića sa Kolumbija koledža.

Fizičar mora biti hrabar; malo je smrtnika koji su bili hrabriji od Maksvela. Svet malo zna o njegovoj velikoj električnoj teoriji, a još manje o njegovoj velikoj moralnoj hrabrosti.

Ovo sam rekao iako me to nije pitao jer sam iz njegovog inkvizitorskog ponašanja shvatio da dobro zna šta sam dotle radio i da je doznao za onaj moj pozdrav Beogradu sa broda koji me je doveo iz Budimpešte pre mesec dana.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

A zorom iznenada vetar zaveja silnije, kao da mu je do inada. —Bog zna kad će izduvati! Može da potraje još i nedelju dana, rekoše joj neki, što se s njima svetovala.

A ona je napremila da pođe. Ko zna kad će vreme umekšaš. Znala je dobro koliko treba da plati za parobrod. Taman onoliko koliko je platila do amo.

Spasoje, upoznaje ga bolje i misli: „Sigurno je on; čini se nevješt i prenaša mirno kamenje, kao da ni za šta ne zna”. Jednako se strahivo pogledaju, sve im oči bježe na nj.

Oba brata uprli očima u nj i žele da čuju odgovor, ali on zateže, razmišlja — ne zna na prvi mah što da im reče. Dotle pak Mitar po pogledima i kretanjima braće dosjeća se da se o njemu vodi riječ, pa ne

— Smiješan ti je! — veli joj on, kad je oficir mimoišao. — A ne zna naški.... Ima jedno njihovo magare što im poštu nosi.

Na savijucima ustavlja se i gleda u prostor pred sobom. Tužna je i zamšpljena, a ne zna uzroka. Čudi se što je Spasoje nezadovoljan i jedak, dok bi ona gore radije živjela no u gradu, gdje je u neprestanoj

—Pusti! — odgovori Spasoje. — Ko zna što će jutro donijeti! — i poče se žurno svlačiti. Devojka se obrnula na drugu stranu, prama zidu, čeka dok oni

— Nije to tako, — prekide ga ona živo. — vidiš da me neće?... — Ko zna što će vrijeme donijeti!.... Ja ću s njim govoriti, — i pođe dolje k Spasoju. — Ne idi! — moli ga ona.

A i oni, njena mlada čobančad, odrastoše i ostaviše školj. Bog zna kud su! A drugi, što ih zamijeniše, nijesu za nju, — premladi su.

Da je onaj potraži što je izdaleka... što se s njim upoznala! Ali, ko zna gdje je on sada! A Marku je umrla majka, sad je sam u kući, odmah u drugoj uvalici; ima i komad vrta i brodicu i par

Antica s vrha školja za njim gleda: jača tuga no igda u njoj se javlja, i lijepo zna da je to radi njega. Kako bi sada poletjela za njim!

Osjeti pred njim nasami svu odavna potajenu žensku volju: ko zna hoće li ga već ikada videti? Ta je drži prikovanu na mjestu, i nikako da joj se otme.....

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

On je razlučio, kao što se zna, tri sfere u kulturi: formalnu, neformalnu i tehničku. Po njegovome mišljenju, mnogi nesporazumi u međukulturnome

To su – zna se – problemi različitoga čitanja ili usvajanja istoga umetničkog teksta, a posebno u različitim kulturnim tradicijama i

polje Iz ruku četiri crna vetra I savija ga od podneva do ponoći U ponoć nebo preleće I odnosi u kljunu nekud on zna kuda Svoj zeleni svitak („Kosovo poslanstvo“) Ovakva celokupna transformacija u oba pravca moguća je zato, dakle,

Govoriti u ovoj 1987. godini o književnome nasleđu, mislim da je nama takođe nemoguće a ne prisetiti se Vuka Karadžića. Zna se da, iako je želeo, Vuk nije imao prilike da obiđe Staru Srbiju, posebice Metohiju, Kosovo i od Kosova istočni deo

Svima nama je poznato njegovo ime, samo što se uglavnom ne zna šta ono stvarno znači. To je, razume se, takozvani beogradski stil.

Jedna druga promena još je značajnija. Jezik ruralne sredine ne zna za funkcionalne stilove onako kako se oni danas određuju i proučavaju u lingvistici.

ali ne može proniknuti ko ga je u ovaj svet poslao i kome se na kraju vraća: Da strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s ovog puta smračena „ Svom strelcu kom i ne zna imena.

strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s ovog puta smračena „ Svom strelcu kom i ne zna imena. („Putnik“) To je deo i produžetak onoga dubokog, numinoznog doživljaja koji je Dučić imao na „strašnoj međi“.

Čitalac, međutim, budući da zna kako je pred njim književni, a ne istoriografski tekst, gotovo intuitivno teži da ukupan opis shvati kao prenosiv, a ne

ih kao likove zato što su njihove karakteristike na tipičan način povezane sa funkcijama koje u priči imaju (zna se, na primer, funkcija trećeg, najmlađeg sina u odnosu na srednjeg i najstarijeg).

Dakle, i naš prirodni jezik zna da laže, ali se to dešava onda kad je uključen u jedan od tzv. drugostepenih modelativnih sistema: religiozni, moralni,

Popina reč ne zna za spoljne efekte, ne deluje ni auditivnim ni slikovnometaforičkim bleskom; u nju se treba udubljivati.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Treba i pet i šest puta ići na isti prag. Uostalom, vidiš da su napolju i neke demonstracije, pa ko zna da nisu ministri možda i zbog toga zbunjeni. ČEDA: Pa ako su ministri zbunjeni, šta imaju tu ministarke da se zbunjuju?

ČEDA: Je li to izvesno? PERA: Izvesno! A biće da gospodin Popović to već i zna, čim nije došao u kancelariju. ŽIVKA: Ama, zar nikako nije dolazio?

ČEDA: Pa onda znači da on zna! PERA: Zna izvesno! Ali ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da

ČEDA: Pa onda znači da on zna! PERA: Zna izvesno! Ali ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da sastave novu

ČEDA: Pa onda znači da on zna! PERA: Zna izvesno! Ali ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu. ŽIVKA (prijatno iznenađena): Naši?

DARA: Meni ni ovako ništa ne fali. ŽIVKA: Tebi ne fali, nego njemu. DARA: Njemu? ŽIVKA: Pa dabome... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru i onako nekako ne pristaje... DARA: Meni je dobar, a vama se i ne mora dopadati.

ŽIVKA: I mislite da bi se to moglo još danas svršiti? PERA: Kako još danas, još sad. Ko zna, možda je i potpisano. ŽIVKA (Dari): Steži palac, Daro! (Glasno.) Da li je to moguće da je već potpisano?

U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater, a kome ne sme. RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar! ŽIVKA: E?

Svaki od njih zna paragrafe napamet i zna šta se hoće s kojim paragrafom, i zna kako se može izigravati koji paragraf.

Svaki od njih zna paragrafe napamet i zna šta se hoće s kojim paragrafom, i zna kako se može izigravati koji paragraf.

Svaki od njih zna paragrafe napamet i zna šta se hoće s kojim paragrafom, i zna kako se može izigravati koji paragraf.

ČEDA: Ona misli da umanji broj čitalaca, kako bi se bruka što manje znala, a ne zna da je današnji broj, umesto tri, štampan u šest hiljada. DARA: Ju, ju, ju!

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

neznanje daje tragično osenčenje njenom liku, što ne bi bilo moguće bez stalnoga isticanja da junakinja sve predviđa i sve zna.

4 Stoga je zanimljivo pobliže videti šta to i kako Sofka unapred zna, predviđa i sluti. Nečistu krv, zna se, pripoveda nevidljivi (nepersonalizovani) autor.

4 Stoga je zanimljivo pobliže videti šta to i kako Sofka unapred zna, predviđa i sluti. Nečistu krv, zna se, pripoveda nevidljivi (nepersonalizovani) autor.

Sofkin silazak (sudbinski pad) tragički stilizovan pored ostalog i zato što ona unapred, barem krajičkom svesti, zna kakva je sudbina čeka. Zna, i zato što zna prihvata, a u sebi se duboko i postepeno raspamećuje.

pad) tragički stilizovan pored ostalog i zato što ona unapred, barem krajičkom svesti, zna kakva je sudbina čeka. Zna, i zato što zna prihvata, a u sebi se duboko i postepeno raspamećuje.

Zna, i zato što zna prihvata, a u sebi se duboko i postepeno raspamećuje. II Ako u izboru naslova romanu Borisav Stanković možda i nije

Jer, kao što se zna, sa strane lingvistike rečenica je - i pored svih novijih pokušaja da se dokaže suprotno - najveća (invarijantna)

u kujni, kao obično, pre no što leže, poče da zatrpava, gasi i poliva vodom vatru u ognjištu, ↓ te da ne bi noću ko zna kakva iskra prsnula, i bogzna šta se učinilo, možda čitava kuća zapalila”; (2) „Ona, kao uvek, spavala bi podbočene

Modalnost im je velika, što se vidi po učestalosti modalnih reči („ko zna”, „bogzna”, „ možda”, „zaboga”); intonacija uzima maha, mobilnija je, sa jačim kontrastiranjem, sa osetno ubrzanijim

Stankovića, o čudnim inverzijama, još čudnijim vraćanjima i ponavljanjima, kao i o segmentaciji sintaksičkog niza koja zna da se ubrza (usitni članke), poput one koju ćemo kasnije kod Crnjanskog naći, ali zna i za iznenadna usporavanja, - o

sintaksičkog niza koja zna da se ubrza (usitni članke), poput one koju ćemo kasnije kod Crnjanskog naći, ali zna i za iznenadna usporavanja, - o svemu tome pisano je više puta, i oštro.

84 U lingvistici se odavna zna ne samo da ponašanje prozodije zavisi od količine i vrste obaveštenja koja sintaksički niz nosi; niti samo da je to

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

“ Niko ne zna da je on jedva u ćemeru nabiljušio pedeset dukata da obavi sunetsko veselje, no sve zinulo da vidi čuda od zlata i

Tu je u njima za teških dana, ne zna se kad upravo, sagrađena čudna crkva i još čudniji konaci za kaluđere. Sve u steni koja je imala svega nekoliko

Njihov je ovo dan. Iz bolje su pitomine, ali iz kraja gde se od zuluma ne zna za beli dan. Udarile su odmah po službi u snažne dvopeve.

— Mučni su, buljugbaša, ovi naši sabori: ne zna rakija šta hoće kadija... Buljugbaša se trgnuo od ovih reči i zaustio nešto da odgovori, ali ončas malo sagao glavu

On je za sve njih samo poturnjak, nečovek i dušegubac. Pa se još ne zna dokle će te muke trajati. Dokle?.. „Dokle, Bože, stari krvniče, i Sveti Petre, jadna uzdanice rajina iz Koriše?

Otkako se zna za njega, uvek je samo jednom godišnje silazio u manastir, i to o Petrovudne, vazda poslednji i tek posle podne.

“ pa pozvao sejmene i odmah otišao uz planinu. Ni danas se ne zna šta je s njime dalje bilo... NAŠA ZAGONETKA Glasiti prvak iz Orahovca, kraj Prizrena, Hamza Vukašinović, bejaše po

A?.. Bog zna da li ću ja biti Turčin?.. O, kuku meni ako ne mognem biti!... Sutradan je sam Hamza Vukašinović veselo pomagao

Pobogu. zar može Kolašinac verom okrenuti? Zar može pomazan čovek preći u tursku veru? Kad se zna da se taj znak hrišćanski ni kroz vekove ne može sa čela izbrisati?

mazivo prodire kroz kožu i na samoj čeonoj kosti urezuje Hristov pečat kao na poskurniku, te da se i na onom svetu zna ko je ovamo u čijem Toru bio, pa turčio se ili šokčio koliko mu god drago?...

A domaćin se sasvim ušeprtljao i zbunio: hoće da sačuva zakone gostoprimstva, hoće da zadovolji arnautske goste, a dobro zna ćud svoga popa-pobratima.

Osim toga i sažaljenje se probudilo. Bez golemoga jada ovakav se čovek ne vraća u državu druge vere. Zna on dobro Selima Društinu. Zna, zna...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Jedino tebe pokudit’ ne zna Zloreka strina, pakosna prija; Voli te moja starica majka — Pa što te ne bih voleo i ja! »Javor« 1885.

Pevaju ti oči — Blažen ko ih sluša! Ne pevaju oči Već to poje duša; A duša ti poje, Jer je mirna, sjajna, Ne zna šta su vali, Ne zna šta je tajna. Ružičasta usta Sa osmejkom blagim — Blago li srećniku Kog nazovu drâgim.

Ne pevaju oči Već to poje duša; A duša ti poje, Jer je mirna, sjajna, Ne zna šta su vali, Ne zna šta je tajna. Ružičasta usta Sa osmejkom blagim — Blago li srećniku Kog nazovu drâgim.

NA IZVORU (Slobodno po Šamisu) Haj, pod lipom izvor što je! S lipe miri ceo dô. Kako onde tice poje Ne zna svako, ne zna to. Tu po vodu eto mome, Sela malo u taj hlad, Digla oči, a pred njome Stoji detić krasan, mlad.

S lipe miri ceo dô. Kako onde tice poje Ne zna svako, ne zna to. Tu po vodu eto mome, Sela malo u taj hlad, Digla oči, a pred njome Stoji detić krasan, mlad.

Kuda žuriš? — „Puzim doma!“ Zar ga imaš? — „Sto i dva!“ O siroma’, o siroma’! Teši sebe kako zna. Ta što buncaš! Budi svesan! Gle, krvav si, modar, bled. „Ujeo me golub besan, Pa mu puštam krv na med.

„Šta, zar da me plakat’ vide!“ Junak suzu zna da svlada. Savlada je usred jada. Svom gorčinom kroz svet ide, Nosi svoje neizvide, Ume živet’ i bez nada.

Zato, Srbi, čujte: čvrsto stojte sada Na braniku gde je i zakon i pravda; Ojačajte snagu patnika Hrvata, Neka zna da ima u nevolji brata; Nek’ se jednom vidi kakva j’ sloga blago, A oni će posle... kako im god drago.

Tako mi oltara, I od sebe i od svojih Davnašnjih drugara: Ko ne metne novi šešir S širokim obodom, Da taj ne zna koračati Naprednijim hodom; Da u njemu nema mesta Višoj misli sveta; Da u njemu nema srca, A baš i poleta.

Ko u toj radosti ne zna da uživa, Srce ga izdalo, S njime nemam zbora, nemam razgovora — Takvića je malo. Odrežimo granu zimzelene jele

— Grom sa neba, to je šala. A pastira? A pastirku? A na ruci njeno čedo? — To gledati Bog ti ne dô! Al’ to ne zna svet daleki: Muke njine niko ne ču — Crnogorci ne jauču.

Neznalica mislila je: Ima šume dosta svima! Al’ je šuma spahijina, A on ne zna šta je zima. Mislila je: šuma j’ svača Kâ i jarko sunce što je, Pa nakupi malo granja Za ogreva dece svoje.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Ko je jošt vidio da ja ovako u belo obučena pođem s njime izdrtim, i jadnim; crne mu se ruke, nikakva rezona ne zna,... vidiš, i sama se od njega gadiš. EVICA: Nije tako, majko. FEMA: Kakva majka, valjda mi nije sedamdeset ljeta!

Vi kec frajlice, vi kec? EVICA: Oprostite, ja nisam kec. SARA: Ha, ha! Ja nemecki pitam kako se nahodite. FEMA: Ne zna vam ta ništa, nevospitana je kao krava.

SARA: Hipš! hipš! Ovo nema jošt nijedna kod nas, šarmant! Nek se zna koja je gospoja od Mirič. FEMA: Kažite mi, molim vas, kako ćemo ovu moju devojčuru na nobles podići?

SARA: A, mamzel, njojzi ćemo jednog lepog mladoženju naći od velike familije; un šapo, što kaže Francuz. FEMA: Zna vam ta šta je šapov, ili kapov; ona se drži svoga paorluka, što je od oca primila, kao pijan plota.

Idi mi zovi Jovana! (Evica otide.) Prokleti paorski rod, što je naučio, naučio; ne zna osećati kako je lep nobles. POZORIJE 6. JOVAN (veseo trči.) PREĐAŠNjA JOVAN: Evo me, majstorice!

Ančice! Aa, ne treba vikati, velike gospođe zvone. (Uzme dva cvancigera i počne kucati.) Aja! Ne zna paorka šta je zvoniti. (Viče.) Ančice, Ančice! POZORIJE 7. ANČA, PREĐAŠNjA ANČA: Evo me!

Suze liješ kad ga jedeš, Al’ ga zato opet jedeš. Sa muzama pravi brak, Jest blaženstvo, to zna svak; Kad po kući žena psuje, Muza mene tad miluje; Kad je žena neočešljana, Muza meni ide sjajna.

RUŽIČIĆ: Helenu je Juno u pauna pretvorila. Lep je paun, i krasan, i s perjem se diči, ali bi se postidio da zna kako kriči, — kaže besmertni Dositej Obradovič. SARA: Dakle, ništa nema od svadbe?

Miljković, Branko - PESME

O strašni preobražaj moj u srcu sna gde vasiona počinje mi pticama, s dva oka varnica da l će da zna da put mi nađe letom ili klicama. III Sam u snu svome — ko će da me spasi!

IV Ne, više nije važno šta ću reći. Već beše sve to nekad ko zna kad u nekom snu il nekoj čudnoj reči. Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Kada miris pomeri cvet, gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba sveta punog a praznog, il

O, opija me vatra tako trezna Oko tvoje glave ko proleće! Ko tebe nije video taj ne zna Sebe, ko tebe ne vide taj neće Nikuda stići, jer beskrajan je put.

Zabuna je sličnost. Moje lice tone u čudnu bezličnost Koja mermerom svoje oči umi. Ah, nado koju vrisak zna izreći, Teskoba i griža, pre no mir u sreći, Slabi smo i lomni kao list liskuna I ne usuđujemo se da budemo drukčiji.

Što je duboko nit leti nit tone, Nit varkanjem varke bogojavno plane, Da noć koja ih naizust zna trone Potkupljivim srebrom mudrosti prerane. Gorka pričest sluha u sebi vas krije, Čemerni labudi izlišnosti britke.

hladna vatro koja izgaraš Svud oko mene a dan ne stvaraš Ne znaju kuće gde odoše ljudi Nit pozna jutro one koje budi Al zna ih ponoć puna suncokreta Biljni petao na krovu sveta Koji ih samo zato budi Što mrtvi znaju da budu budni Da slede reku

cvetova za porozna Vremena kojim sjaj putuje Vremena kojim sjaj putuje Cvet si što živi u mrtvom telu A ne zna ime događaju Koji rascveta ružu belu Za potonuli plamen u maju Za potonuli plamen u maju Sjaj koji sebe ne

Ali ko zna Da l će ta svetlost ikad sjati Da l će ta svetlost ikad sjati Da l varkom čaraš po mom čelu Ili si možda java pozna Cv

BEDA POEZIJE Reci mi nešto što je šuma Reci mi nešto što je more Ko zna šta je to što treba reći Bos i gorak potucaš se od reči do reči Vatra gorča od dima Pod čelom ti gori Ona će ti

čije krvi iz čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije su niko ne zna odakle su KRITIKA METAFORE Dve reči tek da se kažu dodirnu se I ispare u nepoznato značenje Koje s

čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije su niko ne zna odakle su KRITIKA METAFORE Dve reči tek da se kažu dodirnu se I ispare u nepoznato značenje Koje s njima nikakve veze

Krakov, Stanislav - KRILA

novac je u sanduku, zna posilni... a moju decu, ako ih i ti ikad vidiš... I on bi tu obrisao suzu koja mu se ustavila na dugoj trepavici.

Ostavite se toga, gluposti, — tešio ga je rastuženi Duško, i brisao plave, detinjske oči. — Gluposti, ko zna ko će prvi poginuti. A major ga je gledao svojim blagim, no tužnim pogledom, koji kao da je dolazio izdaleka.

Bulatović sa šakom vojnika i zastavom u ruci uzeo je prve rovove na njemu. I ađutant sam ne zna, ali ipak poverljivo priča: — Pod kontra—napadom naši se povukli: izgleda da su nam čak i naše polazne rovove uzeli...

Potom se poverljivo nagao. — Znaš ovaj lekar Francuz baš ništa ne zna, odmah šprica kininom, i sramota čoveku da kaže gde toplomer meću.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Treba ga videti kako ceo dan riba lađu, bos, polunag, sav preplanuo, pa sa mukom poverovati da može da zna za toliku masu knjiga. Bio je na brodovima trgovačkim, ratnim, jahtama (tamo su ga uhranili knjigama), i putničkim.

Vuije ima kolekciju najčudnije izmešanih preistorijskih, feničanskih i crnačkih perla. On o svakome zrnu zna legende. Skupljanje je teško jer se crnkinje nerado odvajaju od nakita, kojim bi se odrekle i jednog dela svoje ličnosti.

Što je najzanimljivije, crnac zna napamet često i epopeje susednih plemena, reč po reč, bez pogreške, cele, iako nijednu njinu reč ne razume, utoliko pre

iznad pučine koju je plavilo uzdizalo do neba, ja sam i sad sebi govorio: „Gledaj, gledaj pažljivo ovo, jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!

Velika gužva zbog crnaca koji se iskrcavaju u čađave petrolne šalupe, osvetljene samo lampama protiv vetra. Ne zna se koliko će trebati brodu da iskrca i ukrca robu. Gužva.

Velike priče oko pitanja kad će se šalupa vraćati. Gazda šalupe, crnac, džandrlja dok odgovara da ne zna i, pošto žuri, svršava nuždu tu, sasvim međ nama. Ogroman smeh.

Zove se Samba sedamnaest mu je godina, rodom je iz Bamfore, tetoviran je po licu. Zna da sprema poljsku kujnu i pristaje da ide za mnom gde god budem pošao.

inače ga njegov gospodar ne bi doveo čak do mora; prijatelj gospodarev hteo je da ga uzme k sebi, na šta boj nije, iz ko zna kakvih razloga, pristao. Ako uspe da boja uhapsi, on će ga izvući iz hapse i uzeti sebi za slugu.

Imam utisak da više nisam žedan, ali sam sebi ne smem da priznam, kao čovek koji još ne zna da li ga je zub prošao, ili je bol samo zaglušen.

Očajan sam da ne uspevam pronaći mladiće koji su mi sinoć nudili maske. Oni su otišli u polje, i niko ne zna gde su ni kad će se vratiti; možda večeras, možda tek kroz dan-dva.

Domaćin, polurasplakan od radosti što u ovoj pustinji posle ko zna koliko vremena dobija goste, boemski je i pustinjski srdačan.

Da mora sazreti, zna cela njegova porodica, a kako je ona prva na redu da bude žrtvovana, ona ga se najviše i boji. Ili će jednoga dana

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

„Kolac mi daj!...“ Poviče on... Za koga kolac taj?... I čij’ ću onde čuti uzdisaj? „Tiče l’ se roba to? I rob da zna? Ha, ha, ha!“ Grozno se smeje on.

“ GLAVAŠ: Za kime žališ?... Zar za maćehom Što i sad jošte ne zna prežalit Zbrčkanih dojka suve izvore? A da je onda mleka imala, Dok ti je nepca tanka kožica U blagom mleku hrane

grozno vikalo; I sto mašala časom planuše, Uzbunio se nizam, p’onda erlija, Trče po gradu kao mahniti; A niko ne zna kuda odosmo!

Al’ sad se žur’te da što brže do čamca dospete, može i druga potera doći... To niko ne zna, a, bogme, tu ti ne pomaže molitva!... Hajd’ hajd’, hajd‘!... Čamac vas čeka, hajd’!... Popo, snaša-Ano, Boško, hajd’.

STANA: Pa tu je bačen na dno tamnice... TREĆI TURČIN (za sebe): I ne zna matora vještica da je i on ove noći s hajducima umakao!... Tim više smjeha i šale! Pazi, Uso!... (Glasno.

“ SULEJMAN (u sebi): Žalost joj muti oči nemoćne, Te tuđu glavu tamo s bedema Zamišlja da je sina njezina, A ne zna jošte da je umakô. Sad samo vešto!... A još je nade Da ću joj divnu ćerku dobiti. (Glasno.) Ti sina tražiš?...

PRVI TURČIN: Bež’te kud koji zna! SVI TURCI: Bežite, Turci!... Bež’te... (Turci beže na sne strane, Za njima se čuju puške, a posle „Udrite! Secite!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Da prodre u moravsku dolinu? A raspolaže li on tolikom silom, da može sam preduzeti prodiranje u moravsku dolinu? Ko zna! tek on udara vrlo energično i puk. Mil.

Obojici kao da nije bilo mesto ovde. Malo dalje ctojao je komandant šanca, kapetan Živan Protić. Upitam ga da li zna gde je kapetan Sirovacki. — Hije ovde i ne znam gde je, odgovori mi on. — A da nije gore y onoj šumi?

Šumatovački šanac bio je miniran, ali kako je komandant šanca poginuo, to ce sumnjalo da li ko zna gde je mina i kako je treba potpaliti u slučaju da Turci noću iznenada nagrnu na šanac.

Ali major Sava Grujić odgovori ga od toga, veleći da, koliko on zna, mina još nije ni totova, a ako je gotova onda će za nju znati narednici koji su u šancu.

— Šta zaplećete, šta tu zaplećete? Komandant ni u kom slučaju ne sme da ne zna gde mu je odeljenje. Tu nema opravdanja, tu nema izvine.

Kad nastupi ona duga i mučna pauza, koja obično nastupa pri takvim razgovorima, gde ni jedan ne zna šta da počne, Komarov ustade i ode. O ovom samoubistvu pok.

Da li je to ubistvo bilo u kakvoj svezi sa smrću majora Velimirovića — ne zna se. Neki hoće da znaju, kao da je Kristifor osećao neki teret na svojoj savesti zbog majorove smrti, što ga je

No pouzdano se ništa ne zna. Kad sam docnije govorio u Paraćinu sa pukovnikom g. Dragaševićem o smrti majora Velimirovića, i izrazio mu moje

mu moje čuđenje da je pokojni Velimirović tako jako primio srcu reči jednoga đenerala, o kome ni sam nije imao bog zna kako visoko mišljenje, g.

On je preko volje uzet u vojsku on je protiv svoje volje doteran u rat, on je ovde poginuo a ne zna zašto. On nije imao nikakav interes u tome da ostavi svoju kuću, da dođe preko bela sveta čak u Srbiju, da napada

— Ja! Imaš valjda mnogo da pišeš, a posle valja ti se i odmoriti; ko zna šta nas sutra čeka... Eto pod kakvim se okolnostima vode ratne beleške.

jadnog čovečanstva, što za rešenje svojih krupnih društvenih zadaća i izravnanje nepravednih staleških razlika nema i ne zna drugoga puta do seče i uništavanja... Usput ka Prugovcu stiže nas odnekud pukovnik Rajevski.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

oči žara; Puna usta slasti, Mirisava nedra Puna bujne strasti; Milo čedo, kome U pogledu piše, Da ni samo ne zna Za čime uzdiše; Što bi znalo čarne Ne sklapati oči Grleći, ljubeći Tri božije noći.

Oj, ne reci, ćuti, Bolje je nek ne zna, — Neka ine sluti. Što da čuje jade, Kad razumet’ neće — Tužna je to pesma: „Oj, pelen-pelenče!

Najslađim željama; I svu ću svoju nadu Za grud ti zadesti, A vilu ću zamolit’, Da ti je namesti; Pa ako vila ne zna Da lepo postavi, Dopusti mojoj ruci Da ona popravi.

XL Hoće da se i nasmeju, Što na tebi nema zlata; Niko ne zna tajni biser, Što ga nosiš oko vrata. Kad si rekla, biser da je...

Kad tako malo stvorče. Poljubac, pevat’ zna, A kako ću da ćutim, Zar motu da ćutim ja? XLІІ Ala je lep Ovaj svet, — Onde potok, Ovde cvet; Tamo njiva,

LX Čuješ, lane, čuješ li ga, Gde priželjkuje, — Misli da ga niko ne zna, Niko ne čuje. Makar da ga boli ljubav, On je neguje; Oh, kako je ljubav divna I kad tuguje. LXІ Zaspala si.

LXXIII U odaji sveća gori Što najbolje zna, Drkće, plamti, nešto gledi — Ko bi znao šta? Uzdisaj se jedan diže Dubok, hitar, smeo, Pa ugasi onu sveću — —

Mi idemo zagrljeni Posred bela sveta, A niko nas i ne vidi, Niko nam ne smeta. Niko ne zna, što još nikad Nije osećano; Kako ljubi svoju tugu Srce razderano; Ne zna njihne osećaje, Njihne uzdisaje, I šta

Niko ne zna, što još nikad Nije osećano; Kako ljubi svoju tugu Srce razderano; Ne zna njihne osećaje, Njihne uzdisaje, I šta zbore, šta govore, Šta li svetu taje.

XLІІI Sreća stoji, nešto čeka; A jad ide, Bog zna okle. Sreća im je bila kratka, Jad će biti Bog zna dokle. „Kume, kume, pogledaj ga, — Ima li mu jošte dana?

XLІІI Sreća stoji, nešto čeka; A jad ide, Bog zna okle. Sreća im je bila kratka, Jad će biti Bog zna dokle. „Kume, kume, pogledaj ga, — Ima li mu jošte dana?“ Mila kumo, ja ga vidim, Umreće ti danas Jana.

Tvoj je život pritisnulo Ratnih dana krilo, — Nestalo te — niko ne zna Šta je s tobom bilo. Neki vele: „Izgorela Sred onih vijora.“ — Čij’ je život u pesmama, Taj izgoret’ mora.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

A mi nemamo ni makaza za sečenje. Od hrane imali smo samo hleb i konzervu. Čuturice su nam bile prazne. Niko ne zna gde je izvor. Po karti vidim da odnekuda sa Kajmakčalana izvire neki potok.

A sad, kako je onaj trećepozivac zaplašio Boga, ko zna koliko ćemo još ratovati. — Kakav trećepozivac? — zapitao sam ga. — Ne znate?...

Imao sam utisak kao kada ljudi poteraju životinju sa svih strana, a ona usplahirena ne zna kuda glavom udara. Bilo ih je koji su počeli da beže pa im granate preprečile put.

Ako on krene napred, mi za njim“... Izvol’te sad! Ađutant puka, koji je došao da preuzme četu, stao zbunjen, i ne zna kako da se snađe. Izvestio je puk... E, pred tom novom situacijom morali su i oni iz puka da se zamisle.

— A-ha! — veli „Fikus“ — pis-pismeni smo... „Žnaš“ ti... da je bolji zakon i-inercije mira, nego onaj... kretanja. — Zna z-nanje... kad treba da padne — dobacuje Milan „Kica“. — Gde su? — viknu neko. Okretosmo se u pravcu varoši...

U lagum utrčaše nekoliko vojnika. — Uh, slavu mu, umalo da me zatrpa! Pojaviše se i ostali. — Ovaj kao da zna kad treba da opali. Dragan iziđe, a za njim i ostali.

bez poziva? — smeje se veterinar Sveta. — U bob smo gledali, doktore. Kao u svoju kuću! — dobacuje Kosta. — Zna se... „Ova je kuća bogata“. Zdravo doktore! — pozdravlja se kapetan Bora. — E, milo mi je kad imam tako cenjene goste.

Onaj ostade da povraća. — Da mi je znati zašto toliko pije! — čudi se veterinar. — Ja ne mogu da razumem te ljude. Zna da će mu škoditi, i opet... — Pusti... Nije to njemu prvi put. Na položaju nema šta da pije — branio je Bora Kostu.

— Pali! Čaure su letele po sobi. Iz raznih dvorišta dopirali su glasovi preplašenog naroda. Svet ne zna šta je. A odavno se pogovara o nekim bugarskim komitama. — Dosta!... Dosta!

„Da“ — potvrdi ona. — Gde je vaš stan? Rekla mi je ime jedne ulice. Bog sveti zna gde je... Tada sam je prvi put zagledao malo bolje... Imala je interesantnu glavicu.

Učinilo mi se da njen pogled prodire u mene. — Ja sam dopratio svog prijatelja... Sada čekam da iziđe. — Ah, on zna gde mu je kuća. A vi ćete ostati ovde! — govorila je prkosnim glasom. Nasmejao sam se.

— Ne sumnjam. Ali sada ja nisam u pitanju. Najzad, ja sam žena, bože moj!... Ali reč je o Arleti. Ona ne sme da zna gde se ja nalazim. To je jedno. A drugo, što je najvažnije, ona treba da ostane sa vama...

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Lilu, poznavao Žukovskog i Krupinskog, da u njegovoj poeziji treba možda tražiti i tragove Šulceove i Čokonaijeve, i ko zna čije još, to ja evo prvi spominjem, i samo u obliku pitanja.

Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti. Lepa Fema ne zna jošt poljubac što je, Već uz harfu psalme Davidove poje.

da mi je djevojka na ruci; I da budu neizvjesni glasi mi i r'ječi, Kad daleko svirjel bude, hoću da joj ječi; Neću da zna urečene ni čase ni dane, — Ovako se misli love, vode nas nezvane.

stadama svud planduje utomljena župa, Ja ću svirjel ugoditi na podmukle glase, Da se jasno do nje čuje, a otkud, ne zna se; Pjevaću joj drugu pjesnu kad sjedne na travu, Kad se svlači, drugu pjesnu, i razvjenča glavu; A kad vidim — biću

Ujedinjenije pita moju žalost, Niti serce moje zna za drugu radost, Oko mene sad svi predmeti veseli Sa mnom tuguju.

S mačem u desnici, Nazad gord speši Obilić k svojima. Opet ga reč zadana vrati K sultanu. Gnječi mu petom šiju. To ne zna vojska. Oslabi hrabri duh. Knez silnim slovom začas ga podigne. Već vrište konji; smrtonosni Sevaju mačevi; ginu vrazi.

Obzire s' vladetelj, heroj leti. Um hladni onog vodi, a ovoga Kipeće serce, hrabra i desnica. Na društvo čekat ne zna ova; Izvodi dostojna sebi čuda. Božestvo nam je duša u telu; a Duboko čuvstvo česnog i krasnoga Čist obraz njegov.

Zovite mi bake koje bajat znadu, Ozdraviću mukte kad se predam gladu... Jest, al’ bolest ne zna što je takva šala, Ne toleći jedno, nosi trista zala Koji ga ščepaše, ne može se jače, Da već jadnom ćifti duša na

Ne čuvstvuje što opšte dobro peče, Već samo svoju podlu korist gleda, K’o krtina kad ispod zemlje rije, Da svaki ne zna kuda trag svoj krije.

jednu više Čivutinu vekslu piše, I to sve na hipoteku, Dok se igrom novci steku; Al’ šta ćete — čovek prost, Ne zna što je kući dost’! No mamica — Bog joj dao!

Muž je boje mrke Nosi paleto, Rado suče brke Kad pun vidi sto, O lutriji sneva, Svaku igru zna, A kod posla zeva Od teškoga sna.

Iz svačije povesnice Zna kazati do ižice Sve staro i novo, Samo o svog lista gori Ne zna, kad se o tom zbori, Ma ni jedno slovo.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Što stojiš?... Idi!... VUJO: Mogu ist’ — i ’nako ti bo’zna bešjede ne žnavam; kâ i da ne zboriš srpsku, ne šće mi godit pameti. (Vujo odlazi.) JELISAVETA: Kad bi pameti imao.

U palači mu holo gazila!... LEONARDO: Evo ti pisma — Čitaj, Svetlosti! Sva Venecija zna mu sadržaj — Jer sva Venecija oči upire, U ovom, po nju kobnom vremenu, U tvrdi presto Đurđa, muža tvog!...

) Al’ meni pamet zane nesrećnom! BOŠKO: Da — al’ en’ i Vuje! Vujo zacelo ne zna lagati, A laže l’ pesma, on će kazati. Vujo! Hej Vujo! Ma ču li more, ne ogluvio!... VUJO: A što ću vi?... Ha?...

Veli da su joj Turci napali na lijepu domovinu, te bo’zna ako joj nema naše pomoći, bog da prosti Veneciju, ni kamena joj se neće žnat!... BOŠKO: Pa?

BOŠKO: Pa? VUJO: Pa se i gospodar smilostivio, a baš mu njene suze srce umekšaše, — te joj bo’zna i pomoć obeća... BOŠKO: Kakve pomoći? BOGDAN: Zar joj i pomoć obeća? VUJO: Obeća, dakako!

Knjiga imamo i suviše! Ta ne izvukosmo li lane i ono što se kojeđe po crkvama nahodilo, te savijasmo višeke, — a bo’zna da nijesmo, crkve bi nam postale crkvišta?...

Nu, đeco, pooštrite ljute grebeštake, da siječemo kota anadolijskoga — a bo’zna malte neće bit i našijeh otpadnika i poturica: Bošnjaka, Hercegovaca i Arnauta?... A sada zbogom, đeco... ja odoh.

Il’ misliš ne znam ja — i ne zna rod Šta nam ta zmija tvoje ljubavi U otrovanim sprema grudima? Misliš da nismo čuli šta će tast?...

Mudrost ne zna — promisao ćuti... Jedno vidiš okom srca svoga, Na temenu bedne sadašnjosti, Sinji teret ropstva i progonstva.

Da nam ga dužde nije poslao? VUKSAN: Svet otac jednu, te jednu, gospodo! Kao da nije knjigu učio — Ne zna duždeve — ne zna prevaru! RADOŠ: Jest, oče! Al’ kad za dužda padnemo svi, Šta će nam posle njini mačevi?

VUKSAN: Svet otac jednu, te jednu, gospodo! Kao da nije knjigu učio — Ne zna duždeve — ne zna prevaru! RADOŠ: Jest, oče! Al’ kad za dužda padnemo svi, Šta će nam posle njini mačevi?

VUKSAN: Cigani su diviji, Latini podli i lažljiviji. RADOŠ: Pa onda, ko zna da l’ i dadoše? Il’ samo naše lakoverije Sa obmanama goje večitim? VL. VAVILA (za sebe): Neverni Toma!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

A meni moj mili i dobri narod pomaže, pa i ja njemu šta mogu i kako mogu... Pomogô bi' mu, Bog zna i moja napaćena duša, i drukčije kad bi mogô i znao...

Niđe nikog!.. Pače nije! Nijesam još bio stigô... Ama, nemoj, oca mu, pometati, pa čojek ne zna kako će... Zaboravi' se! A davno je, braćo, i bila ukopacija... — Davno, predavno, moj Simeune!

Zadrkta' ja od glave do pete. Kažem vam, braćo, ko kaluđera nije služio — taj se ne zna Bogu moliti! — Mićane, 'ajd opremaj konje. Ići ćemo tamo u Melinu čatati nekakvoj babetini strašnu molitvu...

Eno u namastiru ima makar dva tovara knjiga, pa koju gođ otvori zna u njoj na moju dušu kô i sarajevski vladika, a da i ne mećemo u račun ovog banjalučkog trbušastog Likotu što nosi škrljak

Budi mene miran“ — pa će te na mrtvo ime isprebijati, ako je jači. Krošto, zašto, to nek sami Bog zna. A pravo, po duši kad budemo govoriti, mekana je srca i podatne ruke: zalogaj bi čojeku iz usta dao.

— 'Vako dijeli mejdan Simeun Pejić Rudar, đak od namastira Gomjenice, ako nijesi počem znao. On drukčije ne zna. Ubi ga, Asan-beže, posijeci, on drukčije ne umije.

Ubi ga, Asan-beže, posijeci, on drukčije ne umije. A baš bi mu drago bilo kad bi i drukčije znao, ali šta ćeš kad ne zna! Sjaši, uzjaši! — vičem ja, štuc mu ispravlja leđa, a on sja'iva i uzja'iva na onako gola konja. Sjaši, uzjaši!

Nije niotkud, već znam današnji red i zakon. Zar ti, bolan, misliš da ja ne znam da ovaj vaš car ima za svašto zakon? Zna to David, zna. Nemoj misliti da ne zna! U svašto se on po malo razbira i uvijek zna šta je po zakonu, a šta jope' nije.

Zar ti, bolan, misliš da ja ne znam da ovaj vaš car ima za svašto zakon? Zna to David, zna. Nemoj misliti da ne zna! U svašto se on po malo razbira i uvijek zna šta je po zakonu, a šta jope' nije.

Zar ti, bolan, misliš da ja ne znam da ovaj vaš car ima za svašto zakon? Zna to David, zna. Nemoj misliti da ne zna! U svašto se on po malo razbira i uvijek zna šta je po zakonu, a šta jope' nije.

Zna to David, zna. Nemoj misliti da ne zna! U svašto se on po malo razbira i uvijek zna šta je po zakonu, a šta jope' nije. Sudac: Dobro je to i lijepo sve, Davide, ali jazavca tužiti! To... to...

I tako do neko doba noći študijeramo. Sudac: Baš tako študijerate? David: Da, dugo i mnogo študijeramo. Sudac: Pa zna li ti baba što?

Bojić, Milutin - PESME

(1910) POSLEDNjI ČOVEK Davno raskrstivši s Bogovima palim Ne preza, ne strepi, mirno život živi, Ne zna šta je mrzim, ni volim ni žalim: Odvratno mu nebo i vidici sivi.

(Matej IX, 29, 30) Glas je Gospodnji nad vodom. Bog slave grmi. (Psalam 29, st. 3) Blago narodu koji zna trubnu poklič. (Psalam 89, sg. 15) Gospode, da li čuješ gorde trube?

On gleda kako lišće kiša kida, On zna da to je predgovor opelu: I njemu sprema smrt odeću belu, No neće moći nikad da je skine.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice? A posle, pametan je to čovek, zna taj šta radi. Pokrao se on sva ta akta, i sad: nema akta, nema ni krivice.

JEROTIJE (ujede se): Jest, ne bi ni to moralo šifrom! Mora da je važnije što. Da nije mobilizacija, ili... ko zna šta sve može biti? Ama, jesi li ti to, gospodine Vićo, dobro razrešio? VIĆA: Reč po reč.

JEROTIJE: Aha, aha! Deder dalje! VIĆA (čita): „...Tačan opis ovog sumnjivog lica nepoznat je vlastima! Jedino se zna da je to mlad čovek.

Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlastima. Jedino se zna da je to mlad čoovek. Učinite sve što je potrebno da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i

ŽIKA: Pa ja bih mogao... samo... JEROTIJE: Samo bi zaspao u prvoj opštini i onda ko zna kad bi se probudio. Ovako, kad spavaš ovde u varoši, možemo te i probuditi ako zatrebaš.

Odavde, evo, odavde čitaj! TASA (čita): „Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlasti, jedino se zna da je to mlad čovek.” JEROTIJE: Čekaj! Dakle, je l' mu znaš lični opis? ALEKSA: Ne znam! JEROTIJE: Mlad? ...

JEROTIJE: Od jutros, dakle. Gospodo, upamtite od jutros! ALEKSA: Pitam gazdu: kako mu je ime? Gazda veli: ne zna. Kad je pitao, on mu nije hteo da kaže ime. JEROTIJE: Aha, tu smo! Nije hteo da kaže ime. Upamti to g. Vićo!

Ako ko gunđa štogod, zabeleži mu samo ime, jer građanstvo treba da zna da država ne trpi gunđanje u ovako ozbiljnim trenucima. (ostalima.) E, pa 'ajde sad, gospodo, samo hrabro i pametno.

ŽIKA: A što u fascikuli? MILISAV: Ovde mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali! ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet.

ŽIKA: Otišao da pošlje depešu ministru. VIĆA: Pa što, brate, nije čekao ja da mu je konceptiram? Ko zna šta će on sve napisati?

) Čitaj! VIĆA (čita): „Veš dat baba-Sari na pranje”. BOKA: Eto, vidite! KAPETAN (Vići): Ama, čitaj kad ti kažem! Ko zna šta se tu krije, jer ti revolucionari imaju tako neke šifre, pa jedno piše a ono mu drugo znači.

Najzad mu se na licu izražava jasno saznanje i on očajno drekne): Čekaj! (Zbuni se, ne zna šta će.) Ovaj, kako da kažem... Čekaj, molim te! Ko piše to pismo? VIĆA (zagledao je kraj pisma.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Jer skoro sve što se zna o svetom Savi počiva na Domentijanovom izveštaju: posvetivši se od rane mladosti duhovnom pozivu, mladi srpski

Zatim, o Hazarima, narodu o kome se gotovo ništa ne zna, dao je da različito svedoče tri civilizacije, tri religije: hrišćanska, hebrejska i islamska.

Jakšić, Đura - PESME

To su uzdisaji... A slavuji tiho uz pesmicu žale, Ne bi li im hladne stene zaplakale. Nemo potok beži — ko zna kuda teži! Možda grobu svome — moru hlađanome? Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe; Sve je izumrlo. Sad mesec izađe..

Stresite s sebe ropstvo i sram! Ginite, braćo, junaci, ljudi! Za propast vašu svet će da zna... Nebo će plakat dugo i gorko, Jer neće biti Srbina... Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj?

Govori, sine, govori brže, Da kupim one toke zlaćene?“ Dete se češka rukom po glavi, Kao da ne zna šta bi od sveg: „Ah, babo, babo, kupi mi, babo, Pečenja kupi jarećeg...

Kol’ko ih je?... Pobro ne zna!... Ali da je četa besna, Da je divlja, neuredna, Krvi željna, krvi žedna, To mu kažu crne oči, Svaka reč mu to

Nastasijević, Momčilo - PESME

Do devet broda brodio, Gorama ni broj se ne zna, Tugo le tugo! PESMA KOČIJAŠA Ne, gluhota beše, Ni bubica po travci, Ni kamičak u ponor, Šum šuma, ni prisen

Rađa se kano cvet i posečen on padne. Mine on kao sen: i tlom kud prođe on, rođeni ne zna ga trag. VRAČANjE PROROČICE IZ ENDORA Om. Om.

Nek na me pođe sva sila u boj, Bog mi je moćni štit. Kroz bojnu vrevu moj glas ču se tad, Ne zna duh moj za strah. VI Milost, o milost, Bože moj, I sažaljenje tvoje mi daj.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

neće od silna svakidašnja posla po kujni moći nikada možda ni poneti, ali ipak moralo je da se ima, da slučajno, ko zna, ne ukaže se kakva prilika te ona ne bude postidna međ drugaricama, komšinicama.

Baba se uvek činila nevešta, kao da nije znala zašta je bolestan. Jedino što bi se primećivalo da ona zna, to je bilo za vreme ručka, kada za sofru svi sednu a otac leži.

I da to sakrije, oca ne uvredi, svaki bi čas u krilu skupljala i čistila mrve od hleba. I niko se nije pokazivao da zna za to njegovo piće.

Baba, ko zna, kao uvek, ona još ne legala, ostajala da u sopčetu sedi, računa, vodi brigu o svemu, o sutrašnjici: koje će se jelo

Tako je bilo kod njih oduvek. Otkako Mladen zna i pamti. Takav otac, takva mati. Baba sve i sva u kući. Po njoj se već i kuća zvala.

da li je otišao sluga da otvori dućan (mada je njega ona ista još prvoga probudila i uputila u dućan), Mladen već zna da je to za njega, i odmah bi se dizao.

Jednako utrpan mintanima, i to zimskim, ispunjenim pamukom. Večito se sunča, pari i leči. Ne zna ništa, niti može išta. Pa tako isto, eno čuveni Poglavarci, čiji su stari zakupljivali i naplaćivali danak.

Da se ne oseti nemanje, sirotinja, a opet koliko treba, koliko je dovoljno. Jer, ko zna sada kako će on, Mladen, tamo, u dućanu?

Hteo je da bude kao pre, dok je oca bilo; da se zna, iako oca nema, da je on, Mladen, tu, i da će i on kao otac. Čak i bolje od njega.

Glavu ne diže, ne osvrće se, već pravo ide jer zna da za njim motri ona, da će ga odgledati dok god ne izađe i ne savije niz čaršiju, zamakne iza okrečenog dućana i kuće

Znaš, tatko ti je kupovao po toliko... Mladen mu odgovara. Odgovara mu radosno, bez dosade, jer zna da mu on zato dosađuje, zapitkuje ga, što ga voli, što mu je milo da on, Mladen, tako dobro radi, on, sin njegova

Ali ne ponosi se. Zadovoljan je tom laskom, ne toliko radi sebe koliko radi babe, i ovih očevih drugova. Zna da ne treba radovati se tuđemu zlu, i ne pokazujući se radostan, kao da ne čuje, povlači se u dućan, u magazu, da tamo

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

dva dana i dvije noći ne jede se ništa, pa onda jedi saramsaka — bijeloga luka — što možeš više«, BV, 16, 1901, 280); zna se, međutim, da metilj kod stoke naš narod, inače, smatra neizlečivim (»metilju je lijek nož pod grlo«, GNČ, 32, 1913,

SEZ, 31, 1924, 67 id). Po b. vrše se i gatanja o udaji. Devojka, ako želi da zna za koga će se udati, uzme uveče uoči Bogojavljenja dva-tri struka b.

Da se mrtvac ne bi povampirio, zabadaju se takođe u grob g. šiljci (ŽSS, 343). Kad se ne zna tačno u kome je grobu vampir, treba, za svaki slučaj, pobiti u sve nove grobove po jedan g.

Vuk, Posl., 3702). Upor. i germanski običaj da se leševi izvesnih βιαιοθανάτοι ‹= nasilnom smrću umrlih› (za koje se zna da su opasni i da se hoće da povampire) pokrivaju trnjem, Tas. Germ., 12. Od g.

On se ušiva i konjima u amove (ib.). On je naročito neophodan kao čuvar muške dece. »Da zna majka što j̓ odoljen trava, Ne bi nikad ukopala sinka«, pevala je vila zagorkinja berući po gori lekovite trave (ŽSS,

i tako odvuku u reku (SEZ, 40, 260). Kad se ne zna ko je vampir, treba u sve nove grobove pobiti po jedan kolac, i namestiti zamke od r. (ib., 261).

vilama (već se mora kupiti rukom), izgleda da opet ima izvesne veze sa mrtvačkim kultom iz koga je gvožđe, kao što se zna, isključeno (‹Čajkanović, GNČ, 34, 1926, 256 id; 286; Pauly-Wiѕѕ., 1, 50; ARW, 10, 41 idd›).

Prema tome, na svakom trnu i u svakom trnjaku može, eventualno, biti po kakva duša lutalica, koja je tu na ko zna kakav način dospela. U vezi s tim može se razumeti jedna naša religijska zabrana.

Odoljen. U narodnoj pesmi peva vila sedeći na kamenu: »Da zna ženska glava Što j̓ odoljan trava, Svagda bi ga brala, U pas ušivala, Uza se nosila« (Vuk, Pjesme, 1, 223). Oman.

»Ako ko kopa te trave, a ne zna za što koja služi, grešan je« (Zbornik Etnografskog muzeja, 1953, 255). Badelj (u Boki) ili (u Hrvatskoj) sjekavac ili

U Bukovici se za nju zna samo »kod Gračaca u Krivoj Drazi«. Zovu je i: repuv (ZNŽOJS, 7, 1902, 289 id). Vilina kosa (kosica) ili samovila

Čak se ,zna̓ i mjesto, odnosno panj, gdje je raslo to drvo. Putnici koji idu u Skoplje ili se vraćaju iz Skoplja u Janj, odmaraju se

Ćipiko, Ivo - Pauci

A zaželio se više njih, zna on to, jer oseća u sebi mušku volju i neodoljivu čežnju za curama; čak mu u snu prilaze poneke, i s njima se miluje kao da

U gazda—Jova pričaju, ljudi da je preskupa i za gotov novac, a na dug ne zna se kako će ispasti; ne kaže cijene, samo u knjigu bileži, pa počeše od toga neki da strepe kao od žive vatre.

nabaviše i gazde iz varoši, pa ga svojima u dug daje po pet novčića kilogram, a gazde hoće osam i deset, a na dug bog zna pošto, jer svaki od trgovaca preko računa zakine po štogođ. No nije druge, blagu treba dati njegovo, ili ga smaknuti!

Ispod seoskih kuća pričeka ga Ilija. Pozna prazna paripa, pa iščekuje. Ne zna što bi od njega. A kad stiže, upita ga gdje mu sijeno.

Nagovara sina Radu da mu spomene kako bi od časa na čas mogao umrijeti, pa bi dobro bilo da se zna komu će svoje imanje oporučiti.

I on glavom da ha smrću plaši! ... Gdje je to?” Ali Iliju izbivša misao mori i ne da mu mira ni danju ni noću. Zna da je to što premišlja grijeh, ali ko je bez grijeha?

— Prave ste živine! — ljuti se pop Vrane na Smiljanu, dok očati samrtnu molitvu. Zovete me kad bolesnik već ne zna za se... Živine!

Duboko je to dolje. Ti se strašiš? Ne budali: sa mnom si!... Voda je to: protiče .... A bog zna gdje navire! Rade dohvati komad saleđena snijega i, jednako držeći se za ruku, iziđoše iz špilje. — Da ručamo!

uozbiljvši se, od ovih zemalja pokojnoga Nike meni sada pripadaju tri dijela, a tebi tek četvrti; kad bi se dijelilo, ko zna koji bi te dio zapao; mogao bi taj dio biti o sebi. Tako bi se livada, dubrava, oranice morale raskomadati kao bravče..

Osle često priupitivao oca o kućnim poslovima i čisto htjede da zna o uvjetima sklopljene pogodbe. Doznao je da treba na petnaest stotina talijera plaćati kamate dvadeset i četiri novčića

Čeka ga na putu: zna da će toga dana ondje proći da drva sanese. Dok ga spazi, izađe mu na put. Rade, brate, — veli mu, a nad poplašenim

A njega znate, čobanče željno ... —A što će otac Vojkan? —Ne budali! ... Zar treba da on za to zna? Preldžije ustadoše, vatra gasne.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Niko od nas ništa ne zna o ranama. Ova je osobito opasna, a činilo se, još samo pre tri dana, da se zamiruje. Prohor Čim sam video Doroteja

Kida im glave i, još tople, pohlepno ih ždere. Kad je Prohor saznao šta se o njemu priča, besno je prosiktao da zna ko je izmislio tu laž. Pokazao je prstom na mene.

Možda zato što su svi govorili o njemu da je svemoćan i da zna leka od svake bolesti. Ovaj koji je k nama došao vrlo je mlad, verujem moj vršnjak. Uopšte, tako je neobičan.

Kolebam se oko jedne stvari: da li da mu kažem sve ono što sam doznao o vlastelinu. Iguman misli da samo on zna. Prostodušni starac. On je od onih ljudi koji misle da sav ostali svet ne vidi ništa kad oni zažmure.

Među svim onim travkama za kojima Dorotej traga po livadama, možda bi se nešto moglo naći i za Lauševu nesreću. Ko zna, možda sokovi skriveni u cvetu ili korenu, u semenu ili trstici, mogu vaskrsnuti, ponovo, ponovo ponovo.

kurvinski se oko njega okretao nekoliko dana, dok mu nije izdaleka stavio do znanja kako je on eto i od toga vešt, te zna da vrati muškarcu ono što mu je najpreče.

On oseća neki potmuli bol, a ne zna otkuda dolazi. Da li je to zbog potajnog Jeleninog prezira, zbog njene stalne i tihe patnje, ili zbog vremena koje tiho

Činilo se kako ne zna ni toliko da sam ovde ipak nekakva domaćica, da sam žena gospodara ove kuće. U redu, ja znam da je on monah i da mu

pojali molitve za dug život kraljevskog para, srce mi se paralo od tuge za tom devojčicom, našom kraljicom, koju su ko zna kakvi vetrovi, kao nemoćnu belu leptiricu, doneli ovde u tuđu zemlju, u naručje ovog starog čoveka.

Kažu: udobno leži Prohor, vara nas lakoverne, ali Bog koji je svuda i koji sve zna, vidi njegovu podvalu. Šapat taj, ljudska zloba i pokvarenost, bole me jače od oštrih trnovih bodlji koje su mi

Čini mi se da sam spazila jedan njegov brz pogled kojim je preleteo preko mojih grudi i kukova. Ko zna, možda je pomislio da ga, prerušen u žensko obličje, sam vrag kuša i navodi na grešnu pomisao.

A ko zna, možda sam ja baš i namerno crtao devicama kriva usta, ogromne noseve i iskolačene oči, možda sam to baš i hteo, da se

Ilić, Vojislav J. - PESME

Nemir mi stiskô umorene grudi, Nesrećno srce što ljubiti zna! Kroz tiha polja srdašce mi žudi Daleko tamo, u bajniji svet: Da zlato svoje iza sanka budi Uz glasak frule, uz

I zvezdice mile Rasipaju zrak... Samo jedna trepnu, Pa je pokri mrak. Čija beše zvezda? Bog jedini zna! Spokojna je, mirna, Vasiona sva. 1881. ZVONITE, ZVUCI... Zvonite, zvuci...

Počinjem pesmu ja I te je pesme silna moć, Mladost joj ime zna! I stokratno je srećan svak Te pesme ko je plen; Života u njoj trepti zrak, I bol je sladak njen!

mislio sam tada, I opet meni beše pusto sve Kô mladom orlu, kad ga želja svlada, Što napred hoće - ali ne zna gde? I laki šušanj iz misli me trže; To beše anđô nespokojstva mog, I noć se uzvi, i koprenu vrže, Na bledo čelo

Tako je! Mirno drema bog, Prosuto leži vino, Pod gordom krunom carstva svog Nemirni dan je sinô I sve za blagi odmor zna O, meni bruji glava; Spokojstva, mira hoću ja!... Meni se jako spava. 1883.

Prijatelju dragi, O mnogom čemu mislio sam ja O blago onom ko ne misli ništa, Taj manje tuži, manje jada zna! Veselo čedo Arkadije cvetne, On ne zna šta je trnje, šta je kam; Za kršne klance on je slušô možda.

Veselo čedo Arkadije cvetne, On ne zna šta je trnje, šta je kam; Za kršne klance on je slušô možda. Ali po njima nije išô sam.

Čudni su puti kojim strasti vode, Al' sve što živi ove pute zna: Sadašnjost njina nepobedljiv grad je, Prošlost je njina pepeo i pra'. Pa kad je tako - tako mora da je!

Što ja tužim? Što ja venem? Što da plačem ja? Kad mi srce tako lepo Uživati zna! Ja sam kao leptir mali, Bašta mi je svet Pevajući kroz nju letim Sa cveta na cvet! 1883. POD LjUPKIM NEBOM...

Al' kuda? i kamo? Nit razum kaže, niti srce zna! Počiva zemlja, počivaju ljudi, Osećam čisto kako diše noć; Al' moje srce, ali moje grudi, spokojstva slatkog ne

Šta li smo cveća pogazili, To bog jedini samo zna! No vi ste onda srećni bili, A s vama srećan bejah ja. Plamen je lizô vaše lice, Disala naglo vaša grud, A vaše kose i

Za radost i bole tvoje Da ne zna ovaj hladni i burni ovaj svet. Ne dopuštaj - o druže nežni! - u hramu duše mlade Da tvoje idole pozna lukavi ljudski

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Od zaobljene površine mora vidi se uvek samo njegova neposredna okolina. Zato naša Zemlja i nije bog zna kako velika! Ploviš li prema jugu, ukazuju ti se na nebeskom svodu zvezde koje se u severnijim krajevima nikad ne

Kad nije u pitanju kolajna za hrabrost, nikada se to tačno ne zna. Pa se ne treba o tom ni raspitivati, da se dobroželaemi darovatelj ne bi doveo u nezgodan položaj.

Od Muzeuma ni traga; ne zna se ni gde je stajao. Ni traga! Šta govorim? Zgrade nema, ali duh aleksandriskog Muzeuma provejava i kroz našu današnju

XI CARIGRAD. U FANARU Carigrad Moje pero stoji unezvereno i ne zna čim da počne. U ovim prvim danima moga boravka u Carigradu svaki je momenat po jedan veliki doživljaj.

To Vaš otmeni Kremonini sigurno ne čini. Njemu to nije potrebno, on zna Aristotela na izust, a u njemu je odgovor na svako pitanje.

Taj ostatak zovemo njihovom bojom. Ovaj sneg na planinama zna vrlo dobro da ga Sunčevi zraci slabe svojim poljupcem, pa ih zato vraća u celini.

Danas se zna tačno kolika je ta toplotna količina koju Sunce šalje svake bogovetne minute u vasionu. Ja bih mogao, draga prijateljice,

To, samo po sebi, ne bi izgledalo Bog zna šta, jer bih, u najboljem slučaju, našao što je već poznato. No ovo bi bio samo sud prvoga pogleda.

Bog zna šta je s njima bilo. Vest da pomoćna ekspedicija nije našla Vegenera u srednjoj stanici stigla je, preko stranih novina,

No to je sve samo mali početak, i ko zna da li ćemo na tom putu daleko doterati. Zato bi najkraći odgovor nauke na pitanje koje sam maločas postavio bio: „ne

Još se ne zna na koji su način nastali ti čudni bregovi, kojima nema ravnih na Zemlji. da li su oni vulkanske prirode ili su to rupe

Turističko odelo, koje se pri takvim šetnjama po Mesecu mora obući, nije baš bog zna kako elegantno. Zbog nestašice vazduha, turista mora da ponese sa sobom ne samo svu potrebnu količinu vazduha, nego se

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!... Podrumu će sok da da Brdo, vinogradi; a žitarice punit zna Svaki, koji radi! Blagoslov je u zori, Ori, pluže, zaori: U zemlji je zlato!...

Stanković, Borisav - TAŠANA

Eto, hadži Rista tek što nije došao. Bar za njega znaš. On godinama, to se zna, to je njegovo: da je ovde, da dođe, posedi, razgovori se...

još s pokojnim starim gazdom, s kojim je zajedno i na hadžiluk išao, tako i sa mladim gazdom, pa evo i sada posle njih. Zna se to. Čak se zna kakvu će kafu, koju rakiju, i od nje koliko čaša popiti.

Zna se to. Čak se zna kakvu će kafu, koju rakiju, i od nje koliko čaša popiti. Eno ja sam (pokazuje na dvorište, kujnu) već to sve spremila.

a sada da je manje... TAŠANA Ne znam. Možda se opet toliko donelo. Samo otac to zna. On o tome vodi brigu. HADžI RISTA I otac ti, i on treba da zna: da ne bude manje, da seljaci, čivčije, ne kradu, jer

Možda se opet toliko donelo. Samo otac to zna. On o tome vodi brigu. HADžI RISTA I otac ti, i on treba da zna: da ne bude manje, da seljaci, čivčije, ne kradu, jer ne sme da bude manje! (Pauza). Pa kako ti, Tašana?

Kako ti to da ne vidiš? Ti si bar odavno ovde. (Pokazujući na Tašanu.) Ako ti snaške ne zna, od skora je, ne pamti kako je ovde, a i možda nema kada, jer ima decu da gleda i njih da pazi; onda ti, ti bar znaš,

Za to ga zovi, pitaj. I njega, dedu, popa našega, duhovnika našeg, za svašta zovi, za svašta pitaj, jer on to sve zna. A sada i ja idem. (Spazi posluženje): A, ja! Daj, Stano! STANA (mu prinosi).

Mučno da će i sada doći. Neće. KATA (ubijeno): »Neće«, čedo? Eh, znam i zašto neće. Boji se, jer zna kakav je svet: da dobro zaboravlja a zlo pamti, pa se boji, ako počne kod tebe da dolazi, da ne počnu zli jezici...

« Zašto »zli jezici?« KATA (odmahuje rukom. Više za sebe): Ne znaš ti, čedo! Svet, on, taj svet, za drugo ništa i ne zna, već samo zna i pamti ono što je nekad bilo: kako je deda, kaluđer, bio naš komšija, pa s tobom odrastao, posle te

« KATA (odmahuje rukom. Više za sebe): Ne znaš ti, čedo! Svet, on, taj svet, za drugo ništa i ne zna, već samo zna i pamti ono što je nekad bilo: kako je deda, kaluđer, bio naš komšija, pa s tobom odrastao, posle te tražio, prosio,

TAŠANA (kao izvinjavajući se): Nisam, dedo, za to ni znala. I da mi sada mati ne kaza, ko zna da li bi ikada doznala.

boj se ti, već kaži mi sve, kaži sve kao ocu, više nego ocu, kao samoj sebi, kao Bogu svome, jer je on jedini koji sve zna, sve vidi, i koji može da uteši i umiri grešnu i bolnu dušu. TAŠANA (zaradovano): Oh, hvala, hvala, dedo!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Svašta se govorilo među palanačkim krojačima. Da Kostica već odavno ima makaze i odavno zna krojiti pantalone, i sigurno i gerok i pelerinu; da je lisac lukavi; da ga treba izbaciti iz društva i iz čitaonice

Niko ne zna kakav je moj život, ali pakost tera svoje... Što ne odoh nekuda u beli svet, pa da slugujem do groba, ali da ne gledam

Pevao je Srećko, kao da je samo taj poziv čekao, valjda deset pesama. Reči zna napamet, glas mu mali, ali pun neke sete i ljubavi, i sa onom bojom koja tako dira ljude melanholične, stradalne.

„Seku gledajte što bolje možete; da ozdravi, da je udate, i da joj date miraz.” To je govorio tako kao da nešto zna što oni ne znaju. Ali ga niko dalje ništa ne pita.

Postade vezilja. „Treba samo da počne vesti za crkvu, i onda se zna da će plesti sede.” Seti se jednoga dana majstorica Ristana — „Došlo mi kao u san” — nekog lekovitog blata kraj

Milo majstor Kosti što sad zna šta govori; služi se opet mnogo slikama u pričanju; tu je, naravno, i zemljotres. Učitelj iz mesta mu je dao bio kartu

Vratio se kući ni tamo ni ovamo nego čovek koji zna politiku. Kuća majstor Kostina opet ožive. Kao da je i ona bila u Sandžaku na blatu.

Kuća da se proda, novac podeli unucima. Advokat zapita koliko je unuka, a stari odgovori da ne zna. „Budim je daleko, Rumunija daleko.” Sahraniše nekada uglednog majstora blagodejanje i advokat.

Takođe na katoličkom groblju, niko više ne zna gde, sahranjen je i šlajfer s plavim naočarima. Rajnhart, od gospa Nole prozvani Luka.

To trepti, to se plete i ukršta, to kleca; to se otkida i lebdi. Niko ne zna i ne vidi otkuda dolaze senke, ali one dolaze.

— Ja ne znam, gospoja zna. — Gospa Nola izleti sad u hodnik, prekrsti se, pa još jedared, i odluči da Paulu usvoji.

Posle ćeš me i tako varati — šali se — neka se bar sad zna šta je moje a šta tvoje. — E, mi tutori — nastavlja se razgovor — mi znamo i drukčiju gospa Nolu.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

A što se apatije tiče, priznati moram da ja sa žalosnima plačem, a s veselima pevam, il’ mi se oće il’ neće, pa ko zna bolje, široko mu polje. Dalje mojim g.

puniš; koja ćutalicu oratorom, prostaka istorikom praviš, i činiš da tvoju silu poznavši niko ne misli da štogod ne zna; ljubima tečnosti, polovače majdanskog vina — ti me tvojom blagom velikomožnom silom ukrepi, daruj mi snagu da,

On ga odvede učitelju mesnom i preporuči ga da osobito za njega brigu vodi, nastavlja ga i čuva. Ko je bio učitelj, dobro zna šta je sveštenikova preporuka za učitelja u malom mestancu.

Jer kad su iroji i stradalnici u romanima jeli? Najviše ako su pili; a da vode dosta ima, to zna i malo dete. Međutim, otkud dolazi da persone romantičeske retko ili nigda ne jedu, ja čitateljma nisam u stanju

Kako bi ga mi opisali za one koji nemaju sreće viditi ga! Da kažem da je lep, je l’ to dovoljno? Tko ne zna šta je lepota? Roman, pa samo lep, i više ništa!

Ja sam srećan bio, te joj se ovo delo dopalo, i moja usta počela su me već svrbiti misleći da ću (neka Venus zna) bar jedan poljubac kao nagradu za moj trud dobiti.

Bestraga sa svom filozofijom! Plast sena bolje dolikuje magarcu nego da zna dišputirati kao Aristoteles. Iako me i mrzi misliti i mudrovati, opet vam kažem, braćo, da ništa boljeg na svetu ne ima

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

u carstvu koje smo stekli Skrštenih ruku na grudima Nastavljamo boj Nastavljamo ga unatrag Još nismo deco stigli I bog zna hoćemo li ikada stići Do početka boja Odavde čujemo Negde visoko nad nama Zelenu pesmu kosa KOSOVO POSLANSTVO Kos

svoje polje Iz ruku četiri crna vetra I savija ga od podneva do ponoći U ponoć nebo preleće I odnosi u kljunu nekud on zna kuda Svoj zeleni svitak (1958—1971) ĆELE-KULA ĆELE-KULA Kula smrti Na čeonim kostima se presijava Strahovito

igraju Završno zvezdano kolo Kula smrti U njoj gospodarica uplašena Od sebe same POSVEĆIVANjE CRNOGA BORBA On još ne zna Ko je on Nosi na ramenu ćivot Svog svetog kralja Iz groba u grob Hrastovina cvili I na uvo mu tumači Jezik zvezda

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dandanas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci — to sam odlučio da za vremena priberem građu za svoj životopis.

srpska narodnost bila ta koja me je u prvim danima detinjstva snabdevala mlekom, čime me je neobično obavezala, ko zna ne bi li ja sad već bio streljan kao grčki ministar ili ne bi li, kao lažni rumunski knez, trošio u svetskim banjama

Ni dandanas se ne zna kako je moje pravo prezime, a čije je ovo što ga ja nosim, bog će ga sveti znati. Nastaje, dakle, interesantno pitanje:

i nameće se da mu se i vi divite; vojnik, koji se isprsava ne bi li mu spazili medalju na grudima, koju je, ni sam ne zna zašto, dobio i svi drugi i mnogi drugi, zar svi oni ne dižu nogu uvis i ne kazuju vam: „Ja imam nove pipe!

zajmodavca, za kojega se šapuće da je na vrlo misteriozan način došao do bogatstva i za kojim se ne šapuće, no se zna da je dva puta odležao hapsu, jedanput za lažno bankrotstvo i drugi put za zlonamernu paljevinu prethodno osigurane

Mogla bi se čak napraviti i statistika tih mojih podviga. Tako, na primer, zna se ovo: šesnaest puta sam prevrnuo tanjir i prosuo supu sebi u krilo; tri puta sam upadao u kazan u kome je bila

A najzad, ni ta njegova spoljašnost nije predstavljala bog zna kakvu opasnost, jer ne treba se nikad plašiti opozicije kojoj bodljike služe samo kao nakit.

vrlo nečasnim sredstvom, a to je: da svoga protivnika, bilo na časovima bilo na ispitu, uvek pitaju ono što ovaj ne zna. Na taj način oduzeli su mi mogućnost da u ovoj borbi za samoodržanje postignem ma kakav uspeh.

smo naučili napamet i izgovarali smo ga kao neke tajanstvene reči, otprilike kao što gatara govori reči kojima niti zna smisla niti značaja. Tom molitvom, koju nismo razumevali, obraćali smo se, svi u jedan glas, svaki dan bogu.

Drugi opet, neki Sima Jagodić, — ko zna gde se inspirisao tom filosofijom — ovako je rešio zadatak: — Reč ne treba izvaditi iz usta sve dok ne bude sasvim

Kad čovek, ovako udaljen od obaveze da zna lekciju, posmatra istoriju, ona mu ovako otprilike izgleda: Stari vek: zidanje piramida, duge i krasnorečive besede,

Kako su nam, na primer, bile mile one lekcije u starome veku koje su počinjale sa: „Malo se šta zna o događajima toga doba“ ili možda ovako: „Druga polovina memfijskoga perioda, vreme od nekoliko stoleća, pokriveno je

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Javljaju, da je poručnik Janko teško ranjen — izveštava telefonista. Gr-r-ruuu! Ni broja se ne zna ovim eksplozijama. Drhtavica obuzima telo. Lukine usnice su pomodrele. Gru-u!

Za nama su takarali topovi i kare. Komandir je psovao. — Tako je to, kad te detaširaju u drugu diviziju, pa se ne zna ko je za mene nadležan. Zapitah ga kako se to zbilo.

“ — odgovara lakonski komandant... Pešadija vapije za pomoć, a baterije ćute, jer više komande vele: neka se zna da mi nismo dali povoda za rat... Eto... to ti je ono: „Il ne da đavo, il ne da Bog.

— Vi ćete se, gospođo, vratiti svojoj kući, odakle ste i pošli. Ali šta će sa nama biti, to niko od nas ne zna — odgovara jetko potporučnik Živadin. Pred veče stigosmo u neko selo ispred Mitrovice. Noć je bila hladna.

Onda su se tukle mase, a danas strategija zna i za brze obuhvatne marševe, pa bi nas kao miševe pohvatali na Polju Kosovu... A zašto?... Da bi se ponovila istorija.

— Dobro, molim te, šta da im govorim?... Da ne beže!... Pita me danas podnarednik: „Gospodine kapetane, zna li se kuda ćemo?“... Zamisli!...

Ali se umeša brzo Dušan: — Ne zna još. Sad će doći komandant sa spiskom. I zaista komandant se pojavi. Njegovo, inače crnpurasto, lice bilo je tamno.

Sustižemo malaksale vojnike, koji sede pokraj puta na snegu, pognute glave. Bog sveti zna kad će oni stići svoju komandu. — Ah, živote, da l’ ti ima kraja! — jada se neko iza mojih leđa.

Ali omakoh se i jedva se održah, pridržavajući se za jedno drvo. Sada smo silazili. Ne zna se šta je gore. Niko ne sme konja da pojaše, jer se neprestano klizaju i padaju.

Oni će propasti, umreti. To je neminovno, neizbežno. Tako je valjda suđeno. A ko zna šta i one druge čeka na daljem putu... Lica su potamnela od umora i splasnula od gladi.

Podnarednik Gruja reče da je već u agoniji i ne zna ništa za sebe. Posle svakog prenoćišta vojnici pred zoru kopaju rake, da sahrane mrtve.

Nad gotovo zaravnjenom humkom ukrstili su dva pruta, koliko da mimoprolazeća vojska zna da tu počiva hrišćanin. A njegovo ime?... Čin... zvanje, jedinica?...

Petrović, Rastko - PESME

Bitka je dobijena, Doboši zvone: Pam, pam! Ivicom Po-ovog Gavrana (Pokušaj najslobodnijeg prevoda) Da li ko zna, Da li ko zna, Da ću umreti za koji dan, I da pohodiću božiji stan; Da li ko zna Čemu sva žalba moga sna, Da li ko zna?

Ivicom Po-ovog Gavrana (Pokušaj najslobodnijeg prevoda) Da li ko zna, Da li ko zna, Da ću umreti za koji dan, I da pohodiću božiji stan; Da li ko zna Čemu sva žalba moga sna, Da li ko zna?

najslobodnijeg prevoda) Da li ko zna, Da li ko zna, Da ću umreti za koji dan, I da pohodiću božiji stan; Da li ko zna Čemu sva žalba moga sna, Da li ko zna?

zna, Da li ko zna, Da ću umreti za koji dan, I da pohodiću božiji stan; Da li ko zna Čemu sva žalba moga sna, Da li ko zna? Da ću umreti za koji dan, Zagraknu gavran vran: Čoveče koji umireš, Da li ko zna?

Da ću umreti za koji dan, Zagraknu gavran vran: Čoveče koji umireš, Da li ko zna? Da li ko zna Da tužba umom srcu spi; I da kraljevi i da kraljice, Pomrećemo zauvek jednom svi, Da li ko zna: Čoveče

Da ću umreti za koji dan, Zagraknu gavran vran: Čoveče koji umireš, Da li ko zna? Da li ko zna Da tužba umom srcu spi; I da kraljevi i da kraljice, Pomrećemo zauvek jednom svi, Da li ko zna: Čoveče koji umireš?

Da li ko zna Da tužba umom srcu spi; I da kraljevi i da kraljice, Pomrećemo zauvek jednom svi, Da li ko zna: Čoveče koji umireš?

Interval između tvog rođenja i tvoje smrti, izvan kojih: ko zna čiji si, izašao je van oblasti delovanja zakona gravitacije.

A prijatelj: ”Gospode, on ti veli: Ti znaš da lice tvoje štujem! No rečima pogrdnim koje jedino sada zna, Rečima koje čupa iz muke svoje i sna!“ Vikah, vikah: Za ove reči jedino ti smeš da znaš!

Ni spustiti pogled svoj, premda strepi da ću prokleti: Ne poveri uzbuđenja jed pokretu providnom ni zvuku. Zna da verujem u halucinacije, krvotok, rane i u jad, U jednog sebe istinitog i nerazlučnog, U dizanja, otupljenja, u

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao, Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao, Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ko zna šta bi sve videla da je napolju ostala malo duže? Na tu pomisao oči ribice postajale bi velike i zamišljene. Ali, uzalud

Mogla bi s njom da popriča: možda zna nešto o oblacima, o cveću? Možda je nekada bila u gornjem svetu? Možda zna put k njemu?

Mogla bi s njom da popriča: možda zna nešto o oblacima, o cveću? Možda je nekada bila u gornjem svetu? Možda zna put k njemu? Lako je ribama: plivajući stižu do površine! Ali, tek što udahnu kaplju vazduha i povratak je neizbežan.

Ali, tek što udahnu kaplju vazduha i povratak je neizbežan. Grana, sigurno, zna neki pametniji put! Sedefna ruža nakloni se koralnoj grani, rešena da je upita za savet i od nje zatraži pomoć.

Šta je s njom dalje bilo ni rak-samac ne zna da kaže, iako svake večeri izlazi na obalu. Koralna grana nestrpljivo odmahnu glavom.

Još smešniji je Savet kornjača koji raspravlja to pitanje. Ona zna da je malo sunce skriveno u njoj lepše od svih. Ali, šta se to drugih tiče?

— govorili su i saginjali glave čim bi sunce uskočilo u reku. — Car sunce moćniji je i lepši od svih! Zna se to od pamtiveka! Duboko u sebi mali suncokret je znao da su braća u pravu.

Tada mališan upita potok šta da radi. Ali, hitri brbljivac i ne pokuša da mu odgovori. Žurio je ka moru. More sve zna: najveće je na svetu, ali ga vetar, ipak, pokreće. Upita mali suncokret vetar šta da čini.

— kaže. — Idi i nađi ga, ili ćeš zauvek ostati nakaza kojoj samo glava raste! Dečak ponovo krete. Ko zna koliko je tako išao? Sav je već bio u modricama kad se rastvori ulica, bljesnu livada, zašume potok.

Baš je budala! Svoje zlatno jajašce ostavio da po planinčini vrat lomi! I ko zna koliko dugo! Sav drhteći od umora sede Vedran, i ne gledajući gde seda: na mekano je uvek sedao.

Mesec već tri puta nebo obišao, porasla mlada šuma, a dečak se od početka posla ne odmiče. Ko zna koliko će služba Majci Voda potrajati? Zamorio se Vedran, rastužio.

Da pruži ruku otkinuo bi je, porastao i kao lepotan svetom išao. Ali, kako da pruži ruku kad zna kakav će bol naneti Cvetu? Kako da ubije Mesečev Cvet?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

A da ga nemam, bar znam. Ovako: imam ga i nemam. I zaklaću ga kao vrapca! Neka se zna, da je Hadži Toma hadžija, a ne da hrani i čuva... (Trza se, Arsi): A što ti stojiš? Sedi! (Viče): Sveću! ARSA A, ne!

MAGDA (razneženo): Slatko moje dete, kako mi ono sve zna. (Razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša.

TOMA (za sebe): Da, jest, zna se: lepota doba, rod, starost nema (trza se. Marku): Marko (daje mu novaca pokazujući iza sebe na Cigane), podaj im, i

* (Salčetu, pokazujući na Koštanu): Zna li ona tu pesmu? Naučila si je? SALČE (zaradovana): Zna, hadži, zna. (Sećajući se): Ama, teška je i stara ta pesma!

* (Salčetu, pokazujući na Koštanu): Zna li ona tu pesmu? Naučila si je? SALČE (zaradovana): Zna, hadži, zna. (Sećajući se): Ama, teška je i stara ta pesma! TOMA (zadovoljan): Eh, kada bi još i to! A bakšiš hadžijski!

* (Salčetu, pokazujući na Koštanu): Zna li ona tu pesmu? Naučila si je? SALČE (zaradovana): Zna, hadži, zna. (Sećajući se): Ama, teška je i stara ta pesma! TOMA (zadovoljan): Eh, kada bi još i to! A bakšiš hadžijski!

Šantić, Aleksa - PESME

Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše! 1905.

Al' zalud podvig, zalud svaka boja, Ne zna te ruka naslikati moja, — Ja dršćem, evo, pred ljepotam' tvojim... Dršćem i gorim kô žar sred ognjišta, I bacam

Veruj mi, tako I moje srce Hukti i bukti, Igra i besni, Manito, ludo — Ne zna šta radi, Sasvim se smelo; I evo, evo, izgore celo, Izgore celo! A znaš li zašto Ono poluđe?

Na dušeku trava i mojih smaragda, Kao nimfa moja, da počivaš svagda, I da niko ne zna tvoje mesto gde je. Samo moje oči da gledaju u te, Samo moje sve dubine i sve kute Da lepota tvoja osiplje i greje.

Bog zna gdje si sada i da l' živiš jošte! Ali dragi spomen negdanje milošte Kao mlado sunce svu mu dušu grije, I ja snova

Bog zna gdje je sada?!... Radobolja mrmlja Puna grmjelica, srebra, adiđara... I dok zlatno veče pada povrh grmlja, Nakrivljena

Taj svet je glup i slep je sasvim, Ne zna te dobro jošte; On ne zna kako slatko gori Tvoj poljub pun milošte. 16 Reci meni, moja draga, Zar ti nisi slika

Taj svet je glup i slep je sasvim, Ne zna te dobro jošte; On ne zna kako slatko gori Tvoj poljub pun milošte. 16 Reci meni, moja draga, Zar ti nisi slika snova, Kakvu leti, u dan

I kad bi suze mi tajne Zvezdice znale sjajne, S neba bi sletile dole Da moje ublaže bole. No ne zna te jade, Njih samo jedna znade, Ta jedna a sama što je Rastrgla srce moje.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

“ U Ilijadi lepa Helena zna da će o njoj i Aleksandru biti pesme „među potomcima“, a Ahil veli Agamemnonu: „Ahejci dugo će pamtit, mislim, i tvoju

To nije izolovana individua sa svojim izrazom, nego individua koja zna dobro da prikaže narodni način osećanja, individua koja još nije dostigla stupanj duhovne i moralne nezavisnosti koji

Guslarske pesme pevale su se na mnogo širem području i održale su se do najnovijih vremena. Ne zna se koje su starije.

Miloš Vojinović o kome istorija zna samo to da je bio stavilac kod cara Dušana u pesmi se pokazuje kao veliki junak: kažnjava šićardžije, ubija na megdanu

i suviše ralo i volove, a on sve to odbija izgovarajući se da ne može da umiri ni svoga „lošijeg“ konja, da dukate ne zna ni na kantar meriti ni brojem brojiti, da ne zna šta bi sa ralom i volovima jer mu nije ni otac orao (zato što je bio

se da ne može da umiri ni svoga „lošijeg“ konja, da dukate ne zna ni na kantar meriti ni brojem brojiti, da ne zna šta bi sa ralom i volovima jer mu nije ni otac orao (zato što je bio čobanin).

on je okružen ljubavlju, ali ne ljubavlju hajduka, nego ljubavlju svoje braće i sestre Jevrosime, o kojoj istorija ništa ne zna.

Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat. Italijanski prevodnik Duke, za kojega se ne zna kada je radio svoj prevod, ali koji ne može biti stariji od XV veka, ne prevodi o kosovskom boju Dukinih reči, nego

On već zna za izdajnika; naziva ga Dragosavo Probiscio (Dragoslav Probić ili Probiš), i govori da se od svoga gospodara kneza

Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat. Italijanski prevodnik Duke, za kojega se ne zna kada je radio svoj prevod, ali koji ne može biti stariji od XV veka, ne prevodi o kosovskom boju Dukinih reči, nego

On već zna za izdajnika; naziva ga Dragosavo Probiscio (Dragoslav Probić ili Probiš), i govori da se od svoga gospodara kneza

U Srpskom rječniku Vuk Stefanović Karadžić kaže: „Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića.1 Ja ću ovdje naznačiti o njemu ono što se slabo u pjesmama nalazi, nego se pripovijeda.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

po svaku cenu Ima još atletskih grana Slatkiši su sportska hrana ČOBANIN SAM U SELU Imam jednu kokošku Koja zna da broji Svršila je fakultet Ali ne znam koji Imam jednog vola Koji vuče kola Svršio je gimnaziju Al je osto

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

je bio siroče, bez oca i matere, stric ga je othranio i podigao uz pomoć dječakova djeda i nikad ga nije, koliko se zna, istukao.

Pobjegao je tek sad, kad si se ti javio. — Ehe, zna on da se Lazar ničega ne boji! — isprsi se Mačak. Provukoše se po mraku do one živice podno bašte i počeše da tovare

On jedini meću nama nije bio tučen. — Kako da nije? — zinu Nikolica. — Pa čitav četvrti razred zna da je on pobjegao kroz prozor prije nego ga je učitelj i takao prutom.

Ima tu nešto. Vanjka Široki opet se usprotivi. — Iako nije tučen, Jovanče ipak zna da ga u školi čekaju batine. Zašto bi se onda predavao? — E, zašto! — poče da mudruje Potrk.

Nikolica odjednom zaprepašteno izbeči oči. — A šta ću ja s mojom Žujom? Ona se ne zna penjati. — Pa da je svežemo pod bukvu — bubnu Stric. — Ehej, a kad je oni nađu, pa pogledaju gore i vide nas!

— Evo me, Mačak, idem — odvrati glas. Lazar Mačak zbunjeno pogleda u Jovančeta. — Otkud patuljak zna da je meni nadimak „Mačak“?

Oni vade kuju iz njezine tajne kuće i ponovo pokrivaju i maskiraju jamu. Čim oni dođu, zna se, tu je već u blizini Lunja, jer ona je Stricu uvijek za petama.

Kako bi on onda i mogao da živi na zemlji, a da ne zna gdje su oni, čim se bave i kakve podvale smišljaju. Tužan bi život bio bez toga.

— počeše da se smiju ostali ratnici. — U štap, u štap, što se čudite! — viknu poljar. — Svak zna da je poljaru štap desna ruka. Ranjen sam, dakle, u junačku desnicu.

Ovaj sitan zadahtan trag: to je projurio Đoko Potrk. A ovo ivicom druma, prepleten dječji i pseći trag: svak u selu zna da je to trag Nikolice s prikolicom: pošao je u školu sa svojom Žujom.

— Ne znam, djeco. Jutros, prvi put, učiteljica im, evo, odgovara da nešto ne zna i to učenike još više uznemiri. Nebo se ponovo ispupi hukom. Prolazili su novi avioni.

— Ehej, donio je! — Ko donio? Šta donio? — Pa donio on! — vikao je Stric. — Koji on? Što galamiš. — Pa zna se koji. On, brate. — Ništa ja tebe ne razumijem. Šta je donio? — Pa zna se šta je. — E baš si lud.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

nahraniti i žedna napojiti, — a ja sam ga kleo i govorio da ga nestane, I rod mu i porod pogine, da mu se ni imena ne zna, te se celo istrebi sa zemlje, — i ova smrtna mi beseda — bi moje grlo grob mome pizmencu.

LAĐA, ORAO I ZMIJA Na moru kuda prođe lađa trag joj se ne zna. Ni orlu puta leteći ispod neba. Ni pak zmijinje staze kad se prevuče preko kamena.

Suncu je hod opredeljen, zna mu se put dokle hodi s okretom svojim; a ostalo što je god na zemlji, jedno nastaje, a drugoga nestaje; koje pak množi

I sve je to na svetu postalo vrlo ugodno za provodenje našega života, svuda meri dohodno; zna se dokle kome dopiranje i kraj, što li, za koliko i dokle li što traje. POSLEDNjI DAN Video sam nebo novo i zemlju novu.

POHVALA BESEDNIKU Tko ljude urazumljuje, Tome razumu njegovu nejma kraja; Ko zna potajnu Što leži u čijem srdcu, Kako taj knjige ne bi znao?...

DUBOKE VODE Ka neke što su duboke vode te im se dna ne vidi; a druge što opet tesno i pomalo izviru, a ne zna se otkud im je glava; i nekim čuje se huka ispod zemlje s nadanjem se negde izlazu, ali vrlo se zaustežu pozadugo; i

za čim žaliti; Iz mraka je na zalud ovde izašao, U mrak opet tamo i otišao; Ni imena mu ima, Sunce ga obsjalo nije, Ni zna za koje dobro: Kako mu je, tako mu je Svejednako i uvek; Ni za bolje ni za gore Ne zna...

ima, Sunce ga obsjalo nije, Ni zna za koje dobro: Kako mu je, tako mu je Svejednako i uvek; Ni za bolje ni za gore Ne zna... (Iz Metafrasta) SVIRALA Ovo telo nam ponapre bi vladičaskim rečenjem stvoreno; i ležaše na zemlji ka neka sudina.

odrekao vojevanja i obreče se do svoje smrti služiti gospodu Bogu, razmišljavaše se kud bi na stranu otišao da niko ne zna kud se je podeo za njega.

Stade se moliti, kazivati kako je, što je njemu ona na kvar u kući, govoriti joj da ide od njega kud ona zna. Pokori mu se taki smočina. Pokloni mu se s glavom i ode od kuće mu.

i pošten, a kad se što malo duša s pameću zanese, telo ostane nesvesno: gazi po bunjištu, po blatu vanja se, a ne zna. Štarad i David pade s tuđom ženom, a svojih žena dosta je imao — car je.

A već u to dobi, star je bio od šezdeset godina. Da zna svaki jer bujnu čoveku ni mladost a ni starost nije za poštenje, teke raslabi li se čovek i dâ li se na svoju volju,

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Ta je pesma iz naroda; i bog zna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu snevao! I ko zna otkud i na kom dalekom kraju

Ta je pesma iz naroda; i bog zna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu snevao! I ko zna otkud i na kom dalekom kraju Srbije pokriva crna zemljica i zelena travica i tvorca i predmet te pesme!

I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono što zna, to je: da ko je god i kad god je ko — u vreme ove naše pripovetke — zapevao tu pesmu, uvek je mislio

I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono što zna, to je: da ko je god i kad god je ko — u vreme ove naše pripovetke — zapevao tu pesmu, uvek je mislio samo na jednu

A paša mu se pravda, obećava, a što obeća, to će i ispuniti — zna to čorbadži-Zamfir. — Ete za tvoj keif, čorbadži-Zamfir, i toj će ti naprajim! — veli mu paša — i stvar je svršena!...

Mlađi svet i ne peva danas te pesme, a i ako ih peva, ne zna o kome pevaju. I danas, još ovako star, voli hadži Zamfir da zadene po koju staru ljubav svoju.

A to je sasvim umesno bilo, jer, ako i dalje ostane to tu pri ruci tetka Doki, ko zna šta sve može lupiti i ispričati (pa i potući se s nekom!

džigljasta i krakata, tankih, dugih ruku, duga lica i velikih usta, ukratko: jedno najobičnije dečje lice za koje ne zna čovek kako da kaže — da li je lepo ili ružno, a najmanje bi se smeo kladiti i tvrditi da će se iz tog čupeta vremenom

A kad Mane dođe prema njoj, a u nju uđe još veći strah, i ona ne zna šta da radi ni kako da stane: odmah prebacuje kurjučić s leđa preko ramena, napred na prsa, i zavrće jezik, a ne zna

zna šta da radi ni kako da stane: odmah prebacuje kurjučić s leđa preko ramena, napred na prsa, i zavrće jezik, a ne zna ni sama zašto to radi, kao što opet i ne zna kako silno steže svojom znojavom ručicom ručicu svoje drugarice Gene, ili

kurjučić s leđa preko ramena, napred na prsa, i zavrće jezik, a ne zna ni sama zašto to radi, kao što opet i ne zna kako silno steže svojom znojavom ručicom ručicu svoje drugarice Gene, ili se nasloni na nju, pa je krišom štipa i ljubi,

“ (A i Gena njoj veli da se i ona neće udavati. I obe mlade drugarice se zariču da se nikad neće udavati!...) Ništa ne zna, samo ga gleda, a izraz lica joj takav i usta joj stoje tako da ne znaš ili se smeši ili će da zaplače...