Upotreba reči znao u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Bežao sam, a nisam znao kuda... I drugi su bežali... Izgledaše kao u ono prastaro doba, kad su se narodi iz jednog dela u drugi deo sveta

On nije imao prilike da vidi kakvih velikih izloga od slika, i opet je znao razlikovati lepo od ružnoga. Od naših svećenika redak je koji poznaje Danilove ikone a da ne viče na njega — moj otac

Ljudi koji su ga poznavali pitaju ga zašto tako čini, a on samo slegne ramenima pa ćuti. Jednom sam ga i ja, iako sam znao otkuda tolika promena, opet zapitao: „Pobratime, šta je to s tobom? Šta se to za kratko vreme učini?

Ja ga nisam hteo ni za šta pitati, jer sam sve znao šta ga boli: znao sam njegove brige, poznavao sam mu prošlost, a tako isto i sadanjost, pa velim: što da ga mučim kad se

Ja ga nisam hteo ni za šta pitati, jer sam sve znao šta ga boli: znao sam njegove brige, poznavao sam mu prošlost, a tako isto i sadanjost, pa velim: što da ga mučim kad se i sam dosta muči..

Pod onom crnom haljinom nema srca, nema duše; onda kad ti najlepše govori, onda ti najcrnje misli. Ja nisam znao kakve sveze imaju kaluđeri sa pripovetkom o njegovome pobratimu, čija me je nesreća već počela tištiti, pa sam ga hteo

Pobratime, to neće ispasti na dobro...“ Ja sam govorio kao da sam unapred znao šta će biti... Ali ga nisam mogao odvratiti nego sam mu i sam pomogao u njegovome poduzeću...

„To je ona“, reče mi Živko, a glas mu je drktao. „Ona je, ona, pobratime! Poznao bih je po hodu, i po disanju bih znao da je ona“. Ona se približi nama, a na njojzi ne beše ništa do bela tanka košuljica; izgledala je kao vila...

Daćeš, džanum, još jedno pet dukata!...“ Siromah Živko uzdahnu, te malo mu je što i preteklo u kesi, ali šta je znao činiti: izvadi i tih pet dukata, skide kapu, poljubi kaluđera u ruku, a zatim odosmo kući da sutra opet dođemo.

Pobratim me je jedva dočekao... Siromah, nije znao kakav mu gorak napitak donosim... Ižljubimo se i pozdravimo, kao što davno neviđena braća čine...

A i šta ću ja s mrtvima?... Ne bih vas ni danas potezao kad ne bih znao da je vrlo lako mogućno da je, umesto vas, zakopana samo senka vaša, a da ste vi obukli samo drukčije ruho, pa vrebate

Milisav je ćutao, nije se njega ticalo ko će biti tutor... Znao je da oca nema!... On je, dakle, gledao svoje kućevne poslove, kadikad, samo nedeljom i praznikom, odlazio bi malo do

Obradović, Dositej - BASNE

svudću s t o b o m biti i gdi god ona dospe i dođe, tu ću se s t o b o m drugoljubno razgovarati, i što dobro budem znao dragovoljno kazivaću t i, i što je najvažnije: ne samo za života no i kad me ne bude na zemlji.

smije, govoreći: „Moj jarče, da ti imaš toliko mozga koliko brade, ti ne bi nipošto sišao u bunar pre nego bi dobro znao kako ćeš izići.” Naravoučenije „Σκόπει το τέλος: Smatraj posledak”. Ovo je premudri sovjet.

Majmun, misleći da je to nekakav čovek: „Kako ga ja ne bih znao? On je moj rođak.” — „Je li rođak? Lažljiva glavo, hoćeš da se utopiš, pak jošte lažeš! 'Ajde, nisi za živoš!

Laž koja biva iz neznanja, može se reći nepovina. Ali je (hvala bogu) malo takovih, jer niko ne može reći: nisam znao da ne valja ukrasti i drugom zlo želiti.

rodi ni sam ne znajući kako, ili od kakva srodnika nasledi bogatstvo; ovome nikakve česti nije na tom, razvje ako bude znao s njim dobro upraviti, onda se običava reći: došlo je u dobre ruke.

No on bi je tako lepo znao kazivati da i plačevan morao bi se nasmejati. Svrh svega ovo neka dobro znamo: da ko je god krasnorečiv, ako on

hoteo da njegovi Rosijani ostanu kako su im i stari bili, oni bi bili i danas kao Tatari; ali je bogoprosvešteni monarh znao da to ništa ne valja, uveo je nove običaje, nauke i zakone, i zato je Rosija danas tako slavna.

Nije dosta: reče tako ovi, a onako oni. Tome nikada nema ni kraja ni konca. Rekao je ko je što znao i mislio, ”Koliko glava toliko kapa”; no razuman čovek valja da sazna zašto je ko rekao, i je li tako uprav ili krivo

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Uvija se vojnik u mušemu i ćuti, ćuti, ko rupa u šlemu. Kraj putokaza, gavrana uz kosku, Teški vojnici, Bog bi znao ko su, Prolaze za Sandžak i za Bosnu.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

” Knezovi ostanu da čekaju odgovor na njina prošenija iz Stambola. Vezir je bio janičarski prijatelj i ništa nije znao o tome, i kad vidi da se knezovi ne razilaze iz Beograda, zovne i̓ sebi i rekne im : „Zašto ne odlazite vi da narod

No kad počnem da mu čitam, kaže mi on odma, da ja ništa ne znam, jer u čitanju nigde nisam znao gde treba stati, i ko me je slušao, nije ništa mogao razumeti šta je.

koji pozna da je otrovan i koji zapovedila mu se daje mlogo blago mleko i od patke krv i drugo što je bazrđanbaša znao upotrebe, te je mnogo bljuvao, i tako ga povrati, jer nije bio sav fildžan popio.

vojsku i na dahijama osvetu za oca da učini; i već mu je sada car izun i ferman dao, da može slobodno, kako bude znao, svoga oca pokajati.

Te ti tako Del-Amet kazuj turski a ja piši sve ono što sam znao: da je Mustapašić poslao da diže raju i da Turke u gradove sateraju, i da će Derviš-beg doći i proče.

Takva nam je onda u nuždi najbolja politika bila, a siroma Hadži-Mustapašić nije ništa o tome znao. Kažem ja tim Turcima: „Isterajte vi Poreč-Aliju, pak mi da svi kućama idemo, i u miru kako smo i bili da budemo.

On kaže: „Kako se čulo, Crni Đorđe i vi da kupite vojske, odma sam ja došao na kordon, i znao bi̓ da je kakvogode pismo u ovu stranu na kogagode prešlo, no nije nikakvo”.

Skoči Katić aki bi ne znao. Rekao bi se zgranu, i reče: „Nuto, gospodine, vi nas na carski i vaš obraz prevedoste preko Save, a dahije pale kuće

nadeždu ima, kao mi na Rusiju, — i koliko sam žalio za onim pismom, kad mi je trebalo da ga pokažem samo, no nisam ni znao gde je.

— Odma dunu, ugasi sveću, i reče: „Vi ste Nenadović?” — Kažem: „Jesam”. — (Već je on čuo i znao da sam ja očô u Rusiju). Pita me kakva je nadežda. Kažem da je prilična.

No on, kako je čuo pet topova, sve je znao. Uverio se da se Hadži-beg natrag povratio. Eto Ti njegove pisme. „Kako primiš — veli — pismo, kreni vojsku svu i top,

Turčin reče: „Predaću se”, i čujući ime Katić, a znao je kako Janko hrabro Turke seče, potegne iz svoje male puščice, te Janka na mestu ubije.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Jesi ti glava u ovoj optštini? — Jesam, gazda-Rako... A što pitaš? Zar ti dojako nisi znao da sam ja kmet? — odgovori mu Stevan malo začuđeno. — Pa šta činite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je?

Načinili čitavu epidemiju!... Šta je hteo kazati ovom »epidemijom« ovde — bog bi ga znao! — Ne znam ja šta ti je to — reče Sima — samo ne dao tebi bog da ti moje dete ovako istučeš, potražio bih ja tu tvoju

Kad već da zađu u voćnjak, oni promakoše mimo Raku, pa pohitaše u vajat. Šta je dalje bilo, bog bi ga sveti znao! Samo da se ko prikrao, mogao je čuti u vajatu zagušen Rakin glas: — Nemojte, braćo, molim vas!

Posle, veli, nestade ih. Ili ih neko ukrade, ili ih onako nestade — ni sam nije znao... — A jesi li ih ti video? — upita Radan. — Nisam ja, ali su mi kazivali baš ljudi koji su gledali...

Hej, hej, baš nezgodno! A mogli biste im kupiti po limun, ili po malko šećera lepa... — Ih, bolan, da sam znao — vajkaše se jedan — mogao sam kupiti onomade kad ono silazih u varoš! — A! Znate šta?

— Ono ima još svirača ovuda u nas, ali od Sreje boljega nema. — Da je majstor u tom poslu, to znam, ali nisam znao da mu se toliko plaća. — Plaća da vidiš, gazda Milune, dosta dobro! — nastavi pop.

A znao je da ga Milun nikad neće zvati naprazno. Gazda Milun naruči čeljadi da donesu i Vidaku kafu, i tu zametnuše njih dva ob

Neko reče da je noćas čuo nekaka kola, gde često nešto prevlače, ali čija su, nije znao. I Vitomir i Tiosav iziđoše da vide. Pročudiše se kao i oni malo, pa se učiniše nevešti i odoše.

« i već što god ima mogućih termina u svojti čovekovoj — znao je sve napamet! Malo-pomalo, pa i Mojsilo zaveza neku kraj caru, ode u jednu malu palanku, otvori dućan za se.

Okolina samo reče: »Hvala bogu, kad ga odnese đavo!« Niko nije znao ni kud će ni kako će... Čak posle viđali su ga ljudi čas u jednoj, čas čak u devetoj palanci. Sve nešto putuje...

Što se toliko smejao, bog bi ga znao! NI OKO ŠTA Ej, ej — baš šteto što se svadiše pop Vujica i učitelj Grujica! A onako se, bolan, lepo živeli!...

Da ga šale nije bilo u svoj Hercegovini. Jednom prođe pored neke pećine, kad čuje gde nešto u pećini peva: »Kad bi znao Bogdan (tako mu beše ime) da načini glogovu policu i udljikov zaponac, pa da zapne ovde gvožđe — bi me uhvatio.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

I deda i otac mu pomreše kao kmetovi, pa i on se tako isto nadao. Trideset godina kmetuje on Crnoj Bari. Znao je svaku kuću kao svoju, znao je svakog domaćina kao sebe. On nije smatrao svoju dužnost kao breme, nego kao počast.

Trideset godina kmetuje on Crnoj Bari. Znao je svaku kuću kao svoju, znao je svakog domaćina kao sebe. On nije smatrao svoju dužnost kao breme, nego kao počast.

Ukraj puta beše han. Tu je stanovao subaša sa svojim pandurima. Zvao se Sulja. Prezime niti mu je ko tad znao niti danas zna. Ali je od Crnobaraca dobio nadimak kojim je obeležena jedna njegova strast.

Tim su ga imenom među sobom zvali, pod tim imenom pričaju o njemu, pa ćemo ga i mi tako zvati. Da kažem još: i on je znao da ga tako zovu, i sam se katkad tako nazivao. On beše malo neobičan Turčin.

Umeo se uvući svuda; hteo je da zna sve, voleo je da mu je svaka stvarca u Crnoj Bari poznata... Znao je svakog Crpobarca po imenu; znao je svakog mladića, išao je kućama seljačkim, dolazio u kola gde mladež igra, pa se

Znao je svakog Crpobarca po imenu; znao je svakog mladića, išao je kućama seljačkim, dolazio u kola gde mladež igra, pa se tu razgovarao i šalio...

Imao je oštro oko da sve zapazi, imao je jako pamtenje. Dosta puta, kao besposlen pas, tumarao je po selu i oko sela. Znao je šta ko danas radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je

Dosta puta, kao besposlen pas, tumarao je po selu i oko sela. Znao je šta ko danas radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je žena trudna; znao je... sve.

Znao je šta ko danas radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je žena trudna; znao je... sve.

Znao je šta ko danas radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je žena trudna; znao je... sve.

radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je žena trudna; znao je... sve. Niko nije poznavao Crnu Baru kao on, i niko nije poznavao, čak i poimence, dečurliju seosku kao on.

Stoku, koliko ko čega ima... sve! On je sve znao. Kruška ga je poznavao. Ama srodne duše kad se nadmeću, mrze se. I Kruška njega nije voleo.

Dučić, Jovan - PESME

Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, i ja da sam plakô. Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije

Čujem u dnu duše glas nekakav setno, Kô glas u dubini noći. To je samo Jedna mutna želja prošla neosetno, Ko bi znao za čim, ko bi znao kamo. DOSADA Celo poslepodne na mom pragu sedi Dosada, i gleda nalakćena mene.

To je samo Jedna mutna želja prošla neosetno, Ko bi znao za čim, ko bi znao kamo. DOSADA Celo poslepodne na mom pragu sedi Dosada, i gleda nalakćena mene.

Kanda tuđe srce bije u mom kutu? Sve svetle palate života pod ključem!... Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi Znao za sve tmine pod suncem! I zna li Iko sva bespuća u sutonu dobi?... I kako smo često oči zatvarali...

si izbila iz mača, I svoj put prosekla između dva doba; I digla sve ognje iz svog sjajnog droba, Da bi jedan narod znao kud korača.

Njena svetlost je bila tolika da taj čovek nikad u životu nije znao ni za mračnu šumu ni za tamnu stazu. SREĆA Širokim putem koji te večeri iz grada vođaše u polje, išla je šarena

Niko nije znao je li osuđenik bio zlikovac ili mučenik. Gomila je išla radosno zato što su mnogi hteli da dograbe docnije po komadić

Nije se osvrtao iza sebe, i ne bi više znao put da se vrati na svoje ognjište. Nije mislio da li će vetar odneti seme u reku, i jutarnji mraz pobiti mlade klice.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Puštate, brate, te brade kao popovi, pa ne može čovek ni da vas pozna. Onda, onda znao sam da si imao između obrva belegu od onoga firiza, vidiš!

Jao! da onda neko dođe da mu kaže da nisam znao „alekcije”! Ne znam čega sam se tako bojao, naposletku baš i da me ćuši jedanput, pa šta?

Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, poneki put slabo što i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem unutra — sedi gazda i jede pitu od oraha — „A, ti jedeš pite?

— Za osam, bogami! — reče Blagoje kome je ova pristrasnost išla u račun. — A ovo je već koje doba! da sam ja samo znao!... Nego ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola.

A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve baš tako činilo i nikako drukčije.

Ti, ti vojniče! A šta ti ja koješta nisam mislio! Bože, bože! On obrisa lice rukavom, i držeći dete nastavi: — Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?

A šta ti ja koješta nisam mislio! Bože, bože! On obrisa lice rukavom, i držeći dete nastavi: — Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?

Dobra devojka, da je Burmazović nije strašno razmazio. Al' šta je znao raditi? O koleri mu pogibe tolika čeljadija, da je posle Anoku držao kao malo vode na dlanu.

Cio dan je u školi, a noću šije popovske kape i šalje u varoš. Jedva da je što više znao od onoga što je djeci govorio. Pjevao je u crkvi, ali glasa gotovo nikakog nije imao.

Budite uvereni da se varate — ja sam igrao kako sam najbolje znao. Ona se opet odobrovolji, ali nije htela više igrati dame. Ja okrenem dasku i odbrojim sebi i njoj po devet zrna.

— Zar ni ciglo jedan prst nećete da mi poklonite? Nisam se nadao. — Đavo ga znao, to sam kazao s dosta osećanja i, u stvari, kao da osetih da me boli njena hladnoća. — A šta ćete s njime?

— Opet ludo pitanje — reče ona — Svirate li vi u što, ako smem pitati? Đavo ga znao šta mi bi! Ja odgovorih: — U drombulju, gospođice. Ona se malu zbuni: — Oprostite, ja ne znam šta je to drr..

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika. Iznose mnoge vrline njegove, od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a najviše zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Švabica, koja se tu našla i bila na usluzi zbunjenim

prime i taj usmeno saopšten im uslov, i oženili su se, jer čak i crkvenjak, predšestvenik današnjeg crkvenjaka Arkadije, znao je da će parohiju dobiti samo oni koji se budu hteli oženiti tim dvema lepoticama.

Vi to začudo lepo umete i nadaleko ste se pročuli čerez njih. A ja, đavo bi me moj znao, meni nikad ne ispadnu za rukom. Šta sve ne radim, pa ne valja! Ne valja, vidim i sama!

Opravljao ga i Lala pudar, koji je to naučio kao soldat u Talijanskoj, i Nova kovač, koji je znao i tu majstoriju, jer je imao lakšu ruku, i jedan vandrokaš sajdžija koga su bili pritvorili zbog krađe prilikom

Malo ko da nije bio bijen od njega, ali je svaki to podnosio, jer je znao da se to kloni dobru njegovom; iako su meštani bili osvetoljubivi, niko mu se nije svetio, na pr.

Bolju vam ne bih znao poželeti. Moj česnjejši prijatelj, gospodin Kirilo, on je, eto na primjer, uzeo parohovu kćer, kćer predšestvenika

— A, izvin’te, — upade mu g. Pera u reč, — još nisam, još nisam... — Šta, još ne?! — čudi se pop Spira (a znao je dobro da je g. Pera neženjen). — Ne, još nisam izabrao sebi saputnicu života... — Tako! E, vi’te, molim vas!

»Lopov jedan, što mi jede vek!« — rekla bi ljutito. A i on sam kao da je dobro znao da ga pored imena Marko još i tako zovu.

Takvi se slučajevi dešavaju tek posle podne. A to je Tima znao dobro, možda čak i iz sopstvenog i gorkog iskustva, jer se tako nešto zuckalo i pričalo da je kao jedared, jedno

A znao je kad i kako treba pogledati. Na kaputaške, to jest pulgerske devojke samo pogleda i uzdahne, a na paorske namigne i k

I danas je već počeo svoje obešenjakluke. Jedna mu je već rekla: »O mustro!« ali to njega nije mnogo ženiralo. Znao je da je bolje kad ženska grdi nego kad se čini nevešta, pa se nije bojao; on se samo bojao onih drenovih budža koje se

Nećete se skrasiti ni u toj vašoj bašći. — I-ju, frajla Juco, nisam znao da ste tako svirjepi! He-he, al’ nećete, nećete, znam ja to dobro! Znam ja, frajla-Julo, vaše dobro srce!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Uvek bi po neki nov nadošao. Niko ne bi znao odakle je, koji, tek bi počeo da se viđa među ostale i vuče se onako kao drugi, tu oko klisarnice, reke, groblja.

Sve dala popi. Ovaj, kad video priličnu sumu još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže. A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.

Dok je bio dečko niko za nj nije znao ni da postoji. Slušao tamo sluge gazdine te ga oni trpeli da spava u štalama među konje i bivole i davali mu od svoje

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba, ako i nije u svemu ne znam do kakvog savršenstva doterao, ipak je mnogo znao, više nego ma koji grk u njegovom mestu. Zato se i titrao sa sudbom svojom. On je za višim čim težio nego za bakalstvom.

Ljuba je znao da za njega u mestu nema izgleda, ali zato nije izgubio nadeždu. „Dok je momaka, biće devojaka, ako ne ovde, ono na

Ljubinoj prvoj zabuni bio je uzrok što nije znao kako će ga gospa predusresti. — Dakle, dopada vam se moja Savka? — zapita ga između ostalog gospa. — Dopada mi se.

Namirisao je da je zlo, pa nije ni išao kod gospođe Perse u vizitu, jer je znao da je već sve uzalud. Gospođa Cifrićka je tako namestila Ljubi pod glavu da Peršunović i gospođa Persa na vrat na nos

Ljuba je sve to unapred znao, pa niti je više gospođi Persi išao, niti je što pisao, nego se brinuo o novoj kakvoj partiji.

On ponudi Ljubu da tranžira. Ljuba je dobro znao tranžirati, ali opet od tolike zečine se ubezeknuo. Guska, ćurka i samo prase lakše bi mu išlo.

momak bio maškrtan, ako je slatkiše jeo, a za kiseli kupus nije branio — taj već nije bio u milosti; pa još ako nije znao pečenje tranžirati, onda je sasvim izgubio kredit.

Načuje da je taj notaroš izdaleka rod gospođi Jelki Siridžićki. Sad je već znao koliko je sati. Zna da neće ništa biti od ženidbe; već mu je gospođa Jelka pobila cenu. Belkić ne piše ništa.

— Znate, to je bilo samo iz etikecije; znao sam da će se to njoj dopasti, al’ ja tu ništa nemam. — Dakle, nakratko, vi niste zaljubljen, niti ste radi frajla-Julku

Ostajem sa počitanijem Julka Nerić Kad je ovo pismo pročitao, Ljuba nije znao na čemu je. Saopšti ga čika-Gavri. Čika-Gavra ga pročita. — Šta mislite, čiko, o ovom pismu?

Frajla se morala na to nasmejati. Čika-Gavra sedeo je već na tom divanu, pa znao je kako valja sesti. — Ded sviraj, devojko! Sad frajla sedne kod klavira i počne svirati.

— Ja sam mislio da kompanije samo u trgovaca i soldata ima, al’ nikad nisam znao da i muzika kompanistu potrebuje. Iz toga se vidi da bez trgovine nema nigde ništa.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

i desno i zvera na sve strane, kao da mu neko stoji s nožem za leđima, a da ga čovek pita zašto to čini ni sam ne bi znao odgovoriti...

one razbijene divizije, što se u najvećem neredu probijala i dalje kroz kukuruze lomeći ih, žurno odmicao drumom Bog bi znao gde, jedan armijski automobil, za kojim se vukao ogroman rep prašine, dojuri mu munjevito u susret.

Volim ja verenicu Ali kako? Eto, ubio bih se ja s mesta kad bih znao: da za mene od sad treba da ne postoji druga žena. Da ne postoji druga žena, pa to bi bio užas!

I tako, zadovoljavam ja tu potrebu od svoga dečaštva, a ona o tome pojma nema, i ko bi znao koja je ona sad po redu koju volim.

veli, udario temelje, pa je posle samo dodavao ciglu po ciglu te sad može da živi kao čovek i da se nikad ne uznoji. Znao je on šta radi i svaki pametan čovek zna šta treba da radi. Onaj koji ne ume da podvali podvale njemu, veli.

Afrika

To uzajamno mimetiranje dovelo je do apsolutne spoljne identičnosti. Dogodilo se da mu je jedan crnac, koji je znao da Vuijea zanima taj insekat, doneo na mesto insekta cvet.

Cela je igra priređena iako niko nije znao da li će njamu hteti doći ili ne. Oni su došli, igrali, i otišli, a njina identičnost nije bila utvrđena.

Sada je ostao samo spomenuti mladić koji još nije znao imena svojih drugara. Izjavio je da je na gozbi bio dobio najgore delove tela, da su sa sobom imali i jednoga kuvara,

On više nije znao kako bi stanovao unutra: sve je bilo mračno, s nemogućim stepenicama, i pretilo da se sruši. „O, imati kuću, pravu

„Ako ti hteo, ako ti hteo, mogao posvati ja; ja mene ti stezao, ja znao šta činiti!“ svađa je na francuskom. To su one iste Baule koje će sutra zaboraviti da su „sivilice (civilisés)“ pa se

N. sam nije znao kako je malome ime; on ga je zvao: „Marmiton!“ i mali se odmah pojavljivao užasnutoga lica od straha, klateći kao

I da mi to nije rekao, ja bih znao da je vrlo teško da mu se tako šta događalo, jer iako ne saznamo uvek zbog čega je jedna stvar izuzetna, mi smo uvek I

O znacima koje mi je Pebenjani davao nije bilo reči. Znao sam vrlo dobro da mu je on već poručio kako ima da se drži prema meni i da niti me više ovaj čeka da mu dođem, niti će

To beše sasvim drugo sazvežđe nego naše, i nijednoj zvezdi ja nisam znao imena. Kuvar je na tek naloženoj vatri spremao futu od kokoši i prosa; važan, on je besmisleno otvarao masu konzervi,

— Mogu. Gledao sam u noći jedinog osvetljenog, tog čudnog, kratkog, debelog, skoro rasplakanog čoveka, koji je znao da sam ovde, koji je znao da sam u neprilici i koji, kad je video da može da me iz nje izvuče, dolazi sam da mi se

u noći jedinog osvetljenog, tog čudnog, kratkog, debelog, skoro rasplakanog čoveka, koji je znao da sam ovde, koji je znao da sam u neprilici i koji, kad je video da može da me iz nje izvuče, dolazi sam da mi se ponudi.

Bez Vuijea ja ne bih nikada znao važnost i značaj Kulikora. Obišao bih, kao i svi ostali, mesto koje je za crnce ono što je za nas Kosovo.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Razumiš? (Ošide.) PETAR: Bogati, gospođa, šta misli ovaj moj gospodar? JUCA: A bog bi ga znao. PETAR: Ta da ga je pseto toliko godina služilo, pak opet bi trebalo drugojače da postupa. Ali ništa!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Bio je to strog ukor sa najvišeg mesta i Garsuli je znao šta piše u tim pismima. Ukor je bio „ex Consilio Bellico“ i težak udar za starog vojnika.

Garsulija je samo pogledao prezrivo. Garsuli se načini kao da nikad nije luka ni jeo, ni mirisao, ali je Engelshofen znao nisko poreklo tog dvorjanina, kao i to da Garsuli ima umešane prste u sve to.

jeziku, koji je bio mešavina nemačkog, slovinskog, koji je u Mlecima bio naučio, i ruskog, koji je sa Krfa dobro znao. Posmatrao je, ispod oka, Isakoviče, i, dok su oni obarali pogled, Garsuli se smeškao.

Pošto je on bio u vojsci isprednjačio, a najbolje, među njima, znao nemecki, braća su ga izabrala da on, u njihovo ime – ako bude potrebno – govori.

Bio je to čovek glavat, kosmat, zapušten, pomalo i odrpan. Garsuli je znao da Trifun ima nekoliko rana, ali umesto da to izazove sažaljenje, kod Grka je to izazvalo želju da ga muči.

Sunce je bilo odskočilo, ali on je znao da ga neće gledati, kako odskače, još mnogo puta. Pošto je morao da nešto kaže Garsuliju, koji se stalno vrteo oko

Niti će biti vojnici. Garsuli nije bio glup čovek. On je znao da, jedan čovek, ima samo ograničene mogućnosti. Njemu je bilo stalo da se legalno pitanje u redu reši, a šta će biti

I on se trudio da i to izvrši, kako je znao i umeo, jer je slavonski govorio. Ali ga je malo ko razumeo. Videlo se da ljudi počinju da zapitkuju i da se komešaju.

On je čuo kako Engelshofen mrmlja „jer ste“. A šta su, Garsuli je već znao. Engelshofen nije trebao ni da doda. Starac mu je, posle toga, prosto okrenuo leđa.

Sedeći tako u groznici, na tronošcu, Pavle se seti da je Garsuli, odnekuda, znao da je on udovac i da mu je rekao da su obojica udovci.

Kad bi se, među husarima, povela reč o tome, uz Đurđevo kikotanje, Pavle nije znao da kaže, čak ni turske reči, kojima su mu njegove Vlajinice, koje je bio kupio iz Turske, tepale.

Kud put vodi sa mnom, pitaš? Kud hoćeš!“ Đurđe je sve više mahao rukom, kao uvek kad bi njegova žena počela pre njega. Znao je da to, posle, ne može da se izmeni.

Teodosije - ŽITIJA

Car ga zapita o zdravlju I o životu svetoga starca oca njegova. A on, pošto je sve znao o svojemu ocu, sve ispriča caru, da je car, zbog svega zadivljen, hvalio Gospoda i svetoga starca, i smatrao ga

Save plodnu dobrodeteljima, i videvši na njemu dar proroštva — kada ih je pozvao na spomen oca svojega, jer je unapred znao za čuda izlivanja mira od njegovih svetih moštiju koja će Bog učiniti, te je rekao njemu: „Kada proslavi Bog slugu

ustava i inočkoga života uzakonivši, i tako predavši da se drži, postavivši mesto sebe bratiji igumana za koga je znao da je u mogućnosti da se brine za njihove duše, celovavši crkvu i časni i mirotočivi grob svetoga svoga oca

u svemu slušaju, svima mir i blagoslov i u Gospodu celiv davši, iziđe iz manastira, uzevši sa sobom one za koje je znao da su podobni da ih postavi za episkope.

moštima svetih ukrasi i utvrdi, i u njoj svenoćne molbe čineći i svetu službu svršavajući, od svojih učenika za koje je znao da su dostojni i podobni za episkope osvešćivaše, i svakoga postavljaše na njegovo mesto, nazivajući ih apostolski

kralj Stefan radovaše se neiskazanom radošću, hoću reći — ne vencu carstva ni mnogocenoj bagrenici, jer je znao da i to sa mnogim krasotama sveta propada i prolazi, nego što je toliko mnoštvo bilo sabrano sa sviju strana i što su

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

U plemenskom društvu, jasno ograničenom i podvojenom, bili su do sitnica utvrđeni principi vladanja i morala. Svaki je znao svoje dužnosti; znalo se tačno šta se ne sme uraditi i kako se u svakoj prilici treba ponašati.

Susedna su sela bila često izložena takvim pljačkama, tako da su pitali, kako pesma kaže: „Ko bi znao selo nerobljeno, nerobljeno ni skoro paljeno, đe bismo mi šićar šićarili?

Imao sam prilike da čujem jednoga od njih možda poslednjeg. To je bio slepac koji je znao sve poznate pesme o Kraljeviću Marku i druge o događajima iz srpske istorije („kralske pesme“); nijedna od ovih pesama

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Eto, tako ti ja prođem, a ni kriv ni dužan. Otkud se slanina odjednom stvorila u mom trbuhu, to ti ni ja ne bih znao kazati. Desi se, opet, da čiča Trišo ulovi ribu, a ja samo priđem da je omirišem i — gle čuda!

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Jednoga dana stao je na ob, rešen da više ne živi ko rob. Pa skoči u reku, i već tome sl, a nije znao uopšte da pl. Fotograf stiže, i namesti blend, Zmaj reče i to beše.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

” RINA: Molim te, pređi preko tih banalnosti. NOVAKOVIĆ (čita): „Bio sam neobično uzbuđen, nisam znao šta ću da radim toga trenutka”. ANTA (Rini): Pati li on od srca? SPASOJE: Ama, ne prekidajte! Čitajte, molim vas!

Rešio sam se da otputujem ne kazujući nikome kuda. Uostalom, ja i sam tada nisam znao, pošao sam na put ma gde. Kada mi je kondukter tražio kartu, ja je nisam imao; kad me je pitao, ja nisam znao dokle ću

Kada mi je kondukter tražio kartu, ja je nisam imao; kad me je pitao, ja nisam znao dokle ću putovati. Najzad se odlučim za Beč, tamo će mi biti najprijatnije, jer poznajem Beč”. ANTA: Sasvim.

SOFIJA: Ne znam, doneo jedan dečko. SPASOJE (otvara pismo, čita u sebi i mršti se. Čita ponovo i gunđa): Dabome! Znao sam ja to! Dabome da sam znao! (Sofiji.) Je li tu taj dečko? SOFIJA: Jeste, čeka odgovor.

SPASOJE (otvara pismo, čita u sebi i mršti se. Čita ponovo i gunđa): Dabome! Znao sam ja to! Dabome da sam znao! (Sofiji.) Je li tu taj dečko? SOFIJA: Jeste, čeka odgovor.

AGNIJA: I nije to samo gospođa Draga. Jaoj, kada bi ti znao šta se sve govori i zbog te svadbe i zbog mnogo čega drugog.

(Ostavlja slušalicu.) Gde ste, zaboga, gospodin-Švarc, triput sam slao po vas? ŠVARC: Izvinite, nisam znao da je stvar hitna. SPASOJE: Ta kako da nije hitna. Izvolite, sedite! ŠVARC: Blagodarim. (Sedne.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Nisam znao šta da mu kažem, iako bi najpametnije bilo reći da je knjiga pala tek onako. On bi to progutao. Takvi kao on u stanju su

Očekivale su herojstvo, ali ja nisam imao volje da izigravam heroja. Onaj se još znojio po temenu i po tome sam znao da se plaši. Od nekog ko iz čistog mira ili dosade zavitla knjigu nasred časa uvek je moguće očekivati i nešto gore.

Naslonih čelo na prozorsko okno i zatvorih oči. To mi je bila jedna od navika iz detinjstva kad ne bih znao šta da počnem.

Iz kuća kraj kojih smo prolazili dopiralo je zveckanje kašika. Bilo je zaista podne i moj stomak je to znao. Nisam ga slušao.

- dodade a oči joj zasvetleše u sumraku dok je nestrpljivo izvijala leđa. Nisam morao da se pitam, sada sam znao: Rašida je ono derište iz kuće kraj rampe kome sam pre dve godine bacio jabuku, a ono se, otresajući kosu, nije

Misliš li i ti da bi bolje bilo da sam se obesio. - On misli! - zabila je nos u knjigu i po tome sam znao da je naelektrisanost u kući dostigla nivo belog usijanja. To mi nije bilo nepoznato.

- Da nema ko da ti ih kupi? Zgrabio me je za revere kaputića i sada sam znao šta je na dnevnom redu. Uvukao sam glavu u ramena i sledećih nekoliko trenutaka čulo se samo udaranje i Vesnin plač.

Gledajući u Timotija, znao sam da on ne može da ne misli na to, i da ne mrzi tu kuhinju u kojoj se mama i ja sastajemo.

Nisam znao odakle da počnem, iako sam mogao da počnem s onim jutrom kad je Stanika kao zaboravila da postojim, a ja otišao u školu

Bio sam slobodan i sâm kao pas i nisam znao šta da počnem; svi su me tako lako puštali od sebe da mi je bilo jasno kako ne vredim mnogo.

„Jedina moja...” — zamišljala je Tatjana da joj Onjegin piše. Tako, verovatno, zamišljaju sve žene. Sada sam znao početak. Jedina moja... - napisah - „dugo sam mislio kako da počnem.

Prilog vremena „prošlovo”, šta je to? - Nju, Slobodane, nju? Slegoh ramenima. Bagricki ponovi pitanje. Nisam znao i on mi ucrta keca. To je pored onog iz matematike bio već drugi a do kraja godine bilo je nešto preko dve nedelje.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pa kad je prve, normalne škole izučio kad je već čitati, pisati i nešto računati znao, otac ga kod kuće zadržao, nije ga dao više nikuda, i tu je morao biti sve i sva.

Pera, doduše, nije bio rđav; štaviše, imao je vrlo dobro srce, predobro, samo ne za sebe. Ako je u dućanu, nije se znao pogađati; ko je kako hteo mogao je dobiti. Nije gledao kome će na veresiju dati, ma kome.

Gospodar Sofra ište vina. Čamča izvadi. — Hajde da pijemo, tu se spavati ne može. Da sam znao da ću međ’ takove ljude doći, ne bi’ se bio krenuo.

Nije to baš ni lako, i tu treba imati sposobnosti. Pa takav je čovek, osobito mladić, opšteljubljen. Pa je znao još svirati u flautu i na gitar, pa nije rđavo ni pevao. Lepa svojstva za dopasti se.

U muškom društvu, gde nije bilo ni jedne dame, nije se dugo bavio. U crkvi, i ma gde, znao je opisati tačno kako je koja dama obučena, kakve je imala haljine, šešir, rukavice, cipele, ali sve.

I to je odmah znao primetiti je li koja ukusno obučena ili ne. I kad bi koja ukusno bila obučena, onda bi rekao o njoj „Kabіnettsstück”.

Šteta! XIV Šamika, kad je otputovao, nije ni sâm znao kuda će najpre. Rad bi u Milano, a rad bi u Mletke. Venecija i „Majland”, to je bila Meka i Medina za putnike rat

— E, svako sebi vuče. Takav sam i ja. — Pa šta ćemo sad? — Sve je prekinuto, traži drugu! Ja sam odma’ znao da će tako ispasti; sad traži dalje. Dakle, neće od ženidbe biti ništa, i to iz verozakonskog nazora. Ma šta!

Šamika ubezeknut, zbunjen, nije mu na ino, već mora se vratiti. Od ženidbe nema ništa. Sam je kriv; nije znao stvar dovoljno u tajnosti držati. Neko je stvar izdao, ali ne može da pogodi.

i Pešte četrdeset godina. Varoški iižinjer, njegov prijatelj, koji je s njim vek proveo, i život Šamikin znao, izračunao je da je Šamika za četrdeset godina, putujući između u.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Premeštahu ga svaki čas, da umiruje taj svet, koji se svaki čas selio. Znao je da će ga, odmah posle pregleda, uputiti na bojište.

Jašući dalje, razmišljajući o raspodeli starešina i vojnika, koje je sve lično znao, on se potpuno uspava. Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se iz jednog mesta, pa da sve što ostavljaš bude kao i da nije

Odabran da zameni polkovnika, znao je da će ga ovde učiniti potpolkovnikom puka i bilo mu je stalo da danas sve dobro prođe.

Nije znao kako će im biti. Nije znao ni da li će ih ikad više videti. Iznuren od bola pod kolenom, na koji se nije obazirao, sede

Nije znao kako će im biti. Nije znao ni da li će ih ikad više videti. Iznuren od bola pod kolenom, na koji se nije obazirao, sedeo je, tako, klonuo, još

Kao sa njegovim najdražima, tako beše i sa pukom i sa crkvama i čitavim tim narodom, što nije znao ni kuda će, ni šta će.

I nikako nije išlo dalje. Pošto je srpski znao samo psovke, on ih je vikao i pred oficirima, dajući naredbe, a raspravljao je noćašnje događaje na nemačkom.

pozove felčer i da priđu kola na koja će ga posle, kao mrcinu, natovariti, poznade svog vojnika, jer ih je sve lično znao. Potresen mišlju da će taj bednik, kroz nekoliko časaka, možda biti slep i uzet, pritera konja bliže.

Iduće logorište bila je varoš Radkersburg. Oficiri, međutim, behu to veče gosti u dvorcu pečujskog biskupa, koji je znao jezik puka, jer je u okolini imao na hiljade vernih svojih Slavena, katolika.

Njegov brat Vuk, koga je neizmerno voleo dok beše dete, jer je bio jači od njega i jer je znao da govori ciganski, bio mu je mio i posle, kao amanet očev i kao luda, pusta vojničina koja se samo njega bojala.

kojoj su visili očni kapci i koja beše pri zauzeću Beograda prebegla, pa čak i dve Vlahinje, sestre, za koje niko nije znao ni čije su, ni šta su.

Zamišljao ga je, hteo je da ga zamisli kraj ove žene, ali uzalud; nije bio tu. Čak i ta deca za koju je znao da su tu, negde, iza zida, pa plaču i dreče, bude se u mraku i dozivaju mater, kao da nisu postojala.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Ona je najbolja i najpouzdanija zato što je Vuk bio izvanredno nadaren sakupljač umotvorina, koji je znao uvek da odabere i najbolju i najtipičniju varijantu iz mnoštva sličnih poslovica.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Pogledam levo, kad tamo ja— sav u kockicama i prugama. Televizija! Da sam samo znao, mogao sam još tada kazati ravno u kameru: »Dragi gledaoci, današnji dan obilovao je događajima; kako u zemlji, tako i

« Bio bih prvi. Ovako — ništa. Da sam samo znao! 1950. U moje vreme četrnaestogodišnjaci su imali samo dva para pantalona: jedne kratke, za leto, i jedne, koje su

Tako vam je to u provinciji! Ne daju ti da se istakneš, izdvojiš! Svlače te u svoje blato. Provincijalci! Ali znao sam dobro da će se Odri Hepbern kad-tad pojaviti.

Video sam ih u filmu »Rat i mir« (američka verzija); bez veze, odmah sam znao da ga ne voli, da je sa njim samo onako.

— Jer me ne voliš. – Žuži, Žuži! Tako saznah da se zove Žuži. Nisam razumeo ni reči od njihovog razgovora, ali sam znao o čemu se radi. Tačno sam znao o čemu se radi i kad je pogledala njegov sat. — Skini ga! On ga skida i stavlja u džep.

Tako saznah da se zove Žuži. Nisam razumeo ni reči od njihovog razgovora, ali sam znao o čemu se radi. Tačno sam znao o čemu se radi i kad je pogledala njegov sat. — Skini ga! On ga skida i stavlja u džep. — Tako je bolje...

To treba proslaviti, pomisli! I mada ništa nije govorila o sebi, znao je i kada je dobila svoj prvi bikini, i prve farmerice od dunda Joza iz Kalifornije, poznavao je i pravu boju njene

Jer Grad je dobro znao da je suviše skupa igračka za sve njih koji je poznaju još od detinjstva, da je luksuz posedovati je i da nije moguće

– Rekao sam ti da poneseš nešto sa niskim štiklama... – Ko je znao da je ovoliko daleko? Manastir Svetog Mihaila, koji se iz doline činio blizu, kao da se sve više udaljavao što su duže

Nisam znao treba li da se uzbuđujem, jer još nisam bio odrastao. Posle je hitro preskočila gvozdenu ogradu svog vrta i otrčala

Vreme je proticalo i nisam znao da li je počelo jutro ili je tek prošla noć. Zakoračih u vrt i razaznah neobičan ornament na čeonom zidu tekije.

— odgovara Bel Ami. – Svlačio bih je lagano i posmatrao pogledom šlogirane kobre... – A onda? – I te kako bih znao! Bel Ami ćuti. – Znao bih već... — kaže Pufko. – Dosadno joj je... Pufko skida naočare za sunce.

Matavulj, Simo - USKOK

strah, idući kućama, počeše se šaliti i jedan drugom rugati, tvrdeći svaki za sebe da se nije ni najmanje prepao, da je znao e je njeka glupost tudeška, onoga goropadnog, nemilog, krutog Tudeška Knajsta!

— Ja, vi’š, ja bih da pričekamo, neće li se Tudešak izviniti, jer... — To sam znao! — prekide ga Ivanović, smijući se prezrivo, i otide kući. Ostali bjehu zadovoljni predomišljajem kontovim.

Pa onda što je taj Krcun znao napamet pjesama, priča, poslovica, zagonetaka, to je bilo čudo jedno; uz to, u večernjim posijelima kod vladike, bješe

Janko je znao da je naše primorje bilo njekad mletačko, da je Napoleon razorio mletačku državu, da je primorje po ugovoru pripalo

pripalo ćesarovcima, da su ga poslije Francuzi preuzeli, da su ga Rusi i Crnogorci otimali od Frâncuza, ali to je znao u glavnome. Opaziv da Stevo Bajov umije najkraće, najpreglednije pričati, navede ga da počne s početka.

Vladika nam to potvrdi. Reče da je bio strahovit boj... čekaj, gdje ono? gdje ono reče? To nije znao ni Krcun, koji se uzalud mrštaše od silnog domišljanja. — To je bilo, velite, u jesen godine... Koje? — zapita Janko.

— Reci: „Vaistinu rodi!“ — Vaistinu rodi! — ponovi Janko, smijući se takođe. — Taj sam pozdrav već znao, naučio ga od Graničara! — A sad hoćeš li ustajati, da ručaš? Dolje te čekaju!

da je Janko znao da u taj čas, na tome istome polju, u drugome brastvu, u kolijevci plakaše dijete, koje će docnije, kao najveći srpski

Kod Steva Bajova opet zapodjenuše razgovor o ratovanju Francuza. Janko je morao ispričati sve što je znao o Napoleonu, o njegovom prvom braku i drugom, zatočenju na Elbi.

Željan sam čovjeka iz svijeta, a suviše, s ovijem bih đetićem imao govoriti dan i noć! — Ne zamjeram, gospodine Savo. Znao sam lijepo da ćete, čim se sastanete, zapodjenuti o svjetskim i učevnijem rabotama, kao što vam liči!

Janko se nasmija i otvori. Dijete unese rukomiju i vrč vode, pa, pošto to položi na sto, unese čizme. — A kako si znao da sam ja već ustao? — pita ga Janko. — A kako ne bi ustao na jutrenju?

“ — „Ma, što kažeš, pobogu brate? Zar se mazge legu? To nijesam znao!“ — „Eto, znaj sad!“ — „A kako se izleže?“ — „Lako! Pokrij ga đubretom, pa će se desete nedelje izleći mašče“.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

DEVOJKA: Mani ga vragu, veliki je. KUMAČA: Ćuti, ludo, šta će ti praporac. DEVOJKA: Đavo ga znao, nisam nimalo zadovoljna. KUMAČA: Bre, blago tebi, kad se udaješ! DEVOJKA: E, blago da!

A ovako kod oca... DEVOJKA: Sad kako mu je, tako mu je! KUMAČA: More, kad će biti svadba? DEVOJKA: Đavo ga znao. KUMAČA: Valjda nas nećeš ni u svatove zvati. DEVOJKA E, neću da!

TETKA: Jeste, Jovo! Mlogi su bili kad se o udadbi Julkinoj govorilo. Onda Marić reče: da sam znao, veli, da bije za mene dali, i ja bi je iskao. OTAC: Ej, ćurke ženske, pa iz toga vi držite da će on nju da prosi.

DEVOJKA: Pa šta me ne date kad me čovek ište. MATI: On te jošt nije iskao nego je kazao: da je znao, on bi te sam uzeo. Pa otac ti se boji: upustićemo ovu priliku, a onaj neće doći, pa šta ćemo onda.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

čoveka mora zadovoljiti e, što će reći poetske kriterijume lepog i dobrog, i biti uvek spreman da povlađuje željama: Znao je on i koliko je nebo daleko od zemlje, i odakle se može dohvatiti do mjeseca, i kuda teče voda.

Sve je znao čestiti starac, i sve na svijetu bilo je onako kako je duši dobro. (Priča o velikom čobaninu) Ko zadovolji istinu

Petar Čobanin znao je da razgovara sa decom: osećao je svu nevažnost, prolaznost i neobičnost našeg postojanja. Taj osećaj življenja i

o dobroj kuji) Nema te situacije seljačkog života, tog posla, tog trenutka svakidašnjice, o kojima naš pesnik ne bi znao da kaže proživljenu, tačnu reč.

pragu i gledali u pun mjesec, nas dvojica, velika i mala bena, a okolo su regetale žabe pa uz tu kreketaljku nisi znao jesi li još na zemlji ili zajedno s mjesecom roniš kroz rasperjane naviljke oblaka.

„Imao sam violinu, ali nisam znao šta da sviram”, rekao mi je pesnik u jednom razgovoru. Godine 1949. Zapisao je stihove pod naslovima Bio jednom jedan

i stara, vrlo stara, -jastuke od žute svile niko nije prao, na doručak niko nije zvao, a loviti miševe niko nije znao!

Žalosni ton najpre remeti ono a loviti miševe niko nije znao koje se uklapa u muzičku shemu, ali je po duhu suprotno elegiji: fraza je iz govornog jezika, i u njoj se oseća rđavo

Čoveka u koga veruje znao je preobratiti u pomagača, u saradnika i saučesnika. Podsticao je, ubeđivao, upućivao. „Nije to za mene, ne umem da

Prisustvo u uređivačkom odboru shvatio sam kao mogućnost da mu još jednom, pomognem. Samo je on tačno znao kakav list želi da ostvari. Mi, saurednici, trudili smo se da doslutimo njegove zamisli.

opredeljenja, njegove ironične vizije sveta, te naročitog, izdvojenog odnosa prema pesničkoj umetnosti: Kad bi čovek znao Za sve što ga čeka Ne bi se ni rađo U vidu čoveka Već bi bio ptica Ili vredna pčela Ili samo bagrem Negde na

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Kad mene obese, načast vam narodnost! Hm, hm! To je đavolski posao. SMRDIĆ: Ja kanda sam znao, te sam bio umeren. ŠERBULIĆ: Šta, umeren? Niste li mi jedno parče iz ruke istrgli?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Bio je možda najobrazovaniji srpski kaluđer svoga vremena, znao je ruski i poljski, i prevodio je sa tih jezika. Njegov rad pada u doba od 1716.

Za svoje doba Branković je bio učen čovek, i znao je, pored srpskog, latinski, mađarski, rumunski, grčki i turski. u Bukureštu, pored kneževa brata Konstantina

On je bio najučeniji srpski bogoslov svoga doba, znao je i pisao pored srpskoga i latinski, nemački i mađarski, bio je stručnjak u pitanjima pravoslavne teologije, nazivan je

Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću, rodom Valjevcu, dopadne se bistar dečko koji je već lepo znao čitati, i uzme ga za svoga đaka.

Obradović je znao svoju spremu i sposobnosti i zato se zadovoljio jednim osrednjim eklektizmom, imajući neprestano pred očima stvarne

Horacije je bio njegov glavni uzor, i De arte poëtіca znao je napamet. U svoje »ljubimce« on računa tri pesnika: »psalmopjevca« Davida, Klopštoka, onda slavljenog nemačkog pesnika

srpskoj oazi u Mađarskoj, vaspitan u mađarskim školama, i pošto je ceo vek proveo u mađarskom društvu, on je mađarski znao kao srpski, imao izvestan mađarski patriotizam, mađarski jezik nazivao »naš narodni jezik«, Mađare nazivao »naš

— Sima Milutinović je rođen u kraju i živeo u zemlji gde se mnogo i dobro pevalo, i on je narodne pesme znao još iz detinjstva.

— On nije bio vedra glava, i dovoljno je zato čitati njegova čudnjačka pisma i pratiti ga u životu. On vrlo često nije znao šta govori, i sva je verovatnoća da je hotimično govorio zapleteno i mutno da bi davao utisak genijalna čoveka.

Stil mu je težak, nejasan, često sasvim nerazumljiv. Iako je dobro znao narodni jezik, pisao je nekim naročitim, svojim jezikom.

Onom što je sam znao i kako je umeo i mogao, Milutinović je učio svoga đaka, više mu otvorio volju na čitanje no što mu je mogao dati kakva

trenutku neprekidnih borbi sa Turcima, vaspitan od Sime Milutinovića koji je zaneseno voleo narodnu poeziju, Njegoš je znao narodne pesme, voleo ih, skupljao ih i podražavao.

Milićević, Vuk - Bespuće

u sebi nešto slomljeno, satrveno, tjeskobno; kad se to desilo i zašto je došlo tako iznenada, u jednom trenutku, nije znao.

On mu ih dade bez riječi, rekavši da ide malo u Karlovac. Nije ni sam znao zašto ga je slagao. I on sleže ramenima. Svejedno.

Sve ga je smetalo, bunilo, uzrujavalo. On je već toliko puta, i nehotice, pročitao natpise u kolima i znao ih gotovo na pamet; neke fraze, grozne i sakate, urezale mu se u pamet i neprestano se ponavljale, mučeći, progoneći,

Juče nije smio da se toga stidi, bojao se da ne uvrijedi, da ne ponizi nešto, — što je to bilo, nije znao da li sebe ili one koji su umrli.

Gavre Đaković ni sam nije znao kako se obukao, strčao bez doručka niz stepenice, jurio stanici, šetao nemiran i uzrujan, pogledajući na sat koji je

On je dobro znao da ga mrze i da ga se boje; njemu je ta mržnja godila i on se njom ponosio, govoreći o njoj sa rijetkim zadovoljstvom, pri

davao sebi riječ da će to biti prvom prilikom kad mu dođe; on je bio promislio riječi kojima da joj to kaže, on je znao na pamet svoje fraze i odgovore.

on mu se bio predao sa zatvorenim očima i malaksalim tijelom, proživljujući grozne časove, očajne u svojoj praznini. Znao je da je ona sama kod kuće, da je inžinjer još u jutro nekud otišao, da se i ona možda dosađuje i muči, da možda želi

njezine haljine po tijelu; on ne osjećaše da ide, već da ga vuče za njom nešto jače od njega, i on hitaše a da nije znao šta je to što ga nosi, ne mareći za kamenje koje zapinjaše za cipele, ni za trnje koje zaustavlja.

On ipak sjutradan ne izađe iz kuće, mada je znao da će ona biti pored Une, jer ju je čuo kad je izišla i vidio kuda je pošla; mada je znao da će ga čekati, misliti na

ne izađe iz kuće, mada je znao da će ona biti pored Une, jer ju je čuo kad je izišla i vidio kuda je pošla; mada je znao da će ga čekati, misliti na njega, da će joj možda učiniti nažao.

Sremac, Stevan - PROZA

Ali ipak, nekako, đavo bi ga znao, nije se ovajdio onako kako se nadao. Ostao je jednako gde je i bio. I on uvide da je iste sreće i sudbine koje i

Ali je on i to znao da će tu naredbu svak, pa i sam naredbodavac slabo zarezivati. Čekao je samo da čuje makar jedan pucanj u komšiluku, pa

— Kajo! — viknu Jova, pa lupi besno nogom i zaškripi zubima i opsova nešto arnautski (a to je svega i znao), i hteo je besno pogledati, ali mu oči odoše na salatu od celera. — Zar ti meni to! Tvome Jovi!

Zatim je Jova još dugo govorio, ali nit’ je on znao šta govori, nit’ ga je polaženik slušao. G. Paja i gosvoja Kaja ugrabiše priliku dok je Jova govorio, zavaraše mu

— E, ded’ mi sad otpevaj jednu, al’ onako štogod. Da vi’š, priko, kako peva! Ti valjda nisi to ni znao! Ume ona žestoko da peva! Otpevaj mi baš onu, znaš, zbog koje sam te i zavol’o.

« Potpisan: Jovan Maksić, ukazni poštar. I nekako, đavo bi ga znao kako, ali kod toga sveta sve može da bude. Jednoga dana, kud i kamo pre postavljenog roka, eto mu nje.

Ne, ruka bi mi zadrhtala kad bih ja takvu klevetu napisao! Bio je blage duše, suvremen, znao je Emila devetnaestog veka napamet i kazne je upotrebljavao samo one koje su bile pobrojane u Metodici, ne znam na

Decu je voleo, a deca njega. Vaspitanje, a ne kruta disciplina, to mu je bila deviza. Znao je on i pamtio kako je njemu mrska bila svaka stega i tiranija.

Taman pade mrak, a Marjan na prag. U takvim prilikama i sin je po instinktu znao i »predčuvstvovao« šta ga čeka, i obično bi odmah uzimao knjigu i zadubljivao se u nju, a majka bi obično branila »tati«

To »per-si« u razgovoru između oca i sina nije nikad dobro značilo, to je Marjan iz bogatog svog iskustva znao. Uvek su posle te i takve učtivosti sledovale brutalnosti. — Pa kako ste to oboleli, vaše sijatelstvo, majkin prinče?

— Pa kako ste to oboleli, vaše sijatelstvo, majkin prinče? — Pao sam! — prošapta Marjan, jer je znao da posle tih titula sleduju batine. — A gde si to pao, blago meni? — Na trotoaru. — E, ’oće to. ’Oće!

Radičević, Branko - PESME

To izusti, ode dvoru moma, Osta samac, Gojko naš siroma, Osta čudan, u misli se dao: „Zašto“, veli, „pre to nesam znao? Ali ništa, šat još docne nije“, Te polako dvorima se vije.

Vrti mu se taj mozak viteški, Celi svet se oko njeg' okreće — Čini mu se ni đavo ga neće. Zborio je što je lepše znao, Činio je što bolje mogao, Al' kad vide da ne može tako, Domisli se, obrte inako, I naredi lažne glasonoše, Te na

Kad bi znao di je ona sade, Da joj kažem srca moga jade, Moga srca zaljuveni plam. Sveto mesto, jako što ja gazim, Svaki

U potaji ruža mlada cvala, U potaji pa je i opala; Za miris joj niko tu ne znao, Sve nestalo, a trn je ostao, Pa zabô se u srdašce moje, Tužni oče, i u ono tvoje; Ljuta nama, nama teška trna, —

) 6. — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Da dragog čeka, to sam ja već znao, U vrtu tamo kod lipova stroma, Jutreni pozdrav kud joj uvek nosi I poljub od nje za uzdarje prosi. 7.

lasno Da onda nju mi zgubi smrti kruta; Tek sada znado, ali zdravo kasno, O čemu dosta mislio sam puta, No da sam znao ovo jošte tad, Tek duži bi mi bio srca jad. 46.

Al' što li je Rade kriv tu bio? Ta on nije, siroma, ni znao, Da od oca momu sam iskao... Za godinom godinica prođe, Glas meneka tužan amo dođe, Niza lice proli suzu tešku:

Ta ko li je tako pušit znao? Ko li ikad taki dim puštao? Ta sve venac za vencem navali, Kad god aga lulicu zapali!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Eto, o tome bih, Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovome poslu ne može izmišljati, a pogotovu ne dobri ljudi i sveti bojovnici.

Djedov rođak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispičutura i pričalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začuđeno prekine: — Otkud lisica crvena kad je žuta!

U našoj kući, otkad se zna i pamti, nikad niko nije imao sata, nit je ko znao da po njemu čita vrijeme. Moj stric Nidžo, kad se vratio sa Solunskog fronta, pravio se da „zna u sat“, ali kasnije se

Spustio je sat u krilo kao da se odmara, zagledao se nekud u daljinu i obradovano protepao: — A, znao sam ja da je on živ, rđa jedna. Živ i zdrav. — Ko to, djede? — Moj pobro. Da je on mrtav, i njegov bi sat umro.

pragu i gledali u pun mjesec, nas dvojica, velika i mala bena, a okolo su regatale žabe, pa uz tu kreketaljku nisi znao jesi li još na zemlji ili zajedno s mjesecom roniš kroz rasperjane naviljke oblaka.

Gost je prošivao stelju od samara, a djed je pažljivo gledao u njegove ruke. Njemu koji pod bogom ništa nije znao načiniti svaka je majstorija izgledala kao nedokučiva premudrost pred kojom bi naprečac zanijemio.

Ehej, s glave skinuto, ispod repa izvađeno, nit mu staro kašlje, nit nejako plače. I ja bih tako znao. I da čudo ne gleda očima, ogorčeni strikan obično zdimi nekud na njivu, hvata se pluga, srpa ili motike i sve

Kao da se tom slikom otkupio od svog veselog društva, bradonja se diže i krenu prema potoku (znao sam: ide da gleda ribe u oplićaloj, smirenoj jesenjoj vodi), a začuđena družina ostade da goneta kakvog li to sveca

Čak se i ja nađoh pobuđen da im pomognem u rješavanju zagonetke i već zaustih da pomenem jedinog sveca koga sam znao, svetog Brcka-Prcka, ali se sjetih kakvu smo grdnju zbog njega izvukli i ja i stric Nidžo, koji me je s njim upoznao, pa

— Svetog Jovana! — dosjeća se bradonja. — Pa da, brate, njega. Taj, kanda, ni sebi nije znao pomoći, a kamoli će tek meni.

Zlo bi bilo da ste uvijek budni. Valjda se sjećaš, Rade, kako si mi znao pravednički zujati i dosađivati kao podnevni goveđi obad.

Nije me dragi bog u to uputio, pa eto ti. — A znao si ovoga uokviriti, a? — To je moj i brat i svetac, i ja druge ne pripoznajem, pa vi radite šta vam drago!

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HASANAGINICA: Ko dolazi? BEG PINTOROVIĆ: Imotski kadija! HASANAGINICA: Šta kažeš? BEG PINTOROVIĆ: Znao sam da š prebledeti! HASANAGINICA: Imotski kadija? On, posle sedam godina? MAJKA PINTOROVIĆA: Hvala Alahu!

Da mi prvo porazmislimo. HASANAGA: Šta misliš, da nije možda umešan i kadija? JUSUF: Ko bi ga znao! Evo ti ga! HASANAGA: E, dugo li ga je zadržo, svinja jedna! Gleda da ga se što pre otarasi! Ti sedi, i ne izlazi!

HASANAGA: Ču li ti ovo, efendijo? Oće da se oprosti s detetom! JUSUF: Ne vidim ništa posebno. HASANAGA: Nisam znao da je tako bolećiva. BEG PINTOROVIĆ: Tako je kako ti kažem. HASANAGA: Moram ti priznati da sam iskreno zapanjen.

Naše je da ostavimo utisak, — ne znam ja kakav; kad nas je aga ovako oblačio, valjda je znao šta hoće. AHMED (za sebe): A što baš ja da saopštim? Ionako mi ne bi verovali.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

ga Toda darova novom košuljom, a mladoženja stoparcem, on, uviv košulju oko sebe, i pokazujući svakom ono stopara, nije znao šta da radi od silne radosti i tolike sreće.

Uvile se oko one stare žene, pa joj ne daju da mrdne. Ali ’adžika je ’adžika! Zar će ona još i takve da gleda?... Eto, znao sam ja to, slušao, mislio o tome, ali sam opet ćutao.

Našto spominjati sve one želje i nade, one rane, ubitačne zrelosti, kojom smo se čak i ponosili?... Ja sam samo to znao, da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko!

Eto tako je to bilo! Znao sam ja: da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje; znao sam, da bi me negovala i čuvala k’o očnji vid.

Eto tako je to bilo! Znao sam ja: da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje; znao sam, da bi me negovala i čuvala k’o očnji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak...

ja: da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje; znao sam, da bi me negovala i čuvala k’o očnji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi ti bila bogata, iz znane kuće i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli!

Znaš ti nju, ode tek na neku stranu, pa je tamo i Bog zaboravi. Ali ja sam osećao, znao i sa nekom sigurnošću mogao bih te naći gde u tvojoj bašti, pod dudom, u travi, poklopljena ničke i uvivši glavu u

To je bilo sve. Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim.

Svi su znali zašto nećeš i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dâm drugome, da tu svu svoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima.

A ovamo? Oh, da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti?! Nisam te smatrao za višu od ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto, što me je sprečavalo

Vratih se. Topih se i nestajah. Bejah lud... Veče pade. Mesečina iziđe. Nisam znao kako sam večerao. Zalogaji mi zapirahu, ruke drhtahu a prsti behu oznojeni.

Sedoh. Drhtao sam kao prut. Odjednom čuh laki šušanj. Znao sam da si to ti. Htedoh da ustanem ali ne mogah. Stisnuh samo jače pesnice u travi i zaustavih dah. Šum bivaše jači.

Kostić, Laza - PESME

»Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda. jezdi!!« Kao smeli moreplovac drevnih priča i vremena, što je, vezan za katarku, u bezumlju slatku,

— — Tako mene zvuci gone, a za svakim reči zvone: »Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda jezdi!« — Al' manuše bela krila, progovori moja vila: »Kuda jezdi? —- Našoj zvezdi!

se, karaće vas ljut, toliko spati što ga pustiste, toliko njega, što je svaki čas neobrađen što veku ostaje, progonit znao neštedimice, ma goneć čas, progonio i vek. — Probudite ga! — — Stani! nipošto!

ne pusti sumnje da te salete, u duhove prenesi smrtnu vest, prenes' je pre neg ono što si znao svog roditeljskog duha zapovest u sumnjičarsku, smrtnu svoju svest!

Srb, u onaj narod de se prelije livena tolko dušanova krv, što tebi može zborit smelije, uglednije što te je slavit znao, — misliš li tako, onda nam je žao: do strašnog suda još pretrpi se a ne veruješ li, — posrbi se!

A Miris što se po duši proli, to su boli. Ne goni bole, ne goni, Jole! Bolu ti beše posvećen vek — Telu si znao vidati bolje, Al' kom se duša sa bolom kole, jadan je tome koljivo lek.

Je l' bole srce, ili ljuštika? Shvataš li, površniče?” Ja bih znao inače na to odgovoriti, al' neću da ga jedim, redak mi je gost; razmišljajuć bajagi ćutao sam. „Pa šta to čitaš?

— Nije ni znao zar da sam živa? u bogu, mnio, duša mi počiva, zato i sebe predade bogu. U bogu, reče, naći je mogu! — Oh, kamo da je,

„Zar opet bula, budalo stara? Ko će da pati, ko da odgovara? Zar ne znaš, bolan, ne znao boga? Zar ne znaš vole paše čestitoga?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

da nisu videle, „nego — vele — ima jedan stari orao, koji ne može da leti, pa je ostao u šumi: može biti da bi on znao kazati za taj grad“.

A zmaj mu odgovori: — Da si ti meni pod kolenima kao što sam ja tebi, ja bih znao šta bih radio. A Stojša mu reče: — Ja tebi neću ništa, — pa ga pusti.

A zmaj mu odgovori: — Da si ti pod mojim kolenima kao ja što sam pod tvojim, ja bih znao šta bih radio. Onda mu Stojša reče: — Ja tebi neću ništa, — pa ga pusti.

po svetu, i tako putujući zadugo, dođe u jednu planinu i onde zanoći u jednoga pustinika, pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: — E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba.

Posle dođu sluškinje n kažu carevom sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži.

Pošto se smrče, Grbo skoči u vodu i dođe do ponoći do konja. Odmah potegnu konja za dizgine, jer je znao šta će bit. Konj se prodere što je više mogao, a Grbo odmah pod konja u vodu.

Ove je iz kule nestalo da nije ni car Petar znao kako i kuda. U onaj dan kad car Petar iz kule iziđe, beše jedan krivac na belom lebu koji bijaše osuđen na robiju od

Rob mu odgovori: — Bi ti znao naći i dovesti kćer ovamo, samo da mi se ovoga teškoga gvožđa oprostiti. Car Petar zapovedi da gvožđe sa osuđenika

Kad car i njegov doglavnik opaze da je on oživeo, reče doglavnik caru: — Taj će sad još više znati nego što je znao, jer je bio i mrtav pa opet oživeo.

što legne, ali dolete dva gavrana, te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: — Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.

A dete mu odgovori: — Nisam ništa, nego sam zaboravio i ono što sam pre znao. Onda se đavo rasrdi, pa mu reče: — Kad ti dosad nisi ništa naučio, nećeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bestraga

Kad vetar stane, gospodar od galije nije znao gde je i pošavši još malo dalje, dođe pod jedan grad. Kad se čuje u gradu da je došla galija iz nepoznate zemlje, navale

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Ja sam baš nesrećan čovek, kud se god okrenem, tu vidim štetu. Ah, sirota Perso, nisam te znao uvažavati. Ona me je kukavna slušala kao cara. JEVREM: Pak si i nju kinjio, dok nije umrla.

Moj kuma Makso, imaš blagu ženu, pa si se razmazio, a da ti je moja na glavi, znao bi šta je pis. MAKSIM: Pa ajde da se menjamo. KUM: Samo da može biti, dao bi ti za nju i polak kuće.

ISAJLO: A šta je to trifelja? DOKTOR: To je trifelj. ISAJLO: Lepo, samo kad bi znao, šta znači. DOKTOR: Kako ne bi znao, šta je trifelj, šimlovina i lukovo rastjenije, kad u knjigi stoji da dobro

ISAJLO: A šta je to trifelja? DOKTOR: To je trifelj. ISAJLO: Lepo, samo kad bi znao, šta znači. DOKTOR: Kako ne bi znao, šta je trifelj, šimlovina i lukovo rastjenije, kad u knjigi stoji da dobro učastvuje na vkus?

DOKTOR: I Nemci tako zovu. MANOJLO: E, pa to su gljive. ISAJLO: A otkud ti to znaš? MANOJLO: Kako ne bi znao, kad kod nas u kući Nemci svaki dan gotovo jedu.

Ovo je dosta da postigneš ponjatije datela. ISAJLO: Ali, šta je to datel? DOKTOR: Kako ne bi znao šta je datel? ISAJLO: Ne znam ni kako ću iskati, ni gdi ću ga tražiti. MANOJLO: Da nije to što i Nemci zovu datel?

DOKTOR: To ne graniči ni na kaku sumnju. MANOJLO: E, pa kod nas se kaže urma. ISAJLO: Urma? Urma? To sam i ja znao? DOKTOR: Urmu nisam hoteo upotrebiti, jer je reč turska, a od takovog đubra treba jezik čistiti. (Na strani.

MANOJLO: O, da lepi reči! Kad bi samo smisao njiov znao. DOKTOR: Znaćeš, dragi moj, jer svašta ima svoje klipe koje treba preći. Kako ti je ime? MANOJLO: Manojlo.

ISAJLO: On mi uvek govori, kad polazi kud, da njegov razum ostavlja kod kuće da sedi. A zašto, bog bi ga znao. MANOJLO: Pa jesi li ga koji put vidio? ISAJLO: Bogami, ja nisam. A šta mi je do njegovog razuma?

DAMJAN: Kako bi ti to od mene zahtevao, da ja tebi za tvoje novce jemčim? KUZMAN: To sam ja napred znao, zato sam ja moje novce i iskopao. DAMJAN: Šta? KUZMAN: Tako je, moj komšo; ja sam moje novce izbavio.

JAKOV: Nego, da idemo na sud. Ti, mene, od blagorodne familije, tako da zlostavljaš! SELjAK: Sinovče, ja nisam znao da si ti čovek. JAKOV: Sad znaš, zato ajde na sud. SELjAK: Prođi se suda, čoveče, šta sam ja kriv?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Dakle, tebe je Stevan mesto Pele kod Srete odneo? STEVAN: Milostiva gospođa, molim za oproštenje, ja nisam znao. SRETA: A šta ću ja da reknem? PERSIDA: A ja? SULTANA: Svi ste vi nevini.

Lalić, Ivan V. - PISMO

7 Jednom, kad dugo bila si na putu Po nekom podneblju što nije tvoje, A nisam znao pravac ni maršrutu, Ni šta ti na tom putu pisano je, Kada po dan bi stao u minutu, Kad morao sam da volim za

No sve je bilo kao na dlanu: Prostor i vreme u nama, račun na stolu, Rim... Jednu od važnijih tajni znao je Boromini: Da izuvija oblik, izmuči linije, da se Lepota ravnoteže oseti kao bol, Ali i kao blaženstvo što

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

“ Tu me on načisto ispusti iz ruku; pravo na parket, toliko se bio zapanjio što umem da govorim! Nije uopšte znao. A u stvari, ja sam od samog početka umela da brbljam, samo što nisam imala šta da kažem, u tome je štos!

Ja to stvarno ne razumem. Pa ja sam već sa deset godina znao šta ću da postanem u životu! A ti? Hajde, reci, šta misliš da studiraš? Šta te to tako izuzetno zanima?

Baš tako. I što je najzanimljivije, niko nije znao u koje vreme dolazi na posao; mora da je stizao još po noći. Jednostavno, postojala je jedna stvar u koju ste mogli

Taj čovek je, naime, znao sve o meni, a ja o njemu ništa! Bio je nešto kao krunski svedok svih mojih ljubakanja pred kapijom, njega su pitali da li

Poznavao me je još kao klinku, znao je sve moje perje, kad sam šta podobijala, a vrlo je moguće da se sećao i dana kada sam prvi put skratila kosu i

perje, kad sam šta podobijala, a vrlo je moguće da se sećao i dana kada sam prvi put skratila kosu i produžila suknju — znao je, dakle, sve o meni! Ako se više ne pojavi u kiosku gotovo je s jedinim pravim prijateljem!

— pita ga carinik. Plastične ili keramičke? —Molim? — zgranu se naš povratnik. On, naime, kaže Sule, uopšte nije znao da je u međuvremenu Jugoslavija postala najvažniji uvoznik plastičnih koski za pse, sa autentičnim mirisom prave kosti

se da sam u ogromnim količinama pitala policajce gde se to u Londonu nalazi izvor tonik-votera i niko od njih nije znao da mi kaže gdje je to mesto!

i, kako se kasnije ispostavilo, obrisale prozore rukopisom njegovog poslednjeg romana, što on u tom trenutku nije uopšte znao. Taj film ćemo gledati tek sutra, hoću da kažem! Posle dva dana crnačkog rada, stvar je ipak nekako izbudžena.

o kome je reč pomisli da će živeti kao kamen u bubregu, sad kad je najzad maznuo telefon, ali, vidi vraga, nekako nije znao kome prvo da se javi, i ne samo to: nije uopšte imao nikoga na celom svetu kome bi mogao da se javi!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ — A ždral će: „Nisam iz neba pao?“ „Otkuda ideš, vrag bi te znao!“ „Slušajte, momci — ptica će mirno — dug sam imao let — dane i dane nose me krila, preleteh silan svet.

Mačak je sastav prekrasan dao, u društvo prvih mudraca stao, ovako ne bi ni lisac znao. Dobar si, zeče, dobro ti ime, ocenu spremam još ove zime, kad vidiš torbu staroga Sime.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Od prvoga časa, od sasvim prvoga časa. Samo ja nisam znao da izrazim šta osećam, nisam znao ko propoveda isto; nije imao ko da mi objasni. Je li, Marija?

Od prvoga časa, od sasvim prvoga časa. Samo ja nisam znao da izrazim šta osećam, nisam znao ko propoveda isto; nije imao ko da mi objasni. Je li, Marija?

Ali ja nisam ništa poverovao. Ja sam znao koliko je on dobar i koliko bi njemu bilo nemoguće da učini tako ružnu stvar.

— Otkuda znate da sam bio? — Maločas sam videla njegovu mater; ona je ožalošćena što i nju niste potražili. — Nisam znao da bi joj to bilo prijatno. Pozdravite je. — Ivona, šta si učinila sa svojom kosom? Putovaćeš! — Kuda?

Kada se vratio iz marine roditelji su ga oženili. — Je li to skoro bilo? — Ima šest godina. — Je li znao da želite da pođete za njega? — Ne znam. Ja nisam nikad nikome to pričala.

Nisam se bojao, osećao sam samo zadovoljstvo što ga vidim takvog. I on je to znao. Sigurno da je znao. I uplašio se. Rekao je: Zašto ste me doveli ovamo? Hajdemo! Bio je lud.

Nisam se bojao, osećao sam samo zadovoljstvo što ga vidim takvog. I on je to znao. Sigurno da je znao. I uplašio se. Rekao je: Zašto ste me doveli ovamo? Hajdemo! Bio je lud. Bojao se da mislim da je demon.

Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo munja pokazala onaj gradić u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u obom mestu,

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

I jedna ptica, tiha, svesna da je neko posmatra odozgo, iznad nas, sa grane. Mislio sam da sam zalutao, no za put sam znao.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SARKA: Da mi je samo znati šta mu je to trebalo? SIMKA: Baš i ja se to pitam. AGATON: E, šta mu je trebalo? Znao je on dobro šta mu je trebalo.

jeste bio onako plemenit i dobrotvor, i čestit, i sve što hoćeš, al' mu se mora priznati da je bio i veliki šeret. Znao je dobro on šta radi.

VIDA: Bogatstvo, pravo bogatstvo. TANASIJE: Taj je znao zašto je živeo. SARKA: Ah, onaj srebrni budilnik! SIMKA: A čiraci, šta kažeš za one srebrne čirake?

AGATON: E, to je lepo od vas! Ama, kažem ja njima: pametan je to čovek taj advokat, neće on terati u krajnost. Znao sam ja to! E, baš vam hvala u ime cele porodice. ADVOKAT: Molim.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

jedinica krene, pa stane, onda opet hajd sto metara, zatim stoj tri sata u mestu. — A zašto? — A vrag bi ga znao... Zaglavi se nešto napred, ili takva mu je situacija...

Zaustavio se preda mnom, primio ravnodušno raport, jer je znao unapred šta ću mu reći. Pošto mi lako otpozdravi, pozdravio je odsečno vojnike.

Sunce je izlazilo kada me je neko povukao. Po navici sam skočio, ali nisam bio svestan svojih postupaka, niti sam znao gde se nalazim.

I tada najednom nestade onog teškog stanja, koje me mučilo već duže vreme, a ni sam nisam znao od čega je dolazilo. Iz one šume desno počeše da izlaze Austrijanci i kroz improvizovanu saobraćajnicu da uskaču u

— More, pustite vi mene kući, ja bih znao gde bih otišao. — Puštamo te. I vas dvojica ga puštate... Evo, Milutine, Mićo, Mikule, slobodan si.

— Alo, alo! — A tebi, naredniče, treba dva sata da stigneš! — prekori me ljutito komandant. — Lutao sam... nisam znao pravac — pravdao sam se. — Slušaj... izveštavaćeš me čim se što desi. Jesi li razumeo?

Ostavih slušalicu, razmišljajući kako ljudi sasvim bez razloga zapliću i onako mučan i težak život. Niko nije znao da me uputi, a sada se komandant ljuti, kao da sam ja šetao po polju i brao cveće.

Izgubismo, poznadosmo — veli sa izvesnom tugom narednik đak Tasić. — Da me nešto sada puste kući, znao bih da živim. — Je li, bogati — obrati mi se narednik đak Vukosavljević — zar nisi mogao dobiti odsustvo?

— mislio je narednik... — A šta će reći komandir... Pitaće gde sam bio ja... Hm! — sumnjivo zavrte glavom... Znao je iz dugog službovanja u ovom puku, da krađu nikad ne treba objavljivati. Nije to nemu prvi put.

— A, to za tvoje godine nije ništa — teši me on. — Kada sam ja bio mlađi, padao sam, i nisam znao za sebe. — On se okrete svome seizu: — Sjaši i daj konja gospodinu potporučniku, a ti se vrati.

Večernji povetarac, ispunjen mirisom uvelog lišća, pirkao je. Išli smo ka železničkoj pruzi. Ali niko nije znao na koju ćemo stranu, da li ka severu, prema Nemcima, ili na jug, prema Bugarima...

Konji drhte, a i mi smo usplahireni. Veli Gruja: — Kad bih znao da mene gađa, umeo bih da se čuvam. Kad ovako obasipa, čovek da izgubi glavu.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

reče Ljubica. — Ni najmanje. Ja sam učestvovao zbog društva, a i zbog ručka, za koji sam znao da će se davati posle pregleda škole. Oni se krenuše kroza selo. Putom se vodio govor samo o radu u školi.

Vidim da se rado sećate mladosti... — Mladosti ?... ponovi Gojko i zamisli se. Ja je nisam imao, ni znao za nju... Ne, ne... ja nisam živeo u mladosti, niti znam šta je to.

— Pisarevu... onoga, njegovu ženu ti poznaješ ? — Znam je kâ tebe; kako je ne bi znao... — A zna li ona tebe ? — Mučno, bogme... Mi smo ti, bratiću, ovaj... — Dobro, to je dobro što te ona ne zna.

da ja... poče on zamuckivati, zaduvan i uznemiren. A ne znate... vi ne vidite šta je u meni... I sam nisam znao... Sad vidim... Jest, ovaj... — O, prijatelju moj... i druže!...

on, gledajući je živo, sevajući vatrenim očima i govoreći brzo, uzbuđeno: u drugoj gimnaziji razboli mi se gazda. Znao sam, ako umre da nemam kud... drugi me niko ne bi tako milostivo primio... propao bih...

I čim stupih na ispit, znao sam da ću propasti, jer nije bilo stradanja, nisam nimalo stradao... I propao sam. Pa evo i sad, posle ovolikoga

Kad dođe u Brezovac, smrče se sasvim. Sad je već dobro znao radi čega je došao ovamo. Uvuče se lagano u dvorište, pa odmah zađe pod prozore sa istočne strane.

A Stojan sede sa Veljom i nastavi pričati o poslednjim događajima. Velja je to već sve znao, pa stade misliti o lekaru, da li će doći sutra rano, kao što je obećao. Posle stade misliti o Gojkovoj bolesti...

— O čem je buncao ?... Ispričajte mi sve kakav je tada izgledao, šta je radio ?... Velja taman kaza šta je video i znao, a Gojko stade mahati rukom i opet udari u bunilo. — Za sad je obično bunilo...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Banjicom, gospodo, ako niste znali! To je prvo! JELISAVETA: Sad samo kaži da ti to nisi znao! (Sedne na Majcenov sto i zapali cigaretu) MAJCEN: A, drugo, ja vas neću pitati kako ste se u drugim krajevima

Ništa, niočemu! DROBAC: Ni jedan od njih ništa ne zna. U početku. A sve što na početku nije znao, na kraju zna! BLAGOJE: Ja mojom glavom garantujem da ne zna! DROBAC: Nekom zna, a nekom ne zna! Kako kome!

Uniđe mi kao nadrkan pastuv, a iznesu ga ko probušeno prdalo! Zna i što ne zna da je znao! GINA: Majko Božija...

VASILIJE: Pre će biti da se život njim poslužio i poigrao! A on... Nit je on znao koju ulogu igra, ni zašto, ni u kojoj predstavi! (Sa desne strane, skoro trčeći, dolazi Simka.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

I, tako, bez doma, ipak će mi sudba postati pitoma. Ne, nisam, pre rođenja, znao ni za jednu tugu, tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.

I, tako, bez tela, duša mi je nevidljiva, i nevesela. Jednog proleća, i ja sam gorko znao da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.

Pogledah uvis, da li je to mesečine prah, ili je ledeni vir zore, što mi guši dah? Nisam znao da mi, trešnjom i bistrim potokom i strasnom vitkošću devojke, njinom pritokom, Ona to već, iz daleka, kolena prebija!

Uvek sam, bled i prazan, u svetu ovog slasti, znao da sve to gubim, u telu, i pod travom. Da i sa tih promena pada mrak pepeljasti, i veje, gusto, bliskom i daljem, snom i

Možda je tada i siromah Gavrilo Princip kraj mene prolazio, ali ja to nisam znao. UZ PESMU O PRINCIPU Odlazeći u Beč, u jesen 1913, ja sam bio ostavio u Beogradu jednu dramu, u Sarajevu jednu zbirku

od najviših položaja u vojsci držao je Srbin, šef štaba, general Puhalo (defacto ime je bilo Puvalo), koji je, u Beču, znao mog ujaka Vasu Vujića i dolazio mu u kuću, zbog moje ujne, Bečlike, i srpstva.

Ja vidim sebe kako u tim grobljima pojem Vječnaja pamjat svojim zemljacima. Ja sam te svoje zemljake znao, dotle, samo sa školskog raspusta, u cveću bagrenja i mirisu jorgovana.

Čapa Radovančev, iz Pančeva. Ostalima ne pamtim imena. Mene je spasao Šaca Petrović, lekar iz Kikinde, koga sam znao i pre rata.

književnika, u Savremeniku, i poslao sam bio prve pesme ove vrste uredniku toga časopisa, Juliju Benešiću, koga nisam znao i koji je mislio, u početku, da je moje ime neka vrsta pseudonima.

Skidaju često i medalju. Ja sam iznenađen tim neredima, pred zgradom Parlamenta, u tramvaju, a šta se to događa, nisam znao. Nisam još očekivao vojničku pobunu, mislio sam da će početi, kao u Pešti, u radništvu.

Nisam znao nikakvog sem vojničkog zanata, a znao sam da je i moja mati jako osiromašila. Nisam verovao da ću moći ponova da nađem

Nisam znao nikakvog sem vojničkog zanata, a znao sam da je i moja mati jako osiromašila. Nisam verovao da ću moći ponova da nađem volje, i novca, za svršavanje studija

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Ali, šta da radi? Znao je da se ljudi neće za njegovu ljubav raseliti da bi on mogao ostati sam, nego smisli da se ukloni on od ljudi i da ode

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

MORE 72 DANGA 96 MRTVO MORE STRADIJA U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode; držali se

A ti valjda nisi ni znao da je danas još i svečanost? — završi pitanjem obrativ se meni. — Nisam. — Čudnovato! — reče on malo uvređen, poćuta,

zapanjiti od čuda, ali, da on ne bi primetio, priberem se i priđem, te mu i ja čestitam rečima: — Izvinite što nisam znao za taj vaš svečani dan, i veoma žalim što vam nisam mogao u određeno vreme čestitati; ali, evo, to sada činim.

— Napred! — rekoh, a i šta sam znao drugo. u sobu uđe gospodski odeven čovek s naočarima na nosu. (A već i da ne pominjem neprestano, treba imati na umu

Što sam više mislio, sve sam manje razumevao smisao ministrovih reči, sve sam, upravo, manje znao o čemu mislim. Dok sam se ja mučio tim bezuspešnim pokušajem da mislim o tom čudnom zakonu u toj još čudnijoj zemlji,

A to je bar tako važna stvar u zemlji! — naljuti se malo smireni i pobožni gospodin ministar. — Izvinite, to nisam znao rekoh. — Niste znali?!... Koješta!

— Nisam znao da je toliko lud? — razgovaraju ludi. — Ja sam, pravo da ti kažem, uvek primećavao da s njim nisu čista posla.

Ja se nasmejah. — Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti?... Ja mu ispričam kako sam zalutao, i da sam iz daleke zemlje Srbije.

— reče drugi. — A, eto ti tvoga Talba, a juče ga hoćete da predsedava na zboru! — E, pa ko ga znao! Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga, jer svakog sramota da se pokaže kukavicom.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Sirota šaša, kako bi se šalila, da je mogla ose ćati i govoriti. Bog bi ga znao, šta je ona skrivila curama večeras. Pa 'ajde, što je gnječe i lome, no je posle bacaju na čistu, okomišanu gomilu.

Pio je kao smuk, pušio kao Turčin, ulagivao se oko ženskinja kao Grk, lumpovao više nego što je živeo... nije znao mere ni čemu. Kad je svršio »pravdoslovije«, dobio je za nastavnika »junošestva«.

Besmo iznemogli od umora i — straha... I ako se krilo, ipak je svaki znao kud i zašto idemo. Čuveni Despić beše počinio tolika čuda i zadao takav strah celoj našoj okolini, da su mu

Ispiti su mu svagda išli »kao po loju«. Dosada nije znao šta je to pasti na ispitu. Istina, imao je i »sreće«: nekako se svakad dešavalo da bude pitan ono, što je ponajbolje

Istina, imao je i »sreće«: nekako se svakad dešavalo da bude pitan ono, što je ponajbolje ili bar vrlo dobro znao. Razgleda ceo predmet, nauči teže stvari, pa ako i ostane što sumnjivo, on je već znao da to neće biti pitan.

Razgleda ceo predmet, nauči teže stvari, pa ako i ostane što sumnjivo, on je već znao da to neće biti pitan. Događalo se, bogme, da je ponekad i sa zebnjom išao na ispit.

A ima i tako lakih stvari, pa im on ipak ne može da uhvati red. Eto, seoba naroda. To su prve lekcije, koje je on znao »kao vodu«, a sad su mu napravili čitavu zbrku u glavi Kelti, Finci, Huni, Vandali, Goti, naročito ovi poslednji sa

šta bi ga mogli zapitati? Krstaške ratove... Kako bi mu to ispalo? Hajde baš da proba!... — Poče da se seća. Znao je šta treba reći o Svetoj Zemlji i povodu ovih ratova.

bi se Pera začudio ovome odgovoru, jer mu slovenske države behu tako nejasne i zbrkane, da im nije nikakva reda znao, ali sad mu beše svejedno. On se osvrte i stade nemarno da razgleda drugove.

Rezultat ovoga ispitivanja beše jasan i nesumnjiv: budan sam; pri čistoj sam svesti; ni traga od pijanke. Znao sam da od mog stana do škole moram koračati pravom ulicom sto i devet puta.

Između njih naročito se pročuo čiča Pera. Njega je znao ceo naš okrug, a znala ga je i većina naših manastira. Ko ti nije dobio od njega kakav pametan savet, ili retko seme,

Međutim svi smo znali, da od rođenja svoga on nije znao za pravu nevolju... Ali mene je najviše zanimalo i padalo mi u oči ono, istina vrlo retko, no čudnovato sevanje oka

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Eto, vidiš, kako se pravi javno mnenje, ako nisi znao. JEVREM: A to sve vi kuvate tamo pred „Narodnom gostionicom”? SRETA: Tamo, dabome!

Da smo mi znali da vi hoćete da budete poslanik... JEVREM: A da sam ja znao da on hoće da bude poslanik... MARINA: Pa lepo, prijatelju, al' kad se hoće, sve se to još može popraviti.

JOVICA: Jeste, to priznajem. Da me sad ko zapita: bi li se poturčio kad bi znao da Jevrem Prokić neće biti poslanik, i to bih pristao.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Rajhov Sistem higijene znao je sav skoro napamet, kao vodu. Koliko je puta samo citatima iz Rajha »pomerio cimentu« kapetanu kad je pisao dopise

Sve je to znao svet u selu, a naročito neke udovice. One su saznale i objavile te podatke o štatistici dece ćir-Đorđeve; a one su ga

je kafedžija zaslužan po čovečanstvo, a naročito po Srpstvo, koje se, politički raskomadano, tu sastaje; a i šta bi znao, šta bi čovek radio bez kafane u ovoj odavno lepo i zgodno nazvanoj dolini plača, kako davno nazvaše zemlju.

« I vlast ostane, ne sme dalje. Jer ako ćemo pravo i po duši da kažemo, ono tako je nekako i bilo. Mića je znao nekoliko za selo potrebnih majstorija. Bio je bistar i vešt u svemu, a imao je čudo laku ruku.

Bio je bistar i vešt u svemu, a imao je čudo laku ruku. Umeo je, na primer, da namesti nogu kad je ko ugane, znao je dobro da brije, metne samo ćasu sa sapunom i slanik sa solju pored sebe, pa malo brije, malo posoli, pa gotovo

i korisnih stvari, kao: reakcija i progres, proletarijat i kapitalizam, suverenitet, tiranija, emancipacija ženskih, a znao je i da je svojina krađa, i kakve su skamije u Norveškoj. I taj isti Maksim, da ga zapitate, ne bi vam to znao kazati.

I taj isti Maksim, da ga zapitate, ne bi vam to znao kazati. »I nakovnji uveličaše veselje! veli Sreta na jednom mestu u dopisu.

— Bre, bre! — viknu ćir Đorđe kao oparen. — Pa sam si obećao! — veli mu Sreta. — Obećao sum, ama nesum znao kol’ko koštuje. — E pa sad znaš. — Mnogo! — veli Đorđe. — Ama nije mnogo!

— reče treći. — ’Ajd’mo! Nijedan ne pristade. — A vala, i sam se čudim što sam se mlatio s vama, kad sam vas odavna znao kakvi ste! — veli Sreta. — Svi ste vi memeluci, inertni prema građanskim slobodama.

Mrak se polako spuštaše i zamotavaše selo u svoje mračne skute. I sam mesec kao da je znao za to veselje, te se potrudio da ga i večeras svojim odsustvom uveliča; izašao je tek pred zoru, da ne pokvari

Molim te. Mića je znao čaršijski red pa je najpre lepo zamolio ćir-Đorđa. — Molim, pobratime, mnogo me ljutiš s take reči.

Taman je pustio ćata, a Ljubica se briše maramom i hladi — kad stade pred nju Mića. A znao je, kažu, žestoko da igra. Bio je igrač da mu je trebalo para tražiti. Naučio je u vojsci mnoge »jevropejske« igre.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Šeta on, šetaju i krpe Njegovih kratkih pantalona. NAZADAK Car Maksimin, što od gladi što od besa, Znao je da pojede šest oka mesa Sa salom, sa kožom, crevima, kostima I drugim pojedinostima!

Šta to znači? Čudite se što niko nije primetio Da je Žunja otišao u noć bajnu? — I ja bih se čudio, Kad ne bih znao tajnu.

U srećna, lepa Vremena ona Mogla se kupiti Jedna bombona. U kakvoj maloj Nevolji, muci, Znao je da se Nađe pri ruci. A ovde, avaj! Sudbino kleta! Ćuti i spavaj Do kraja sveta!

ČUKUNDEDA Od moje rodbine, najviše ugleda, Bar za me, ima jedan čukundeda. Za sve je znao protivutuk, Svakom je istinu gurao pod nos.

Pa pošto je znao da smaže svog bližnjeg, Blizu je pameti (kao što koži blizu uš je) Da ga nije mnogo mučilo grizodušje.

Vređaš se? Pa i hoću, da te vređa! Dođe čas da se za milost moli! Znao si da nam okreneš leđa, A sad ćutiš, pokunjen ko đak u školi...” „Kukavni, bedni anarhisto!

), dovijao se. U jesen 1954. sretoh, na ulici, Oskara Daviča, koga sam i odranije pomalo znao. Upita me, jesam li počeo pisati pesme. (Pri prvom susretu, na isto pitanje sam mu odgovorio odrečno).

Stigao sam da se zaposlim u velikoj novinskoj kući, i da posle šest meseci dadnem otkaz na posao; znao sam prilično o životu, a pevao sam o onome što stoji iznad života, što ga prevazilazi.

Rakić, Milan - PESME

O, šta me tišti kao gvožđe vrelo? Znao ga nisam, pa zašto bih plak̓o? Znao ga nisam, pa zašto te, rako, Ne smedoh tada pogledati smelo? Ne znam.

O, šta me tišti kao gvožđe vrelo? Znao ga nisam, pa zašto bih plak̓o? Znao ga nisam, pa zašto te, rako, Ne smedoh tada pogledati smelo? Ne znam.

duvna seda Što međ četir zida vek provodi zao, Nekorisna, suha, besplodna, i bleda, Nit̓ je koga znala, nit̓ nju kogod znao.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

VUK MIĆUNOVIĆ Da nijesi u kuću došao, znao bih ti odgovorit divno; ema hoću nešto svakojako. Zar obadva nijesmo hajduci?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Ako bi sa njim bilo još koga u društvu, koji je ne bi znao, ili bio čuo za nju, ali još je ne video, onda bi Sofka uvek za sobom, kad bi oni odmakli, čula razgovor.

da ima šta videti: da ne misli kako oni, od velike sirotinje, baš moraju kuću prodati, te da se on pokaje, jer, kad bi znao da oni moraju, on bi manju cenu dao.

Što odmah, bez reči, ne pristade? I po tome bi svaki, naročito on, otac joj, znao da ona pristaje, ne što hoće, nego što se žrtvuje radi njih, da njih izbavi sirotinje i bede.

Idem, da naredim kod kuće. Morao je to. Nije smeo novoga prijatelja da odvede onako, pošto je znao da kod kuće niko ne zna i nije ništa spremno.

A Marko, kao da je znao kakva je ona sada, ponovo iziđe, da je ohrabri. — De, šta ti je? I, što nikada, pomilovao je po njenoj uskoj, gotovo

I ma da su tada već bili u modi astali, ipak je naredio da se, po starinski, postave sofre, jer je znao da ih niko, sem njih, nema takve široke i velike, niko onako, za tridesetoro, dugačke, jednostavne peškire preko

Posle se vide kako on tamo sede, i to ne onako kako je hteo, nego kako je znao da treba sada, na svadbi, sedeti. Sede, da ga svetlost od fenjera u lice zapljuskuje, te da se, onako naslonjen ramenom i

A tada, videći kako se on raspoložio, časti svirače, oslobodiše se i one. A i on kao da je znao za to. Stoga je namerno tako i radio.

i naređivao sviračima šta da sviraju, I to ne one pesme, koje su bile lično njegove, nego ove, svakidašnje za koje je znao da ih svi ostali vole. Čak poče odozgo sa sviračima da razgovara, naravno turski. Poče pojedine da raspoznaje.

I sa njom poče da se penje, pustivši da ga ona vodi. Tobož on ne zna put, ne zna stepenice, pa ne bi znao kuda da se uputi. Na to svi zapljeskaše: — Tako, svekre, tako, tako! Sofka ga poče voditi.

Marko, sedeći na stolici, u čelu, sa rukom na kolenima, gologlav, uzdrhtalog grla i usta, nije znao kome više da se zahvali.

Ona ostavi Sofku i potrča. Ali ispred nje već istrča Arsa. Znao je da će se ona tamo oko otvaranja sanduka zbuniti i zadocniti, zato istrča ispred nje i uze od nje ključić.

Pandurović, Sima - PESME

Lak večernji uzdah ide preko râvni. Al’ ja nisam znao da će opet davni Svi utisci jednom oživeti redom Iz jeseni vedre, ljubljenog proleća, Pod hipnozom zvezda i svetlošću

Ipak nije bila zalud ona vera Što je nekad bila vodilja i mati. Video je da ga Vreme grobu tera. Ali on je znao, i morao znati, Da će mu prošlost i budućnost biti, I da neće opšta i večita raka I trag slavnog, plodnog života

— Sve kojèšta! — Ovo je kip takozvanog kaluđera. To je čovek kome cilj bejaše „vera“. Takav nije jeo, ni pio, ni znao Za ženu. Često bi u „ekstazu“ pao, To jest u ludilo, misleći na Boga I spasenje duše. — Zar je bilo toga?

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Veseli vlasi jurnuše u grad i razmetnuše tragove po njemu. „Ono znaš, vidite, ja sam znao da nije ništa“, reče konte svojima, „ali opet znaš, vidite, svašta mi je padalo na um.

?“ to su sad bila obična, uzajamna pitanja građana. Poneki bi se razmetao: „A od šta da se prepanem. Ta znao sam ja da će biti mnogo naroda danas u gradu.

Čini mi se da je tamo bio ’vicer; je li što skrivio tamo, nije li, Bog ti ga znao! No što znam, to je, da mi je u ovo osam dana omilio, meni i mojima, i svemu našem brastvu taman k’o da je rastao među

Cijelo ljeto, po dva-tri sata na dan, sastajali su se ta tri čudna druga i uvijek u šumi. Niko za to znao nije, jer složno krijahu svoje tragove. Djeci — kao što prijed rekosmo — doma nijesu iskali računa o vremenu.

Seoski klapčići u čudu bjehu što im bi od poglavice Jana. Zaludu su pristajali za njim, on im je znao pomrsiti konce i prestavljati im bijelo za crno te im umicati a da vjeruju e je doma stegnut.

Takovo što rijetko se možda u svijetu događalo. Njihov učitelj znao je e će mu ih brzo iz ruku istrgnuti, s toga ne gubljaše ni časka vremena.

Jan — čisto kao da ga neka nevidovna sila ponese, uskoči u Francusku. Znao nije što se s njim događa, no je bio u nekom bunilu, te ni sam, možda, ne bi umio povijedati kako je tamo dopr’o.

Bješe to glavom grof Pavle Pšenel, prerušen u jezuvitu. „Bezbožnik“ i na to se nakanio da spase pisanka, jer je znao da se pokoriti neće, a znao je da vlada neće izmijeniti uvjete.

„Bezbožnik“ i na to se nakanio da spase pisanka, jer je znao da se pokoriti neće, a znao je da vlada neće izmijeniti uvjete.

“ „Bogme hoću, striko! Stana je vjerena još u kolijevci. Znavao si, ja mnim, pokojnog bjeličkog barjaktara Radoja?“ „Znao, te dobro!... Bješe kao ijedan Crnogorac! Poginuo je mlad na Čevu...“ „Bješe, valaj, soko sivi!

“ „Je...st Gospodaru!“ odgovori momče zapanjeno od čuda... „za to niko znao nije!“ „Jest Bog!“ reče Vladika oštro. Svi brastvenici, u najvećem čudu, okomiše oči na Vladiku.

Tamo zateče ovaj razgovor: „Znao sam ja, znao brata ti Radoja. Bješe lijepi Crnogorac, bog da ga prosti!“ reče Vladika. „Bješe dobar, Gospodaru.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

dvojice improvizatora — svedoče: da je naš narod, i onda kada nije imao posebno organizovano pozorište kao ustanovu, znao za svoje sezonskeverske (obredne i ophodne) i profane scenske improvizacije; i ne samo da je imao razne vidove

— (da ostariš i oslabiš da ti život omrzne a da ne možeš umrijeti). Dabogda sam ne znao, a drugog da ne pitaš! Dabogda ne umro, dok ne izmerio nebeske visine i morske dubine!

Deblja je njegova dlaka, nego nečija ćuskija. Deset krat bi te prodao, i od kapare piti dao, a ti ne bi znao. Do podne mrzi na sebe, po podne na ceo svet. Dohvatio bi s neba tarane. Žedna bi te preko vode preveo.

“, a kapetan nije znao kojemu će prstu vjerovati. — Ova se poslovica obično prigovori onome kad ne zna da po istini kaže ili (kaže) što

). — Pripoveda se kako je arhimandrit od nekakvog manastira zaokupio siromaha čoveka, za koga je znao da je majstor ukrasti, da mu piše ždrepca.

Kad u jesen nastane babje ljeto, lete po zraku bjeli konci, — to je pređa one đevojke. 3 Bio kovač koji je znao kovati tajne ključeve kojima se mogla lako otvoriti svaka brava.

A gdje je to vrzino kolo, i šta je, bog bi ga znao), i ondje nekakvu osobitu knjigu čateći, nestane jednoga između njih dvanaest (odnesu ga đavoli ili vile), ali oni ne

— Ko laže? Da ti na te sijede brke ne pazim, znao bi kome si rekao da laže! (Pošto se dobro napio, počne kazivati): — Čujte, braćo i družino, što nijeste čuli niti

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Sad on nije znao, koju će uzeti; zašto su po sebi sve tri bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu, da ga pita: ili je bolje uzeti

pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao).

četiri pare danas, četiri sjutra, to je osam, a četiri preko sjutra, to je dvanaest i t. d. Da sam ja taj zanat znao, ne bi danas čuvao seoski goveda.

Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: „Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.

po svetu, i tako putujući za dugo, dođe u jednu planinu, i onde zanoći u jednoga pustinika, pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: „E moj sinko! srećan si, sam te je Bog uputio kuda treba.

Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži.

” A zmaj mu odgovori: „Da si ti meni pod kolenima kao ja tebi, ja bih znao šta bih.” A Stojša mu reče: „Ja tebi ne ću ništa,” pa ga pusti.

” A zmaj mu odgovori: „Da si ti meni pod kolenima kao što sam ja tebi, ja bih znao šta bih radio.” A Stojša mu reče: „Ja tebi ne ću ništa”, pa ga pusti, a zmaj ga onda uzme za ruku pa s njim u dvor, te

” A zmaj mu odgovori: „Da si ti pod mojim kolenima kao ja što sam pod tvojim, ja bih znao šta bih radio.” Onda mu Stojša reče: „Ja tebi ne ću ništa,” pa ga pusti.

” A dete mu odgovori: „Nisam ništa, nego sam zaboravio i ono što sam pre znao.” Onda se đavo rasrdi | pa mu reče: „Kad ti do sad nisi ništa naučio, ne ćeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bez

Kad vetar stane, gospodar od galije nije znao gde je, i pošavši još malo dalje, dođe pod jedan grad. Kad se čuje u gradu da je došla galija iz nepoznate zemlje,

Kad car i njegov doglavnik opaze da je on oživeo, reče doglavnik caru: „Taj će sad još više znati nego što je znao jer je bio i mrtav pa opet oživeo.

Sveti Sava - SABRANA DELA

odlažu svetovne vlasi jeste da se ispovedaju samo ocu, a ne kome drugom ili igumanu, kao što naviše pisasmo, da bi znao otac svih dati svakome potrebno isceljenje. I ovo treba da bude ovako.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Sastanak ogranka! Nakreni vamo taj kišobran! A tebi, Anđelko, laka ti crna zemlja! Da si znao koliko ti je suđeno, možda bi živeo malo pametnije! Pokisnućemo kao miševi! Što lije! Počelo i niz leđa da mi curi!

Stanković, Borisav - JOVČA

JOVČA Kako onaj tvoj? VELA Pa ti, tato, najbolje znaš kakav je... JOVČA dok ga nisam oženio tobom, ja sam znao kakav je, ali sada ti treba da znaš...

MITA Nisam kriv, i neću da sam kriv. Neću da bata na mene posle: kakav sam ja tvoj brat i, kako sam znao za to, što mu nisam na vreme kazao pa da on njega, kao što treba, za perčin uhvati...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Meni je vrlo lasno bilo naizust učiti i tako za dve | godine dana znao sam napamet ne samo katihisis no i različne druge rukopisne vešti s tolkovanijem.

Dve-tri godine ovo čineći, vlaško poučenije, evangelije i prologe znao sam napamet. Ko bi me god hoteo slušati, kazivao bi[h] mu od jutra do noći povesti iz prologa; gdi bi god majstori i

Jedva se jedan smetne s vrata, al’ eto ti dvojica trče da uzjašu! Bog i[h] znao otkud izniču i proizlaze; valja da se i oni, zar, negde plode.

Ja kažem da imam tri grošića od oni[h] što mi je poslednji put moj tetak dao (a da je znao na kakav će mi i[h] put dati, ne bi mi i[h] dao).

od žeđi koliko da se na pokaže sasvim neposlušan, pomisli u sebi: zatvoriću oči pak ću je piti, makar da bi[h] se znao otrovati. Ode, gleda u leđen. [H]oćeš! Nestalo vode iz leđena.

koliko sam mogao, za raširiti evan|gelsku istinu i nauku i za privesti mnogi narod k bogopoznanstvu; no, da sam znao u kakvoj ste slavi vi monasi kod boga, ja ni za što drugo ne bi[h] se starao, ostavio bi[h] svet i carstvo, otišao

Ne rađaju se deca kaonošto ti misliš, nijedna vero crna!” Ovi nije znao kojim se je putem vratio. Brže-bolje pošlju joj sina, kojega, kad upazi u mirski[h] haljina i vidi da se nije bio jošt

Ja nisam znao šta ću mu na sve odgovoriti; ništa manje od moga običnoga tvrdoglavstva nisam hoteo nimalo odustati. Neka govori ko što

Mnogi bi svedočili da su i[h] moje molitve iscelile. Ja sâm nisam znao šta ću od svega toga misliti; da je nekima posle moje molitve lakše i da svi ne umiru, to mora nešto biti!

Žitija sva, ne samo sam očitao nekoliko krat, nego i svako | sam nakratko ispisivao; i na ovi način znao sam i[h] sva kao naizust; posle toga, „Obed duhovni”, „Večeru duhovnu”, „Besede Zlatoustove”, „Margarit”, „Kamen

god sa mnom razgovarao, pohvaljivao bi mi nauku i žalio bi što ne zna latinski jezik, kojega je počeo bio malo učiti i znao je nekoliko dijaloga iliti razgovora, pak bi i[h] sve preda mnom govorio i tolmačio bi mi ih.

Padne ti istom moja gordost, aki bi[h] i ja nešto znao. Latinski jezik, to je jezik; a ja, bedni durak, ni reči ne znam!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Zaista se preko vode razglasi kako se đakon potenčio, te se ne ćaše niko osloboditi da se noću došunja, pa da bi znao e će blago „privatiti“.

Sluge, kolijećući se, pođoše i poniješe Bukara, jer nije već znao za sebe. Balegan ih isprati i zaključa vrata na manastiru, i sve se utiša. Bakonji bučaše glava kad se probudi.

misliti o svemu što je doživio i stade ispoređivati ono što je njekad mislio o manastirskoj čeljadi sa onijem što je sad znao... Njekoliko kapljica kiše padoše mu na ruke, te se prenu od sanjarije i pogleda put istoka, gdje kroz oblak sunce granu.

Više nijesu o tome govorili. Brne nastavi svoj novi način života, koji je samo Bakonja znao u potankostima. Pošto je stric danju spavao po dva-tri časa, a noću gotovo nimalo, to bi tek s večera počele muke

Nije rijetko bivalo da on, kroza zimnju kišu, kroz proljetnju maglu, ugleda u daljini kao njeki mali kameni kip, a on je znao da su očice toga kipa uprte ka manastiru, da uzdasi lete k „milom Bakonjici“, da se ruke savijaju grleći njegovu

Tu je priliku stvorio Bujas. On je znao za drugarevu tajnu, a poznao valjda i preobrat u njemu, te počeo oblijetati oko Jelke, koja se požali Bakonji, a Bakonja

Bakonja se začudi što se to razglasilo tako nadaleko, ali ispriča sve kako je bilo. Pop je sve to znao potanko, pa i on obrnu u šalu, i Bakonja poznade još jednoga pravoga dalmatinca, u kome nema lukavstva, kome je šala

— odgovori drug. Bakonja zinu od čuda, čuvši taj govor. Zar su ovo boduli, pomisli. On je po pričanju znao kako ostrvljani govore, ali nikada dotle ne vidje koga. Utoliko debeljko viknu: — Fra-Buone, traže vas!

I Srdar je to pripovijedao Bakonji koliko je znao, ali ovaj đavolski pop znao je sve do ižica. Priča je toliko razgolicala radoznalost Bakonjinu da je jedva čekao da

I Srdar je to pripovijedao Bakonji koliko je znao, ali ovaj đavolski pop znao je sve do ižica. Priča je toliko razgolicala radoznalost Bakonjinu da je jedva čekao da pozna krčmaricu, koja je, kako

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Niko je video nije. A ni ti: samo si čuo Tup pad, za leđima, truo (I znao si šta pad krije). O bolje da si kud bilo Pošao i da je pala Ko druge — zemlji u krilo.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Polazim, a meni, dugonji, korak je kratak. Brzo se širi cvokot leda. Sporije koračam; nisam znao daje brada tako teška, i nisam znao da se sve toliko plaši noža. Drhtavica je sve glasnija.

Brzo se širi cvokot leda. Sporije koračam; nisam znao daje brada tako teška, i nisam znao da se sve toliko plaši noža. Drhtavica je sve glasnija.

Gazdu mu, Vasilija, ubili Turci. Četrdeset prve večeri Luka se preseli u njegovu postelju. Đorđe je dobro znao priču koja još traje u Prerovu u razgovorima najstarijih.

njemu su samo okrznuli list na levoj nozi, dobro se seća, Vukašin ga je uplašeno gledao, i ruka mu je drhtala, on je znao zbog čega i smeškao se misleći: „Ima jaku bradu, na mene.“ Vukašin je muškim glasom rekao: „Ne treba noću sam da ideš.

još kod manastira da je po svemu drukčija od njegove Živane, tanke, male i savijene kao mahuna pasulja u sušnoj godini. Znao je da se Simka neće prekinuti i osušiti posle drugog deteta. Zaprosio je, ne pitajući Đorđa da li mu se dopada.

Krupne reči, a seljački izgovor. Politička hajdučija, da, to su naši političari. I on. Ne, ne, i pre Francuske je to znao. Samo, kao roditelja ga volim. Njegova politika... zaseda i galama. Zar ga nije školovao zbog sujete i ambicije? On je...

Stigoh sad, sa kočijašem iz Palanke... (Nije mi se obradovao. Ne želi ni da se poljubimo. Ne zna. Otkud bi znao? Još kad je bio dete...) Nisam hteo da vas mučim na Badnji dan, mnogo je posla. Dobro me Vozio.

I sinoć je čekao da legnu. Znao je da nisu ušli u sobu. Noć je presedeo na svom ležaju, ogrnut velikim kožuhom, jedinim i letnjim i zimskim pokrivačem.

Lepo... Školovao ga. Jeste. Daje ostao u selu, ne bi ni umeo tako da uvredi oca; da nije bio u Parizu, ne bi znao da mu kaže sve što mu je večeras rekao.

A „ko je Srbin“ i „seljački sin“. To NITI je imao kome da pokaže, niti je znao šta da pokaže. Kakve naopake predstave — „pokaži im, majku im belosvetsku!“ Kravata...

Tu se istrošila njegova vera. Znao je da ni svi čudotvorci ni svi manastiri na svetu ne mogu Simki da pomognu, a godine ga pritisne uz neku drugu dasku,

svetu ne mogu Simki da pomognu, a godine ga pritisne uz neku drugu dasku, tvrđu od one krevetske, pod njenim kikotom. Znao je da Aćim neće da napiše testament i oduzme Vukašinu pravo nasleđa, neće, zlotvor, jer se raspituje po Palanci i šalje

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Niko joj ni godine ni pravo ime nije znao. A i čemu bi? Sva deca iz ulice, kao nekada njihovi očevi i dedovi, trčala su za njom, vičući: — Tataga! Tataga!

Na leđima joj je večito ista vreća, uvek puna. U njoj pticama u šumi nosi hranu, ali šta donosi odande? To niko nije znao da objasni. Tako, sama od sebe, stvori se izreka: »Drže se kao Tataga i Tatagina torba« Da li je starica za nju znala?

Kako je i mogao da se vrati? Put do sela nije znao, a i svoje kuće se sećao tek kao gnezda na vrhu brda. Da prosi, ipak, nije hteo. Ima on i ruke i noge, zašto bi prosio?

— Jeste li videli Srebrnu ružu? — pitao je i vetrove i ptice, i lude i oblake, bez uspeha. Niko nije znao ništa da kaže o njoj. Ali on nije prestaj ao da pita i da hoda.

On oslušnu. Gle, pa o lekovitim travama je reč. Neke je i sam znao. Ali ko je Zvezdan o kome pričaju? Patuljak sličan Zvezdanu posetio ga je kada je bio bolestan. Kako se sve to ponavlja!

Više ih niko nije drugačije ni znao ni zvao. Je li im prava imena ukrao vetar? Ili su sama nekud odlutala? Ko zna. Dečacima to nije smetalo, ali Plačko je

Priča o dečaku koji pomaže ribama i rakovima ubrzo obigra sva tri mora. Dečak za nju nije znao, a nije ni otac koji je kradomice, da sin ne primeti, s tugom posmatrao mališana. »Zašto li ne raste?« — pitao se.

— Možda bi Crnoglavka mogla u izvidnicu? — seti se carica jedne stare vrane, i plesnu rukama. Bez uspeha! Niko nije znao gde je vrana. — Pa, ona je već odavno u penziji! — seti se jedan od dvorana. Ko zna da li je i živa?

Šta sa zelenim pločama? Bi pozvan najmudriji carev doglavnik, pa doglavnik doglavnika, ali nije dan od njih nije znao gde se nalazi rudnik zelenog kamena.

spominje Crnoglavka, te se pretpostavka da je ona donela vest čini verovatnom: Nevolja je jedino u tome što niko nije znao šta su staklenici? — To je nešto okruglo, nešto šareno, kotrlja se po zemlji i upada u rupu.

Iza zavese, visoko u nebu plovio je Mesec. — Gde da ga tražim, Meseče? — jauknu lepotica, ali Mesec nije znao. Možda oblaci znaju, napomenu joj, svuda putuju, svud zaviruju...

KIŠNA PTICA Izgubljeno u modrini mora dizalo se ostrvce jedva veće od usidrenog broda. Malo je ko znao i da postoji!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

1 Bio je to potez koji je podsećao na čikanje nezadovoljstva u narodu, opasan. Jevrem je znao da nezadovoljstva opet tutnje a bune se opet spremaju.

Jevrem je znao da nezadovoljstva opet tutnje a bune se opet spremaju. I Miloš je to znao, ali kao da nije mario; kao da više nije mogao, ne drugima, to i nije činio, nego ni sebi da prizna promašaj.

Najbolje je to znao sam veliki Knez, koji je tu noć, u kojoj se bal, pri silnim svetiljkama, održavao, iskoristio da obezbedi svoje bekstvo

Nije znao otkud je iskrslo, odgurnuo ga je, ali mu se pitanje, odgurnuto, stalno vraćalo. Odgovor je, isto tako iznebuha, iskrsao

i nije se pitao otkuda to da je, gotovo uz njegovu pomoć, njegov veliki brat sad pred progonstvom a mali u okovima? Znao je samo da nikako ne želi da vidi Vučića, još manje da ode do njega.

Ali, i dan, i noć, i lica, i koraci, i glasovi, sve je disalo kao opasnost. (Onda još nije znao da se najveće opasnosti ne odaju.

Njemu, Gospodar-Jovanu, jeste, jedan jedini put: u avgustu 1842, u Žabarima. Išao je na Vučića i vučićevce a znao da gubi. Nije mu bio od pomoći ni onaj hajduk u njemu, ni diplomata, najmanje mestozastupnik.

Kao i onaj dečak, tako je i Sima terdžuman verovao u snagu reči; kao i onaj dečak, znao je dejstvo unutarnjeg sklada, ako se postigne.

Nosio je u sebi onaj glog, razlistan njegovom oku, i onu avalsku zoru i znao da mu je vek već izmeren. Nečiji taman hod, kao korak nevidljivog psa, bio je uz njega. Nije se plašio, a i zašto bi?

Onda je osetio udar, ne i bol: udarilo ga je u leđa, u krsta, znao je da ga je stiglo, Čamdžijina pesma bila je obuhvatnija od crne neizmernosti, radost ga je još protresala a neki znoj,

Još je video tu kapiju, samo nju, ali joj nije znao imena. Ničijeg imena više nije bilo, u toj svetlosti. ULICA UZUN-MIRKOVA Uzun Mirko i sad zazire od činovništva.

Konda, koji je, dok je bio u turskoj vojsci, čuvao beogradske opkope prema Savi, znao je sve prelaze preko bedema. On se prvi popeo na pa lisad blizu Sava-kapije, a onda pomogao i ostalima.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

U njojzi, slepče! il' na njojzi zar? Je l' bole srce, ili luštika? Shvataš li, površniče?“ Ja bih znao Inače na to odgovoriti; Al' neću da ga jedim, redak mi je gost. Razmišlajuć' bajagi, ćutao sam... „Pa što to čitaš?

zašto i mi ne čuvasmo tako Srce sa pepelom pokojnika mili'? Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, a ja da sam plak'o!

seda Što međ' četir' zida vek provodi zao, Nekorisna, suha, besplodna, i bleda; Nit' je koga znala, nit' nju kogod znao.

Dosad sam bio sebičan i ružan: Za svoje bole ja sam samo znao, Bez osećanja da sam Tebi dužan, I da Ti ništa, ništa nisam dao!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Dakle?“ „Taj broj jednak je 4, uvećano za jedan pravi razlomak“. „Ti bi, Satire, taj broj, kad bi ga znao, mogao pretvoriti u nepravi razlomak?“ „Bez sumnje!

kada sam na obali mora prinašao Posejdonu svoju toplu molitvu“. No prepredeni Milon sve je već znao, jer su njegovi ribari polazili svake noći u ribolov, pa su, kao neka vrsta tajne policije, znali sve šta se noću

Pogružen stajaše Milon pred njim i ćutaše, jer je dobro znao da treba pustiti da se prvo izviče. A nomofilaks urlaše dalje: „Zar ti nije, nesretniče, poznato ko sam ja?

eksperta unapred sročio, naučio napamet i usput se još jednom preslišao, ali mu je sada sve to izlapelo iz glave, nije znao ni kako da počne. Bio je sposoban da govori samo rukama i očima. Zato zatrese kosu i podiže desnicu svečano u vis.

Pozaboravljao sam što sam nekad znao, saznao i napisao. Svoje vlastite spise ne mogu više da čitam, jer su njihova slova isuviše sitna za moj vid.

Kralj obuhvati pogledom ceo ovaj skup naučnika i književnika. On ih je poznavao sve, ne samo po imenu, već je znao i njihovu otadžbinu, njihov rad i život. U ovom krugu beše carstvo Aleksandrovo, zaista, potpuno i dostojno zastupljeno.

Naš plemeniti nadbiskup plaćao je uvek za ta dela što god se zatražilo, jer je znao da ona više vrede no suvo zlato. Tako je naš prevodilački posao odlično napredovao po utvrđenom programu.

Ali u grčkom originalnom spisu nađe mnogo više no što je dotle znao. Jedno mesto u Sintaksi Ptolemajevoj privuklo je na sebe njegovu naročitu pažnju.

Gerike odahnu. „E, baš me raduje što mi sada ispričaste! Tek sada vidim kako je dobro što nisam znao za te Toričelijeve opite kada sam otpočeo svoje vlastite eksperimente.

„Ovo je“, reče mi pretstavljajući mi prvog posetioca, „grof Bertole, veliki hemičar“. „Kako da to ne bih znao!“ prekidam je i pružam došljaku, učtivo se poklonivši, ruku.

Ne rekoh joj da će to delo biti objavljeno tačno sto godina docnije. Pošto sam odgovorio na njena pitanja, kako sam znao i umeo, zamolih je da mi ispriča šta je ona sve preživela u međuvremenu.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

da stižem sutra uveče, ja se uputih u „Moskvu“ da tamo prikupim što više autentičnih vesti iz politike, pošto sam znao, nije mi prvina, da će me tamo svi redom, a naročito propali poslanički kandidati, skoliti da pitaju o novostima u

Kum bukvalno nije znao gde mu je glava. Cviker mu beše spao, ali on ga nije tražio, već je pitao mene da li je poneo još jedan, rezervni i da

Ali kad smo nailazili pored „Lafa“ on spusti stvari, utrča u kafanu, bez pitanja, pa kad otud izađe: — Tu je, tu, znao sam ja.

Sam se krstio. Vrag bi ga znao otkud mu to ime. Kažu iz nekog engleskog romana. Nikola se sad okrete meni ali me nije gledao u oči: — E moj

Kod vas, nema govora, ima i boljih stvari, ali za ovde je dobro, srednje, na primer.“ I čudio se da nisam znao kako je onaj gospodin, u ostacima oficirske uniforme, pop.

s vojskom, on je polako sticao razna vojnička znanja iz taktike, strategije, fortifikacije, iz ratnih veština; on je znao „ratnu službu“ uprste, i sam se izražavao čisto vojničkim jezikom, sa psovkama ili bez psovki, kako je kad propisno.

Ili: — Sekula, ti znaš gde je levokrilna objavnica? — Zna, zna, kako ne bi znao — zagraje oficiri. — E, bićeš onde. A čim naiđe komandant bataljona, ti nam javi, znaš.

— Izvol’te, gospodine pukovniče. — Marš u drugu bateriju. Znao sam šta to znači: baterijski osmatrač. Ja ljutito pojašem konja, koji me je čekao spremljen, džidnuh ga nemilosrdno u

A kad je pismo predao i vraćao se žurno istim onim putem ponova je pao u mrak... I niko za tri puna dana nije znao šta se tamo s njim dogodilo.

Tada sam pobegao na groblje. A znao sam dobro da nisam prvi očajnik što je, gonjen neodoljivim i nejasnim nekim nagonom, potražio čarne senke onog drhtavog

Da li misli, šta misli, ko bi znao! A mi se igrali, nad našim glavama visoko lete šareni zmajevi, pored dućana prolaze naši nestašni drugovi čujemo

A čas opet oba krila najedanput, te mi je svest o tome da sam budan jasnija. Eto tako nešto, ako sam znao približno da izrazim, i sve strašnije, ponavlja se, ponavlja se neprestano, dok se naglo ne prenem i skočim, jer glava

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Moj djed bio je snažna, zdrava priroda, energičan poslovan čovjek. Znao je vikati na svog pisara lupajući šakom po stolu: „Ja neću da plaćam stalije i kontrastalije, to upamtite jedanput

A onda je došlo ono najuzbudljivije: iz ugla je dohvatio trskovaču s drškom od jelenjeg roga (znao sam! u njoj je skriven štilet, blistav i tanak kao guja — faza fakir).

Bio je nekoliko godina mlađi od mog oca: između njih dvojice umrla su dva brata, u nejakim godinama. (Njihova imena znao sam s mramorne ploče na porodičnoj grobnici.

Na okruglom stoliću uz prozor uvijek je ležao dogled kojim je stric — ko bi ga znao zašto! — s neobičnim zanimanjem posmatrao dolazak parobroda čim bi se pojavio iza grobljanskog rta.

Oštro mi se zasijecala u pamet razvezena vrpca na dnu dugih gaća jednoga, tačno sam znao broj dugmeta na prsluku drugoga.

A ja sam brojao ispatke i pokušavao da im pogodim dalje smjene. Znao sam da mu žena boluje od raka u utrobi i da će uskoro umrijeti.

Odnekud iz ugla — nisam mogao tačno odrediti pravca — čuo sam marljivi rad crva. Malo poslije — ko bi ga znao zašto — on je prestao; imao sam osjećanje da nas neviđen promatra.

I živjet će do konca, neoporecivo i neuništivo. Bućko, dakle, poživje svojim životom, provodeći dane kako je znao i umio, sa svojim nagnućima, slabostima, osobenostima, sa svojim nestašlucima, sa svojim strepnjama, i željama, i

I tako sam na koncu znao kako bi u svakoj prigodi reagirao, što bi u datom momentu rekao, kako bi u datoj prilici postupio.

A on bi se samo odvrnuo od nas i odgegao razjađen uz brijeg, rešetajući glavom. Što je dosta rijetko kod djece, znao je i šutjeti. Katkad i po čitave dane. I njegove šutnje bile su možda značajnije od njegovih riječi.

A taj jaz on se potrudio da prevlada kako je znao i umio; da ga zatrpa hekatombama svoga mesa, da ga premosti mostovima svojih duga: „napučio je svoju grud slijepim

Ti manji balkoni gledali su na dvorište. Tek poslije se doznalo da je više dana dolazio u tu zgradu (a ko bi znao zašto je baš takav način i baš tu zgradu izabrao!

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

U drugoj prilici on bi znao šta bi radio, ali sad se uzdrža. Video je da se popa još rešava, pa stade da čeka. U tom knez progovori: — Evo

Đurica opet počinje mahati zvonom i — misliti... Mislio je o onoj uvredi. Znao je on koga se tiče ona napomena o jalovici.

Đurica je ne samo dobro znao otkuda su te kože, nu je, zajedno sa celom kućom, probao pečenja i janije, zgotovljene od dobrih jalovica.

Niko od seljaka nije upamtio da je video Vuja ma za kakvim poslom, niti mu je ko znao odrediti pravo zanimanje. Svaki dan je provodio u gradu; tu je sedeo i sa seljacima i sa gospodom i sa građanima: slušao

Ali i sam je dobro znao da u ovakvu stanju i za ovakve stvari on ne može nikad ništa smisliti. I dosada je drugi za njega mislio, najpre otac

Ali, nesrećom svojom, Đurica još mnoge stvari nije znao. On nije znao da je Vujo, odmah posle izvršene pohare, nekim naročitim, samo njemu poznatim načinom, stavio do znanja

Ali, nesrećom svojom, Đurica još mnoge stvari nije znao. On nije znao da je Vujo, odmah posle izvršene pohare, nekim naročitim, samo njemu poznatim načinom, stavio do znanja kapetanu, da su

Nije znao da je to Vujo učinio iz računa: da navuče mladića na veliku krivicu, pa onda da ga strahom prinudi, da se odmetne u

A posle već — Vujo zna kako se komanduje tuđom glavom... Đurica je sad znao samo jedno: da mu se Vujo mora, kakvim bilo načinom, javiti i dati mu saveta, šta da čini dalje.

Pred onom rupom okupila se dela varoš, pa se domišlja kako se to sve moglo desiti, i ako je skoro svaki od njih dobro znao čoveka, koji je to izvršio. Tom prilikom zapodenu se zanimljiv spor između Marka kovača i jednoga debeloga terzije.

— ono...« a to ono ne smede još da razgleda iz bliže, bar u pameti. Osećao ga je neprestano da lebdi nad njim, i znao je da se jednom mora kidati, da mora pogledati tome pitanju u oči, ali se starao da ne misli o njemu sve do poslednjega

Osim poznatih nam Pantovca i Koste, tu behu dva čoveka u godinama ; jednoga je znao ceo srez pod imenom Mite Sremca. On se naimao u svakom selu na radove, ali se malo gde dugo zadržavao.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Onda Petar pohita da vidi šta je od njegovog sela. On je znao gde mu je selo, no tu sada sela ne beše, nego se samo poznavalo mesto gde je nekada bilo.

Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: — Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.

pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: — E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba.

Posle dođu sluškinje i kažu carevom sinu šta je i kako je, a on, siromah, od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži.

Kad car i njegov doglavnik opaze da je on oživeo, reče doglavnik caru: — Taj će sad još više znati nego što je znao, jer je bio i mrtav pa opet oživeo.

Pa ni on ga nije mogao za svašta uzeti: zanata nije ni znao, pa ga namjesti da prodaje hljebove. A neko ti dočuje za tajne sobe njegove matere, te razglasaj po gradu, dok glas dođe

Ne mogu jedno na drugo od bruke da pogledaju. Pa još poslao nekoliko i šeh-islamu, pa i on orogatio! Car nije znao šta će činiti: ne smije da razglasa, a ne more se liječiti. Da viš sad moga vezirovića!

Kada ga kralj vidje, začudi se, pa će mu: — Moj sinko, ja ne vidim da bi ti što od toga znao. No čuješ, ako se primiš a ne izliječiš, ostao si bez glave, a ako izliječiš, išti šta hoćeš.

U crkvi sve se, i žensko i muško, začudi njezinoj ljepoti i njezinijem haljinama, a najviše što niko nije znao ko je ona i otkuda je, a osobito joj se začudi i oko na nju baci carski sin, koji se onđe desio.

A dete mu odgovori: — Nisam ništa, nego sam zaboravio i ono što sam pre znao. Onda se đavo rasrdi, pa mu reče: — Kad ti dosad nisi ništa naučio, nećeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bez traga

Pošto se smrče, Grbo skoči u vodu i dođe do ponoći do konja. Odmah potegnu konja za dizgine, jer je znao šta će bit. Konj se prodere što je više mogao, a Grbo odmah pod konja u vodu.

On nije znao šta su oni učinili, a ni sestra mu nije htela više ništa kazati do samo to. Kad dođe zet kući, i on se šuri vrlo

Petković, Vladislav Dis - PESME

Zar već uteha? Od koga i kome? Poznajem dobro. Evo je. Evo me. O nisam znao da smo tako blizu. O nisam znao da si u tom nizu Boje i snova, svetlosti i duše.

Zar već uteha? Od koga i kome? Poznajem dobro. Evo je. Evo me. O nisam znao da smo tako blizu. O nisam znao da si u tom nizu Boje i snova, svetlosti i duše. O nisam znao da sa svojim grobom Ja nosim sreću i sastanak s tobom.

Evo me. O nisam znao da smo tako blizu. O nisam znao da si u tom nizu Boje i snova, svetlosti i duše. O nisam znao da sa svojim grobom Ja nosim sreću i sastanak s tobom. Postelja tvoja, gle, kako je meka, K'o tvoja kosa.

Bol klonuo; magla i bregovi Nose mis'o... i želje se kriju; Tamne slike, blede kao snovi, Šušte propast, ko bi znao čiju! Spava mi se. Još da legne telo U taj sumor, mrtav, što se vije.

Umire vetar ravnodušne smrti Tamnicom zvezda, mojom kućom mraka; Umire nemar, što je znao strti Mesta molitve, suza i oblaka; Crnom dolinom, gde su bili vrti, Umire tama, kao vlaga, jaka.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu

U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda

Ali nisam znao da onaj k'o strada Greši kad suviše i voli i želi, Da na zemlji uvek najbolja je nada, Kad se sve obnavlja: čovek i cvet

Senku i s njom mene vodili ste sobom... Silna drskost beše ovladala mnome; Ja sam samo znao biti njenim robom — Da Vas pratim, gledam na domaku svome.

1904. KAKO MI JE... I Od nekoga doba izgleda mi kao Da će se moje zamutiti oko; Duša i žele i sve što sam znao Gubi se, pašće u mračno, duboko.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Izgleda da su oni bili jedinstveni u svom stavu, mada sam ja verovatno bio predodređen za to, pošto sam znao da je i moj brat imao slična iskustva.

Ali, opasnost je još uvek postojala. Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, pošto nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak i da sam

Moje znanje o mehanizmu nije bilo nikakvo, a gotovo isto toliko malo znao sam o vazdušnom pritisku ali instinktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapušena.

” ”Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu”, odgovorio mi je svečano, a znao sam da tako i misli. Veliki teret mi je pao sa srca, ali olakšanje bi stiglo prekasno da ne beše jednog čudotvornog

Za mene je to bio sveti zavet, pitanje života i smrti. Znao sam da ću stradati ako ne uspem. Sada sam osetio da je bitka dobijena.

U to vreme znao sam napamet cele knjige, od reči do reči. Jedna od njih je bila i Geteov (Johan Wolfgang Goethe) Faust.

Predlog mi se činio krajnje smešnim. Nisam o tome znao ništa, osim da je to način na koji rade Amerikanci. Ništa nije ispalo od toga i ja sam sledećih nekoliko meseci morao

Ipak sam se vratio zadatku čim su okolnosti to dopustile. Mada sam znao da bi se veća elektromotorna sila postigla aparatom većih dimenzija, intuitivno sam osećao da se to može postići

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Pred kraj sedeljki Baba Batikin bi izdeklamovao neku od starih srpskih junačkih pesama od kojih je mnoge znao napamet.

Moj učitelj, Slovenac Kos, koji nam je inače objašnjavao fenomene fizike, nije znao da mi ovo protumači, a čisto sumnjam da je prosečni fizičar Evrope mogao to učiniti u ono vreme.

” Verovao sam takođe da je i David, čije sam neke psalme, zahvaljujući svojoj majci, znao napamet, a koji je u svom detinjstvu takođe bio pastir, izrazio u svom devetnaestom psalmu moje misli ovim rečima:

Naročito su im se sviđala moja zagonetna pitanja o prirodi svetla koje sam postavljao Kosu, a koji na njih nije znao da otvori. Povoljan utisak je načinilo i moje poznavanje biblije i psalama, pa me mnogo zapitkivaše o mojoj majci.

Na moje veliko iznenađenje, međutim, primetio sam i dve velike suze koje su se kotrljale niz obraze moga oca. Znao sam ga kao snažnu ličnost, neemotivnu, kao sjajnog predstavnika junačkog doba.

Pošto nije znao kome pripada ta torba, nije ni obraćao pažnju na to. A kako bi i mogao posumnjati bogoslovca? - O, sveti Savo - rekao

Kada su doznali da dolazim sa srpske Vojne granice, nestalo je nepoverenja i znao sam na kakvom sam terenu. Nemački dečaci su se ohladili prema meni, a češki su me pozdravili na svom jeziku i

Dobro sam znao koliko bi joj bilo teško da nastavi da me izdržava na školovanju, a ocene u školi mi nisu davale za pravo da se obratim

Sava znao. Uveravao sam je da ću sa njenim blagoslovom i pomoću božjom svakako doći do uspeha i obećao joj da ću se uskoro vratiti

Grad na obe strane obale izgledalo je da brekće od raznih poslova. Tada nisam znao za razliku između Njujorka i Džersi Sitija i smatrao sam da su oni jedan te isti grad.

Iste večeri nastavila je da me uči kako se na engleskom zovu stvari u trpezariji i, pre kraja prve lekcije, ja sam znao dvadesetak reči koje sam tako izgovarao da je ona bila zadovoljna.

Bila je sva oko i uho, a znao sam da pazi na svaku moju pogrešku u gramatici i izgovoru. Sledećeg časa ona bi ispravljala svaku moju pogrešku i onda

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

— Znate, ima joj preko sedamdeset godina... —Zbilja? — rekoh ja, iako sam znao za to. —Ne znam pravo, — odgovori starica — ali se dobro spominjem: vidite onu škralu dolje u moru?

Dum Andriji čisto je žao što ih ne može da razuvjeri i na svoju predobije. Da je znao da će do ovoga doći, ne bi bio ni naručio novi kip —naručio ga je s razloga što je stari bio već oštećen i neprikladan

Na mahove hteo bi da joj se javi imenom da pusti se kraju; i, kada ne bi bilo komšiskoga ruga i kad bi znao da se ona neće opet povratiti na svoj rđav posao, čisto bi se s njome pomirio i podao prvašnjem životu. Ali posumnja.

A ovako, ne mili mu se ni leći. Biće mu hladno. Sam kako će dočekati zimnju zoru? Đavo bi znao što je to da ne može bez nje! Ne može ni on, a kamoli deca, stoka i sva kuća...

A Pavao, suveznik, komšija?... On je zamamio.... Da zamamio! „Ali“, pomisli, „belaj bi ga znao, ne bi ni meni tuđa žena bila na odmet... Nekako svima nama slađa je tuđa.. .

Žurio je k onom pravcu gde je znao da će k moru doći. Zamoren, zaspao je u jarku na drumu. Iza prvoga sna diže se i prosledi put.

— govori Lazo, ležeći nauznačice. —Znao sam ja otprije kako je... —Pa što si silazio? —Što i ti!... No gore, kod nas, barem bi po noći odmorio se, a ovdje ne

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

verujem, preko ili posredstvom naše narodne pesme: Sklopi oči protopop Nedjeljko, Tiho poje a s dušom se djeli Nije znao kad je umirao.

I ovde lako prepoznajemo Čarnojevića. Zatim, u jednoj Miličićevoj pesmi iz istog vremena, koju je Crnjanski svakako znao, kao refren se ponavlja: „Rodno mi ostrvo Far.“ Na ostrvu s farom bio je pisar, Čarnojevićev otac.

Dušan Matić je svakako slutio, a i znao, da svojom na izgled lakom i neobaveznom igrom u jeziku pokatkad povlači skrivene i vrlo duboke niti.

Takve grozničave a iznutra prosvetljene rečenice znao je, u najboljim svojim trenucima, da ispiše Rastko Petrović. Zoran Mišić je takve Rastkove trenutke uzimao kao izuzetne

Milan Bogdanović, na primer, očito nije znao da čita „More“ Dušana Matića i Popine pesme, inače ne bi napisao one rečenice koje danas izgledaju gotovo neverovatne,

književnih, pa i širih kulturnih vrednosti, koji je posle Prvog svetskog rata tako strasno i istovremeno tanano znao da analizira Stanislav Vinaver, a nakon drugoga rata u mnogo čemu na saobrazan način produžava Zoran Mišić.

a posebno ritmički i melodijski obrasci Velimira Hlebnjikova, koji je sa samoga vrha svojih pustolovnih eksperimenata znao da se sunovrati do praizvorne jezičke melodije, a ona je kod velikih pesnika oblikovana kao iskonsko ćutanje, pa se,

upražnjeno mesto sarajevskog lektora u Moskvi, pa nisu imali nikoga drugog osim mene da pošalju kao privremenu zamenu. Znao sam za formaliste, a čak sam ih prilično dobro poznavao. Ali nisam mogao da saznam ko je to: J. M.

On koji je znao da opominje na mnoge nedovršene, nezapočete ili upuštene poslove srpske kulture, posebno nauke o književnosti, ostao je

Koliko god mu bili inspirativni autori s energijom dubinske, efektivne promene, toliko je znao da ponovo istakne (često potiskivane) temeljce naše književnosti, i važnost paradigmi koje su uspostavili, poput Dučića

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

MOMAK (laska mu to): Pa... razume se!... Znao sam ja još pre tri dana da će ova vlada pasti. ČEDA: E? MOMAK: Ama, znam ja to iako ne čitam novine.

ŽIVKA: Nego, vidiš, sad mi baš pade na pamet! Vi znate moga zeta? PERA: Kako ga ne bih znao, poznajem ga vrlo dobro. ŽIVKA: Pa lepo, da li znate štogod onako bliže o njemu?

Đavo bi je znao gde bi me na rad uputila. Ona misli to može tako: da smenjuje zetove i postavlja. E pa, brate, ne ide to tako!

VASA: Nisi, ali si napisao da je odvratna baba, a to je opet falsifikat. ČEDA: Gle, molim te, e, to nisam znao. VASA: A znaš li ti, prijatelju, da si time učinio najveći greh koji živi čovek može učiniti.

ČEDA: To, vidite, nisam znao. VASA: Nisi, dabome, a nisi znao ni to da će cela ta stvar vrlo rđavo po tebe da se svrši.

ČEDA: To, vidite, nisam znao. VASA: Nisi, dabome, a nisi znao ni to da će cela ta stvar vrlo rđavo po tebe da se svrši. Nego deder da ja i ti onako ozbiljno progovorimo.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

zaokret, vraća na vremenski početak pripovedanja, na junakovo rano detinjstvo: „Još dok je bio mali, tek pošao u školu, znao je da, kao što dolikuje sinu i prvencu njihove kuće, treba da se najbolje uči, a opet da kod kuće od svih najviše se

Na drugoj strani, efendi Mita ne zna za obzire, kao što ni ranije nije znao, kad treba obezbediti da se u hadžijskoj kući i dalje živi po starim navikama. Tako je sve vraćeno gde je i bilo.

I bez njega ja sam znao. Znao sam još i za oca mu, i za nju, mater mu”. 178 Priča je, uostalom, tipična: o detinjstvu u senci očevoj, o

I bez njega ja sam znao. Znao sam još i za oca mu, i za nju, mater mu”. 178 Priča je, uostalom, tipična: o detinjstvu u senci očevoj, o unutarnjem

možemo pri tome a da ne primetimo brisanje imena ili obezličavanje slično onome koje se i kod Sofke pojavljivalo: „Nije znao zašto mu je slađa, milija.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Zato mu nije nimalo smetalo što turski nije znao ni vode potražiti, a arnautski — samo koliko da mu se na govoru podsmehnu Dreničani i Ostrozubljani.

Ne mogu sjesti među vaše barjaktare ili kačake?.. A?.. E, Bog vas milovao, a da sam nešto ranije umro ne bih znao za ovo vaše junaštvo!.. Tako mi Boga, na kulu ću!

— Hajde more, nikad više! — A zašto, pobratime? — Zato što država i nije za vas... — Nijesam to dosle znao... A šta je tebi Srbija učinila, pobratime? — Svašta!..

Njihova dva sela razdvaja samo nevelika Jagnjenička Rijeka, a Preležanin ne bejaše dotle znao za njegov povratak iz Turske. Povratak!.. Zar je to mogućno? Arnautin, mus– limanin, da se povrati iz svojega carstva?

Doduše carstva bez sultana, ali opet svojega, turskoga? To je za svakoga čudo, pa i za njega. Znao je on tu stvar vrlo dobro. Za turska vremena nekom Kolašincu padne na pamet, gotovo tek onako, da seli u Srbiju.

Gotovo bolje o njemu nije mislio ni sam Novica Prele– žanin, iako je znao za njegovu čestitost i česte novčane usluge...

nam otvori vratnice, pomože da sjašemo, pa štuče da pozove gospodara, namigujući mojem pratiocu da dotle podrži konje. Znao sam glasitoga protu iz brda, koga je voleo iznad svega.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Kroz jata dobrih zvezda, kraj sunca, kraj meseca, Razgledô j’ sve što do sad nije vidô, znao, Već blizu naše zemlje osetio je umor, Privlačila ga zemlja i međ’ ljude je pao.

Stručak plave ljubičice Već se puno rascvetao; Miris mu je sve na svetu, — Ma ga niko i ne znao. Uzabra ga starac sedi Pa ga mrtvoj ćerci dao: „Oživi mi, jedinice, — Ma ja raja ne gledao!

“ — To izgleda romatično, Možda i jest — ko bi znao! Ali pesma osta pesma, — Ma je niko ne čitao. »Otadžbina« 1892. PORODIČNA SLIKA (Od Anast.

Oj, Petefi, retki stvore, Gladovô si za života, (Tvoja nije to sramota). Ti si tako vešto znao Naslikati sliku gorku, Kako j’ duši kad s nepravde Um poludi; To je bilo proročanstvo Ovih naših dana hudi’.

Udovica sirotica Jedan novčić spušta ti’o, A možda je (ko bi znao) Poslednji joj novac bio; Rado j’ dala malen deo... A Hristos je to video.

Mnoga iskušenja Gonila te kivno: Mnogima si, brate, znao Odoleti divno. Što ti ne smem reći Na svesvemu hvala, Tim se naša stara bratnost Nije poderala.

Mnogi žale tvoje mile šale Što u društvu tvome često čuše, Al’ ja žalim, što svak’ nije znao Biser tvoje duše. Zbogom, Jovo, prijatelju dragi, Mnoge rane u grob si poneo, Jer si Srpstvo ti ljubiti žarko Umeo

A đavo mu šapnô: „Hihi, hihi, hi! Pa zar ne znaš leka, — Hajd’ u krčmu, pi!“ A čovek, kâ čovek, Šta je drugo znao, Što mu đavo rekô To ga poslušao. Sad otac pri vinu, A mati pri kecu, — Onda đavo ode Da im čuva decu.

Iz nevolje svoje sramotu ne crpim; Vrlo mi je krivo, al’ hajde da trpim.“ I trpet’ je znao, trpeo je dugo. (To j’ zaglavlje prvo. Sad dolazi drugo). II Bog bi znao od čega, al’ se lav razbolô.

“ I trpet’ je znao, trpeo je dugo. (To j’ zaglavlje prvo. Sad dolazi drugo). II Bog bi znao od čega, al’ se lav razbolô. Gosa progovara: „Pa zar tako, lolo!

Uverenja kadšto znao sam prećutat’ („Otrov“ što ga sejah rado ću progutat’), Štedio sam niže većma nego kralja, — Ti sad možeš reći da mi

Šta nam sloga vredi, ja sam dobro znao I njojzi sam mnogo, mnogo žrtvovao; Al’ ti kol’ko žrtav’ smeš prineti slozi, To promisli sama, — Bože, ti pomozi!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

EVICA: O, majko, sad je dockan. FEMA: Ja znam, al’ ko bi smeo spomenuti dok ti je otac bio živ? On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket, ni šta je koket.

JOVAN: Molim vas, majstorice, nemojte me zvati Džanom. FEMA: To mora biti, Žan. JOVAN: Ja neću, makar znao ovaj čas trideset batina izvući. FEMA: A ti ajde budi Johan, to je lepše. JOVAN: I to neću, nisam ja Nemac.

FEMA: Sapr tuder fo. Vidiš kako nije teško... Znaš šta je božur? JOVAN: Kako ne bi znao kad nam je puna bašta božura. FEMA: Sapr bu, to je francuski dobro jutro. Sad kaži: božur, madam.

Miljković, Branko - PESME

O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim. Zar znam što sam znao zar znam što ću znati: skelet usamljeni izgubljeno ime divno usklađene s prazninom što pamti jalovost cveta i jalovost

Krakov, Stanislav - KRILA

Uveče su ih sve pokupili u šatore i džakove, i pokopali u zajedničkoj raci. Čak se ni broj nije znao, jer su udovi bili pomešani. Tu je bilo mesa i od poručnika Luke. Celoga je dana preplašen menjao mesta po grebenu.

Bilo je nečega na vratu — vilica koja se klatila i malo kose. Osećao je po sebi krv, no nije znao da li je njegova ili tuđa. Nešto je prošlo kroz njega. Pogled se ukočio. U očima je bilo nečeg oštrog kao vrhovi noževa.

Tako je iz pukovnikovih priča Duško saznao za sve bolničke istorije. Znao je kome lekaru treba platiti pa da se dobije bolovanje, i najzad saznao da on leži u Mijinom krevetu.

Kako je patrola bila francuska to se Škoti spokojno plazili na nju. Duško nije znao ništa. Bio je sam u loži... ne, neko mu je sedeo na kolenima... ljubio je nečije ruke, i usta...

Petrović, Rastko - AFRIKA

To uzajamno mimetiranje dovelo je do apsolutne spoljne identičnosti. Dogodilo se da mu je jedan crnac, koji je znao da Vuijea zanima taj insekat, doneo na mesto insekta cvet.

Cela je igra priređena iako niko nije znao da li će njamu hteti doći ili ne. Oni su došli, igrali, i otišli, a njina identičnost nije bila utvrđena.

Sada je ostao samo spomenuti mladić koji još nije znao imena svojih drugara. Izjavio je da je na gozbi bio dobio najgore delove tela, da su sa sobom imali i jednoga kuvara,

On više nije znao kako bi stanovao unutra: sve je bilo mračno, s nemogućim stepenicama, i pretilo da se sruši. „O, imati kuću, pravu

„Ako ti hteo, ako ti hteo, mogao posvati ja; ja mene ti stezao, ja znao šta činiti!“ svađa je na francuskom. To su one iste Baule koje će sutra zaboraviti da su „sivilice (civilisés)“ pa se

N. sam nije znao kako je malome ime; on ga je zvao: „Marmiton!“ i mali se odmah pojavljivao užasnutoga lica od straha, klateći kao

I da mi to nije rekao, ja bih znao da je vrlo teško da mu se tako šta događalo, jer iako ne saznamo uvek zbog čega je jedna stvar izuzetna, mi smo uvek I

O znacima koje mi je Pebenjani davao nije bilo reči. Znao sam vrlo dobro da mu je on već poručio kako ima da se drži prema meni i da niti me više ovaj čeka da mu dođem, niti će

To beše sasvim drugo sazvežđe nego naše, i nijednoj zvezdi ja nisam znao imena. Kuvar je na tek naloženoj vatri spremao futu od kokoši i prosa; važan, on je besmisleno otvarao masu konzervi,

— Mogu. Gledao sam u noći jedinog osvetljenog, tog čudnog, kratkog, debelog, skoro rasplakanog čoveka, koji je znao da sam ovde, koji je znao da sam u neprilici i koji, kad je video da može da me iz nje izvuče, dolazi sam da mi se

u noći jedinog osvetljenog, tog čudnog, kratkog, debelog, skoro rasplakanog čoveka, koji je znao da sam ovde, koji je znao da sam u neprilici i koji, kad je video da može da me iz nje izvuče, dolazi sam da mi se ponudi.

Bez Vuijea ja ne bih nikada znao važnost i značaj Kulikora. Obišao bih, kao i svi ostali, mesto koje je za crnce ono što je za nas Kosovo.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

I on, siromah, nešto govori, Al’ bog će znati šta. VUK: Ne znam ni ja. I pre bih, veruj, znao, Stanoje, Šta zbore čavke, mačke, miševi, Neg’ ovaj ovde što je od gladi, Možda, siromah umljem poklizô.

Bar da sam znao. RADAK: Bar da si znao?... Kô da ne vidiš Da Turci dižu hajku pustošnu Protiv života svakog Srbina I da ih gone

Bar da sam znao. RADAK: Bar da si znao?... Kô da ne vidiš Da Turci dižu hajku pustošnu Protiv života svakog Srbina I da ih gone kao zverove Po planinama

I ti se vajkaš: da znao nisi! Bre, čamac amo, kugo pogana, Dok nisam noža britkom oštricom Od tvoje glave tikvu dubao, I, zapušiv joj

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

(Naravno, dr. Vladan je znao da se tu radi i o spasu mikroskopije — đeneral se ne može ukloniti sam.) Đeneral odbi ponudu.

U glavnome pri ovom drugom nastupanju radio je svaki kako je sam najbolje znao i umeo. Predložim (jep o zapovedanju ovde ne može ni biti reč) da idemo ylevo, tamo gde još traje borba, pa da ako

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Ljubiću te, sve ovako — Bog mi srca dao — Kao golub, il’ kao soko, Kad bi ljubit’ znao. Pevaću ti nežne pesme, Da se topi cvet, Il’ ako ćeš pesme tužne Da zadršće svet.

Znaš ga i ti, lane moje, Znaš, — jer ko ga ne bi znao, Ko se ne bi njega sećô, Ko ga ne bi spominjao! A ja ovu pesmu izmislio nisam, Tu si bila i ti, a bio sam i sam, —

LXXIII U odaji sveća gori Što najbolje zna, Drkće, plamti, nešto gledi — Ko bi znao šta? Uzdisaj se jedan diže Dubok, hitar, smeo, Pa ugasi onu sveću — — Je l’ baš tako hteo?

Raduje l’ se ona sveća, Ili joj je žao Lete l’ i sad uzdisaji — Ko bi kaz’ti znao. ĐULIĆI UVEOCI I Sve što dalje vreme hiti, Sve se većma prošlost grli, Sve se većma moji mrtvi Meni čine

LI Od čega si, Bože, srce znao stvorit’? — Najpre kuša cpeća, da l’ će ga umorit’; Plahom silom jurne, da ga ognjem sprži, — Srce se održi.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Nama za leđima nalazile su se trupe koje su imale da nas odmene. Niko od nas nije znao razlog zašto nas tako žurno povlače. O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali.

Predveče počeli smo se penjati uz neku planinu. Čuli smo još jasnije pucnje topova. Bog bi znao šta ovi artiljerci gađaju po noći. Sa jednoga uzvišenja ugledasmo i jednu našu bateriju. Blizu smo položaja.

— Za nas je bilo, čini mi se, Mont Everest... Himalaji, vrag bi ga znao. — On se obrati Mišiću. — I kad me ti malopre zapita kako izgleda Kajmakčalan, otkuda sam mogao da znam.

Od bolova nije oči otvarao. — Ali da sam znao... ne bih se dao živ u ruke. I tako smo mi, od jedne naše nezgode, postigli lep uspeh.

Možete da zamislite: trideset bombi gotovo u isti mah... — Čuo sam i ja eksploziju — upade Svetislav — ali nisam znao šta je... — Dah nam je stao. Za nekoliko trenutaka zamro je gotovo ceo front.

Bio sam u toliko juriša i nikada mi ni na um nije padalo da mi se ma šta može desiti. Sada sam bio očajan. Iako nisam znao tačno na šta ćemo naići, slutio sam nešto grozno. Nastupila je i druga noć. Zamor me je savladao i ja sam zaspao.

Jednu misao imam samo: Izmaći što pre iz ovoga pakla. Puzim, odupirući se zdravom nogom. Znao sam da smo propali. Da mi je da se dočepam jednog ograđenog prostora... Još malo. Ali, boli strašno.

Tek sam se tada prisetio, kako sam mogao da zapitam one artiljerce šta gađaju, i tako bih znao gde je neprijatelj. Ispred nas je išao jedan vojnik, koji se pomerao u skokovima, od jednoga drveta do drugog.

A ovome izdaje zapovest divizija sa petnaestog kilometra daljine. Diviziji armija, bog bi sveti znao otkuda. „Dokazivao sam komandantu puka kako ćemo besciljno pogubiti ljude. Ali on ni da čuje.

U rekonvalescentnom logoru bio je i Ljubiša, zvani „Filozof“. Znao je on sve napamet o evolutivnim ciklusima „denge“ i „tropike“.

— odgovara Pera i podražava svoga posilnoga, za koga je pričao da uvek isplazi jezik kad završi rečenicu. — Znao sam ja da su to komordžije, ali se samo vežbam — pravda se. — Batali!... Progutao si — dira ga Sima.

— Pazi dobro! — reče komandir, tapšući ga po ramenu. Kada smo silazili, pitao sam komandira otkuda je malopre znao da će nastupiti eksplozija. — A, to da vam objasnim. Vi ste navikli na prasak topa.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Tako je, brižan, pevao Paun Janković: znao je koje mu je Otečestvo. Većina pesnika ove Antologije međutim otadžbine, onakve za koju se brinuo u tuđini mladi Paun

Ni taj jezik niko nije znao, a što je stvar još teža, niko ga živi uopšte ni znati nije mogao, nikada. Jezik taj se ipak, pored svih apsurdnosti,

(Moja Ljubica) Da je Pačić osim Petrarkine Laure znao i za Šuldeovu Ceciliju i Čokonai Vitez Mihaljevu Lilu, poznavao Žukovskog i Krupinskog, da u njegovoj poeziji treba

Kol’ko put sam na breg stao, Želio što nisam znao, Ne znaš za čim uzdisao sam: Obraženja, želje tajne, Čuvstva ljubve, družbe krasne Prvo tu tek osećao sam.

No mamica — Bog joj dao! — Tko bi to k’o ona znao, Papu sve kroz slatke reči Privoleti da ne preči Nigda kad je volja nas Uživati ves’o čas!

delo, 84), a pre njega i St. Novaković (Srpska bibliografija, Bgd 1869, 4—5), još je znao za nju jer govori o njoj u svome delu Kratkoje v’vedenije v istoriju proishoždenija slavenoserpskago naroda itd.

Tirol u delcu Privjetsvovatelnaja knjižica za premilu i preljubaznu serpsku junost, Budim 1818, 139. Tirol je naravno znao da je pesma Dositejeva, iako ju je, kao i još neke druge pesme, uzeo ne iz Dositejeve knjige nego iz savremenih

” U već spomenutome svom članku N. Radonić je o Trlajiću zabeležio još i ovo: „Znao je kao dete lepo u dvojnice svirati, koje je obično pri sviranju u kapu metao, da bolje huje.

— O autoru ove pesme ni danas ne umem sa pouzdanošću reći ništa, kao što o njemu nisam ništa znao god. 1937. i 1953. Podaci koje u vezi sa tim pitanjem imam, umesto da stvar rasvetle, još više zbunjuju.

B. Milićević u Pomeniku 1888, 610 — „vredno bi bilo preštampati je.” N. Radonić je očevidno dobro znao pesmu o vojvodi Šipoderu, jer govoreći o tome šta je „siroma’ čovek”, on je u svome članku O sirotinji — Javor 1875;

Za Arnotovo tvrđenje ja sam znao i pre Čurčićeva članka; uzalud sam pokušavao da uđem u trag mađarskoj pesmi koja bi bila uzor — ili original — našoj.

No pre Švarca znao je i Bako Rogerij (1295. umr.) kako se barut pravi, koje se iz njegovog djela Opus maius viditi može.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Ali zar ne znah? Il’ dužde nije znao mletački Suđenje gorko — Zetu zetovu? Pa što me dade?... Što pođoh ja?... A Venecija?... Ah!...

(Staniša odlazi.) KNEZ ĐURĐE: Ta znao sam ga, nebrata moga! Razumevô sam podlaca toga I gle, gde pustih da me otruje Rečima jetkim zmija pogana?...

Al’ slušaj pamet što ti govori: Smišljajuć davno nevernik sed S prestola kako da te obori, Znao je glupost srpskog naroda Svojoj koristi vešto podvrći...

— Al’ tebi, Radošu! RADOŠ: Nemoj se posle ni meni čudit, — A mislim da se ne bi mogô Kad bi mi znao mudre razloge U drugom veku što sam pribrao Mereć lukavstvo iste tazbine, Koja nas za nos vuče varljivo...

RADOŠ: I to zar dadoše? KNEZ ĐURĐE: I to, Radošu! Al’, braćo... VUKSAN (za sebe): E, baš sam znao Da tako mnogorečiv razgovor Telal tek biva većeg grdila, Što krajem svojim pjano povodeć Za sobom vuče tešku

Nemoj da zboriš tako pakosno — Ja mrzit n’ umem, samo ljubiti, — Pa bi me pakost mogla ubiti... STANIŠA: I ja sam znao samo ljubiti — Ljubiti jest — i to bezgranično!

KAP. ĐURAŠKO: Neokrvavljena.... JELISAVETA: Kako? Zar nisi još?... KAP. ĐURAŠKO: Jesam. Al’ nisam znao, svetla gospođo, Da jednih grudi tvrde kosture Dva živa srca hrane čelična: Jedno razmrskah vrelim olovom — On

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

I nekakvu je buruntiju od cara zadobio. Zašto i krošto on nije znao, niti je htio koga pitati. „Ovo meni ništa ne treba, a u redu nije da se carska jazija poteže i povlači po kući!

Pomogô bi' mu, Bog zna i moja napaćena duša, i drukčije kad bi mogô i znao... — Ja ti kažem, rišćanine, ne upleći se u moje stvari, jer ćemo, 'vanđelja mi i časne trapeze, izletiti pred

— To je đed tog paščeta, ako počem nijesi znao. Krepô je davno — dodade zajedljivo i zlobno pogleda Stevicu, pa poče srkati već ohladnjelu kavu.

— 'Vako dijeli mejdan Simeun Pejić Rudar, đak od namastira Gomjenice, ako nijesi počem znao. On drukčije ne zna. Ubi ga, Asan-beže, posijeci, on drukčije ne umije.

On drukčije ne zna. Ubi ga, Asan-beže, posijeci, on drukčije ne umije. A baš bi mu drago bilo kad bi i drukčije znao, ali šta ćeš kad ne zna! Sjaši, uzjaši! — vičem ja, štuc mu ispravlja leđa, a on sja'iva i uzja'iva na onako gola konja.

Sudac: Boga mi, Davide, baš ti je učevna žena. A gdje nauči ona toliku nauku? David: Đavo bi je znao, glavati gospodine! Druži se mlogo s kneževom ženom, i idu tamo žandarskoj kasarni, pa ja ne znam...

! David (diže se): Ništa, glavati gospodine!... E, ljudi moji, da sam juče umro, ne bi' znao da je naša premilostiva Zemljana Vlada ćorava! Sudac: To je taj seljak što tuži jazavca.

Bojić, Milutin - PESME

O, tada bih pevao vam himne, Jer bih znao da su moji preci Iz biljura, ne iz čaše limne, Pili život i mreli u zveci!

Noćas za tebe samo želim znati. Te noći to sam samo reći znao. Pa ipak ja sam samo san ti dao, A mislio sam celog sebe dati.

VIII Ti ideš od nje, ti, sunčani zrače, Ti si joj kose milovao, mada Sam nisi znao na šta sjaj tvoj pada. I njenom oku ti si dao sjaja.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Zaokupio tu: dokumenat, zakon, istraga, a ono eno šta ispade! Ama, čim tebi pade na pamet zakon, gospodine Vićo, znao sam ja da će tu nešto naopako izaći. VIĆA: To je sramota, da jedna gospođica, ćerka našeg starešine...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Još dok je bio mali, tek pošao u školu, znao je da, kao što dolikuje sinu i prvencu njihove kuće, treba da se najbolje uči, a opet da kod kuće od svih najviše se

I Mladen je tako i radio. Kad bi iz škole dolazio kući, išao bi pravo onamo gde je znao da će naći babu. Prvo njoj da se javi, prvo njoj da poljubi ruku, pa i kad je poljubi, da, opet, od nje ne ide, već da

Istina, Mladen nije sasvim znao taj gornji sprat, jer nikada nisu smeli da se tamo penju, jedino o slavi, Uskrsu, Božiću.

Mladen nije sasvim znao taj gornji sprat, jer nikada nisu smeli da se tamo penju, jedino o slavi, Uskrsu, Božiću. Znao je samo da su tamo, u sobama, najskuplji pirotski ćilimi, srebrni zarfovi za šolje, kondiri, ikone iz Rila, Peći, Svete

I zato Mladen, kao da je to znao, osećao, uvek je bio prema materi ozbiljan. Strog. Naročito bi je grdio kada bi po običaju, a sve iz dobrote,

Da može rahat, raskomoćeno, bez brige da leži i da se odmara. A drugo, što, istina, niko drugi nije znao i što je Mladen tek docnije kada je sasvim porastao doznao, shvatio, bilo je to: što otac, mada je u čaršiji, među

Tako su ga zvali. I tako je bilo jednako, godinama. I zato Mladen, mada još dečko, još u školu išao, ipak je sve to znao i trudio se, gledao da i on bude kao što treba. U školi, da se uči dobro.

A najmanje otac da je kadgod to učinio, jer kakav je on bio osoran, prek, uveren je bio i znao da mu Mladen, sin, mora biti onakav kakav treba da je. I Mladen je bio takav.

Docnije, posle njih, već bi dolazila baba. Po babi Mladen je znao da su se vratili sa groblja. I to tek što su došli. Jer, gotovo još i nepresvučena, baba bi odmah došla ovamo k njemu, u

Ali Mladen je znao zašto je ona takva. Ne sme da plače, žali. Zbog njih. Ne sme da se pokaže slaba zbog njega, kuće, familije.

Navlačio bi jorgan na glavu, ugurivao oko matere drhteći od straha, jer je znao, bio siguran, da baba pored bola, tuge za ocem, još i zato tako cele noći sedi: što se brine, strepi i za nj, Mladena.

Brzo, za kratko vreme ušao je u sve poslove. Cene svačemu već je znao. Već je u mislima uvek mogao da oceni i proceni ne samo koliko i od koga espapa ima nego i ceo dućan i magaza koliko

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

On je »znao« kad je vreme za početak oranja i sejanja, i običaj je bio da on lično zaore prvu brazdu (SEZ, 32, 1925, 373 id).

Bujad (pterіdіum aquilinum). Mitska biljka: ko bi imao njeno seme, znao bi o čemu se ptice razgovaraju, sama bi mu se kazivala svaka lekovita travka, mogao bi da otvori svaku bravu.

Ćipiko, Ivo - Pauci

” — Ne htjede ni mene, opazi Ilija, — a negda bio bi mi dao sve što ima. Đavo bi znao, takovi su s malim svi. Za najmanju, iskopali bi ti kuću. Neće nego na svoju! — Pa upita: A što je s vašom blagajnom?

Stric Petar znao je zašto ga zove. Sinovac, po svojoj prilici, nije duga vijeka, a posjeduje svoj dio imanja, kao on i brat, pa kad bi

Njemu je koristilo što je Niko još iz mladosti volio Radi nego ostalima bratučedima, i znao je tu Nikinu ljubav da upotrebi u zadnjem času. Sada, kada je Niko u kući, bilo bi ludo pustiti ovako lijepu zgodu.

Poslije, sjećajući je se, kinjio se kao i ona negda, i tada nije ni on, kao ni ona, znao kud će sa svojom zabreklom momačkom snagom... Pa gle čuda!

Stric joj Petar veli: — Čisto da sam znao što sad znam, biva što svijet govori, — ali svijetu nije svaku ni vjerovati, — ne bih bio odnio im poruku Radivojevu..

— A j a čuo, — prihvati Pavle, — da je Vojkan, otac Radivojev, svekar joj, napastuje kad je pijan.... Ali, ko bi znao?

kapetan, s novim peškirom oko glave i dugim čibukom u ruci, obilazeći kuće potvrđivaše tu vijest, ali ni on nije znao, ili ne htjede da kaže, u čemu je baš taj dar.

Petar ulije za se litru i sjede dalje od brata. — Što se srdiš? — opet će Ilija. Znao si da je moja krava, nisi mario goniti je... Mogli smo kao braća...

„Ne smijem se sleći, ostaću u snijegu”, pomislim, i požurih bos... Kad iziđosmo, biće na vrh, đavo bi znao — ote bura posve; udar vjetra prevali tovar sa Ilijina konja, Ilija se ustavi. Ja ga stigoh. „Rđav sustig, brate!

smijala se onim svodi razuzdanim smijehom koji popa Vrana jača i dava mu nade da će ga ipak Maša jednom zavoljeti. Znao je da je Rade njezin jaran; znao je to po šaporenju u selu, i naslućivao po njenoj ispovjedi pred njim.

Znao je da je Rade njezin jaran; znao je to po šaporenju u selu, i naslućivao po njenoj ispovjedi pred njim. Onoga dana, u crkvi, kinjio se boreći se sam sa

Rade se čisto uproštio od čuda, i, pribravši se, uvidi očito da gazda na računu hoće da zakine više no igda. Znao je da otac davaše na račun svake godine, iako mu ranije o tome nije nigda govorio, do ljetos, noću, u polju.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Jedan je bio plećat i visok. Senku onog drugog, skvrčenu, krivonogu i grbavu i suviše sam dobro znao. Ono snažno, zdravo telo ne priliči monahu. Priliči vojniku i oraču, ali nikako ne i monahu.

Rekao mi je da su to najlepše ispisane stranice koje je do sada video. Znao sam da preteruje, da je lepo vaspitan čovek i eto pokazuje svoju učtivost.

Prohor Čim sam video Doroteja kako ulazi na kapiju, znao sam da će se nešto promeniti u našem životu. Nisam mogao tačno naslutiti u kom smeru će se pomeriti tok naših navika,

Lauš je bio surov, čak i više nego što sam očekivala. Valjda ga je razbesneo sam igumanov dolazak. Znao je da je vidar spasao sigurne smrti ovog istog starog čoveka koji je, evo, samo nedelju dana posle ozdravljenja izašao

Nisam mogao više da se zamlaćujem sa tim nemogućim čovekom. Ono što sam znao o Laušu bila je tajna i ja, kao njegov ispovednik, nisam mogao reći tek tako ovom mušičavom starom jarcu koji mi je već

Uostalom, ko bi znao kolebljive dubodoline ljudske duše? Jelena Videla sam ga dok je odozdo dolazio pešice. Koračao je mesečarski, odsutno,

Sastajali su se tajno, o čemu sam samo ja znao, u šumaricima iznad Mrtvaja vira. Istoga dana kad je Jelena, vlastelinka, Lauševa žena, proterala Janju sa Kule, nestao

Neki su i sami poumirali čekajući da ga naslede na mestu igumana. Kao da je sve to znao. U njemu se probudio inat, zacenuo se od pakosti, spekao se i zategao kao tetiva na luku, ščepao se koščatim rukama za

blizancima u Novom Brdu, a ostaloj deci u tatarskim zemljama, Ugarskoj, Soli i gde sve ne, ni imena izgleda nije znao.

Isidor je nagluv i skoro mutav, a i kad bi mogao jasno i razgovetno da govori, sumnjam da bi znao šta ja to u stvari gledam.

Zapazili smo svi mi i tada da je krst veoma lep, da je to delo neobično veštog rezbara, no zapravo niko nije znao: ako je lep, zašto je lep. Prohor je očigledno bio ponosan na svoje delo, a umeo je to i da istakne.

Mirčeta je bio odveć prost da bi iskoristio to što je jedini znao da je monah otišao, ali takav nije bio i Ivko Pljuzgo, poznati nabiguz i prišipetlja, koji je smesta odjurio Jeleni i

Ilić, Vojislav J. - PESME

Samo negde u daljini čudnovati krik se ote, I zadrhta u tišini, pun užasa i strahote. Ja sam znao otkud usklik: to bengalski tigar riče, Ili demon okovani podzemnoga boga viče.

I sve to zašto? Ja sam znao: Tuga i radost - sve je san. I dok sam slatki sanak snivô, S gordošću ja sam očekivô Rastanka našeg tužni dan.

užas Azije cele i drevnog Vavilona, Potomke Omajida na gozbi poklati dao, Od strašnog njegovog noža jedan je umaći znao.

GRAĐANSKA VRLINA Strog i uzvišen preda me je stao, Oružan mačem i grančicom krina... Ah, poznajem ga, i pre sam ga znao, Sa svetla uma, pravde i vrlina.

“ Car se na to u smej dao: „No, to vidiš nisam znao! Ai ko će to da zna, Da sam tako jevtin ja! No al' sad mi moraš reći; Za koliko mogu preći Ceo ovaj beli svet, Al'

Plakala dugo i dugo ga zvala, Doklen i sama u grob nije pala? 10. Bog bi to znao! Novembarsko veče Padaše tiho kao magla tavna, Kad moj kočijaš dođe, pa mi reče: „Možemo ići, kola su pripravna.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

veliki orman, prepun takvih popularnih astronomskih dela; ne bih želeo da tog debeljka vlastoručno kljukam hranom, pa ma znao da će prepuknuti!

Pokušao sam da ga postavim i egzaktno formulišem, jer sam znao iz iskustva da oštro formulisanje problema znači već i jedan deo njegova rešenja.

On ih je znao, izgleda, sve napamet, jer je često puta bila dovoljna jedna jedina reč, pa i jedan slog, da bude načisto o čemu se

Onda leže na počinak. Rezultat trogodišnjeg rada Keplerova bio je - to je znao i on sam - od ogromnog značaja i zamašaja. Ali on ne pohita da ga razglasi po svetu kao što bi drugi to uradili.

Kepler je bio žilave prirode i što je jedamput zgrabio, to ne puštate više iz ruke. Znao je on vrlo dobro šta bi značio uspeh u jednom tako zamašnom problemu, pa guraše iz petnih žila napred.

Zato je moj otac, kao odličan đak, znao vrlo dobro nemački, a, svojim poslovima, putovao je svake godine dva put u Beč, gde je nekad živeo i umro njegov stric

Prema ondašnjim austriskim zakonima, nisam se mogao upisati na bečki Univerzitet, jer nisam znao latinski i grčki. Ja sam bio voljan da ostanem još godinu dana u Oseku, uveren da za to vreme mogu naučiti oba jezika i

Nemački jezik predavao nam je jedan profesor „Švaba“ koji, na našu sreću, nije znao srpski ni reči. U šestom razredu počeo sam da čitam klasična dela svetske literature: nemačke i francuske klasike u

Kad se prijavih za ispit, znao sam mnogo više i temeljnije no ostali slušaoci, a ne mnogo manje no što je sam moj profesor o tim stvarima znao.

ispit, znao sam mnogo više i temeljnije no ostali slušaoci, a ne mnogo manje no što je sam moj profesor o tim stvarima znao. Uspeh ispita bio je, naravno, odličan.

Dan je ovde veoma dug, dobrih 350 sati, a za to vreme ugreje se Mesečeva površina znatno. Ja sam nekada, kao da sam znao da ću baš ovamo doći, izračunao da se, odmah iza podneva tog dugačkog dana, temperatura tla oko ovog zdanija popne do

Nadao sam se da ću tu temperatutu moći odrediti pomoću mojih matematskih obrazaca. Znao sam tačno koliko su topli sunčani zraci koji dopiru do oblačnog vela atmosfere.

Stanković, Borisav - TAŠANA

(Trza se, kajući se): Ali, jesi, zvala si me, toliko puta si me zvala, a ja sve mislim da nije baš tako. Nisam znao da tebe ko sme. (Planuvši gnevno): Koji je to »on«. Tašana? Kaži ga! Odmah ga kaži, pa da omrkne a ne osvane!

Nisam hteo zbog tebe, da ne bi svet počeo svašta govoriti... Ali da sam znao da ti je ovoliko teško, mučno... Dakle, zato sve kaži! Nikako se ne boj mene! Jer ono što je nekada bilo, bilo je.

Jer, i u manastiru sam ja bio sam, jer i znanjem i poštenjem bio sam najbolji, pošto sam znao da će me samo to moći održati i uzdizati iznad ostalih, koji imaju pomoći i veze sa strane.

A ovde, među vama, znao sam da ću biti još više usamljen, pošto ću morati da budem iznad vašeg života. TAŠANA Ako ti to čini dobro, dođi, kad

MIRON Ali sam, pored one moje manastirske usamljenosti, izabrao ovu drugu, među vama, za koju sam znao da će biti i veća i teža, a to zato što sam znao: da, i ako ću biti usamljen od ljudi, od vas, neću bar biti usamljen od

manastirske usamljenosti, izabrao ovu drugu, među vama, za koju sam znao da će biti i veća i teža, a to zato što sam znao: da, i ako ću biti usamljen od ljudi, od vas, neću bar biti usamljen od drveća, kuća i planine, gde sam se rodio i

i ako ću biti usamljen od ljudi, od vas, neću bar biti usamljen od drveća, kuća i planine, gde sam se rodio i odrastao. Znao sam da ću, koliko puta, idući sam putem, kojim sam nekad kao dečko išao, radovati se, kad vidim kako se isti taj put

MIRON Ništa jače, ništa veće nema od života. Oh, kako bi meni bilo kada bih imao kakvo lice, kakav kut, gde bih znao da sam uvek, u svako doba, voljen.

MIRON (jednom trgovcu): Idi u crkvu i kaži klisaru da mi dovede Paraputu. TRGOVAC (odlazi). MIRON Znao sam ja to i zato potrčao.

TRGOVAC (odlazi). MIRON Znao sam ja to i zato potrčao. Znao sam ja to, čim sam čuo pucnjavu između njih i naših, da ako tamo neće krv pasti, moraće ovde. Pa zar krv, krv i samo krv?

sam došao da vidim, jer bi vi posle, kao uvek, pošto kog silom otrujete ili ubijete, izgovarali se kako niko nije znao, ni slutio, već se on sam noću otrovao, ubio. HADžI RISTA Pa nešto mora da se sačuva... vera i Bog.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ristani milo. Kad se putnik vratio, imao je šta da priča: „Mnogo Mađara! Nisam znao da ih je toliko u toj njihovoj Pešti. Naši se drže i ne dadu, a opet im nije ni lako.

Kirajdžije nisu donosile kiriju, a stari je nije tražio, jer se bojao svega i svakoga, i nije više znao kako da nastoji na svom pravu. Jednog dana je zamolio nekoga da mu napiše pismo za Seku, jer on ne vidi.

Komšiluk je pročitao „dedi” pismo. Starac uze da sprema na gomilu stvari. Suze su mu tekle i kad je znao i kad nije. Još te noći je spavao u svojoj kući, a sutradan pređe u staračko blagodejanje.

Uza sav svoj mnogo lični život, nije bio sebičan. Imao je lepu pravu pamet, prozirao ljude i stvari, pa i sebe, znao je svoje mane.

Pisao je pesme, zanosio se genijem starih Rimljana, istoriju i književnost starog Rima znao je sjajno, često je s pravim poletom propovedao, i onda mu je glas odavao osobitu moć i lepotu.

Oko pet ujutro probudila je kuvaricu, i rekla joj da ide po doktora Mirka. Kuvarica je odjurila, a doktor dojurio. Znao je šta ga čeka , i odmah stao vaditi iz kutije veliku štrcaljku.

je sve što mu je profesor davao, i mnogo od onoga što je na koricama čitanih knjiga nalazio objavljeno kao čuvena dela. Znao je Branko nemački, uostalom kao sav svet tih krajeva, i to je mladićima žednim znanja rano otvaralo vrata svetskom

— Branko se zasmeja — glava i srce — smućkani, kao kod svih nas Srba. Đavo bi nas znao, hoćemo li to kad popraviti. Ali to sad ne spada na stvar. Dakle, ako čika Jovu izdvojimo, ostaje frau Roza.

Pa odjedared, munjevito, ne bi znao kazati kako i zašto, dođe mu na um otac njegov, izmučeni gorki činovničić, i Branka prođe nešto hladno kao da je zmiju

Da li si ti to kad od Ribarića očekivao? — Nisam znao za to, ali kad kažete ti i Trkunić, što da ne. Književnost se ne piše perom, znaš ti to sam vrlo dobro.

— Branko spustio glavu duboko i ćuti. Tako, do sada ipak nije znao Pavla. Srce mu lupa uzbuđeno, plakao bi. Dva druga istovremeno jedan drugome dohvatiše ruku. — Slušaj, Pavle.

Onu na francuskom jeziku prelistavao je, ali ga ona kao predmet nije interesovala. Engleski nije znao. Ali se u sebi pitao: zašto je Pavle izabrao, nekako snobovski, da piše o krajevima koje nikada nije video?

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Mačka u kući nije nigda mirna bila, nit je dana prošlo kad je ne bi on s kerom zavadio. Kad bi oraja našao, on bi znao sve pojesti, i potom ljuske tako lepo složiti da se često njegova pomajka varala.

Roman se zaista u većem nedoumjeniju naodio nego Herkules kad je putanje birao; dobro je on znao: ne donna né tela comprar a lume dі candea (ženu i platno pri sveći ne uzimaj), no stra ako ovu priliku propusti, koja

— Romana ova analogija tako ukrepi da on tvrdo zaključi nigda više u životu ne pečaliti se; sotim više što je dobro znao: Cento ore dі faѕtіdіo non pagano un quatrіno dі debіto (sto časova briga ne mogu platiti ni jednu krajcaru duga).

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

očev štap U glinu na obali Da meću vrbama prolista Krenuo sam ka velikoj kapiji Otvorenoj nada mnom u zenitu Nisam znao spušta li se beli grad Iz oblaka u mene Ili mi iz utrobe u nebo raste Vratio sam se s puta Da sazrelo kamenje iz

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

jednom, izdavajući priznanicu za izvestan honorar, završio ovu: „Molim da mi po pročitanju ovaj list hartije vratite“. Znao sam i jednoga uglednoga naučnika našega, kod kojega je bojazan da ostavi pismene tragove posle smrti postala prava

Bože, da sam samo tada razumeo, čemu li sam se sve mogao naučiti prilikom tih svojih ekskurzija! Jer ja sam znao da postoji govor brojeva, pa govor cveća, ali nisam znao da postoji i govor nogu pod stolom.

Jer ja sam znao da postoji govor brojeva, pa govor cveća, ali nisam znao da postoji i govor nogu pod stolom. Ja tada nisam ni obraćao pažnju na nogu apotekaričinu i nogu sudijinu, koje su se

držao da je noga moje tetke te sam se čudio što se toliko natura nozi učiteljice trećeg razreda osnovne škole, kad sam znao da moja tetka i ova učiteljica nisu inače na dobroj nozi.

Sebi sam zadržao portfelj spoljnih poslova. Tada još niko od nas nije znao za onu lepu i tako korisnu ustanovu ministra bez portfelja.

i drugi razred gimnazije pa se duže bavio na školovanju no mi ostali; pa onda bio je i dva puta iz škole otpušten te znao u prste školske zakone; a najzad i zato što je pismenost smatrao kao luksuz, što je uostalom bilo mišljenje i tadašnjih

Ja sam znao da će mu taj rep, koji se za njim vuče, smetati ma kad tad u životu i evo gde se to i ispunilo. Momak je susedov, razume

Ako, recimo, piljarev sin ne bi znao lekciju a doneo mu je danas, juče ili tih dana, dvadeset glavica kupusa i tri venca luka, onda bi ga ovako savetovao:

Danas ti ne zameram što ne znaš, ali gledaj za sutra da naučiš. Pozdravi oca! A ako grobarev sin ne bi znao lekciju, onda bi učiteljev prekor ovako glasio: — Od tebe, sinko, neće nikad ništa biti.

— Ne razumete, dabome! — reći će učitelj, predviđajući svu teškoću objašnjenja. — Znao sam ja da to nećete razumeti. A šta bi vi kazali kad bih vam rekao da postoji i ovakva cifra!

Ne vidim, naime, šta bi više o hrišćanstvu znao onaj koji bi sve priče ispričao onako kako su one u knjizi zapisane? Ali, ruku na srce, nije se naš katiheta zadržavao

tako da smo mi bili ubeđeni da je to upravo Crno more, a tamo gde treba da leži Afrika bila je velika rupa, te nisi znao da li su to Englezi iskopali Afriku da nađu faraonske grobnice ili je kakva amerikanska ekspedicija, po uputstvima

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Izgledalo mi da nikad takvu samoću i pustoš nisam osećao. A znao sam da svuda okolo gamižu vojnici. Možda i zbog njih, jer se ljudi u ovim mračnim noćima ubijaju bez prethodne obznane.

Bilo je to jedne noći, bog bi sveti znao koga datuma, jer smo sasvim izgubili pojam o vremenu. Nečije oči su nas vodile.

Ali dozvoljavam sebi da konstatujem činjenicu: mi smo bili unapred žrtvovani. I kaplar Živulj je znao da naše četiri zamorene i proređene divizije ne mogu da se bore protivu dvanaest bugarskih, odmornih...

Tada smo otvorili vatru i mi. Ali Bugari su kuljali kao mravi. Išli su ošamućeni, vrag bi ga znao, kao da su bili pijani. Ginuli su kao stoka.

— A-ha... — Ali ja tebi nabih kamilavku... A za ovo sada, ja sam osetio... I počeše obojica da se smeju. — Znao sam ja da ćemo tebe teško prevariti. Ali ona dvojica su pali u zamku. — A ko ovako potpisa komandanta?

— mislio je na volan. — Eto... upravlja njime... — A zašto upravlja? Da bih ga prekinuo, jer nisam znao ni sâm kako da mu objasnim što bi mu bilo shvatljivo, zapitao sam ja nega čiji je on? — Mamin. — A gde ti je mama?

Ti si nam još jednom tako pokvario plan. Njega, pobratime, moramo da isključimo. — Pa vrag bi vas znao kad govorite istinu, a kad lažete. Vi uvek imate istu minu na licu. Takvi su se razgovori sve češće vodili.

Naši ni za sekund nisu izostali iza Francuza. — To je interesantno! — veli francuski oficir. — Nisam znao da vaš narod ima toliko smisla za tako preciznu tehniku. A to je znak njegove visoke, prirodne inteligencije.

Potpukovnik Petar pogleda brižno jednog, pa drugog, i njegov pogled se zaustavi na meni. Znao sam da mu je Luka potrebniji, i zauzeh pripravan stav.

— pozdravio sam i pojahao konja. — Najhitnije! — doviknuše za mnom. Niti sam znao gde je baterija, niti sam poznavao put do nje.

— Izgleda mi da je i sanitet izgubio glavu. Otkada su došle nove trupe iz Indokine... vrag bi ih znao odakle, bolest je uzela srazmere epidemije. Svakoga dana gutali smo hinin.

— Nego... želeo bih da imam predstavu celog tog masiva. Je li to ćuvik, ili planinska greda, da bih znao kako su oni nastupili, i oko čega su se borili? Karta je zamrljana te ne vidim jasno.

Petrović, Rastko - PESME

Nisam znao da se ne govori svuda srpski: pred jednom rekom čuči neko pa se ogleda ko zaljubljeni Narcis. Ovde se žene samo u košuljam

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— Car sunce moćniji je i lepši od svih! Zna se to od pamtiveka! Duboko u sebi mali suncokret je znao da su braća u pravu.

Šta hoće braća od njega? Kao da on ne bi želeo da poraste! Bunio se mališan s vremena na vreme, ali duboko u sebi znao je da to nije sasvim tačno: nije on kao ostali! Suncokret koji umesto sunca prati mesec, ima li išta crnje i gore?

— Maslačak? — šaputao je mali suncokret, osećajući kako mu se od te reči vrti u glavi. Sada je bar znao svoje pravo ime! Ali, biti maslačak sam samcijat na svetu, je li to neka sreća? Mališana je sve jače obuhvatala tuga.

3adrhta Vedran, jadu doseti: izvor da ga potopi vode poslao, voda mu do ramena stigla. Zar je on znao da deca izvora imaju oči? A imaju! Vidi: svaka kapljica u njega gleda, šapatom savetuje: — Najmi se u službu Majci Voda!

Ko zna koliko je tako išao, koliko planina i reka prešao. Ali, niko Neznanca sa crnom kapuljačom nije znao, niko njegovo pravo lice nije mogao da mu vrati. Niko mu više ime nije znao, čak ga je i on sam zaboravio.

Ali, niko Neznanca sa crnom kapuljačom nije znao, niko njegovo pravo lice nije mogao da mu vrati. Niko mu više ime nije znao, čak ga je i on sam zaboravio. Za sve, pa i samog sebe bio je: Smešno Lice!

Je li čudo što se za lednik zakačio? Što Kapljica ostade da čami u prozirnoj santi leda? Ko bi znao da li bi iz nje ikada i izašla da nema ljudi koji osvajaju vrhove planina.

— šapnu Cvetak, a onda da to ne bi ličilo na prekor — brzo dodade: — I nije bilo tako dugo! Znao sam da ćeš doći! — ispravi se gordo Cvetić, a mala skitnica zadrhta. Je li moguće da je sto godina prošlo?

— Istočni vetar pođe za oblacima, a žena krete da nađe Sunčev Breg. Niko nije znao gde je taj Breg, ali žena je nastavljala da ga traži.

Ostali mravići začeli su se, takođe u dugim belim noćima: zašto je samo njen sin beo? Belko za majčine muke nije znao. Rastao je i jačao, ali ga igre braće nisu privlačile, još manje skupljanje hrane za zimu.

Kamo da beže nisu znali, to ni sam Poglavica nije znao. Sve oči uprle su se u Belka. Odbacili su ga: šta ako odbije da im pokaže put, ako odleti i ne osvrnuvši se na pleme?

A Car? E, pa u malom Carstvu i Car je bio mali: u trku zec da ga doskoči, žaba preskoči! Ali, Car to nije znao. A i kako bi mogao znati? U Carstvu jelena i zečeva nije bilo, a podanici u nebo nisu gledali. A i što bi?

Šantić, Aleksa - PESME

Ma kako da s tebe trepti briljanta blesak divan, U noć tvog srca nijedna ne pada traka sjajna. Ja sam to davno znao.

I kad bi slavuj u lugu Znao za moju tugu, Pesme bi zapevô lepe, Što teše i srce krepe. I kad bi suze mi tajne Zvezdice znale sjajne, S neba

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Veli njojzi Jugović Vojine: „Idi, sestro, na bijelu kulu; ne bih ti se junak povratio, ni careve jedeke pustio, da bih znao da bih poginuo! Idem, sejo, u Kosovo ravno za krst časni krvcu proljevati i za vjeru s braćom umrijeti“.

Ne ljubih ti lasa među oči, ni tvojijeh konja u kopita, da bih znao da bih poginuo, nego ću ti na mejdan izići, — čekaj mene pod gorom Trusinom navrh ravna polja Nevesinjskog, na pogledu

On je znao još najmanje sto junačkih pesama, sve ovaki kao što su ove koje sam od njega prepisao, a osobito od kojekaki primorski i

Nikoga ja do danas nisam našao da onako pesme zna kao što je on znao. Njegova je svaka pesma bila dobra, jer je on (osobito kako nije pjevao, nego samo sazivao) pesme razumevao i osećao, i

“ „On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao (ili nije ćeo) nikako, nego je pjesme kazivao kao iz knjige; i za skupljanje

“ „On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao (ili nije ćeo) nikako, nego je pjesme kazivao kao iz knjige; i za skupljanje pjesama taki su ljudi najbolji, jer oni

se tek radost okrene na novu tegobu i muku: ne samo što on, kao i ostali gotovo svi pevači (koji su samo pevači), nije znao pesme kazivati redom, do samo pevati, nego bez rakije nije teo ni zapevati, a kako malo srkne rakije, on se — i onako,

sva glava bila isečena tukući se negda s nekakvim Turcima iz Kolašina) slab budući — tako zabuni da nije svagda redom znao li pevati!

Videći ja to, ništa drugo nisam znao činiti, nego sam gledao da mi svaku pesmu peva po nekoliko puta, dok je nisam toliko upamtio da sam mogao poznati kad

vreme vojvoda novopazarske nahije), bio je — kaže Vuk — „znatan pevač, a u gusle udarati može biti da niko nije znao bolje od njega (i umro je gotovo s guslama u ruci...); a i Marko je vrlo dobar pevač“.

Za Karađorđina vremena išao je u Beogradu u veliku školu, i sila je puta znao lekciju bolje nego ijedan od đaka.“ Vuk je zapisao — beležimo samo one koje su ušle u našu knjigu — pesme: Starina

je crkvica između Varadina i Karlovaca, a ja sam ovu pjesmu pisao u Karlovcima od Podrugovića; da li je on pak i prije znao za Tekiju, ili ju je tek onda ovdje umetnuo, to ja upravo ne znam“.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

HALO Reče telefon KO JE Pita beli slon KO JE Pita telefon I tako u beskrajon Ni komandir šumske straže Nije znao da mi kaže Da l’ slon telefonira Il telefon — slonira SMEŠNA PRAŠUMA U prašumi U toj zbrci Nestali su lavu brci

Čeka neka briga Da čoveka brine Tamo gde u travi Cveta ljutić žuti Čeka neka ljutnja Da čoveka ljuti Kad bi čovek znao Za sve što ga čeka Ne bi se ni rađo U vidu čoveka Već bi bio ptica Ili vredna pčela Ili samo bagrem Negde na

JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko nije znao Mislili su da je zao Imao je divne želje Divno srce u grudima Želeo je prijatelje Među psima i ljudima Za to niko

su da je zao Imao je divne želje Divno srce u grudima Želeo je prijatelje Među psima i ljudima Za to niko nije znao Mislili su da je zao Voleo je čak i ovce Pa i one jarce muške Nije znao ni za lovce Ni za zamke ni za puške Za

Među psima i ljudima Za to niko nije znao Mislili su da je zao Voleo je čak i ovce Pa i one jarce muške Nije znao ni za lovce Ni za zamke ni za puške Za to niko nije znao Mislili su da je zao Pošao je da im kaže Da ne može

je zao Voleo je čak i ovce Pa i one jarce muške Nije znao ni za lovce Ni za zamke ni za puške Za to niko nije znao Mislili su da je zao Pošao je da im kaže Da ne može tako više Videše ga neke straže Opališe i ubiše Nikom nije

U nekom dućanu REKOŠE MI BUDI PEKAR Rekoše mi budi pekar Ili mlekar Biću pekar Al ispadoh pravi prasac Nisam znao šta je kvasac Rekoše mi budi kuvar Nos u duvar Biću kuvar Al ni to me nije htelo Zagore mi prvo jelo Rekoše mi

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Odlučio se najzad za jednu potpuno suvu mladicu. Iz bogatog iskustva, isprobanog na rođenim leđima, znao je da se suvi prutovi najlakše lome, već od prvog udarca. — Evo, ovo sam baš tražio.

— Šta da sad radim s ovim čudom? — zabrinu se dječak. — Lazare, ti si majstor, daj pomozi. Kad si znao popraviti zemaljsku kuglu, umjećeš i ovaj šešir za moj „globus“.

— Bog te pita koliko. Samo je otvor zasut zemljom, zaustavila je ova kukrika. — Ko bi znao šta unutra ima! — uzbuđivao se sve više Jovanče. — Možda jazavac, lisica ili nešto još opasnije? Da možda nema zmija?

Dječaci trkom krenuše kroza šumu. Nad jarugom je još ležala jutarnja sjenka. Jovanče se naježi. — Ko bi znao šta nas čeka danas? — Težak posao, kopanje — odgovori staloženi majstor Mačak. — Valjaće dobro zapeti.

— Ih, dosad nijesam ni znao kako je lijepa ova naša šuma — ote se i nehotice Jovančetu. — Čini mi se da sam tek sad progledao.

— A ti, neošišani, hoćeš li batina? Kukavni đačić nije znao šta da odgovori, jer kako god gukneš, ne gine ti jedna žestoka porcija, zato bi se ućutao kao kornjača, glave uvučene

— Žuja će odskočiti u stranu prije nego taj padne na nju. — A bude li Žuja spavala? Tu već ni Jovanče nije znao pravog izlaza, pa odgovori onako otprilike: — Kada kuja spava, onda svi spavaju, niko se ne skita po šumi.

Knez Valjuško šiknu kao gusak: — Šiii, budale jedne, ko bi znao kud se oni skitaju. Vi mislite da su vam djeca u školi, a oni — šiii! — perjaju kroz selo. — Ma zar i moj Nikolica?

Na poluotvorenim vratima pomoli se starčevo špijunsko lice. — Tu sam, kneže viteže. — Deder, poljaru, bi li nam znao kazati, jesi li u posljednje vrijeme opazio neke dječake da se skitaju oko vode i love ribu? — upita knez.

— Tu sam! — ponovi dječak. — Nijesam pobjegao, probio sam se. Začuđeni knez nije u prvi mah znao šta da kaže. Povezani dječaci veselo zažagoriše.

Da prenesem bar neke stvari kući? — Nešto možeš a ostalo nek čeka. I ne kazuj nikom za pećinu. Ko bi znao zašto nam ona još može trebati.

Đaci prolaze u školu. Da poljar Lijan negdje u selu ne spava svoj zimski san, on bi vam odlično znao da protumači ove tragove. — Evo, vidite li ovaj trag odraslog čovjeka? — pitao bi on.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

ljude urazumljuje, Tome razumu njegovu nejma kraja; Ko zna potajnu Što leži u čijem srdcu, Kako taj knjige ne bi znao?... Jezik mu je Kano pero skoropisca književna — Ne piše ni s perom, Nego sa svojim prstom Bez mastila.

Pak Davidov sin Solomon, kad po svome ocu ocari se, kako božiji prorok, znao je čija je ono glava. Jedanput mu zgodi se lepim vremenom sa svom svojom vojskom u šećnju napolje iz grada izaći.

OČI SLEPOGA DIDIMA Didim, učitelj svetoga Jeronima, bijaše slep. Ama iz pisma je vrlo bio mudar i svašto je znao iskazati i protolkovati svaku duboku reč. A rad toga nazivao ga je sveti Jeronim svojim okom, — »moje gledanje«.

On mudrost zaprosi, a ne zdravlje. To mu i dade, te što nije znao, taki znade: govoriti čisto jevrejski, latinski. A Grk je bio o svemu vešt, tako, da mu onde nije para bilo.

Kad se razljuti i opije i kad se raspali na ženu. Ta i on tadar bio se je onesvestio s pogledom. I nije znao ništa u sebi da će što zgrešiti; zaneo se je bio kano kočijaš kad je pijan: kola mu nahero hode, štono je duša s telom.

On se uplaši, pade mu iz ruku zdela na zemlju i prosu jedžek: iskaza se caru jer je otrovato. A car za to pravo nije znao, nego njegova svest sumnjena osudi ga te se od straha iskaza.

A da nije bio u tamnici, to ne bi ni car, faraon, za njega znao, ni bi preda se zvao da mu snove prokaže našto izlaze, niti bi mogao inače ono carsko gospodstvo dostati da bude prvi

A niti je on znao, ni čuo za neprijateljsku vojsku, ima li tko napolju, nejma li. Nego tako isto nešto od Boga taknulo mu je u glavu da to

se, onda onaj crkovni sin i čuvar ćivotu, narodu iskaza to čudo kako se je to zdesilo i po kom načinu da on ništa nije znao za neprijatelje.

I sluga također jedva progovori ove reči k njima mešto Dimitrija: »Ako bih ja to, braćo, pre znao, toliko vašega ovde dolaska besramstvo i brigu, to ja ne bih ni kazao za vas mome gospodinu da ste vi ovde došli, niti

bi nas s druge strane ko zapitao imamo li knjiga, kakve li knjige imamo, to bi ostao blekan; ni imena kojoj knjizi ne bi znao kazati, a kamoli iz koje knjige da bi što izvestio.

ih, a nekim pak bolje je prezirati i ka nizašto primati što su činili: učini se što čuo ne dočuo, video ne video, što znao za to ne doznao!

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

“ Svaki ju je znao i pevušio, i ženjeni i neženjeni, i mladi čapkuni i stari dilberi pevuše je. Čak i prozaični ćir-Moša Abenšaam pevušio

— Ete za tvoj keif, čorbadži-Zamfir, i toj će ti naprajim! — veli mu paša — i stvar je svršena!... A i paša je znao uvek šta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu. Smenio je on ili, kako tamo kažu, „surgunisao“ je tri paše.

— veli mu paša — i stvar je svršena!... A i paša je znao uvek šta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu. Smenio je on ili, kako tamo kažu, „surgunisao“ je tri paše.

Čorbadži-Zamfir je čuo i znao za tu pesmu; nije se ni ljutio na nju. Možda zato što je bio čovek meraklija i voleo pesmu.

Ko je nije znao i ko se nije za njom okrenuo kad, ponosito kao paun, promine čaršijom?! Od pukovnika pa do narednika, od starog

bio na svašta, ali nikako nije mogao da dozna ko je to napisao, pored sveg traganja i raspitivanja, a po potpisu se nije znao ni mogao upravljati, jer je na svršetku ovog pakosnog napisa kao potpis stajalo samo: „Jedan veran sin naše svete

i tetka Kara, i strina Paraškeva, i druga strinka, Nikoleta, i tetka Ruška, koju su svi smatrali za rod, a niko nije znao da kaže kakav im je rod. Manina majka im kaže zašto ih je zvala.

Mane je Zonu znao još kao derište, kao „čupe“ ili „čupence“, — kako bi oni tamo rekli za šiparicu, a i ona je njega poznavala još iz tih

mislio, prirodno je da je želeo i da je vidi, a još prirodnije da ju je čak izdaleka opazilo oštro oko njegovo, a znao je i sve haljine njene koje su boje, i izdaleka mu padale u oči. Ali, iako ju je uvek video, nije je uvek i pogledao.

sušilo u avliji; on je držao konac kad bi ga namotavala na klupče, čuvao veš kad se suši preko avlije, hranio živinu i znao uvek tačno koliko ima petlova, kokošaka, pilića, pa čak i snesenih jaja i od svojih i od tuđih, komšijskih kokošaka, i

Sve je on to znao i imena svima njihovim i mnogim komšijskim kokoškama. Tek uleti usplahiren pred majku i počne isprekidano: — Nane,

Najteže mu je bilo što nije znao šta će s rukama; srećom se tada sećao sahata, vadio ga i navijao ili gledao koliko ima sahata na njemu.