Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
No budet li sultan poslušat, ne znaje.” — Graf: „Pravda.” — Ja: „Vaše Sijatelstvo, mi dali prošenija na 4 carja po vašemu nastavleniju; no naša serpska
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Zar da izgubi i familiju i sladost ljubavi onih koje mutna Tisa nosi sa istoga splava i skele ko znaje kuda? Neka se seti majke svoje koja je nad njima, obojicom, ruke u plaču širila, i neka oprosti Pavlu i da je kriv, a
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Narod kaže: „U staroga glava, u mladoga snaga“ i „Mlad znaje jedno, a star mnogo“. U zadruzi stariji donose odluke, naređuju, a mlađi slušaju.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
večeru, Sestra ima do tri mila sina: Milovana, majke u milosti, Radovana, majke u radosti, Simijanče, što mi knjige znaje, Oće sestra jedno da ti daje, Da zameni tvoju rusu glavu!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Dobro i mnogo fala što ga izvedoste! Ća’ da izgubim glavu, bre, za jednu lolu i pangaloza! Ne znaje on more jošte koj sam ja! Ja sam Suliot, bre! Tatko mi Suliot beše, a što beše krvnik!
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Ona videla, pisnala, brgo od sebe svilenu košulju skinala — i drž za jatagan. A nož, znaje se, svilu ne seče, te ja tako živ... A njuma, posle, živu gu u vreću vrzali i u Moravu frljili.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Tugo-o-o! — viknu Jevda preplašeno. — A zašto ga turiše? Neje činovnik, ta da se karaju? — A koj znaje! Ama ništo, strinke, naprajiše odi momče!... I čočeci i čengije turiše na kup sas njega u novine. Lele-e!
Ovoj kako će da mu bidne, koj će da znaje!... A bog da čuva! Mnogo lošo, boga mi ti kazujem!... Jevda uzdahnu i odobravaše glavom, pa dodade: — Minu staro
A domakica mi zbori: „More, Tače, ćuti si, pa rekni: Ispolaj na Gospoda kad si doživemo i toj! Koj znaje, reče, što mu je pisano, i što će da iskoči iz njeg’!...
Golem kako katanac na magazu! A ključ si turi u džep, pa si ide! Kude si ide, što Praji kad se vrće dom — nikoj ne znaje i ne smeje da ga pituje... „A ja si, — reče Petrakija — kad mi reče čovek toj, brgo dom.
Koj gu znaje kude je sag!... U cirkus niki zar... — Lele, da ne dava Gospod nikomu takav sram i rezilak! — uzviknu Jevda kada
Zbori li? — Zbori kad gu pituju... — Ćuti si?... — Pa ćuti! — A što misli kad si ćuti? — E, koj gu znaje!... — A može li da poje? — Pa i poje... — E, što si poje? — Pa pesne si poje... — Eh, pesne! Ama, koje pesne?
— Oskudacija! Pa bre, dete, ja sol tri tovara poliza’, pa si ne znado’ za taj reč, a ono, pazi kolicno je, pa veće znaje! Bre, bre, bre, bre!
— Bre, bre, bre! — nastavlja Doka. ’Vidoste li, mori, našoga Manču kako si znaje ubavo što valja?!... E, što je čovek kujundžija, pa se razbira u zlato!...
!... E, što je čovek kujundžija, pa se razbira u zlato!... Znaje što je zlato, i kako se, ete, zlato topi!... Mašalah, Mančo, — nesi zabadava sin na Đorđiju!... Đorđijina krv!...
Sve, sve mi reče Vaske... — E, što je znala da ti rekne kad si i ona sama ništo ne znaje?! — Ihaa! — zasmeja se tetka Doka. — Za toj pa da mi je!
!... Zar što su čorbadžijski? — E de! Debarsko neje ovo, ta da se otimaju devojke... — Mori, i vaše se znaje! — planu Doka. — Deda kako ti se vikaše, kako se prezivaše? — Koritar, a njegov pa tatko, kako ga zvaše u čaršiju?
— E, toj da učiniš! — draži ga tetka Taska. — U surgunl’k!... Nek’ znaje i zapanti, kuče, što je čorbadžijska kuća... — Ovoj da zapantiš! — grmnu hadži Zamfir odlučno Zoni.